Amfiloh (Amfijarajev sin)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Amfiloh (starogrčki: Ἀμφίλοχος) bio je, u grčkoj mitologiji, Argivac, stariji sin Amfijaraja i Erifile te brat Alkmeonov.[1]

Mitologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Erifila je nagovorila Amfijaraja da se pridruži pohodu Sedmorice protiv Tebe, premda je on, kao prorok, znao da je taj rat osuđen na propast i da će u njemu izgubiti život.[2] Erifila je to učinila jer ju je Polinik podmitio ogrlicom koja je nakada pripadala Harmoniji , kćeri Afrodite i Aresa. Pre odlaska u rat Amfijaraj je, znajući za to da mu je supruga podmićena, zatražio od svojih sinova, Alkmeona i Amfiloha, da, kad vide da se on ne vraća kući, ubiju majku i tako osvete njegovu neumitnu smrt.[3] U bici pod Tebom Amfijaraj je u jednom trenutku hteo da pobegne od Periklimena,[4] Posejdonovog sina, koji je namerio da ga ubije, no Zevs je munjem rasekao zemlju, koja se otvorila i progutala Amfijaraja i njegove dvokolice.[5] Amfijaraj je poštovan kao heroj, a njegov heroon funkcionisao je kao svetilište.[6]

Nakon Amfijarajeve smrti Alkmeon je ubio svoju majku, kako je otac od njega i tražio, a zatim otišao u dobrovoljno izgnanstvo bežeći po celoj Grkoj od Erinija.[7] Premda je i Amfiloh podržao čin materoubistva, sam u tome nije učestvovao, pa je izbegao progon Erinija.[1] Amfiloh je učestvovao u pohodu Epigona na Tebu, a spominje se i kao jedan od Heleninih prosaca koji je pošao u trojanski rat.[8][9][10] S drugim ahejskim junacima nalazio se u drvenom konju, a nakon razaranja Troje s Kalhantom je dopešačio do Klara, gde su se Kalhant i Mops takmičili u proricanju; kad je Mops pobedio, Amfiloh je s njim otišao u Pamfiliju i Kilikiju.[11]

Osnivanje gradova[uredi - уреди | uredi izvor]

Neki su pripovedali da je nakon trojanskog rata Amfiloh otišao s Teukrom daleko na zapad i umro na Pirinejskom poluostrvu, te da je po njemu jedno pleme nazvano Arhilosima (Ἀμφίλοχοι).[12] Drugi kažu[1] da je Amfiloh (ili možda njegov bratanac, sin Alkmeona i proročice Mante, koji se takođe zvao Amfiloh) osnovao grad Arg u Etoliji (tzv. Amfilohijski Arg u Ambrakijskom zalivu)[13] te da je potom, zajedno s Mopsom, podigao Mal u Kilikiji i tu vladao. Kad se jednog dana odlučio vratiti u Arg, predao je vlast Mopsu, no ovaj je odbio povući se s prestola kad se Amfiloh vratio u Mal. Tu su se njih dvojica sukobili i u obračunu usmrtili jedan drugoga.[14]

Proricanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Amfiloh je od oca nasledio proročki dar i osnovao je nekoliko proročišta, od kojih je najvažnije bilo ono u Malu, prehelenskom lokalitetu u Kilikiji.[15] Sa Mopsom je utemeljio Apolonovo proročište u Kolofonu u Lidiji. Herodot kaže da je Amfiloh išao još dalje na istok i osnovao "Posidejev grad" (Ποσιδηίου πόλιος) na granici izmežu Kilikije i Sirije.[16]

Kult[uredi - уреди | uredi izvor]

Amfilohu su se ukazivale počasti kao heroju po celom grčkom svetu, od Male Azije do Pirinejskog poluostrva. U Sparti je imao svetilište,[17] u Atini mu je podignut žrtvenik,[18] a u Oropu je poštovan zajedno s Amfijarajem.[1]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Amfiloh.
  2. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 8, 2.
  3. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 6, 4.
  4. To ime doslovno znači "nadaleko znamenit", a Karl Kerenyi (The Heroes of the Greeks, 1959, str. 300) primećuje da bi ono jednako dobro pristajalo i Hadu.
  5. Pindar, Nemejske ode, IX.
  6. Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Amfijaraj.
  7. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 5.
  8. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 2; III, 10, 8
  9. Pausanija, Opis Helade, II, 20, 5.
  10. Pindar, Pitijske ode, VIII, 40.
  11. Strabon, Geografija XIV, 1, 27; XIV, 5, 16 sqq.
  12. Strabon, Geografija III, 4, 3.
  13. Tukidid, Istorija peloponeskog rata, II, 68, 3.
  14. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 7; III, 10, 8.
  15. Aleksandar Veliki mislio je da su Mal utemeljili Grci, v. Arijan, Anabaza, II, 5, 9.
  16. Herodot, Istorija, III, 91, 1; za raspravu o lokaciji ovog grada, v. Robin Lane Fox, Travelling Heroes in the Epic Age of Homer, 2008, str. 79 sqq.
  17. Pausanija, Opis Helade, III, 15, 8.
  18. Pausanija, Opis Helade, I, 34, 3.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]