NASA

Izvor: Wikipedia

Nacionalna Vazduhoplovna i Svemirska Administracija (NASA) je osnovana 1958 godine i odgovorna je za civilni deo svemirskog programa SAD. Agencija je takođe odgovorna za dugoročna civilna i vojna istrazivanja u oblasti vazduhoplovstva.

Istorija[uredi - уреди]

Trka za svemir[uredi - уреди]

5. maj, 1961 Lansiranje rakete Crvena Stena i NASA-ine kapsule Merkur 3 Sloboda 7 sa Alanom Šepardom Juniorom, u prvoj misiji SAD, sa ljudskom posadom. (Za lansiranje Merkurovih misija u orbiti, korišćene su rakete Atlas.)

Kada je Sovjetski svemirski program lansirao prvi veštački satelit (Sputnik 1) 4. oktobra 1957. godine, odmah je na sebe skrenuo pažnju SAD i ubrzao njihove napore ka osvajanju svemira. Kongres SAD ovaj uspeh Sovjetskog saveza doživeo je kao veliku pretnju za sigurnost SAD (ovo je poznato kao en: Sputnik Shock) i odmah je zatražio hitnu i brzu akciju.

Predsedik Dvajt Ajzenhauer i njegovi savetnici pažljivo su razmotrili više promišljenih akcija i posle višemesečne debate doneta je odluka da se stvori nova federalna agencija za sve civilne aktivnosti u svemiru. 29. jula 1958. predsednik Ajzenhauer potpisuje Nacionalni Aeronautički i Svemirski Akt (en: National Aeronautics and Space Act) kojim je osnovana Nacionalna Vazduhoplovna i Svemirska Administracija (NASA) . 1. oktobra 1958.

NASA počinje sa radom i tada je nju sačinjavalo četri laboratorije sa oko 8.000 zaposlenih koje je ona nasledila od 46 godina stare istraživačke agencije za aeronautiku (en: National Advisory Committee for Aeronautics (NACA)). Možda najvažniji doprinos razvoju raktetnog programa imali su korene u nacističkoj Nemačkoj, u vidu nemačkog naučnika Vernera von Brauna, koji se danas smatra ocem raketnog programa SAD i koji je u to vreme bio jedan od vođa raketnog programa u okviru vojne agencije za projektile i rakete (en: Army Ballistic Missile Agency ), koja je bila pridružena NASA-i.

Rani istraživački program o slanju čoveka u svemir bili su pokrenuti pod uticajem hladnog rata i konkurencije između SAD i SSSR-a i trajala je sve do završetka hladnog rata. Merkuri program pokrenut je 1958. sa ciljem istraživanja čovekovog leta u svemir. 5. maja 1961. godine astronaut Alan Šepard postao je prvi Amerikanac u svemiru pilotirajući letilicom Sloboda 7 (en: Freedom 7) , kojom je 15 minuta proveo u suborbiti zemlje. Džon Glen postao je prvi Amerikanac u zemljinoj orbiti, 20. februara 1962. godine, kada je 5 sati leteo u Prijateljstvu 7 (en: Friendship 7).

Projekat Džemini je pokrenut kada projekat Merkuri dokazao da je moguć čovekov let u svemir, sa ciljem vršenja niza eksperimenata nevezanih za misiju na Mesec. Prvi let Džeminia sa ljudskom posadom bio je u Džeminiju 3. U ostalim misijam Džeminija dokazano je da je moguć duži ostanak čoveka u svemiru, kao i mogućnosti spajanja letelica u svemiru. Ovaj projekat je prikupio i puno medicinskih podataka o uticaju beztežinskog stanja na čoveka.

Program Apolo[uredi - уреди]

Baz Oldrin šeta površinom Meseca tokom misije Apolo 11.

Povedeni uspehom Merkuri i Džemini programa, pokrenut je program Apolo sa ciljem istraživanja Meseca, ali ne i slanjem čoveka na Mesec. Smernice Apolo programa su radikalno izmenjene za vreme predsednika Džona Kenedija, kada je on 25. maja 1961. godine objavio da SAD žele poslati čoveka na Mesec i potom ga uspešno vratiti na Zemlju, i kao godinu do koje bi to Amerikanci postigli uzeo 1970. Tako je Apolo postao program koji će poslati čoveka na Mesec. Projekat Džemini je nedugo zatim startovao i za vreme tog programa kreirane su tehnike koje su omogućile bezbedno izvršavanje misije Apolo.

Posle osam godina probnih misija, gde su se desile prve ljudske žrtve u misiji Apola 1 kao i misija kruženja letelice oko Meseca u Apolu 8 , Apolo program dostiže cilj sa misijom Apola 11 kada su astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin sleteli na mesečevu površinu 20. jula 1969. i bezbedno se vratili na Zemlju 24. jula. Armstrongove prve reči posle silaska iz letelice su "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo". Samo je 12 astronauta sletelo na Mesec, kada je program Apolo ugašen u decembru 1972.

Program Apolo je bio uspešan u osvajanju Meseca i postojali su vrlo ambiciozni planovi osvajanja Marsa do 1990. godine ali je gubljenjem intersovanja javnosti za ovako skupe projekte i skretnjem intersovanja na druge probleme koji su se u to vreme pojavili u SAD (Vijetnamski rat), došlo je do smanjenja budžeta i novih planova ka kreiranju jeftinijeg putovanja u svemir. Misija Apola 13 bila je upamćena po incidentu koji je nekako uspešno prebrođen, kada je eksplodirao rezervoar sa kiseonikom i pretila je opasnost da sva tri člana posade stradaju. Misija Apola 17 je bila poslednja misija u kojoj je čovek sleteo na Mesec.

Druge ranije misije[uredi - уреди]

Pored više misija sa ljudskom posadom gde je NASA postrošila ogromna sredstva, bilo je i više misija bez ljudske posade, koja su započeta od strane svemirske agencije. 1962. lansiran je Mariner 2, ovo je bila prva letelica koja je proletela pored neke planete, tačnije pored Venere. Rendžer, Survejor i Lunarni orbiter su bile važne misije koje prethodile programu Apolo,i bile su neophodne za ispitivanje uslova na Mesecu pre konačnog spuštanja čoveka. U projektima koji su kasnije usledili bili su slanje dve Viknig sonde na površinu Marsa odakle su one poslale prve kolor snimke njegove površine nazad na Zemlju, misije Vojadžera i Pionira su bile veoma impresivne, oni su posetili Jupiter, Saturn, Uran i Neptun i odatle su poslali vrlo važne informacije i snimke.

Kako su izgubili trku za Mesec, Sovjetski Savez je zajedno sa SAD promenio svoj prisup u svemirskoj politici. 17. jula 1975. godine, letelica Apolo se spojila sa sovjetskom letelicom Sojuz 19 u Apolo-Sojuz test projektu. Iako će hladni rat trajati još dugo godina, ovo je bila važan trenutak kako za istoriju NASA-e tako i za međunarodnu saradnju u istraživanjima svemira.

ma ko ih bre sis kad nemaju pogacice

Era šatlova[uredi - уреди]

Kasnih 70-ih i početkom 80-ih NASA je svu pažnju skoncentrisala na ideju šatla.Planiran da spejs šatl bude upotrebljavan u više misija i lansiranja, do 1985. napravljeno ih je čak četri. Prvi lansirani šatl bio je Kolumbija koji je poleteo 12. aprila 1981. Spejs šatl ipak nije dobra vest za NASA-u – letovi su bili skuplji nego što je bilo planirano, još je lošu ocenu u javnom mnjenju donela i nesreća Čelendžera 1986. Spejs šatl je korišćen u lansiranju mnogih projekata kao na primer Habl svmirskog teleskopa. Budžet projekta svemirskog teleskopa Habl bio je veoma skroman iznosio je svega 2 milijarde dolara, i ovaj projekat je zdušno prihvaćen i od strane naučnika i od javnosti. Projekat Habl teleskopa je zajednički projekat NASA i ESA (Evropske Svemirske Agencije) , kojim pokrenuta buduća zajednička saradnja ovih agencija.

1995. saradnja između SAD i Rusije u svemiru je ponovo nastavljena projektom Šatl–Mir, kada je došlo do spajanja šatla sa ruskom svemirskom stanicom. Ova saradnja nastavljena je do današnjih dana i danas su Rusi i Amerikanci najvažniji i najveći partneri u izgradnji najveće svemirske stanice koje do danas sagrađena – Međunarodne Svemirske Stanice. Jedan od dokaza uspešnosti ove saradnje može se ogledati i u odluci NASA da se koristi Ruskim lansirnim sistemom za potrebe Međunarodne svemirske stanice, posle nesreće njihovog šatla Kolumbija 2003. posle čega je prizemljena američka flota šatlova na više od dve godine. Troškovima od preko 100 milijardi dolara za izgradnju Međunarodne svemirske stanice , ljudima iz NASA-e bilo teško da nađu opravdanje, javnost je vrlo teško impesionrati eksperimenatima u svemiru, jer nju više intersuju grandiozni projekti na egzotignčnim lokacijama. Čak i danas Međunarodna svemirska stanica ne može da ugosti sve naučnike koji su bili planirani.

Tokom 90 -ih došlo je do skraćenja budžeta NASA-e zahvaljujući Kongresu SAD. Kao odgovor na to, deveti administrator NASA-e Daniel Goldin smislio je novi pristup " brže, bolje, jeftinije " , koji je omogućio da smanji troškove a pri tom omogući veliki broj programa. Ovaj pristup je veoma kritikovan posle gubitaka dveju letelica 1999. Projekat šatla imao je preko 112 uspešnih misija.

Planovi za budućnost[uredi - уреди]

S leva na desno: Raketa Saturn V, koja je poslednja nosila čoveka na mesec ,spejs šatl i dve predložene rakete za lansiranje šatlova

Misija koja je u posednjih par godina najviše uzburkala javnost je slanje robota na Mars ( Mars Pathfinder) 1997. Skoro svi svetski mediji su objavljivali fotografije, koje je sa površine crvene planete slao maleni rover. Boravak rovera i istraživanje površine Marsa je prva misija koja je izvedena na ovako nedostupnim loakacijama. Manje pažnje javnosti privukla je misija Marsovog globalnog pretraživača (en: Mars Global Surveyor orbiter). Od 2001. u orbiti Marsa kruži Marsova Odiseja sa ciljem traženja dokaza postojanja voda i vulkanskih aktivnosti na crvenoj planeti. NASA planira da nastavi istraživanje Marsa slanjem većeg broja letelica, kao što je Marsov Izviđač, koji je ušao u orbitu Marsa marta 2006. Nesreća šatla Kolumbija u 2003., u kojoj je stradala posada od 6 Amerikanaca i jednog Izraelca, izazvala je 29-mesečni zastoj u letovima šatla i dovelo do preispitivanja priotiteta u agenciji. Američka vlada, nekolicina naučnika i javnost su razmatrali budućnost svemirskog programa. 14. januara 2004. godine, deset dana nakon sletanja Mars Exploration Rover Spirit, predsednik Džordž V. Buš objavio je nove planove za budućnost, plan je nazvan Vizija za Svemirska Istraživanja. Prema ovom planu čovečanstvo će se vratiti na Mesec do 2020. , i tu sagraditi prve postaje za buduće misije. Po ovom planu šatl odlazi u penziju 2010. i biće zamenjen sa Crew Exploration Vehicle do 2014. Ova nova letelica imaće moćnosti da se spaja sa Međunarodnom svemirskom stanicom kao i sposobnost da napusti zemljinu orbitu. Budućnost Mećunarodne svemirske stanice je neizvesna. Ona će najverovatnije biti dovršena ali šta će biti posle toga je nejasno. Mada je plan dočekan sa skepticizom od strane Kongresa, krajem 2004. on ipak odaobrava početna sredstva za realizaciju ovog plana.

U nadi da će podstaći inovacije u privatnom sektoru, NASA 2004. kreira program Vekovnih izazova (en: Centennial Challenges), za koje će dodeljivati nagrade nevladinim timovima za uspešnu realizaciju nekih od izazova svemirskih tehnologija . Ti izazovi uključuju zadatke koji bi se mogli uspešno implementriati u vladinom planu Vizije za svemirska istraživanja, kao na primer pravljenje boljih astronautskih rukavica.

Kritika[uredi - уреди]

Florida, SAD, slikano iz Spejs šatla ,tokom misije STS-95, 31. oktobara, 1998.

Neki kritičari, kao Mark Vejd , primetili su da NASA pati od "stani – kreni" pristupa u letovima sa ljudskom posadom. Apolo letelice i rakete iz klase Saturn su prihvaćene 1970. posle milijardi dolara uloženih u njihov razvoj. 2004. Američka vlada predlaže plan zamene šatla sa Crew Exploration Vehicle, što bi trebalo da omogući ponovno slanje čoveka na Mesec. Smanjenje budžeta agenciju prati od projekta Apolo, ali tu istu agenciju vodi birokratija koja joj novim planovima pravi nove dodatne troškove i ograničava je sredstvima.

Trenutno se Međunarodna Svemirska Stanica oslanja na flotu šatlova za isporuku konstrukcionih delova. Flota je imala dva gubitka 1986. i 2003. u kojima je stradalo 14 astronauta. Kada je 1986. izgubljen šatl, vrlo brzo je napravljen novi sa ciljem da zameni izgubljeni, ali NASA ne namerava da napravi novi šatl koji će zameniti drugi izgubljeni šatl.

Na Međunarodnoj svemirskoj Stanici planirano je da od 2005. na njoj bude sedam članova posade, međutim danas na njemu stalno borave samo dva člana, što će uzrokovati kašnjenjem velikog broja planiranih projekata. Anatolij Perimnov, direktor Roskosmos-a, izjavio je ruskoj novinskoj agenciji Iter-Tas, da će od 2009. godine na svemirskoj stanici biti šest stalnih članova posade. Od nesreće šatla Kolumbija 2003. stalnu posadu na stanici čine po jedan Rus i Amerikanac, koji tu provode po šest meseci, ovo znači da evropski i japanski astronauti ne mogu provoditi više vremena na stanice. Smanjenje broja članova posade može se dovesti u direktnu vezu sa kašnjenjima uzrokovanih nesrećom šatla Kolumbija 2003. Mnoge zemlje su uložile velika sredstva u izgradnju svemirske stanice, kao na primer zemlje članice Evropske svemirske agencije i bez obzira na to postoji velika mogućnost da međunarodnu stanicu zadesi ista sudbina koja zadesila američku stanicu Skajlab.

Misije u svemir[uredi - уреди]

Misije sa ljudskom posadom[uredi - уреди]

Misije bez ljudske posade[uredi - уреди]

  • Sistem nadgledalja Zemlje
    • Istraživanje gornjih sloveja atmosfere
    • Termosfera Jonosfera Mezosfera Energija i Dinamika (TIMED (Thermosphere Ionosphere Mesosphere Energetics and Dynamics))
  • Misije na Mesec
  • Istraživanje Merkura
  • Istraživanje Venere
  • Istraživanje Marsa
    • Mariner 4, 6, 7 i 9
    • Viking 1 i 2
    • Marsov osmatrač (en: Mars Observer)
    • Mars parfajnder (en: Mars Pathfinder)
    • Marsov klimatski orbiter (en :Mars Climate Orbiter)
    • Marsov polarni sletač (en: Mars Polar Lander)
    • Marsov globalni geometar (en: Mars Global Surveyor)
    • 2001 Mars Odiseja
    • Mars Istraživački rover (en: Exploration Rovers)
    • Mars Reconnaissance Orbiter
    • Feniks sletač (en: Phoenix Lander) (Planirano za 2007.)
    • Marsov naučna laboratorija (en: Mars Science Laboratory) (Planirano za 2009.)
    • Mars 2011 (Planirano za 2011.)
    • Astrobiološko laboratorijsko polje (en: Astrobiology Field Laboratory) (Planirano za 2016.)
    • Misija za vraćanje uzoraka na Zemlju ( en: Mars Return Sample Mission) u saradnji sa ESA (Planirano za 2016-2024)
  • Istraživanje Jupitera
  • Istraživanje Saturna
  • Istraživanje Neptuna
  • Istraživanje Plutona
  • Misije na više planeta
  • Asteroidi i komete
  • Otkazane misije
    • Marsov telekomunikacioni orbiter
    • DŽIMO
    • CRAF
    • Netlender
    • Pluto Kuper ekspres
  • Predložene misije
    • Glori
  • Misije posmatranja Sunca
    • SOHO – u saradnji sa ESA
    • Ulisis – u saradnji sa ESA
    • STEREO (Planirano za 2006.)
  • Velike observatorije za Astrofiziku
  • Ostale observatorije
    • COBE
    • FUSE
    • IRAS
    • Džejms Veb Svemirski Teleskop – u saradnji sa ESA (Planirano za 2013.)
    • WMAP

Lista direktora[uredi - уреди]

  1. Kejt Glenan (1958–1961)
  2. Džejms Veb (1961–1968)
  3. Tomas Pejn (1969–1970)
  4. Džejms Flečer (1971–1977)
  5. Robert Froš (1977–1981)
  6. Džejms Begs (1981–1985)
  7. Džejms Flečer (1986–1989)
  8. Ričard Truli (1989–1992)
  9. Daniel Goldin (1992–2001)
  10. Šon O'Kif (2001–2005)
  11. Majkl Grifin (2005–)

Instalacije[uredi - уреди]

Štab agencije nalazi se u Vašingtonu.

Istraživački centri[uredi - уреди]

  • Godard Institut za istraživanje svemira, Nu Jork
  • Laboratorija za mlazni i raketni pogon , Pasadena , Kalifornija
  • Langli istraživački centar, Hampton, Virdžinija

Probni centri[uredi - уреди]

  • Ejms istraživački centar, Kalifornija
  • Drajden, centar za ispitivanje leta, Kalifornija
  • Glen istraživački centar, Klivlend ,Ohajo
  • Godard, centar za ispitivanje svemirskog leta, Grinbelt , Merilend
  • Nezavisno postrojenje za verifikaciju i validaciju, Fermont, Zapadna Virdžinija
  • Langli istraživački centar, Hampton, Virdžinija
  • Valops letačko postrojenje, Ostrvo Valops , Virdžinija

Konstrukcije i lansirne rampe[uredi - уреди]

Mreža duboki svemir[uredi - уреди]

Mreža duboki svemir Stanica

  1. Goldston Duboki svemir komunikacioni kopleks, Bartsov, Kalifornija
  2. Madrid Duboki svemir komunikacioni kopleks, Madrid , Španija
  3. Kanbera Duboki svemir komunikacioni kopleks, Kanbera, Australija

Turizam i muzeji[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

Generalni[uredi - уреди]

Dodatna istraživanja[uredi - уреди]