Temistokle

Izvor: Wikipedia

Temistokle (grč. Θεμιστοκλῆς, oko 524 – oko 460. st. e.) bio je atinski državnik, vođa atinskih demokrata i vojskovođa tokom grčko-persijskih ratova.

Uvod[uredi - уреди]

Temistokle je rođen oko 524. godine stare ere, od imućnog oca Neokla iz aristokratske porodice Likomida i majke koja nije bila Atinjanka. Stoga je za svoje atinsko državljanstvo Temistokle imao da zahvali Klistenovom zakonodavstvu, po kojem je 508. godine veliki broj slobodnih stanovnika Atine dobio atinsko državljanstvo. Ovo je, bez sumnje, doprinelo njegovim simpatijama prema demokratiji. Temistokle je 493. godine izabran za arhonta-eponima, i to je prvi zabeleženi događaj iz njegovog života. Kao arhont, on je podstakao Atinjane da lako odbranjivi zaliv Pireja, udaljen od Atine oko sedam kilometara, pretvore u luku, koju bi koristili umesto bliže ali nezaštićene luke Falerona. Krajem devedesetih godina 5. veka st. e. ojačala je grupacija koja bi se mogla nazvati "pomorskom" i čiji je vođa bio Temistokle. Temistokle i njegove pristalice smatrali su da glavne napore Atinjana treba usmeriti u pravcu stvaranja velike flote i da će predstojeća borba s Persijancima biti završena uspešno samo ako Atina bude jaka na moru. Ovaj će stav i prevladati u Atini osamdesetih godina 5. veka stare ere.

Protiv ovog programa bila je atinska zemljoposednička aristokratija i deo seljaštva pod vođstvom Miltijada. Miltijad je rođen oko 554. st. e., u veoma bogatoj porodici: njegov otac, Kimon Stariji, tri puta je na olimpijskim igrama bio pobednik u trci trkačkim kolima, dok je njegov ujak, Miltijad Stariji, po kome je i dobio ime, bio osnivač atinske polu-nezavisne države na Hersonezu Tračkom. Miltijad Stariji umro je bez dece, pa je njegov nećak nasledio vlast na Hersonezu Tračkom. Oko 516. st. e. Miltijad Mlađi stigao je na Hersonez, gde je učvrstio svoju vlast uhapsivši moguće protivnike i okruživši se telesnom gardom koja je brojala oko 500 ljudi. Uskoro potom, međutim, njegova je vlast bila u znatnoj meri ograničena, kada je persijski car Darije I proširio svoju vlast na Malu Aziju i Miltijada sveo na rang persijskog podanika. Tako je Miltijad, na primer, predvodio jedan odred vojske u Darijevom skitskom pohodu (514), te je, prema Herodotu, predložio da se poruši most preko Dunava i tako onemogući Darijevo povlačenje. Međutim, kako Persijanci nisu Miltijada lišili vlasti i kaznili ga, verodostojnost ovog Herodotovog kazivanja ostaje sumnjiva.

S druge strane, činjenica je da je Miltijad odlučio da se pridruži jonskom ustanku i da je održavao prijateljske odnose sa nedavno uspotavljenom atinskom demokratijom. Verovatno tokom jonskog ustanka Miltijad je zauzeo ostrva Lemnos i Imbros, koje je na kraju ustupio Atinjanima. Ali, ustanak je bio ugušen 494. godine i sledeće godine, kada se Darije pojavio blizu Hersoneza, Miltijad je natovario pet brodova svojim blagom i otišao u Atinu. Jedan od brodova, kojim je zapovedao Miltijadov najstariji sin, Metioh, bio je zaplenjen. Metioh je postao doživotni zarobljenik u Persiji, ali se Darije prema njemu ophodio veoma časno, dao mu je za ženu jednu persijsku plemkinju, te je decu iz tog braka smatrao članovima persijskog plemstva. Zbog svog bogatstva, svoje žene tračkog porekla, Hegesipile (koja mu je oko 510. godine rodila sina Kimona) i svoje "tiranske" prošlosti, Miltijad je morao dobiti mnogo neprijatelja u Atini. Bilo mu je suđeno zbog njegovog položaja tiranina na Hersonezu, ali je bio oslobođen. Miltijad je u Atini ustao protiv Temistoklovog programa, smatrajući da Atinjani pre svega treba da se pobrinu za stvaranje takve građanske vojske koja bi se mogla odupreti persijskoj. Atinski je narod konačno usvojio taj plan. Pored ove dve grupacije, u Atini je u ovo doba bilo i takvih ljudi koji su svoje nade otvoreno polagali u Persijance, među njima i mnoge nekadašnje pristalice Pizistratida, koji su možda održavali tajne veze sa Hipijom. Među njih su neko vreme spadali i Alkmeonidi, rukovođeni nepomirljivom mržnjom prema Miltijadu.

Grčko-persijski ratovi[uredi - уреди]

Glavni članak: Grčko-persijski ratovi

Veliki uspeh Grka u maratonskoj bici 490. god. st. e. ni izdaleka nije značio završetak borbe protiv Persije, već samo kratak predah. Međutim, u samoj Grčkoj, kao i ranije, vođene su neprekidne borbe između pojedinih polisa od kojih se svaki borio samo za svoje uske lokalne interese. Persijska opasnost najjače se osećala u Atini. Sparta je još mogla donekle da se obezbedi od perijske opasnosti sagradivši lanac tvrđava na Korintskoj prevlaci, ali Atika je bila otvorena za persijski napad. Bilo je potrebno da se pruže maksimalne snage u pripremama za odbranu.

Ubrzo nakon maratonske pobede u Atini je došlo do dalje demokratizacije državnog uređenja: 488. godine, na predlog Temistokla, promenjen je metod imenovanja arhonata. Od tada, izbori arhonata su vršeni žrebom. Naime, arhontima je u upravi još uvek pripadala važna uloga, pa iako je Klisten ukinuo sve privilegije vezane za poreklo, arhonti su gotovo uvek birani iz redova aristokrata. Sada je tome učinjen kraj, pa iako je time položaj arhonta izgubio na značaju, a vodeća uloga prešla u ruke desetorice stratega biranih po filama hirotonijom (dizanjem ruku), ipak je time izvršen i izvestan uticaj na promenu sastava Areopaga, u koji su ulazili bivši arhonti. Sledeći značajan događaj bilo je prvo korišćenje zakonske odredbe o ostrakizmu. Narodna skupština je ostrakizmom uklonila Pizistratide i Alkmeonide: 486. godine bio je proteran Megakle (Alkmeonid), a 485. godine Ksantip (takođe Alkmeonid). Izgleda da su oni bili protivnici stvaranja jake atinske flote.

Naime, bez obzira na maratonsku pobedu, bilo je jasno da se nikakvim pobedama na kopnu ne može očuvati nezavisnost Grčke sve dotle dok Persijanci gospodare morem (Atinjani su u ovo vreme imali tek 70 brodova). Temistoklu, koji je bio na čelu ovog "pomorskog programa", bilo je jasno da će Atinjani teško ponoviti svoj uspeh na Maratonu ukoliko neprijatelj ponovo dođe sa mnogo većom vojnom silom. Osim toga, držeći u rukama Helespont, Persijanci su presekli veze Atine s obalama Crnog mora, glavnim izvorom za snabdevanje Atine žitom. Međutim, stvaranje pomorske flote i prebacivanje težišta atinske vojne moći na more značilo je da bi bogati Atinjani morali da plaćaju veće poreze za izgradnju novih brodova, dok bi istovremeno rastao politički značaj siromašnih gradskih stanovnika, jer su iz njihovih redova vrbovani mornari, koji nisu imali skupo oružje, pa nisu mogli služiti u kopnenoj (hoplitskoj) vojsci. Predstavnici konzervativnih agrarnih krugova koji nisu želeli porast političke uloge zanatlija, nosača, mornara itd. uporno su se protivili ostvarenju "pomorskog programa".

Veliku prepreku za ostvarenje Temistoklovog plana predstavljala je opozicija od strane Aristida. On nije bio samo jedan od predstavnika najbogatijih slojeva gradskog stanovništva i zemljopsednika aristokratskog porekla, već je uz njega pristajao i znatan deo atičkog seljaštva, koje se plašilo neprijateljskog napada s kopna i, naravno, zahtevalo da se utvrdi kopnena granica. Aristid je proteran ostrakizmom 483. godine, a povod je možda predstavljalo njegovo protivljenje da se srebro iz laurijskih rudnika upotrebi za izgradnju flote.

Naime, upravo 483. godine otkrivena su nova, naročito bogata nalazišta srebra u laurijskim rudnicima, čime se količina srebra znatno povećala. Kada su Atinjani hteli da novac podele između sebe i da svakom daju po deset drahmi, Temistokle je pred narodnu skupštinu izneo predlog da se to srebro upotrebi za izgradnju flote, koja bi se iskoristila za rat protiv Eginjana. Herodot kaže: "Tada je Temistokle nagovorio Atinjane da odustanu od podele novca i predložio im da za taj novac sagrade 200 lađa za rat protiv Eginjana. Izbijanje ovog rata spaslo je tada Heladu, jer je to prisililo Atinjane da postanu pomorska sila". Sa ovim se slaže i Plutarh: "I jedini se on (Temistokle) osmelio da u narodnoj skupštini iznese predlog da bi deobu tih prihoda trebalo napustiti i od njih spremiti brodove za rat s Eginjanima. Jer taj rat bio je tada u Heladi najveći događaj, a Eginjani su svojom jakom mornaricom bili gospodari na moru. Zato je Temistokle utoliko lakše svoj predlog Atinjanima nametnuo, budući da im nije kao strašilo pominjao ni Darija ni Persijance, jer su ovi bili suviše daleko da bi stalan strah zadavali kao da će navaliti, nego se u pravi čas poslužio mržnjom i surevnjivošću svojih sugrađana da bi u svojoj ratnoj osnovi uspeo".

Tako je Atina pristupila izgradnji flote, i već početkom 480. godine Atina je raspolagala flotom koja je brojala najmanje 180 trijera. Nikada nijedna grčka država nije imala tako jaku flotu. Istovremeno je završena izgradnja utvrđenja u Pireju i njegovo pretvaranje u ratnu luku. Među posledicama pobede "pomorske partije" važna je i ona socijalnog karaktera: izgradnjom flote težište u ratu prelazi na more i osnovnu vojnu snagu čine mornari, koji se vrbuju iz četvrtog imovinskog razreda – teta.

Doba pentekontaetije[uredi - уреди]

Glavni članak: Pentekontaetija

Posle proterivanja Aristida iz Atine 483. godine, politička prevlast za izvesno vreme ponovo prelazi u ruke grupe na čijem se čelu nalazio Temistokle. On postaje najuticajnija politička ličnost u Atini. Nema sumnje da je on sa svojim istomišljenicima odigrao vrlo važnu ulogu u organizaciji Atinskog pomorskog saveza. Ta okolnost imala je vrlo važne posledice. Primer atinske demokratije snažno je delovao na opredeljenje građana savezničkih gradova. To naročito važi za one gradove koji su ranije bili podanici Persije. Njihovo oslobađanje sprovođeno je istovremeno sa zbacivanjem tirana koje su postavili Persijanci i s uvođenjem novog poretka. U tom smislu mnogi su se gradovi direktno ugledali na Temistoklovu Atinu. Na primer, Milet, menjajući svoje državno uređenje, kopirao je čak i imena Klistenovih fila. Istina, tokom nekoliko godina neposredno posle istorijskih pobeda 480/79. godine (kod Artemizija, Salamine, Plateje i rta Mikale), koje su ujedno predstavljale i godine najvećeg Temistoklovog uticaja, u tom pravcu bili su postignuti samo početni uspesi. U tako velikim saveničkim državama kao što su bili Samos i Mitilena na Lezbosu još uvek se zadržavalo oligarhijsko uređenje. Ali, otprilike u to vreme do demokratskog prevrata došlo je u Tebi, gde je bila zbačena aristokratska vlada koja se isticala svojom persofilskom politikom. Primer Tebe sledilo je nekoliko gradova Beotije, gde takođe na vlast dolaze demokratske grupacije, očigledno ne bez podrške Atinjana. Na Peloponezu demokratija odnosi pobedu u Argosu i u susednoj Mantineji, koja je predstavljala najveću zajednicu u Arkadiji. Dotad Mantineja nije predstavljala jedinstvenu političku celinu i sastojala se od nekoliko neutvrđenih naselja od kojih je svako imalo sopstvenu upravu iz redova lokalnih aristokratskih rodova. Sada su se sve te zajednice ujedinile u jednu, pod vlašću jedinstvene demokratske vlade. Stanovnici pojedinih naselja srušili su svoje kuće i nastanili se zajedno, stvarajući tako jedan veliki grad, oko koga se podižu bedemi i kule. Otprilike u isto vreme demokratije je pobedila u Elidi; posle Sparte i Korinta to je bila najveća država na Peloponezu. Kao rezultat učvršćivanja demokratskog uređenja u Elidi uništavaju se stare rodovske podele i zamnjuju sa deset novih teritorijalnih fila, stvorenih nesumnjivo prema atinskom uzoru.

Od Temistoklovih aktivnosti posle 479. godine, pored lukavstva kojim je sprečeno spartansko mešanje u izgradnju atinskih bedema, treba pomenuti i to da je onemogućio Spartance da dobiju većinu glasova u Delfijskoj amfiktioniji. O tome Plutarh priča: "Kad su amfiktionskoj skupštini Lakedemonjani predlagali da one države koje se nisu s njima borile protiv Persijanaca isključe iz učešća u amfiktioniji, Temistokle se uplašio, jer ako iz skupštine izbace Tesalce, Argivce i još Tebance, Lakedemonjani će sasvim nadglasati, i tako će se sve dogoditi kako oni hoće. Zato se on zauzeo za te države i mišljenje za tu skupštinu naročito odabranih poslanika preokrenuo, pošto im je dokazao da je samo trideset i jedna država u tome ratu učestvovala, a većina je od tih država bila malena. 'Bilo bi, dakle, nečuveno kad bi ostala Helada iz saveza ispala, i skupština zavisila od dve ili tri najveće države'. Time je, dakle, najviše izazvao negodovanje Lakedemonjana, i oni su zato i odlikovali Kimona svojim počastima, postavljajući tako Temistoklu protivnika u državnim poslovima".

Međutim, Temistoklove pobede kao ni njegove političke ideje nisu bile dugog veka. U Aristotelovom Atinskom ustavu usput se pominje da je "posle persijskih ratova ponovo ojačalo veće areopaga i da je počelo upravljati državom". Možda je to bio rezultat one pozitivne uloge koju je areopag odigrao za vreme Kserksove najezde. U svakom slučaju, prelaz političke prevlasti na stranu oligarhijske grupe na čijem se čelu nalazio areopag predodredio je pad Temistokla. Aristid se u Atinu vratio kada je proglašena opšta amnestija pred persijskom nejazdom 480. godine; on je odigrao jednu od najvažnijih uloga u formiranju Delskog saveza. Upravo su se njemu obratili grčki mornari, dok je opštegrčka flota bila na Helespontu, i zamolili ga da umesto Spartanca Pausanije preuzme vrhovnu komandu nad grčkim snagama.

Progonstvo[uredi - уреди]

Ostrakon sa Temistoklovim imenom

U ovo vreme na političku pozornicu stupa novi delatnik – Kimon, priastalica oligarhije i nadareni vojskovođa, koji se za kratko vreme proslavio nizom vojnih uspeha koje je postigao u borbama protiv Persijanaca, od kojih je svakako najupečatljivija njegova pobeda u bici kod Eurimedonta 469. godine. U Atini se protiv Temistokla i njegovih istomišljenika formirala jaka oligarhijska grupacija na čelu sa Kimonom. Ta je grupacija dobila jaku podršku spolja – od strane Sparte. Izgleda da je Temistokle postepeno gubio naklonost i poverenje atinskog demosa, delom možda zbog svoje arogancije, a delom zbog navodne podmitljivosti. I Diodor Sicilijski i Plutarh spominju da su se protiv Temistokla iznosile neke optužbe. Negde oko 471. godine Temistokle je bio proteran iz Atine ostrakizmom, koji "nije u stvari bio kazna, nego uteha i olakšanje zavisti, koja je nalazila zadovoljstvo u ponižavanju velikih ličnosti i ovom porukom davala oduška svojoj zloj volji" (Plutarh). U biografiji Kimona Plutarh priča da je neposredan povod Temistoklovom izgnanstvu bila njegova svađa s Aristidom i Kimonom. Prema Plutarhu, do ove svađe došlo je zbog toga što je Temistokle "težio demokratiji više nego što je trebalo". Nakon izgnanstva iz Atine Temistokle je otišao u Argos. Međutim, nakon što su ga Spartanci optužili da s Perijancima kuje planove uperene protiv helenske slobode, pobegao je prvo na Korkiru, zatim mološkom kralju Admetu, a odatle najzad u Malu Aziju. U Atini je proglašen za izdajnika, a njegova imovina bila je konfiskovana, premda su njegovi prijatelji uspeli da sačuvaju nešto od nje.

Temistokle je i posle izgnanstva bio izuzetno aktivan; nastanivši se u demokratskom Argosu, on je iz njega stalno putovao po drugim peloponeskim gardovima i radio na pripremanju demokratskih prevrata u njima. Istovremeno se sprijateljio s Pausanijom. Pausanija se, pošto ga je Kimon oko 477. godine isterao iz Bizanta kojim je vladao kao privatno lice, nastanio u Troadi u Maloj Aziji. Zbog glasina o njegovim bliskim odnosima sa Persijancima bio je pozvan u Spartu, gde mu se sudilo, ali je ponovo bio oslobođen (oko 470. godine). U vreme Temistoklovog progonstva odnosi između Pausanije i spartanske vlade u to su vreme bili takvi da je on počeo sa aktivnom propagandom među helotima, nameravajući da pomoću njih organizuje ustanak u samoj Sparti. To je moralo da uznemiri spartansku vladu i da je pokrene na preduzimanje odlučnih mera. Pausanija je bio optužen zbog dopisivanja s persijskim carem kome je on možda za podršku bio obećao velike ustupke u slučaju svoje pobede. Uskoro je spartanska vlada odlučila da uhapsi Pausaniju. Pošto ga je jedan efor na vreme obavestio o tome, on se po savetu tog efora sakrio u hram Atene Halkioikos. Tada su efori (jer se ubistvo u hramu smatralo najvećim verskim zločinom) naredili da se zazida ulaz i digne deo krova kako bi se zatočenik mogao posmatrati. Kada su primetili da Pausanija umire, izveli su ga napolje. Iznemogao od gladi, pobednik Persijanaca kod Plateje umro je u podnožju hrama (oko 467/6. godine).

Zatim su Spartanci obavestili Atinjane da je u veze sa Persijancima, u koje se bio zapleo Pausanija, umešan i Temistokle. Kao što je rečeno, njegovo prvo izgnanstvo bilo je ostvareno putem ostrakizma, što je značilo da se on posle deset godina može vratiti u Atinu gde su mu ostali porodica, kuća, imovina. Sada je Temistokle ponovo bio pozvan pred sud. Međutim, on nije izašao pred sud, ograničivši se na pismeni iskaz. Tada su Atinjani odsutnog Temistokla osudili na smrt i konfiskaciju imovine, pa su zajedno sa Spartom uputili Argosu zahtev za njegovim izručenjem. Temistokle je bio primoran da beži iz Argosa. Svuda progonjen, on konačno ne nađe drugog izlaza osim da se obrati persijskom caru Artakserksu, sinu Kserksa čiju je flotu porazio kod Salamine. Persijski car je primio Temistokla i dao mu na upravu tri grada u Maloj Aziji – Magneziju, Lampsak i Mijunt.

Smrt[uredi - уреди]

Temistokle je umro negde 459. godine u Magneziji, kada mu je bilo 65 godina. O okolnostima njegove smrti priča Plutarh: "Međutim, kako se Egipat uz pomoć Atinjana odmetnuo, i helenski brodovi plovili do Kipra i Kilikije, a Kimonova flota na moru podsetila cara da je vreme da helenskom nadiranju pruži otpor i da ga zaustavlja, da se helenska moć ne bi na njegovu štetu povećavala, morale su se najzad pokrenuti ratne vojske, i u različite krajeve slate su vojskovođe, pa su i u Magneziju Temistoklu od cara dolazile poruke i naređenja: neka se prihvata helenskih poslova i svoja obećanja ispunjuje. Ali Temistokle sada nije planuo gnevom ni bio kivan na svoje zemljake, a ni njegov veliki položaj i sva moć nisu ga mogli podstaći na rat. Naprotiv, on možda nije ni mislio da bi taj pothvat mogao uspeti, jer je tada Helada imala i druge velike vojskovođe, pa je naročito Kimon u svim svojim ratnim poslovima imao izvanrednu sreću. Ali glavno je bilo to što je on s obzirom na svoju slavu, svoja dela i svoje pobede smislio da će biti najbolje da svoj život dostojnom smrću završi. Zato prinese bogovima žrtvu, skupi svoje prijatelje, pa se najpre s njima oprosti i potom, kako se obično priča, napije volujske krvi, a kako drugi pričaju, ispije jak otrov. Tako je završio život u Magneziji, pošto je doživeo šezdeset i pet godina, od kojih je najveći deo proveo kao državnik i vojskovođa".

Međutim, Temistokle je najverovatnije ipak umro od bolesti. Njegovi posmrtni ostaci navodno su preneti u Atiku. Stanovnici Magnezije obožavali su ga kao božanstvo, kako se vidi po jednom novčiću, na kome je Temistokle predstavljen s vrčem u ruci i ubijenim bikom pod svojim nogama (odakle je možda i potekla legenda o tome da je umro zbog toga što je pio bikovu krv).

Premda se ne bi moglo reći da je Temistoklov kraj života bio častan i premda teško da je svoje ogromno bogatstvo bio stekao zakonitim sredstvima, ostaje činjenica da je Temistokle spasao grčku slobodu: on je bio zaslužan za izgradnju atinske flote i, samim tim, za uspostavljanje Delskog saveza, koji će prerasti u atinsku pomorsku državu.

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjski linkovi[uredi - уреди]

Plutarhovi Životi plemenitih Grka i Rimljana
Alkibijad i Koriolan - Aleksandar Veliki i Julije Cezar - Arat & Artakserks i Galba & Oto - Aristid i Katon Stariji
Kras i Nikija - Demetrije i Antonije - Demosten i Ciceron - Dion i Brut - Fabije i Periklo - Lukul i Kimon
Lisandar i Sula - Numa i Likurg - Pelopida i Marcel - Filopemen i Flamimije - Fokion i Katon Mlađi - Pompej i Agesilaj
Poplikola i Solon - Pir i Gaj Marije - Romul i Tezej - Sertorije i Eumen
Tiberije Grakho & Gaj Grakho i Agis & Kleomen - Timoleon i Emilije Paul - Temistoklo i Kamil