Minhenski masakr
Minhenski masakr se dogodio tokom 5. i 6. septembra 1972. na Olimpijskim igrama u Minhenu u Zapadnoj Nemačkoj. Tada je 8 palestinskih terorista iz organizacije „Crni septembar“ ušlo u zgradu gde su bili smešteni izraelski atletičari i ubili dvojicu a devetoro držali kao taoce za vreme akcije. Svi taoci su ubijeni tokom kontroverzne akcije nemačke policije u pokušaju da ih spasu. Od osam terorista, petorica su ubijeni tokom akcije spasavanja, dok su trojica uhapšeni i predati Libiji malo manje od dva meseca posle napada.
Ovaj teroristički napad je prouzrokovao brojne akcije izraelske obaveštajne službe „Mosad“, koja je i posle 20 godina sprovodila atentate na planere i izvršioce Minhenskog masakra.
Prema izveštajima medijskih izvora, napad je počeo u 4:30 sati, 5. septembra 1972. godine. Pet članova terorističke grupacije „Crni septembar“ je u 4:10 preskočilo dva metra visoku ogradu koja je bila postavljena oko Olimpijskog sela. Bili su obučeni u sportske trenerke i nosili sportske torbe u kojima je bio arsenal oružja. Pomogli su im američki sportisti koji su se u isto vreme vraćali u selo, misleći da pomažu sportskim kolegama. Nakon ulaska u selo, našli su se sa još trojicom i krenuli ka zgradi gde je bio smešten izraelski tim. Teroristi su onda uz pomoć ukradenih ključeva ušli u apartmane koje su koristili izraelci.
Buku na vratima je čuo Josef Gutfrojnd (Yossef Gutfreund), izraelski rvački sudija. Kada je krenuo da ispita šta se dešava, video je da se vrata prvog apartmana otvaraju. Pokušao je da spreči upad terorista u apartman tako što je svojim telom blokirao ulaz. Ostale članove izraelskog tima je probudio tako što je vikao da pobegnu iz apartmana. Tokom nastalog haosa, dva člana izraelskog tima su uspeli da pobegnu a još petorica sportista, dva doktora pri timu kao i šef izraelske delegacije Šmuel Lalkin (Shmuel Lalkin) su uspeli da se sakriju.
Nakon ulaska u apartman, teroristi su počeli da prebacuju sve sportiste iz jednog apartmana u drugi. Tom prilikom je Moše Vajnberg (Moshe Weinberg), rvački trener, pokušao da napadne teroriste kuhinjskim nožem ali je upucan i ubijen. U isto vreme je i dizač tegova, Josef Romano (Yossef Romano) napao i povredio jednog od Palestinaca pre nego što je ubijen rafalima ispaljenih iz automatskog oružja. Teroristi su ostali sa 9 taoca: Josef Gutfrojnd, David Berger (David Berger), Mark Slavin (Mark Slavin), Jakov Springer (Yacov Springer), Zev Fridman (Ze'ev Friedman), Amicur Šapira (Amitzur Shapira), Eliezer Halfin (Eliezer Halfin), Keat Šor (Kehat Shorr) i Andre Špicer (Andre Spitzer).
Terorističku grupu su sačinjavale osobe iz izbegličkih logora u Libanu, Siriji i Jordanu, a pripadnici palestinskog fedajena. Oni su bili: vođa grupe Lutif Afif, zvani Isa (Luttif Afif "Issa"), Jusuf Nazal, zvani Toni (Yusuf Nazzal "Tony"), Afif Ahmed Hamid (Afif Ahmed Hamid), Kalid DŽavad (Khalid Jawad), Ahmed Čik Ta (Ahmed Chic Thaa), Mohamed Safadi (Mohammed Safady), Adnan Al-Gašej (Adnan Al-Gashey), i njegov roćak DŽamal Al-Gašej (Jamal Al-Gashey). Afif, Nazal i još jedan od terorista su radili u Olimpijskom selu na raznim lokacijama gde su nekoliko nedelja pratili Izraelce i planirali napad. Ostali teroristi su došli u Minhen vozom i avionom, nekoliko dana pred početak napada.
Grupa je zahtevala trenutno oslobaćanje 234 palestinskih zatvorenika iz Izraela kao i oslobađanje dva nemačka terorista koji su bili zatvorenici u Nemačkoj i njihov bezbedan transport u Egipat. Izraelska vlast je odmah odgovorila i poručila da nikakvih pregovora neće biti. Nemci pod vođstvom kancelara Vilija Branta i ministra unutrašnjih poslova, Hansa Ditriha Genšera su odbili ponudu izraelske vlade da pošalje svoje specijalne trupe u Nemačku. Umesto toga, Nemci su celu operaciju obavili sa članovima policije koji nisu imali specijalan trening za takve situacije. Nemcima je ceo ovaj slučaj bio poseban trn u oku, zato što se radilo o jevrejskim taocima. U toku pregovaranja, oni su nekoliko puta ponudili beskrajnu sumu novca za puštanje talaca ili zamenu talaca sa visko rangiranim nemačkim predstavnicima. Obe ponude su odbijene. Rok za ispunjenje zahteva je prvo pomeren za tri sata, a posle toga za još pet. Palestinci su pretili egzekucijom svih talaca ako se njihovi zahtevi ne ispune.
Nemački šef policije Manfred Šrajber zajedno sa Ahmedom Tunijem, koji je predvodio egipatski tim, su direktno pregovarali sa teroristima kada su im ponovili ponudu nemačke vlade: beskrajnu količinu novca. Palestinici su im odgovorili da im novac ništa ne znači, niti da im njihovi životi išta znače. Nemci su posle toga poslali malu trupu njihove granične policije, da bi zauzeli mesta za moguć protivnapad. Prerušeni u sportiste sa olimpijskim trenerkama i naoružani automatskim puškama, oni su zauzeli svoja mesta. Oni nisu bili obučeni za protivterorističke akcije, niti su imali neki konkretan taktički plan.
U međuvremenu su stigle i televizijske ekipe. Iz okolnih stanova oni su počeli sve da snimaju šta se dešavalo u kompleksu. Sa uključenim televizorima, teroristi su mogli da prate sve što se dešavalo napolju i da gledaju policiju kako se sprema da napadne. Jedan terorista je pogledao prema krovu gde se krila policija što je dovelo do obustave planiranog napada. Policija se povukla i napustila mesto.
Pregovarački tim je tražio da direktno priča sa taocima da bi se uverili da su Izraelci još uvek živi. Andre Špicer, koji je tečno govorio nemački, je doveden do prozora gde je vodio kratak razgovor sa Šrajberom i Genšerom, dok su dvojica terorista stajali iza njega i držali ga na nišanu. Posle nekoliko dužih odgovora koje je Špicer dao pregovaračima, jedan od terorista ga je udario pištoljem u glavu i odvukao od prozora. Nakon toga je Genšeru i Valteru Tregeru (Walter Tröger) dozvoljeno da nakratko uđu u apartmane i razgovaraju sa taocima. Treger je kasnije izjavio da su taoci bili vezani oko krvavog tela Josefa Romana i da su neki od njih očigledno imali povrede prouzrokovane udarcima terorista. Dejvid Berger je imao lakšu prostrelnu ranu u jednom ramenu.
Oko 22:10, posle zahteva terorista da im se omogući transport do Kaira, sa dva helikoptera su prebačeni zajedno sa taocima do vojnog aerodroma Firstenfeldbruk blizu Minhena. Tamo ih je čekao jedan Boing 727 koji je navodno trebao da ih prebaci u Kairo. Nemačke vlasti su planirale da u avion ubace naoružane policajce prerušene u pilote i da napadnu teroriste koji bi došli da izvide situaciju u avionu a da pet postavljenih snajpera puca na preostale otmičare kod helikoptera. Policajci u avionu su u zadnjem trenutku odustali od operacije bez ikakovog dogovora sa centralom, a kasnije su izjavili da nisu bili dovoljno spremni da izvedu takav napad. Napustili su avion svega nekoliko sekundi pre nego što su helikopteri sa otmičarima i taocima sleteli na aerodrom.
Nemci su bili iznenađeni kada su saznali da ima 8 terorista, a ne pet kao što su pretpostavili. Pošto više nisu imali agente u avionu i samo pet snajpera, odlučeno je da se puca na terorista kada izvide avion i vrate se do helikoptera. Pozicije snajpera su bile katastrofalne, jedan od snajperista se čak našao u liniji prijateljske vatre. Dvojica terorista, Isa i Toni, su ušli u avion i shvatili da nešto nije u redu. U avionu nije bilo posade i oni su istrčali iz aviona i krenuli ka helikopterima. U tom trenutku je dato naređenje da se puca na teroriste. Nastao je haos i katastrofa je počela. Piloti iz helikoptera su počeli da beže, svako na drugu stranu. Jedan snajperista je pucao na Isu i Tonija dok su trčali ka helikopterima. Prvi pucanj je promašio, dok je drug pogodio Tonija u nogu. On je pao i ostao da leži na pisti. Dva otmičara koji su stajali ispred helikoptera su odmah ubijeni a treći je smrtno ranjen dok je bežao preko piste. Preostala trojica terorista su se sakrili iza helikoptera gde snajper nije mogao da ih pogodi i počeli su da pucaju na sve lampe na aerodromu. Nemački snajperisti nisu imali noćnu opremu i nisu imali snajperske nišane na svojim puškama. Nastala je pat situacija, preostala tri otmičara nisu mogli da izađu iz zaklona, a snajperi nisu mogli da pucaju na njih. Nemci su tada pozvali pojačanje u obliku tenkova i blindiranih vozila, kako bi mogli da se približe teroristima. Videvši dolazak blindiranih vozila jedan od terorista u prvom helikopteru je otvario vatru na bespomoćne taoce dajući mogućnost drugoj dvojici terorista da izađu iz svog zaklona. Istovremeno i on istrčava iz prvog helikoptera bacivši pre toga ručnu bombu na taoce koji svi ginu. Ova trojica terorista ginu bivajući pogođena od snajperista. Ostalih pet taoca u drugom helikopteru su takođe za vreme borbe ubijeni.
Oba helikoptera su trebala sleteti tako im vrata budu okrenuta prema kontrolnom tornju kako bi svih pet snajperista imali slobodan prostor za vatreno delovanje. Iz nepoznatih razloga oba helikoptera su sletela licem okrenutim kontrolnom tornju pri čemu je peti snajperista ležao na liniji delovanja trojice drugih snajperista. On je bio bez kacige i bez zaštitne pancirne košulje, skriven iza omanjeg zida na pisti za poletanje, između terorista i svojih kolega. U početku nije vatreno delovao verovatno se bojeći da bi mogao zabunom nastradati od kolega ili stoga što mu je zaklon bio loš. Tek kada je jedan od terorista bežeći potrčao prema njemu, snajperista ga je ubio pogotkom u glavu. To je privuklo pažnju upravo pristiglog policijskog pojačanja, koje je, misleći da se radi o teroristi, otvarilo vatru na njega i na jednog od pilota koji se pokušavao skriti bežeći iz helikoptera. Pilot je bio teško ranjen.
Akcija doživljava fijasko: svi taoci su poginuli, policijski zapovednik Anton Fliegerbauer, koji nije učestvovao u pucnjavi i koji je to sve posmatrao sa kontrolnog tornja, smrtonosno je pogođen u glavu. Pilot helikoptera je teško ranjen i odvezen u bolnicu.
Uprkos otmici Olimpijske igre su nastavljene kao da se ništa nije dogodilo. Tek na brojne proteste drugih učesnika i posetilaca Olimpijske igre su prekinute na pola dana. Sledećeg dana 6. septembra na Olimpijskom stadionu održana je komemoracija poginulim sportastim na kojoj je prisustvovalo oko 80.000 posetilaca i 3.000 učesnika Igara. Predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, Ejveri Brendidž, je održao počasni govor koji je završio rečima: Igre se moraju nastaviti. Na komemoraciji su učestovale i porodice žrtava: Spicerova udovica, Vajnbergova majka i sestrična Larmel Elijah. Za vreme komemoracije Elijahova je kolabirala i umrla od srčanog udara.[1] Trebalo je da igre budu nastavljene fudbalskom utakmicom između Zapadne Memačke i Mađarske. Kada je nekoliko posetilaca podiglo transparent na kojem je pisalo "17 mrtvih, već zaboravljeno?", redari su ih udaljili sa stadiona.[2] Olimpijska zastava i sve ostale zastave bile su spuštene na pola koplja na zahtev Vilija Branta. Deset arapskih nacija usprotivilo se takvom činu tako da su skoro istovremeno vraćene u početno stanje.[3] Ostali članovi izraelske delegacije napustili su Nemačku istog dana praćeni jakim snagama bezbedosti. Mark Spic, američki plivač koji je bio jevrejskog porjekla napustio je Igre tokom otmice bojeći se da bi mogao biti sledeća meta. Do tada je već završio sve svoje nastupe. Egipatski tim je napustio Igre dan posle [4] bojeći se odmazde. Kompletne delegacije Filipina i Alžira napustili su Nemačku kao i neki članovi holandske i norveške delegacije.
Tela poginulih terorista izručena su Libiji i sahranjena uz najveće vojne počasti slaveći teroriste kao najveće heroje. Ostaloj trojici preživelih terorista, koji su bili u zatvoru, nije nikada suđeno. Tokom otmice jednog Lufthanzinog aviona, sa samo 12 putnika, 29. oktobra 1972, otmičari su tražili puštanje na slobodu trojice preživelih Palestinaca na što je nemačka vlada odmah pristala bez konsultacija s izraelskom. Pretpostavlja se da je nemačka vlada tako postupila iz straha da bi se teroristički akti na nemačke ciljeve mogli ponoviti.
Pošto je postalo jasno da nemačke vlasti neće suditi teroristima, Golda Mejr zajedno sa siguronosnim kabinetom Izraela dala je nalog Mosadu da osnuje specijalne jedinice, nazvane Cezareja, čiji zadatk je bio da pronađe i likvidira teroriste. Na čelu te jedinice bio je Ehud Barak, kasniji premijer Izraela, a operacija je nazvana: „Operacija Božji gneb“. U sledećih 20 godina pripadnici Mosada likvidirali su dvojicu od trojice Palestinaca koji su preživeli Minhen i najmanje još 12 Palestinaca za koje se smatralo da su učestvovali u planiranju akcije u Minhenu:
- Vael Zuaitir, predstavnik PLOa u Italiji likvidiran je 16. oktobra
- Muhamed Hamširi, predstavnik PLOa u Parizu poginuo je od eksplozivne naprave na daljinsko upravljanje
- još nekoliko osumnjičenih terorista je likvidirano na Kipru, u Grčkoj i Parizu.
- izraelski komandosi su 10. aprila 1973. izveli akciju i u samom Bejrutu tokom koje su likvidirali: Abu Jusufa (navodnog zamenika Jasera Arafata i vođu terorista), Kamala Aduana (navodnog zapovednika Fataha) i glasnogovornika PLOa Kamala Nasira.
- Mohamed Boudija, operacionalni šef terorističke grupe Crni septembar poginuo je u eksploziji autobombe 28. juna 1973. u Parizu.
- Mosad je greškom likvidirao marokanskog konobara Ahmeda Bouhikija u Lilehameru misleći da se radi o Ali Hasan Salamehu, šefu Arafatove operacionalne grupe „Grupa 17" i članu „Crnog septembra“. Norveška policija je uhapsila pet Mosadovih agenata, od kojih su dva bile žene, koje je osudila na zatvorske kazne, ali su 1975. svi pomilovani i poslani za Izrael.
Salameh je ubijen u Bejrutu 22. januara 1979. od eksplozije autobombe detonirane na daljinsko upravljanje.
Danas je još uvijek živ posljednji atentator, DŽamal Al-Gašey, koji se navodno krije u Africi. Mohammed Daoud Oudeh (Abu Daoud) koji je učestvovao u planiranju otmice, umro je 3. jula 2010. u Damasku. On je tvrdio da su novac za akciju dobili od sadašnjeg palestinskog predsednika Mahmud Abasa, što je kasnije opovrgao.
Postalo je jasno da policija u Bavarskoj nije bila dorasla zadacima koje je donela talačka kriza taoca, što je celi svet mogao videti uživo putem malih ekrana. Upotreba snaga Bundesvera je u ovim trenucima zakonski bila onemogućena mada je Bundesver imao obučene snajperiste za razliku od obične nemačke policije. Granična policija se prema nemačkom ustavu mogla pozvati u pomoć, ali takav poziv je mogla uputiti samo lokalna nemačka pokrajina, što u ovom slučaju nisu napravili. Odgovorne osobe, prvenstveno kancelar Vili Brant (SPD) i ministar unutrašnjih poslova Hans-Ditrih Genšer (FDP), odbilili su ponuđenu pomoć Izraela koji je hteo u pomoć poslati specijalnu antiterorističku jedinicu. Ovakve nepotvrđene izjave protumačene su u javnosti da su nemačke vlasti mislile da same mogu rešiti novonastalu krizu. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Bavarske, Bruno Merk, tvrdio je da niti je bilo takve ponude od strane Izraela, niti da bi ta jedinica mogla stići istog dana. Teroristi su hteli istog dana napustiti Minhen, kako izraelskoj specijalnoj jedinici ne bi dali dovoljno vremena za akciju. Te iste godine 9. maja ta jedinica je sprečila palestinski napad na jedan avion Sabena u Tel Avivu.[5]
U trenutku neuspele akcije oslobađanja taoca u Nemačkoj nije postojala niti jedna specijalna anti-teroristička jedinica. Kao posledicu svih događaja oko talačke krize osnovana je specijalna jedinica u septembru 1972. koja se zvala „Jedinica granične zaštite 9" koja prvi zadatak izvela već u aprilu 1973.
Događaji u Minhenu i vojnom aerodromu Firstenfeldbruk uticali su direktno na promene unutarnje politike Zapadne Nemačke. Veliki broj Arapa proteran je iz Nemačke.[6]. Kao posledicu proterivanja Arapa, prvenstveno Palestinaca, dolazi do talasa protesta kako u Nemačkoj tako i u inostranstvu. Svi potencijalni palestinski teroristi, bez obzira na svoje zanimanje, mogli su se bez većih proveravanja proterati. Čak i arapski posrednici tokom drame u vojnom aerodromu su proterani. Veliki broj palestinskih udruženja je zabranjen, između ostalih studentska i radnička udruženja, što je bio pokazatelj da su i visokoobrazovane osobe bile pogođene ovakvim odlukama.
Još jedna od posljedica je bilo pojačanje kontrola na graničnim prelazima i na aerodromima. Kritika upućena radu nemačke policije postala je glasna. Policija je tek kasnije ispitala poštanske službenike koji su posmatrali kako palestinski teroristi ulaze u Olimpijsko selo i na taj način nisu imali relevantne informacije o broju terorista.
Istočna Nemačka je pomagala i lečila Abu Daouda posle njegove neuspele likvidacije u Varšavi.[7] Istočna Nemačka je imala specijalan odnos sa PLOom.
Vili Brant je bio prvi nemački kancelar koji je posetio Izrael 7. juna 1973. Zvaninčno, nije se razgovaralo o događajima u Minhenu.
- ↑ Gallagher, Brendan (6. 8. 2002). „Athletics: Memories stirred of Olympic hostage horror”. London: The Telegraph (UK). Arhivirano iz originala na datum 2008-05-31. Pristupljeno 2021-09-01.
- ↑ TIME article, part 6, 5. kolovoza 2002
- ↑ Fleming, David (29. 7. 1996.). „Remembering the Munich 11?”. Sports Illustrated. Arhivirano iz originala na datum 2000-09-16. Pristupljeno 22. 7. 2006.
- ↑ Guardian article on the massacre, 7. 9. 1972.
- ↑ Intervju sa bivšim ministrom unutrašnjih poslova Bayerna Brunom Merkom u sueddeutsche.de Arhivirano 2008-01-07 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 13. 4. 2013.
- ↑ ZDF: Der Olympia-Mord
- ↑ Abu Daoud in der ZDF-Dokumentation Der Olympia-Mord über sein Leben in der DDR
