Univerzitet u Beču
Univerzitet u Beču | |
---|---|
Universität Wien | |
lat. Universitas Vindobonensis | |
Historija | |
Moto | Neu. Seit 1365 |
Moto (sh.) | Novi. Još od 1365. |
Osnivanje | 1365. |
Generalno | |
Vrsta | javni istraživački univerzitet |
Jezik | pretežno nemački |
Administracija | |
Akademsko osoblje | 6,730 |
Admin. osoblje | 2,960 |
Studenti | |
Broj studenata – diplomci – doktoranti | 94,000 16,490 8,945 |
Lokacija | |
Sedište – grad – savezna država – država | Beč Beč Austrija |
Službene stranice | |
www |
Univerzitet u Beču je javni istraživački univerzitet u glavnom gradu Austrije, Beču. Najstariji je i najveći univerzitet na nemačkom govornom području, pored univerziteta u Karlovog univerziteta u Pragu, koji je bio višejezični. Ovaj univerzitet je 1365. godine ustanovio Rudolf IV. Nosi i naziv Glavni univerzitet.
Univerzitet u Beču osnovan je 12. marta 1365. godine odlukom vojvode Rudolf IV i njegove dvojice braće, Albrehta III i Leopolda III, i od njegovog imena dolazi i dodatni latinski naziv univerziteta Alma Mater Rudolphina. Nakon Karlovog univerziteta u Pragu i Jagelonskog univerziteta u Krakovu, bečki je univerzitet treći najstariji u regionu centralne Evrope i najstariji na savremenom nemačkom govornom području.
Univerzitet u Beču osnovan je na primeru Univerziteta u Parizu. Papa Urban V nije ratifikovao vojvodinu odluku o osnivanju univerziteta, naročito kada je reč o teološkom fakultetu. Pretpostavka je da je na papu pritisak izvršio Karlo IV, car Svetog rimskog carstva, koji je želeo da izbegne konkurenciju Karlovom univerzitetu u Pragu. Odobrenje je od pape stiglo tek 1384. godine kada je institucija stekla puni status univerziteta, uključujući i teološki fakultet na njoj. Prva zgrada univerziteta otvorena je naredne 1385. godine. Vremenom je univerzitet narastao u najveći u Svetom rimskom carstvu i u vreme humanizma u XV veku pohađalo ga je više od 6,000 studenata.
U ranim godinama univerzitet je kombinovao i kooperativnu i hijerarhijsku organizacionu strukturu u kojoj je rektor bio na vrhu, a studenti sa minimalnim prostorom da oblikuju smer i razvoj institucije na dnu strukture. Magistri i doktori nauka sačinjavali su četiri fakulteta koji su birali akademske funkcionere među svojim redovima. Studenti, ali i ostali članovi akademske zajednice bili su podeljeni u četiri takozvane akademske nacije. Njihovi najviši izabrani predstavnici imali su pravo da budu birani i za rektora.
Kako je univerzitet smatran papinskom institucijom u periodu reformacije suočio se sa popriličnim izazovima u svome radu. U periodu opsade Beča 1529. od strane Osmanlija došlo je do velikog pada u aktivnostima univerziteta i u jednom je trenutku na njemu ostalo svega 30 studenata. Ferdinand I, car Svetog Rimskog Carstva smatrao je da je univerzitet potrebno dodatno povezati sa crkvom i zbog toga je 1551. na njegovo čelo postavio isusovce. Ferdinand II Tirolski dodatno je osnažio njihovu ulogu omogućujući im da preuzmu podučavanje na teološkom i filozofskom fakultetu što je dovelo do toga da je da je univerzitet postao bastion katoličanstva u narednih 150 godina. To će se stanje promeniti tek za vladavine Marije Terezije sredinom XVIII veka kada će univerzitet opet da dođe pod kontrolu monarhije. Njezin naslednik Jozef II Habzburški pomogao je u provođenju daljnjih reformi dopuštajući upis protestantima i jevrejima i uvodeći nemački kao obavezni jezik podučavanja.
- Robert Barani, (fiziologija i medicina, 1914)
- Rihard Žigmondi, (hemija, 1925)
- Julius Vagner-Jaureg, (fiziologija i medicina, 1927)
- Hans Fišer, (hemija, 1930)
- Karl Landštajner, (fiziologija i medicina, 1930)
- Ervin Šredinger, (fizika, 1933)
- Oto Levi, (fiziologija i medicina, 1936)
- Viktor Franc Hes, (fizika, 1936)
- Rihard Kun, (hemija, 1938)
- Maks Peruc, (hemija, 1962)
- Karl fon Friš, (fiziologija i medicina, 1973)
- Konrad Lorenc, (fiziologija i medicina, 1973)
- Fridrih August fon Hajek, (ekonomija, 1974)
- Elijas Kaneti, (književnost, 1981)
- Elfride Jelinek, (književnost, 2004)
Poznati studenti koji su pohađali Univerzitet u Beču su među ostalima i: Kristijan Dopler, Elijas Kaneti, Ivan Cankar, Mihai Eminesku, Hajnc Fišer, Sigmund Frojd, Alčide De Gasperi, Kurt Gedel, Franc Grilparcer, Jerg Hajder, Teodor Hercl, Edmund Huserl, Hugo fon Hofmanstal, Elfride Jelinek, Karl Kaucki, Artur Kostler, Jernej Kopitar, Karl Kraus, Rihard Kun, Gustav Maler, Tomaš Masarik, Liza Majtner, Gregor Mendel, Franc Miklošič, Alojz Mok, Papa Pije III, Karl Poper, Oto Premindžer, Vilhelm Rajh, Artur Šnicler, Kurt Valdhajm, Oto Vajninger, Slavko Volf, Štefan Cvajg, Ulrih Cvingli i brojni drugi.
- (de) Službena stranica