Harmonija (mitologija)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Kip Harmonije u vrtu Društva Harmony u istorijskom naselju Old Economy Village, Pennsylvania.

Harmonija (starogrčki: Ἁρμονία) bila je, u grčkoj mitologiji, boginja sloge i harmonije. Njen rimski pandan bila je Konkordija, a u grčkom panteonu nasupot nje stajala je Erida, čiji je rimski pandan bila Diskordija.

Mitologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema jednoj verziji, Harmonija je bila kći Aresa i Afrodite, a prema drugoj, poticala je sa Samotrake i bila je kći je Zevsa i Elektre, pri čemu je njen brat bio taj koji je na tom osrtvu utemeljio mistične obrede. Harmonija se dovodi i u blisku vezu s Afroditom Pandemos, ljubavlju koja ujedinjuje sve narode, personifikacijom uređenog života i građanskog jedinstva, koja odgovara rimskoj boginji Konkordiji.

U gotovo svim verzijama mita Harmonija je Kadmova supruga, a njihova su deca bili Ina, Polidor, Autonoja, Agava i Semela. Njihov najmlađi sin[1] bio je Ilirije.[2]

Oni koji kažu da je Harmonija bila sa Samotrake pričaju da je Kadmo, kad je putovao na Samotraku, bio prvo posvećen u misterije, a zatim je ugledao Harmoniju, ugrabio je i odveo s ostrva uz Ateninu pomoć. Kadmu i Harmoniji Ares i Artemida nanosili su veliku bol i tugu. Ares, mada je bio Kadmov tast i deda njegove dece, nije mogao zaboraviti i oprostiti ubistvo svoje posvećene zmije, a boginja Artemida zbog neizmirenih račune sa boginjom Afroditom. Artemida je, zbog neznatne krivice ubila Kadmovog unuka Akteona, a kada je, zbog intrige sa boginjom Herom, on izgubio i svoje kćerke Semelu i Inu, odlučio je da napusti Tebu i odseli se sa svojom ženom Harmonijom u Iliriju. Kad su stigli do Enhilejaca, oni su im pomogli u njihovom pohodu protiv Ilira, koji su naposletku i savladani. Kadmo je tad zavladao Ilirima, ali je kasnije pretvoren u zmiju. Harmonija se, ophrvana od boli, skinula naga i zatim pozvala Kadma sebi. Dok se Kadmo u bazenu vina obmotavao oko Harmonije, bogovi su i nju pretvorili u zmiju, ne mogavši je više gledati tako izbezumljenu.[3][4][5]

Ukleta ogrlica[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Harmonijina ogrlica
Polinik predaje Erifili Harmonijinu ogrlicu. Atička crvenofiguralna oinochoe, oko 450–440. pne., pronađena u Italiji.

Za Harmoniju se pre svega vezuje mit o ukletoj ogrlici koju je dobila na dan svog venčanja. Kad je Atena podarila Kadmu vlast nad Tebom, Zevs mu je dao Harmoniju za ženu. Njihovoj svadbi prisustvovali su svi bogovi. Kadmo je svojoj supruzi poklonio ogrtač i ogrlicu, koju je dobio ili od Hefesta ili od Europe.[6] Ta ogrlica, koja se uglavnom naziva Harmonijinom ogrlicom, donela je nesreću svima koji su je posedovali. Prema drugim verzijama mita, Harmonija je tu ogrlicu dobila od nekog božanstva, možda od Afrodite ili od Atene. [7]

Polinik, koji je nasledio tu ogrlicu, dao ju je Erifili, i to kao mito da bi ona nagovorila svog muža, Amijaraja, da krene u pohod protiv Tebe.[8] Preko Alkmeona, sina Erifilinog, ogrlica je došla u ruke Arsinije (koja se u nekim verzijama mita zove Alfesibeja), potom u ruke Fegejevih sinova, Pronoja i Agenora i, naposletku, u ruke Alkmeonovih sinova, Amfotera i Akarnana, koji su je ostavili kao zavetni dar u hramu Atene Pronoje u Delfima.[9]

Drugu verziju mita donosi Higin. Prema njemu, ono što je Harmonijinom potomstvu donelo prokletstvo nija bila ogrlica, već njen ogrtač, "umočen u zločin", koji su Harmoniji dali Hefest i Atena.[10]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Pierre Grimal and A. R. Maxwell-Hyslop, The Dictionary of Classical Mythology, ISBN 0-631-20102-5, 1996, str 230: "Ilirije (Ιλλυριός), najmlađi sin Kadma i Harmonije, rođen je tokom njihova pohoda na Ilire".
  2. Pierre Grimal and A. R. Maxwell-Hyslop, The Dictionary of Classical Mythology, ISBN 0-631-20102-5, 1996, str. 83: "... Kadmo je tad zavladao Ilirima, a dobio je još jednog sina, po imenu Ilirije. No kasnije su se Kadmo i Harmonija pretvorili u zmije i ..."
  3. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 5, 4.
  4. Euripid, Bakhe, 1233 sqq.
  5. Ovidije, Metamorfoze, IV, 563 sqq.
  6. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 4, 2.
  7. Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 48 i V, 49, 4; Pindar, Pitijske ode, III, 167; Stacije, Tebaida II, 266; Hesiod, Teogonija 937; Homerska himna Apolonu (3), 195.
  8. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 6, 2; sholija uz Pindarovu Pitijsku odu III, 167.
  9. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 5‒7.
  10. Higin, Fabulae, 148.