Gojaznost

Izvor: Wikipedia
Caduceus.svg
Gojaznost

Obesitas

Italienischer Maler des 17. Jahrhunderts 001.jpg
Toskanski general, naslikao Alesandro del Boro u 17. veku
ICD-10:


Gojaznost ili pretilost (latinski obesites) je kronično stanje u kojem se u ljudskom ili tijelu nekog drugog sisavca mast taloži u količinama koje negativno utječu na zdravlje.

Gojaznost je u prirodi kod životinja rijetka, dok se kod domaćih životinja pojavljuje kao posljedica nedostatka potrebe za lovom, obično kod kućnih ljubimaca.

Gojaznost se kod čovjeka rjeđe uzrokovana metaboličkog poremećaja, a češće načinom života. Svako povećanje 10% više od idealne težine smatra se gojaznošću. Česta je u svakoj dobi. U pubertetu je podjednaka među spolovima, a poslije njega češća u žena nego u muškaraca.

Sve do posljednjih desetljeća 20. vijeka gojaznost se prvenstveno smatrala estetskim problemom, a u nekim kulturama je čak predstavljala ideal ljepote - što se obično objašnjavalo time što je gojaznost predstavljala znak pripadnosti društvenoj eliti.

No, s vremenom su takvi stavovi promijeneni zbog razvoja tehnologije koji je skoro u potpunosti otklonio potrebu za fizičkim radom, odnosno stvorio redovne izvore relativno jeftine ili dostupne hrane. To se sve više počelo manifestirati u dramatičnom porastu gojaznosti među stanovništvom, osobito u SAD gdje je zabilježen i novi trend gojaznosti kod djece i adolescenata, koji se s vremenom počeo širiti na Evropu i razvijene zemlje.

Gojaznost je, s obzirom na svoje razmjere, postala ozbiljan zdravstveni problem, jer sa sobom povlači povećani rizik od srčanih bolesti, dijabetesa i raka koji će na duži rok društvo opteretiti velikim troškovima liječenja.

Etiologija[uredi - уреди]

Danas se smatra da gojaznost nastaje kao posledica dejstva više različitih faktora (naslednih osobina, psiholoških, kulturoloških, socijalnih, metaboličkih, fizioloških i patofizioloških), tj. da je gojaznost multikauzalno oboljenje koje najčešće nastaje kao posledica interakcije genotipa (genetičkih odlika individue) i faktora spoljne sredine.

Nasledni faktori[uredi - уреди]

Rezultati finsko-britanskog istraživanja, objavljeni u američkom časopisu „Sajens“, pokazali su da na 16-tom ljudskom hromozomu postoji gen (nazvan FTO) koji utiče na gojaznost. Istraživanje sprovedeno na više od 40.000 ljudi pokazalo je da su osobe nosioci dva gena FTO izložene za 70% većoj opasnosti od pojave gojaznosti od osoba bez tog gena.

Faktori sredine[uredi - уреди]

Druga polovina, koja deluje kao okidač su spoljni faktori (nepravilno i neadekvatno konzumiranje hrane). Kada se u organizam duže vreme unosi veća količina energetski hranljivih materija nego što može da se potroši, dolazi do posledičnog taloženja masti i povećanja telesne težine. Do gojaznosti neće doći ako postoji ravnoteža između unosa hrane i energetske potrošnje.

Psihogeni faktori[uredi - уреди]

Oko 30% gojaznih osoba ima faze prejedanja (eng. bingle eating disorder). Hrana često služi kao sredstvo za prevazilaženje loših emocija (frustracije, dosade, nesigurnosti, ljutnje, tuge) ili kao uteha za razne probleme. Osim toga, gojazne osobe se često osećaju nepoželjno i diskriminisano u današnjem društvu koje manekenski tip građe ističe kao ideal lepote. Usled toga one često ulaze u „začarani krug“, unoseći još više hrane kako bi se kratkoročno osećale bolje.

Fiziološki faktori[uredi - уреди]

Sa godinama se polako smanjuje nivo bazalnog metabolizma, a povećavaju se katabolički procesi za koje nije potrebna dodatna energija. Sa starenjem se smanjuje i sposobnost i želja za fizičkom aktivnošću, što dodatno otežava stvari. Mišićna aktivnost je najvažniji način kojim se energija oslobađa iz organizma. Oko jedna trećine dnevno utrošene energije se potroši mišićnim radom, a kod fizičkih radnika i polovina ili tri četvrtine. Zbog toga se često kaže, da gojaznost nastaje kao posledica previsokog odnosa unosa hrane prema fizičkoj aktivnosti.

Patofiziološki faktori[uredi - уреди]

Poremećaji lučenja nekih endokrinih žlezda (hipofiza, štitasta i polne žlezde) mogu da budu uzrok gojaznosti. Takođe, lezija centara za regulaciju unosa hrane u mozgu ili njihov poremećaj (malignitet) može usloviti povećanje telesne težine, a sličan efekat imaju i razne genetičke abnormalnosti u hemizmu masnih zaliha.

Patogeneza[uredi - уреди]

Suvišno unošenje energetskih materija, prvenstveno ugljenih hidrata i lipida, ispoljava se uvek nagomilavanjem masti u organizmu. Za svakih 9,3 kalorija viška energije deponuje se 1 gram masti.

Višak unetih ugljenih hidrata pretvara se u trigliceride, koji se transportuju do tkiva i u njima deponuju. Glavni organ u kome se obavlja ova transformacija je jetra. Deponovanje masti u masne depoe obavlja se u obliku hilomikrona i lipoproteina vrlo male gustine. Molekul triglicerida je suviše velik da bi ušao u ćeliju. Krvlju dospeli trigliceridi se prvo hidrolizuju pod dejstvom enzima lipaze u kapilarima i pri tome nastaju masne kiseline. Da bi se one deponovale potreban je glicerol u ćeliji, a on potiče od razgrađenih ugljenih hidrata. Prema tome, deponovanje masti u ćelijama masnog tkiva je uslovljeno metabolizmom šećera.

Prekomerni unos energije dešava se samo za vreme razvojne faze gojaznosti. Jednom kada osoba postane gojazna, jedini uslov da to i ostane jeste da unos energije bude identičan potrošnji (statična faza).

Ostali patogenetski mehanizmi kod gojaznih osoba su manje izraženi. Eventualno, može da postoji povećana koncetracija slobodnih masnih kiselina i triglicerida u krvi, ili blago povećan nivo bazalnog metabolizma itd.

Patofiziološki poremećaji[uredi - уреди]

Ova bolest se ispoljava promenama u telesnoj građi, biohemijskim poremećajima i raznim simptomima i znacima (povećanje telesne težine, promene u unutrašnjim organima, na lokomotornom aparatu, pojave šećerne bolesti, promene na kardiovaskularnom i respiratornom sistemu i psihički poremećaji).

Telesna građa gojaznih osoba se značajno i karakteristično menja. Masno tkivo u organizmu zdravih osoba nalazi se u određenoj količini i služi kao potporno tkivo i energetska rezerva. Ono se nalazi u međućelijskom prostoru, među vlaknima skeletnih mišića. Kod gojaznih osoba raspored masti je nešto drugačiji. Kod muškaraca se masno tkivo nagomilava u grudnom košu, gornjem delu trbuha, na vratu i licu. Pri gojenju žena, ono se pretežno nagomilava u trbuhu, glutealnim predelima i ektremitetima. Povećanje količine masnog tkiva u organizmu gojaznih osoba se ispoljava povećanjem broja i veličine masnih ćelija (adipocita).

U krvnoj plazmi gojaznih osoba povećana je koncentracija slobodnih masnih kiselina, holesterola i triglicerida, dok se koncentracije belančevina, glikoze i elektrolita ne menjaju.

U toku gojenja dešava se i masna infiltracija u neke unutrašnje organe (jetru, pankreas i srce), a može se javiti i dijafragmalna i ventralna hernija (bruh).

Uvećanje telesne težine ostavlja posledice i na lokomotornom aparatu. Degenerativne promene se dešavaju na zglobovima kolena, kičmenog stuba, karlice i stopala, što rezultuje tegobama (bolovima) pri kretanju. Takođe se dešavaju i promene na koži.

Verovatno najozbiljnije posledice gojaznost ostavlja na kardiovaskularni sistem. Povećanje volumena cirkulišuće krvi zahteva pojačan rad srca. To se uglavnom ostvaruje povećanjem srčane frekfence ili povećanjem udarne zapremine srca. Kao posledica toga javlja se hipertenzija (povišen krvni pritisak), a neretko i hipertrofija leve komore. Svi ovi činioci uslovljavaju javljanje zastojne srčane insuficijencije kod gojaznih osoba. Osim toga, dešavaju se i promene na krvnim sudovima (ateroskleroza) što direktno ili indirektno može izazvati moždani ili srčani udar. Takođe se mogu javiti i varikoziteti (proširene vene) na potkolenicama.

Nagomilavanje masnog tkiva u trbuhu smanjuje pokretljivost dijafragme i grudnog koša i izaziva otežano disanje kod gojaznih osoba. Zbog toga su one podložnije infekcijama respiratornog sistema.

Jedna od komplikacija gojaznosti jeste i pojava šećerne bolesti. Dugogodišnje povećano unošenje ugljenih hidrata iscrpljuje beta-ćelije pankreasa i one počinju da stvaraju nedovoljne količine insulina. To se manifestuje povećanjem koncentracije glikoze u krvi i razvojem dijabetesa.

Povezanost između gojaznosti i malignih neoplazmi predmet je brojnih istraživanja i danas postoje pouzdani dokazi o povećanoj učestalosti određenih lokalizacija malignoma kod gojaznih osoba. Studija Američkog kancerološkog društva, koje se odnosi na 750.000 osoba praćenih 12 godina, utvrila je da relativni rizik oboljevanja od neoplazmi iznosi 1,33 kod muškaraca i 1,55 kod žena u kojih postoji višak telesne mase iznad idealne veći od 40%.

Gojazne osobe su često izložene podsmehu okoline. Usled toga se kod njih često javlja psihička napetost, slabljenje volje za rad, izbegavanje druženja, depresija i sl.

Komplikacije bolesti[uredi - уреди]

  • Metaboličko-hormonalne komplikacije (šećerna bolest tip 2, insulinska rezistencija, dislipoproteinemija, hipertenzija),
  • Poremećaji na nivou cirkulišućih hormona i drugih faktora (citokina, hormona rasta i dr),
  • Bolesti organskih sistema (cerebrovaskularna bolest, srčana insuficijencija, tromboembolijske komplikacije, hipoventilacioni sindrom, holeitijaza, masna infiltracija jetre, disfunkcije imunološkog sistema, bolesti kože),
  • Maligne bolesti,
  • Mehaničke komplikacije (artroza, porast intraabdominalnog pritiska, lumbalni sindrom),
  • Hirurške komplikacije,
  • Psihosocijalne komplikacije (stres, depresija, povećan rizik invaliditeta, komplikacije na radnom mestu).

Tipovi gojaznosti[uredi - уреди]

Podela gojaznosti se može izvršiti na osnovu više kriterijuma.

Prema rasporedu masnog tkiva, dva osnovna tipa gojaznosti su: ginoidni ili ženski (oblik kruške) i androidni ili muški (oblik jabuke). Kod ginoidnog tipa gojaznosti višak masnog tkiva se nagomilava potkožno u donjim delovima tela, oko karlice i na butinama. Kod ovih osoba je uočena veća sklonost ka pojavi mehaničkih komplikacija u vidu otežanog kretanja, insuficijencije periferne venske cirkulacije i respiratorne insuficijencije. Ovaj tip gojaznosti može biti prisutan kod oba pola. Kod androidnog tipa (centralni ili visceralni tip) masno tkivo se nagomilava u predelu ramena, grudnog koša i abdomena. Ovaj tip gojaznosti nosi povećan rizik kardiovaskularnih i metaboličkih komplikacija, kao i nekih oblika karcinoma.

U odnosu na histološke karakteristike masnog tkiva postoji podela na: hiperplastičnu i hipertrofičnu gojaznost. U prvom slučaju se povećava broj adipocita (što je karakteristično za mlađe životno doba), a u drugom slučaju njihov volumen.

Gojaznost se može podeliti i prema životnoj dobi nastanka, prema etiopatogenetskim mehanizmima itd.

Procena telesne težine i merenje gojaznosti[uredi - уреди]

Postoji više načina za izračunavanje optimalne telesne težine i procenu gojaznosti. Preporuka Svetske zdravstvene organizacije je da se procena stepena uhranjenosti izračunava primenom indeksa telesne težine (eng. body mass index). To je matematička formula koja korelira sa telesnim mastima kod odraslih osoba i predstavlja odnos telesne mase izražene u kilogramima i kvadrata telesne visine izražene u metrima: \mathrm{BMI} = \frac{m}{h^2}

BMI Stepen uhranjenosti Rizik za obolevanje Rizik za obolevanje na osnovu BMI i komorbiditeta*
<18.5 Slaba uhranjenost Minimalan Nizak
18.5-25 Normalna uhranjenost Nizak Umeren
25-30 Prekomerna uhranjenost Umeren Visok
30-35 Gojaznost I stepena Visok Vrlo visok
35-40 Gojaznost II stepena Vrlo visok Ekstremno visok
>40 Gojaznost III stepena Ekstremno visok Ekstremno visok

- * Komorbiditet je stanje udruženo sa gojaznošću koje se pogoršava sa povećanjem BMI, a često poboljšava ukoliko se gojaznost uspešno tretira. Komorbiditet vezan za gojaznost: hipertenzija, kardiovaskularne bolesti, dislipidemija, dijabetes tip 2, apnea u snu, osteoartritis, sterilitet i dr.

Sa povećanjem indeksa telesne težine raste prevalenca komplikacija gojaznosti, a pri vrednostima iznad 30 kg/m2 postaje evidentan i mortalitetni rizik.

Distribucija masti može se proceniti merenjem WHR (eng. waste to hip ratio), koji predstavlja odnos obima struka i kuka. Ovo je dobar indikator za procenu zdravstvenog rizika. Vrednosti do 1 za muškarce i do 0,85 za žene su donje granične vrednosti. Vrednosti preko pomenutih nose rizik za obolevanje, nezavisno, ali i udruženo sa gojaznošću.

Obim struka je dobar pokazatelj distribucije masnog tkiva

Merenje obima struka je još jedan način da se proceni distribucija masnog tkiva, pogotovo intraabdominalnih masti. Obim veći od 80 cm kod žena i 94 cm kod muškaraca nosi povećan rizik, a preko 88 cm kod žena i 102 cm kod muškaraca visok rizik za nastajanje raznih oboljenja. Visok odnos abdominalnog masnog tkiva udružen je sa hipertenzijom, smanjenom tolerancijom na glukozu, hiperinsulinemijom i dislipidemijom. Ovi simptomi se označavaju kao „sindrom iks“.

Postoji uzajamna veza između specifične težine tela i debljine kožnog nabora, tako da se na osnovu specifične težine tela može izračunati procenat masti u telu. Zbog toga, merenjem debljine kožnog nabora i potkožnog masnog tkiva, može se dobiti uvid o procentu masti u telu. Za merenje debljine potkožnog masnog tkiva koristi se kaliper. Za rutinsko merenje se preporučuju sledeća četiri mesta: iznad bicepsa, tricepsa, ispod lopatice i iznad karlice sa desne strane. Vrednost zbira se unosi u tablice i čita procenat masti u telu.

Nekada se koristila i formula po Demoleu, ali se ona smatra zastarelom i nepreciznom.

Istorijat[uredi - уреди]

Ženska figura, terakota iz muzeja Luvr

Gojaznost je najstariji i još uvek najčešći metabolički poremećaj kod čoveka. O tome svedoče razne skulpture drevnih civilizacija, grčke kariatide, egipatske sfinge kao i mnoge umetničke slike.

Sve do posljednjih decenija 20. veka gojaznost se prvenstveno smatrala estetskim problemom, a u nekim kulturama je čak predstavljala ideal lepote. Ovo se obično objašnjavalo time što je gojaznost predstavljala znak pripadnosti društvenoj eliti.

Epidemiološki status[uredi - уреди]

Prema istraživanjima koje je objavio Institut za zaštitu zdravlja Srbije iz 2000. godine više od polovine odraslog stanovništva (54%) ima problem prekomerne uhranjenosti (predgojaznost i gojaznost), pri čemu je 36,7 % odraslih predgojazno, dok je 17,3% gojazno. Najveću ukupnu prevalenciju ima Vojvodina (58,5%). Prosečna vrednost indeksa telesne mase u populaciji odraslog stanovništva Srbije je 26 kg/m2. U ruralnim predelima je nešto viši prosečan BMI od 26,3 kg/m2 u odnosu na urbane gde je 25,8 kg/m2.

Broj gojazne dece i adolescenata je u poslednje dve decenije udvostručen u SAD. Najnovija istraživanja govore o učestalosti gojaznosti od 15,3% (u uzrastu 6-11 godina) i 15,5% (u uzrastu 12-19 godina).

Lečenje[uredi - уреди]

Lečenje gojaznosti podrazumeva unos energije ispod nivoa njene potrošnje. Drugim rečima, to znači delimično gladovanje. Za ovu svrhu dizajniran je veliki broj dijeta, koje su se pokazale manje ili više uspešnim. Osim toga postoje i različiti lekovi i preparati, koji su usmereni na ubrzanje metabolizma, snižavanje stepena gladi, topljenje masti i sl. Upotreba lekova nosi sa sobom i rizik zbog štetnog delovanja na različite organe, a postoje i slučajevi kada se osoba adaptira na lek. Redovna fizička aktivnost je neizostavni deo uspešnog lečenja gojaznosti i danas se preporučuje i kao sastavni deo zdravog stila života.

Prevencija[uredi - уреди]

U pokušaju da se spreči gojaznost potrebno je da se dotaknu obe strane balansa, energetski unos i energetska potrošnja. Povećan unos žitarica, voća i povrća, smanjen unos visoko kalorične hrane, redovna fizička aktivnost ili kombinacija ove dve navike su modusi za prevenciju gojaznosti.

Prevencija podrazumeva i prepoznavanje genetičkih, faktora sredine ili kombinacije faktora rizika za nastanak gojaznosti, edukaciju porodice da prepozna važnost fizičke aktivnosti i pravilne ishrane, redovnu kontrolu itd.

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  • Bray G.A: Contemporary diagnosis and management of obesity, Newtown, Pennsylvania 1998.
  • Stokić E: Gojaznost i distribucija masnog tkiva - metaboličke konsekvence, Novi Sad 1998.
  • Stokić E: Gojaznost je bolest koja se leči, Novi Sad 2004.
  • Žigić D. Ivanković D. Konstantinović D: Opšta medicina, Beograd 2000.
  • Arthur C. Guyton, John E. Hall: Medicinska fiziologija, Beograd 1999.
  • Kulauzov M: Test pitanja iz patološke fiziologije, Novi Sad 2003. ISBN 86-7197-186-4
  • Lepšanović L: Praktikum fizičke dijagnostike, Novi Sad 2001. ISBN 86-7197-173-2
  • S. Stefanović i saradnici: Specijalna klinička fiziologija, Beograd-Zagreb 1980.
  • Sajt www.stetoskop.info. Dozvolu možete videti ovde.


Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).