Adolf von Harnack

Izvor: Wikipedia
Adolf von Harnack

Adolf von Harnack

Adolf von Harnack (fonetski Adolf fon Harnak, 7. maj 1851 – 10. jun 1930) je bio njemački teolog i istaknuti crkveni istoričar čije je glavno polje istraživanja historija ranog hrišćanstva, s osvrtom na gnosticizam.

Objavio je veliki broj religijskih publikacija između 1873-1912. Harnack prati uticaj helenističke filozofije na ranohrišćanske spise i dovodi u pitanje autentičnost učenja koje je nastalo u okviru rane hrišćanske crkve. On je odbacio historičnost evanđelja po Jovanu u korist sinoptičkih evanđelja, kritikovao apostolski simbol vere, i promovisao socijalno evanđelje.

U 19. veku, više kritika je cvetala u Nemačkoj, uspostavljen je istorijsko-kritički metod, kao akademski standard za tumačenje Biblije i razumevanje istorijskog Isusa (vidi Tübingenska škola).

Pored njegovog teološkog rada, Harnack je bio istaknuti naučni radnik. On je igrao važnu ulogu u osnivanju društva Kajzer Vilhelm i postavši njegov prvi predsednik .

Dela[uredi - уреди]

Njegove najpoznatije knjige su:

  • Lehrbuch der Dogmengeschichte (Istorija dogme). 3 Bde. 18861890 (4. Aufl. 1909/1910)
  • Die Mission und Ausbreitung des Christentums in den ersten drei Jahrhunderten. Leipzig 1902, engl. The Mission and Expansion of Christianity in the First Three Centuries
  • Geschichte der altchristlichen Literatur. 3 Bde., Leipzig 18931904.
  • Das Wesen des Christentums (Suština hrišćanstva). Leipzig 1900.
  • Reden und Aufsätze. 7 Bde., Gießen 19041930
  • Marcion. Das Evangelium vom fremden Gott. Leipzig 1921. (online)
  • Kleine Schriften zur Alten Kirche, hrsg. v. J. Dummer. 2 Bde., Leipzig 1980.

Vanjske veze[uredi - уреди]


P vip.svg Nedovršeni članak Adolf von Harnack koji govori o ličnosti je u začetku. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.