Razvoj kanona Novog zavjeta

Izvor: Wikipedia

Razvoj kanona Novog zavjeta je bio viševekovni proces tokom kojeg je između desetina evanđelja, i stotina raznih spisa koji su kružili ranohrišćanskim zajednicama, od strane crkve izabrano četiri evanđelja i još nekoliko poslanica i spisa koji su postali Novi zavet hrišćanske Biblije.

Prvih sto godina, zvanični crkveni spisi sadržali su iskjučivo Stari zavet. Neke knjige koje su kasnije ušle u Novi Zavet su već postojale, ali još nisu bile uzdignute na status kanonisih spisa.[1]

Rasprave o kanonu trajale su tokom nekoliko vekova. Prva dva veka hrišćanstva Biblija još uvek nije bila kanonizovana i mnogi apokrifni spisi su kružili hrišćanskim svetom. Zbirka hrišćanskih spisa koju poznajemo kao Novi zavet uobličena je oko 180-200. godine.[2] Čak ni tokom 3. veka nije bilo usaglašenog kanona niti usaglašene teologije.[3]

Kompletan spisak od 27 knjiga Novog zaveta najranije je zabeležen kod Atanazija Aleksandrijskog 367. godine.[3]

Razvoj Novog zaveta[uredi - уреди]

Obrazovanje hrišćanskog kanona bio je dug i komplikovan proces. Prvi hrišcani su već započeli sa jednim kanonom, jerbo su prihvatali knjige jevrejske Biblije, koja ni sama tada još nije bila završen „kanon". Za pisce Novog zaveta, uključujući i prvog autora, Pavla, izraz „sveto pismo" odnosio se na jevrejsku Bibliju.[3] Izgleda da ni Klement Rimski (oko 95.) ne poznaje pojmove Stari i Novi zavjet, već zna samo za jedan Savez.[4]

Uskoro su hrišćani počeli da prihvataju i druge spise kao ravne hebrejskim, prvo zapise Isusovih izreka i dela, potom reči i dela njegovih učenika. Druga ili treća generacija hrišćana već je smatrala svetim pismom ne samo Isusovo učenje, već i učenje apostola.[3] Prilikom ranohrišćanskog bogosluženja javno su čitani određeni tekstovi, npr. sećanja apostola ili spisi proroka[5], a takva liturgijska uporaba nekih hrišćanskih spisa je uzdigla njihov status, pa su se i oni, isto kao i hebrejski spisi, počeli smatrati svetim.[3]

Markion[uredi - уреди]

Glavni članak: Markion

Ranohrišćanski episkop i teolog Markion (oko 85-160), koji je naglašavao nespojivost Isusove poruke i judaizma, je ustanovio prvi hrišćanski kanon Novog zaveta, nastojeći da odvoji hrišćanstvo od judaizma. Iako je crkva njegovo učenje i kanon odbacila, ipak je uticao na crkvu da jasno formuliše sopstveni biblijski kanon.[6][7]

Markion izlaže svoj kanon.

Iako je u to vreme bilo spisa koji su kružili ranohrišćanskim zajednicama, Markion je kodifikovao prvi kanon Novog zaveta koji se sastojao od Pavlovih poslanica i Lukinog evanđelja.[8][9] Markionov Novi zavet je imao dva dijela: Evangelion i Apostolikon. Evangelion je u stvari bilo Evanđelje po Luki, u nešto drukčijem obliku nego što nam je poznato danas. Na primer, Markionovo Evanđelje po Luki nije sadržavalo uvodna dva poglavlja.[10] Apostolikon je sadržavao deset poslanica apostola Pavla: Galatima, 1. i 2. Korinćanima, Rimljanima, 1. i 2. Solunj, Efežanima (koju je nazivao Laodikejskom), Kološanima, Filipljanima i Filemonu.[10] Svi ovi spisi su kasnije ušli u zvaničan Kanon Novog zaveta.

Proučavalac Novog zaveta Robert M. Prajs istražujući kako, kada i ko je sakupio razne Pavlove poslanice u jednu zbirku poslanica, dolazi do zaključka da je Markion prva osoba zabeležena u istoriji da prikuplja Pavlova pisma raznim crkavama u jedan kanon Pavlovih poslanica.[11] Ako je ovo tačno, onda Markionova ulogu u formiranju i razvoju hrišćanstva nesaglediva.

Markionova Biblija imala je u njegovoj zajednici veliki ugled.[10] Neki naučnici, poput Kinziga, smatraju da je Markion prvi uveo u upotrebu pojam Zavet (lat. Testamentum).[12] Mnogi proučavaoci smatraju da su pravoverni hrišćani požurili da uspostave konture onoga što će postati novozavetni kanon da bi se suprotstavili Markionu. Markionov savremenik Justin je prilično neodredeno govorio o „sećanjima apostola" ne ukazujući tačno koje je spise crkva prihvatala, dok je tridesetak godina kasnije Irinej imao veoma jasnu predstavu o tome koje bi knjige trebalo smatrati kanonskim evanđeljima.[3]

Irenej Lionski[uredi - уреди]

Glavni članak: Irenej Lionski

Koliko je poznato, Irenej (130-202) je bio prvi koji je identifikovao četiri evanđelja Novog Zaveta kao kanonska, isključivsi sva ostala koja su kružila među hrišćanima širom sveta.[2] Irenej kao jeretike žigoše one koji „se hvale da imaju više evanđelja nego što ih stvarno ima ... ali, u stvari, nemaju evanđelja koja nisu ispunjena svetogrđem"[13] ali takođe i one koji su poštovali samo jedno od evanđelja kao sveti spis. Tako, na primer, jevrejski hrišćani su koristili su samo Mateja; skupine koje su tvrdile da Isus nije Hrist prihvatale su samo Evanđelje po Marku; Markion i njegovi sledbenici su prihvatili samo Evanđelje po Luki; a zajednica gnostika zvanih Valentinijani prihvatala je samo Evanđelje po Jovanu. Međutim, sve te grupe su bile u zabludi, zato što Irenej tvrdi evanđelja može biti samo četiri:

Wikicitati „Nije moguće da evanđelja bude ni više ni manje nego što ih ima. Jer, postoje četiri oblasti sveta u kome živimo, i četiri glavna vetra. Pošto je Crkva razbacana po svetu, a stub i temelj crkve je evanđelje... pogodno je da Crkva ima četiri stuba...[14]

Irenejeve izjave skreću pažnju da je zbirka knjiga koju nazivamo Novim Zavetom sačinjena oko 180-200. godine n.e. Pre tog vremena, mnoga evanđelja kružila su hrišćanskim zajednicama od Male Azije do Grčke, Rima, Galije, Španije i Afrike. Krajem drugog veka, biskupi crkava koje su se nazivale pravovernim izbacili su sva osim četiri kanonska evanđelja, proglašavajući sva ostala, po Irenejevim rečima, kao „ambis ludila i svetogrđe protiv Hrista".[15] Evanđelja koja je on odobrio poduprla su institucionalizaciju ranog hrišćanstva. Evanđelja koja je on osudio kao jeres nisu služila cilju institucionalizacije. Naprotiv, neka od odbačenih evanđelja podsticala su ljude da se direktno obraćaju Bogu, bez posredstva crkve ili sveštenstva.[2]

Laodikijski sabor[uredi - уреди]

Glavni članak: Laodikejski sabor

Sinod u Laodikeji se, između ostalog, bavio i određivanjem biblijskog kanona. Kanon ograničava čitanja u crkvi samo na kanonske knjige Starog i Novog Zaveta. Navodi se spisak knjiga Novog zaveta, koji sadrži 26 knjiga, sve osim Knjige Otkrivenja, i Stari zavet, koji sadrži 22 knjige, plus knjigu Baruha i Pismo Jeremije.

Atanasije Aleksandrijski[uredi - уреди]

Glavni članak: Atanazije Aleksandrijski

Atanazije, moćni episkop Aleksandrije, je prvi put naveo 27 knjiga kao knjige Novog zaveta. On je pisao u drugoj polovini 4. veka, skoro 300 godina nakon što su pisane knjige Novog zaveta. Godine 367. Atanasije je napisao godišnje pastirsko pismo egipatskim crkvama navodeći koje knjige bi trebalo čitati u crkvama kao svete spise.[3] Istovremeno naređuje da se biblioteke očiste od svih »apokrifnih knjiga« sa »jeretičkim« tendencijama.[16] On navodi današnjih dvadeset i sedam knjiga, isključujući sve ostale. To je prvi sačuvani primer da neko potvrđuje taj niz knjiga kao Novi zavet.[3]

No, rasprave su se nastavile decenijama, pa čak i vekovima.

Kriteriji[uredi - уреди]

Kakvim kriterijima su se rukovodili crkveni oci koji su formirali listu novozavetnih spisa? Prvo, bilo je važno da se u Novi zavet uvrste dela koja su pisali sami apostoli ili njihovi bliski saradnici. Ako je neki tekst, s izvesnim pouzdanjem, pripisivan apostolu, on bi bio uvršten u kanon. Tu je čak i lično poznanstvo s apostolom bilo od značaja za sastavljače: Marko ili Luka nisu bili direktni Isusovi učenici, ali pošto ih tradicija dovodi u vezu s Petrom i Pavlom, tekstovi pripisani njima su prihvaćeni kao autoritativni. Pošto je, prema crkvenoj tradiciji, treće evanđelje i Dela apostolska sastavio Pavlov saradnik Luka, to je moralo biti uvršteno. Marko, s druge strane, nije bio Hristov apostol, ali je, prema tradiciji, bio Petrov tumač i pratilac, pa se tako u Novom zavetu našlo i evanđelje pripisano Marku. Za priređivače hrišćanske Biblije bilo je veoma važno i da je izabrani dokument, po sadržaju i tematici, bio u skladu s temeljnim načelima hrišćanskog religijskog učenja. Ta „ideološka podobnost“ nekog dokumenta određivana je na osnovu njegove prilagođenosti tzv. kanonu istine ili pravilu vere. Tu se, konačno, moralo uzeti u obzir i to da li je neko delo često korišćeno i popularno u ranoj hrišćanskoj crkvi. Iako su, na primer, neki crkveni autoriteti smatrali da Jovanovom Otkrivenju i Poslanici Jevrejima nije mesto u Novom zavetu, oba spisa su prihvaćena zbog toga što su se još od najranijih vremena upotrebljavala u crkvi.[17]

Profesorica Elejn Pejgels istražuje zašto je hrišćanska crkva odbacila tekstove kao što je Evanđelje po Tomi, a prihvatila druge, verovatno kasnijeg datuma, na primer, evanđelja po Mateju, Luki i Jovanu? Ona smatra da izbor nije pao na njih zato što se mislilo da su najranija ili da najvernije prenose Isusov život i učenje, nego zato sto su bila pogodan temelj za crkvene zajednice.[2] Jedan od razloga što je Evanđelje po Tomi nekanonsko je što, za razliku od kanonskih evanđelja, ne daje odgovore na praktična pitanja koja su postavljali mnogi preobraćenici (uputstva o postu, ishrani, molitvi, davanju milostinje, itd.), već kao Isusov odgovor navodi: „Ne govorite laži, i ne činite ono što mrzite: jer nebo vidi sve". Ovaj odgovor prepušta svakoga svojoj savesti i ne daje programske smernice za grupno podučavanje i građenje religijske institucije. Takođe, dok Evanđelje po Tomi kaže da nalasku Carstva Božjeg prethodi usamljenički proces samootkrića, kanonska evanđelja daju mnogo jednostavniju poruku: čovek dospeva do Boga ne duhovnom samospoznajom, već verom u Isusa Mesiju.[2]

Izvori[uredi - уреди]

  1. John Norman Davidson Kelly, Early Christian Doctrines, London 1958. p52
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 Elejn Pejgels - Poreklo Satane (scribd)
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7 Bart Ehrman - Isus to nije rekao (scribd)
  4. Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  5. Justin Mučenik opisuje u čemu se sastojala služba u njegovom rodnom gradu Rimu: "U danu nazvanom nedelja, svi koji žive u gradovima ili u selima skupljaju se na jedno mesto, pa se čitaju sećanja apostola ili spisi proroka, koliko vreme dopušta; potom, kada čitač završi, predsedavajući rečima upućuje i podstiče na imitaciju tih dobrih stvari..." (I Apol. 67)
  6. von Harnack, Adolf (1914). Origin of the New Testament. http://www.ccel.org/ccel/harnack/origin_nt.v.vi.html. 
  7. Harnack, Adolf von 1961. History of Dogma (Neil Buchanan, translating Harnack's Dogmengeschichte 1900), vol I, pp 267 – 313, vol II, pp 1 – 19
  8. Marcion (earlychristianwritings.com)
  9. Markion (Mir slovareй)
  10. 10.0 10.1 10.2 Branko Bošnjak, Grčka filozofska kritika Biblije (Kelsos contra apologeticos)
  11. The Evolution of the Pauline Canon by Robert Price
  12. Ferguson, Everett. "Factors leading to the Selection and Closure of the New Testament Canon," in The Canon Debate. eds. L. M. McDonald & J. A. Sanders (Hendrickson, 2002) pp. 308.
  13. Irenaeus, Libros Quinque Adversus Haereses. W. W. Harvey. Cambridge: Typis Academicis, 1857. Vol. 1, 3.11.9.
  14. Irenej, „Protiv jeresi". 3.11.7.
  15. Ibid, uvod.
  16. Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  17. Religije sveta: budizam, hrišćanstvo, islam

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]