Indeks telesne mase

Izvor: Wikipedia
Indeks telesne mase kao funkcija telesne težine i visine

Indeks telesne mase (eng. Body mass index, - BMI) je visinsko-težinski pokazatelj uhranjenosti pojedinca i validan je za sve osobe starije od 20 godina. Računa se tako što se telesna masa osobe u kilogramima podeli sa kvadratom visine u metrima:

\mathrm{BMI} = \frac{m}{h^2}

BMI prikazuje odnos mase i visine tela, međutim ne uzima u obzir telesnu građu, pa je njegova upotreba ograničena. On ne može ilustrovati procenat masnog tkiva u odnosu na mišićnu ili koštanu masu – što su osnovni kriterijumi za procenu uhranjenosti. Pojedinci sa velikom telesnom masom i visokim BMI indeksom ne mogu se automatski kategorizovati kao gojazni. Na primer, kod bodibildera i krupno građenih ljudi, udeo mišićne i koštane mase u odnosu na visinu je velik, ali to ne znači da su oni debeli.

Ipak, BMI se koristi kao dobra medicinska i statistička mera uhranjenosti.

Ovakav način poređenja mase i visine, kao antropometrijskih varijabli, razradio je belgijski naučnik Adolf Ketle (eng. Adolphe Quetelet) za potrebe istraživanja „socijalne fizike“ sredinom 19. veka – zbog čega se BMI često naziva i Kvedeletov indeks.

Statistička upotreba[uredi - уреди]

Ovaj indeks je prvenstveno statističko oruđe, namenjeno proučavanju društvenog zdravlja, koje omogućava istraživanje i upoređivanje medicinskih podataka u kojima su zabeleženi visina i masa subjekta – kako bi se procenio rizik po zdravlje u odnosu na uhranjenost stanovništva.

Treba naglasiti da se BMI koristi samo za procenu debljine – iako postoje i mnogo složenije i tačnije metode za određivanje indeksa gojaznosti. Kako se visina i masa rutinski beleže u svim kulturama i za vreme različitih medicinskih pregleda, BMI je postao popularno oruđe zdravstvenih statističara – koje omogućava jasnu matematičku korelaciju između uhranjenosti i učestalosti pojavljivanja određenih bolesti, na najširem mogućem uzorku populacije.

BMI u praksi[uredi - уреди]

BMI se koristi za definiciju medicinskog standarda gojaznosti u mnogim zemljama, još od sredine 1980-tih godina, a ovaj način procene se koristi i u statistikama Svetske zdravstvene organizacije.

Krajem 1990-tih godina, BMI je postao popularan među širom publikom, kroz različite programe društvenog zdravlja, koje su uglavnom sponzorisale vlade zapadnih zemalja – kao podsticaj širenju svesti o zdravom načinu života, zdravoj ishrani i fitnesu.

BMI kao statistička mera je koristan, jer omogućava procenu promena u društvu kroz određeno vreme. Ovaj jednostavan i lako izračunljiv pokazatelj se može koristiti za procenu uticaja privrede ili politike na ishranu stanovništva.

Klinička upotreba[uredi - уреди]

Uprkos ograničenjima indeksa BMI u kliničkoj praksi, on se koristi u mnogim javnim zdravstvenim kampanjama kao približno merilo idealne telesne mase - jer ga je lako izračunati kod kuće, uz upotrebu sveprisutnih merila: vage i metra.

Za dijagnostifikovanje gojaznosti postoje puno bolje metode i tačnije sprave, koje su dostupne zdravstvenim radnicima. Na primer, „skinfold“ test, kod koga se precizno meri debljina potkožnih naslaga sala će dati preciznije i medicinski korisnije rezultate. A za stvarno precizno određivanje gojaznosti, neophodni su i „skinfold“ test i merenje bioelektričnog otpora.

BMI klasifikacija[uredi - уреди]

Uhranjenost čoveka se može rangirati indeksom od 15 (blizu izgladnelosti), pa sve do 40 i više (ekstremna gojaznost). Ova statistička krivulja(loš prevod!) se često opisuje kategorijama, radi lakšeg razumevanja: (teška) neuhranjenost, idealna masa, prekomerna masa, blaga gojaznost, teška gojaznost i ekstremna gojaznost. Tačne vrednosti i kategorizacija variraju, no obično se smatra da BMI manji od 18,5 označava mršavost i može ukazivati na neuhranjenost, poremećaj ishrane ili druge zdravstvene probleme – dok BMI veći od 25 indicira prekomernu masu, a iznad 30 gojaznost. Ovaj raspon kategorija odgovara odraslim osobama iznad 20 godina života. Za mlađe od 20 godina primenjuje se nešto drugačija kategorizacija, s obzirom da deca imaju drugačije proporcije i drugačije odnose visine i mase.

Preporučena BMI kategorizacija[uredi - уреди]

Indeks Klasifikacija
<18,5 Neuhranjenost
18,5 - 24,9 Idealna masa
25 - 29,9 Prekomerna masa
30 - 34,9 Blaga gojaznost
35 - 39,9 Teška gojaznost
>40 Ekstremna gojaznost

Ovo je klasifikacija prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodnog udruženja za proučavanje gojaznosti, međutim ove preporuke i kategorizacija se mogu razlikovati od države do države – zavisno od tipske građe tela.

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]