Миријево

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Један поглед у Новом Миријеву

Миријево је београдско насеље у општини Звездара. Једно је од већих насеља, има неколико делова: Старо Миријево и Ново Миријево, чији су делови означени као Миријево II, III и IV.

Положај и географија[uredi - уреди | uredi izvor]

Панорама Миријева са Лешћа

Миријево се налази око 5 километара у правцу исток-југоисток од центра Београда, на источном рубу урбане зоне. Оно заузима у јужни део долине Миријевског потока (који тече у северном правцу, да се код Роспи ћуприје улије у рукавац Дунава), у амфитеатру од брдâ, отвореном према северу, према Дунаву и банатској равници с друге стране реке. Брда око Миријева су (супротно сказаљки на сату): Звездара (највиши врх Велики Врачар 253м) према северозападу и западу; Зелено брдо (северно од Малог Мокрог Луга) и Стојчино (или Стојичино) брдо (270 м) према југу; Градац и Орловица (265 м, такође уписано и као Орловача) према истоку и Лешће (253 м) на североистоку. Једини преостали део долине за урбанизацију је крај Бајдина, према југоистоку.

Миријево се граничи са насељима: Ћалије на северу, Звездара на западу и Мали Мокри Луг на југу.

Становништво[uredi - уреди | uredi izvor]

Миријево је до раних 1970-тих било засебно село, ван урбане зоне Београда. Али ширење Београда је учинило своје, тако да је Миријево 1971. постало месна заједница унутар уже територије града. Дошло је до градње нових стамбених насеља и великог пораста становништва, како показују подаци са пописа становништва (од 1981. као део Београда):

  • 1921. - 1.410
  • 1953. - 2.100
  • 1971. - 7.928
  • 1981. - 18.000
  • 1991. - 34.456
  • 2002. - 36.590[1]

Јавни саобраћај[uredi - уреди | uredi izvor]

Миријево са остатком града повезује шест аутобуских линија ГСП-а:

  • 27 Миријево III - Трг Републике (via Вуков споменик и Булевар Краља Александра, ex Булевар Револуције). Најстарија линија према Миријеву, једно време је имала ознаку 27А.
  • 27Е Миријево IV - Трг Републике (via Булевар Деспота Стефана, ex ул. 29. новембра). "Е" значи "Експрес", јер прескаче пар станица и прелази краћу трасу до Трга.
  • 20 Миријево III - Велики Мокри Луг (via Булевар). Саобраћа још ређе него 27Л.
  • 46 Миријево II - Железничка станица (via Булевар, Цветкова пијаца, Аутокоманда). Некада једина веза већег дела Миријева са Булеваром Револуције.
  • 79 Миријево III/IV[1] - Дорћол (via Булевар, Димитрија Туцовића, Цвијићева...).
  • 74 – Миријево 3 – Бежанијска коса
  • 25п – Миријево 4 – Кумодраж

Постоји и минибус линија:

Постоји и ноћна линија:

У Миријеву II постоји и такси станица.

Миријевска насеља[uredi - уреди | uredi izvor]

Старо Миријево[uredi - уреди | uredi izvor]

Најстарији део је Старо Миријево, одн. Месна заједница Миријево, која обухвата и подручје првобитног села Миријева, уз поток. Старо Миријево заузима северни део целокупног насеља, с обе стране Миријевског потока. Подручјем од давнина доминирају појединачне породичне куће, задњих деценија и оне са два-три стана (по вертикали). У периоду иза 2000., почела је и градња већих зграда, у режији приватних инвеститора, са 3-4 спрата и више станова. Главне улице су Јованке Радаковић (прибл. у правцу север-југ, до раних 1970-тих се звала Кланичка, наставља се у ул. Миријевски венац) и Витезова Карађорђеве звезде (прибл. запад-исток, некада се звала само Карађорђева, продужава се на звездарску улицу Милана Ракића, некада познату као Миријевски пут).

Стара миријевска црква

У центру насеља се налази стара црква св. пророка Илије. Поред цркве се на дан црквене славе, 2. августа, одржава вашар. Близу потока се налази и VII београдска гимназија, у згради у којој се раније налазила ОШ Вукица Митровић. Узводније се и даље налази ОШ Деспот Стефан (првобитно Родољуб Чолаковић). Према попису из 2002., ово поднасеље (укључујући Орловско насеље) има 7604 становника.

Орловско насеље[uredi - уреди | uredi izvor]

Ово насеље се налази на североисточном крају Миријева, на падинама брда Орловица и неформално је насеље Рома. Главна улица је Орловска, од ње се одвајају уличице које су се раније звале "Прво сокаче", "Друго сокаче"..., а сада су им дата имена људи ромског порекла или који имају везе са Ромима: Ђанго Рајнхарта, Јула Бринера, Рабиндраната Тагоре, Јована Јанићијевића Бурдуша итд.[2]

У насељу постоји споменик богиње Бибије Заре. Изнад насеља се налази миријевска антена за мобилну телефонију.

Ново Миријево[uredi - уреди | uredi izvor]

Ново Миријево је месна заједница са 28.986 становника, према попису из 2002. Зависно од времена изградње и типа зграда, рашчлањено је на Миријево II, III и IV.

Миријево II[uredi - уреди | uredi izvor]

Централни део поднасеља; окарактерисано је великим стамбеним зградама са десетак спратова. Налази се јужно од Старог Миријева и западно од Миријева III, на југозападу се наставља у Мали Мокри Луг. Централна улица је Миријевски венац а њој је паралелна гранична улица Матице Српске.

Уз Миријевски венац се налазе пошта, два супермаркета (оба Делта Маxи, један је претходно био Ц-маркет) и топлана. Мало даље, уз улицу Раблеову, (бивша Спасоја Стејића Баће), налази се терен ФК Балкана. У удолини између Миријевског венца и ул. Радивоја Марковића је 2008. пројектован парк, са липама и тереном за боће[3]. На узбрдици изнад Миријевског венца, поред улице Самјуела Бекета (раније Блаже Јовановића) од 2007. се гради нова црква, посвећена Светом Великомученику Пантелејмону[4].

Миријево III[uredi - уреди | uredi izvor]

Источни део насеља, са нижим зградама, не више од три спрата. Карактеристични су низови зграда са белом фасадом и тамним крововима.

У овом делу се налази савремена ОШ Павле Савић и старо Миријевско гробље.

Миријево IV[uredi - уреди | uredi izvor]

Последњи, југоисточни, додатак насељу. Крај је карактеристичан по зградама са црвеним крововима, различите спратности и по много зеленила.

Између ул. Улофа Палмеа и Матице Српске, налазе се Миријевска пијаца, са многобројним локалима около, а преко пута је Дом здравља, већим делом изграђен до 2008. Уз ул. Михаила Булгакова (бивша Душана Петровића Шанета) је изграђена прва бензинска пумпа.

Јужно од Миријева IV се налази крај Бајдина, који се појачано изграђује од 2000-тих. Изнад Бајдине (југ-југозапад) је Стојчино брдо, на коме се налази РТВ предајник.

Име[uredi - уреди | uredi izvor]

Данашњи назив насеља се усталио почетком 19. века. Током векова, забележено је више назива за Миријево: Мирине, Мирановац, Мирјевци, Мирање, Милиево, Милиеро, Мирова, Мириова и Miria-Nebel (ово задње је било чисто немачко село). Порекло имена је несигурно, има више претпоставки.

На прву руку, назив се доводи у везу са појмом мира. Наводно је на територији Миријева закључен неки мир између Турака и Аустријанаца уз речи "ево мир". По другом предању, неко село се налазило са друге стране Звездаре, на месту спортског центра "Олимп" (у улици Милана Ракића), близу Цариградског друма, данашњег Булевара. На тако доступном месту Турци су свраћали и пљачкали народ. Да би избегли то, људи су отишли с друге стране брда, у беспутан и шумовит крај. Тако је наводно, због мира који су тражили, село добило име Миријево.

Име може потицати и од турске речи "мирија", која означава дажбине у натури које су сељани морали плаћати, и то у некој магази у околини данашње цркве (где данашња улица В. К. звезде прелази преко потока).

Назив је могао бити донесен и са стране. У Македонији, у околини Кичева, постојало је село Мирово, које се помиње у једном турском запису из 15. столећа. По предању, село је расељено услед турског зулума, његови становници су у 18. веку нашли уточиште у околини Београда и тако основали данашње Миријево.

Насеље истог имена постоји и у општини Жабари у Браничевском округу (између Пожаревца и Петровца на Млави).

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Због близине Београда, историја Миријева је неизбежно повезана с тим великим градом и смењивањем његових господара.

У време римског Сингидунума, домородачка племена су на подручју данашњег Миријева оснивали насеља. О томе сведоче проналасци старог новца и темеља кућа из тог времена. Најстарији новац пронађен у Миријеву је новчић цара Лицинија (владао 308-324). У позним данима римске империје, дунавске границе су нападали Готи, Сармати, Гепиди, Херули и најразорнији Хуни (441. разорили град). Јустинијан стабилизује прилике, али већ за његове владавине, половином 6. века, нападају нови народи: Авари, коњаници као и Хуни; Словени, који ће дати етнички карактер и име Београду с околином, те Бугари. Маврикије ће на прелазу у 7. столеће водити прилично успешне походе против Авара и Словена, али ће након његове смрти и дистракције услед великих персијских освајања, доћи до велике најезде Авара и нарочито Словена на Балкан. Следећи пут ће се за град чути тек 878. и то под словенским називом (који се види у придеву Belogradiensis). У међувремену, град су држали Бугари - Авари су уништени у Панонији почетком 9. века од стране Карла Великог. Византинци ће се вратити у град 1018., након уништења Самуилове државе, али ће се убрзо сукобити са Угрима, потомцима коњаничких номада који су у Панонију дошли крајем 9. столећа.

На Ћуртовом брду (брег на звездарској падини, изнад Старог Миријева) некада је постојала некропола. На брду су пронађене сребрне наушнице с прелаза 12. у 13. век [5]. Било је то преломно доба - претходних око два столећа за превласт над регионом су се сукобљавали Византија и Угарска. Након пада Цариграда у руке Латина 1204., Београд са околином ће углавном бити у угарским рукама, тек ће га на махове држати Бугари (1204. и 1230.) и Срби - у време краља Драгутина 1284-1316, након чије смрти краљ Милутин накратко заузима братовљеве поседе до 1320., а Деспоту Стефану је то био престони град 1403-27.

У време велике опсаде угарског Београда 1456, шатори турске резерве су били разапети на падинама изнад леве обале Миријевског потока. Мехмед Освајач је том приликом био неуспешан, што је слављено широм Европе, али његов праунук Сулејман Величанствени ће заузети Београд 1521. Тиме почиње дуга турска владавина, пре Првог српског устанка прекидана трима аустријским окупацијама: 1688-1690. (у време Бечког рата), 1717-1739 и 1789-1791.

Доступни су нам турски катастарски пописи за Београд и околину из 16. века, у којима су пописивани мушкарци, на основу чега су одређиване дажбине. У документу из 1560. стоји да је Миријево-вакуф (земљишни посед), поред околних села, додељен извесном Јахија-паши, нарочито због добрих винограда. Чувени турски путописац из 17. века Евлија Челебија, посетио је и Београд, а за Миријево са околином користи опис "прави ружичњаци и рајски вртови".

Из времена друге и најдуже аустријске окупације, имамо податак да је 1721. Миријево имало само 7 кућа. Немци су ту, у близини данашње цркве, затекли џамију, коју су претворили у католичку цркву.

Први српски устанак[uredi - уреди | uredi izvor]

Неуспех аустријских подухвата у Србији и терор одметничких јаничара на челу са дахијама, натерао је Србе на устанак у фебруару 1804.. Београд је испрва држан у лабавој опсади на линији Остружница-Жарково-Авала-Дунав, али већ на пролеће је извршена концентрација у Топчидеру и на Дедињу, са надзирањем простора дуж Цариградског друма. Почетком јуна, након ослобођења Смедерева и Пожаревца, Пожаревачка војска на челу са Миленком Стојковићем је запосела реон од Кумодража до Вишњице, па према томе и околину Миријева. Против дахија, затворених у граду, били су и Срби и султан, па је тако босански везир Бећир-паша овлашћен да преговара са Србима и реши проблем. Желећи да предухитре ово, дахије су 1. јула покренуле напад у три групе од укупно 1800 бораца, две према Дедињу и једна у правцу Миријева. Покушај је потпуно пропао, уз 330 погинулих Турака, а српска опсада је примакнута на стари шанац Еугена Савојског. После погибије дахија власт у Београду је преузео Алија Гушанац, а опсада ће се наставити до заузећа Вароши у децембру 1806. (Горњи и Доњи град тврђаве су се предали у следећа три месеца)[6]. Турци ће сломити устанак и у Београд се вратити у октобру 1813.

Кнез Милош ће 1815. наставити тамо где се стало. Србија ће 1830. постати аутономна кнежевина, у којој Турци неће имати право становања, осим у појединим варошима, међу њима и Београду, до 1867. У Миријеву ће 1833. почети с радом прва школа, као друга у Србији, после данашње школе "Краља Петра Првог", али њен рад је до 1851. био повремен. Затим је 1834. изграђена црква светог пророка Илије од материјала разрушеног манастира у Сланцима. Од истог материјала је изграђена и чесма код цркве, испред некадашње школске зграде, а данашње МЗ Миријево (звоник на цркви је изграђен 1873, здање је реконструисано и фреске обновљене 1998). Српске породице су се досељавале још и пре устанака, а то ће се и даље наставити; придошлице су долазиле са свих страна света.

Орловско насеље је настало у првој половини 19. века.

Први светски рат[uredi - уреди | uredi izvor]

Први хици Првог светског рата су испаљени на Београд 28.7.1914., али Аустроугари су у њега успели ући тек 2.12., након што је српска војска напустила град у фази повлачења током Колубарске битке. Срби су затим прешли у контранапад и потиснули непријатеља. Аустроугари су 14.12. покушали да задрже линију положаја међу којима је био и Екмеклук (источно од Малог Мокрог Луга, с друге стране Стојчиног брда у односу на Миријево), али безуспешно, због чега је истог дана наређено повлачење. Тако је Београд ослобођен већ 15.12..[7]

Захваљујући стању на другим фронтовима, Србија ће остати мирна већим делом 1915.. Београд ће поново бити нападнут у јесен, овај пут уз учешће и немачких снага. Трупе одбране града су биле расподељене у неколико одсека, граница између Београдског и Великоселског одсека је ишла Миријевским потоком. На Великом Врачару је постављена артиљерија: два енглеска топа 120мм, један вод пољске артиљерије и један противавионски топ. Борбе су почеле коректурним па рушећим гађањем града 5 -6.10.; у наредна два дана, непријатељ је после тешких борби уз подршку артиљерије, укључујући и речне мониторе, успео да заузме варош, из које су се претходно извукле српске трупе.

Током 9.10., 59. и 57. аустријска дивизија су заузимали простор према брду Звездари. Неки делови српског 10. кадровског пука Комбинованог одреда су напустили Велики Врачар, али док су Аустријанци извиђали ситуацију он је поново поседнут, при чему је дошло до окршаја у коме су аустријске јединице биле помогнуте од два монитора са источног краја Аде Хује и артиљерије са леве обале Дунава. Али, Велики Врачар је у том тренутку остао у српским рукама. Увече тог дана, 57. аустријска дивизија је била окренута ка Великом Врачару и Роспи Ћуприји.

Сутрадан, 10.10., 57. аустријска дивизија је добила наређење да освоји Велики Врачар, Ерино Брдо (североисточно до Калуђерице) и Клупе (два брда северозападно од Винче), што би подразумевало и простор Миријева. Услед скорог пада Дедиња, командант српског Комбинованог одреда (пук. Душан Туфегџић) је у 11:30 наредио да се јединице са Великог Врачара повуку на линију Зелено Брдо - Стражарска Коса - Милошевац. Напуштени Велики Врачар је запосела 57. дивизија, али је због отпора код Роспи Ћуприје и артиљеријске ватре са Липака (брдо изнад Вишњице) даљи напад обустављен, да би био настављен 12.10.. У ноћи 10/11.10., услед тешке ситуације, нарочито због јаке непријатељске артиљеријске ватре, командант одбране града (ген. Михаило Живковић) наредио је да се изврши повлачење на линију Чолин Гроб-Клупе-Ерино Брдо-Велики Мокри Луг-Торлак-Стражевица-Петлово Брдо-Железник-Остружница, тј. јужно од Миријева. До 17.10., у рат је ушла и Бугарска, српска војска је истиснута из београдске окуке Саве и Дунава, чиме су Централне силе обезбедиле слободан прелаз преко Дунава и везу у правцу Бугарске и Турске. Започела је окупација, која ће трајати до ослобођења 1.11.1918.<реф>ибид, Београдска операција 1915, ппук. Димитрије Трифуновић</реф>.

Други светски рат[uredi - уреди | uredi izvor]

Београд ће у Другом светском рату бити окупиран од 12.4.1941. до 20.10. 1944.. Трпеће од немачког бомбардовања 6.4. и каснијих дана, а такође и од савезничког бомбардовања, нарочито у пролеће 1944. Грађани су се од бомбардовања склањали у околину, па и у Миријево. Током окупације тешко је страдало Орловско насеље, јер је због неке одмазде 1941. стрељано мушко становништво[8].

Београд ће бити ослобођен у октобру 1944. у садејству НОВЈ (Прва армијска група на челу са ген. Пеком Дапчевићем) и Црвене Армије (Трећи украјински фронт на челу са маршалом Толбухином). Након освајања прилаза граду, 14.10. је издато наређење за напад на сам град. Неке борбе су вођене и у околини Миријева.

Четрнаеста мотострељачка совјетска бригада је са 4. батаљоном 4. српске бригаде и једним совјетским батаљоном из Кумодража 14.10. око 18 сати напала Велики, а потом и Мали Мокри Луг. Одатле је 14. мотострељачка имала намеру да продре до Цветкове Механе, али је одустала због јаког немачког отпора на Коњарнику. Зато је са 4. српским батаљоном преко Миријева напала Велики Врачар, али се до 22 часа и то изјаловило, након чега је сачекана Пета крајишка дивизија. Око 23 сата, два батаљона 4. крајишке бригаде ове дивизије су се после јаких борби са Малог Мокрог Луга пробили до Цветкове механе, где су заустављени јаким отпором. Четрнаеста мотострељачка и 4. батаљон су за то време кренули са Великог Врачара, преко Коњарника, према Аутокоманди и Карађорђевом парку.

Зато су 15.10. око 3 часа Немци потиснули 4. крајишку бригаду назад на западне косе М. М. Луга. Али у 8 сати, иста јединица се пробија једним батаљоном северно од В. Врачара, све до железничке станице Дунав, а са два батаљона успева да после тешких борби са Коњарника и Стојчиног брда пробије немачке положаје на Лаудоновом шанцу, а затим и скрше отпор код Цветка и наставе Булеваром. Током дана су ова три батаљона 4. крајишке, делови 14. мотострељачке совјетске (затечени код школе Војислава Илића) и 4. српски батаљон очистили простор између Булевара и Дунава до Техничких факултета и Дунав-станице, а заузет је и Велики Врачар после тешких борби.

Велики изазов савезничким снагама ће бити покушај немачких снага да из правца Смедерева и Гроцке продру у Београд. Већ 15.10. око 13 сати једна њихова слабија претходница је без отпора дошла до М.М.Луга, али је ту налетела на заостали батаљон 4. крајишке бригаде и разбијена. Немачка групација је за то време заузела Гроцку и послала јачу претходницу ради пробоја у Београд. Очекујући то, 21. српска дивизија је око 15 часова усмерена на смедеревски правац, њена 4. бригада у Велики и М. М. Луг. У М.М.Лугу је задржана и 10. крајишка бригада 5. дивизије, а на Стојчином брду један совјетски артиљеријски дивизион и 4 тенка. Немачка претходница је после артиљеријске припреме кренула ка М.М.Лугу. Око 19 сати је потиснула делове 5. бригаде 21. дивизије и сат времена касније ушла у окршај испред М.М.Луга са три батаљона 10-те и једним 4. крајишке бригаде. Уз велике губитке су успели да заузму село, одбаце југословенске јединице ка В.М.Лугу и заплене совјетска артиљеријска оруђа на Стојичином брду. Око поноћи су са брда кренули у три правца: Коњарник, Булевар и Велики Врачар.

Већ у 1 ујутру 16. октобра, 10. крајишка и 10. српска бригада су у М.М.Лугу избиле на друм и одсекле Немце од болечког правца, где се налазила главна немачка групација. Главна колона немачке претходнице је продужила ка Цветковој механи, али је ту пресретнута и разбијена на простору до школе Војислава Илића. Немци из "коњарничке" групе су се повукли на Зелено брдо, где су прихватали ретке саборце из разбијене "булеварске" колоне, док поподне 16.10. нису разбијени, уз помоћ совјетских тенкова.

Најјачи отпор је давала група на Великом Врачару. Ради њиховог уништења су извучене неке јединице из града, у којем су вођене уличне борбе, и премештене неке из околних села. Тако је 15. совјетска мотострељачка бригада доведена из Лештана у М.М.Луг, одакле је једна њена колона пошла у обилазни маневар преко села Миријева. На северној ивици села се састала са два батаљона 12. војвођанске бригаде, која се пребацила из Баната. Чим је завршено окруживање Великог Врачара, поподне 16.10., почео је снажан напад, уз подршку совјетске артиљерије и тенкова. Немци су убрзо разбијени; делове који су побегли према М.М.Лугу је до вечери уништавала 13. пролетерска и делови 21. српске бригаде, а они који су бежали према Миријеву су страдали од 12. војвођанске и 15. мотострељачке. Тиме су Миријево и Звездара коначно ослобођени од Немаца. Немачка главнина је истог дана и сутрадан и даље покушавала да се из Болеча пробије у овом правцу, али није успела[9].

После рата, 16. октобар ће постати дан општине Звездара, а и једна улица у Миријеву ИИ је названа по овом датуму.

После рата[uredi - уреди | uredi izvor]

Насеље је убрзо после рата електрифицирано, прва амбуланта је отворена 1960. Од касних 1960-тих се гради Пролетерово насеље (50 плацева на простору источно од ул. Јованке Радаковић, јужно од ул Миланке Кљајић и северно од Карађорђеве). Раних 1970-тих се гради Миријево II. Током 1980-тих насеље добија прву апотеку, пошту и супермаркет. Крајем те деценије је изграђено Миријево III, затим и Миријево IV. Нова пошта је прорадила 1996. (за детаље погледајте овде). Граде се куће и пословни објекти дуж ул. Јованке Радаковић.

Током НАТО бомбардовања 1999., у Миријеву се највише осетило гађање мета на Звездари, али, изузев неколицине сломљених стакала, није било штете у самом насељу. Дим погођене рафинерије у Панчеву се из западног дела насеља могао видети данима.

У 21. веку је после успоренијег периода поново настављена масовна стамбена изградња. Подижу се многе вишеспратнице у приватној режији по целом насељу, нарочито на рубним подручјима, на вишим падинама брдâ која окружују насеље и у Бајдини.

Доста узбуђења је изазивала планирана изградња велике трафо-станице "Београд 20" у Миријеву, што је доводило до протеста 2003.[10]. Почетак градње је коначно планиран за 1.4.2009., на другој локацији[11].

Фусноте[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Податак преузет са енглеске Wикипедије. Може се наћи и да Миријево по овом истом попису има 75.000 становника (на српској Wикипедији) и 84.000 становника (на миријево.цо.yу - "...(вишеспратна стамбена изградња има 64.000 становника, а ниска стамбена изградња око 20.000 становника)". Цела општина Звездара, која осим Миријева и Новог Миријева има још 15 месних заједница, има 132.621 становника, према попису из 2002.
  2. Политика 6.5.2008. str. 26
  3. Политика 18.4.2008. str. 28
  4. ovde se može videti poziv za priloge za izgradnju (ćirilicom)
  5. Muzej grada Beograda - slika i kratak opis
  6. Ратна прошлост Београда, погл. Карађорђе ослобађа Београд (ппук. Недељко Максимовић), НИП "Београдске новине" 1954.
  7. ибид, Борбе за Београд 1914, пук. Јован Луковић
  8. http://www.zvezdara.com/index.php?option=com_content&task=view&id=145&Itemid=182
  9. ибид, Ослобођење Београда 1944 године, генппук Саво Дрљевић
  10. [хттп://www.миријево.цом/трафо.асп Став протестаната]
  11. Вест на [хттп://www.студио-б.цо.yу/инфо/вест.пхп?ид=34004 Студију Б], 26.1.2009.

Спољне везе[uredi - уреди | uredi izvor]