Mihail Kutuzov

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Mihail Kutuzov

Mihail Kutuzov
Mihail Kutuzov

Lični podaci
Puno ime Mihail Ilarionovič Kutuzov
Datum rođenja 16. septembar 1745.
Mesto rođenja Sankt Peterburg (Ruska Imperija)
Datum smrti 28. april 1813.
Mesto smrti Bunclau, Šleska (Pruska)

Mihail Ilarionovič Kutuzov (rus. Михаи́л Илларио́нович Голени́щев-Куту́зов; Sankt Peterburg, 16. septembar 1745Bunclau, Šleska, 28. april 1813) je bio ruski general-feldmaršal, kome se pripisuje da je spasao Rusiju za vreme Napoleonove invazije Rusije 1812. godine.

Rani život[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je u Sankt Peterburgu. Završio je 1759. godine artiljerijsku i inženjersku školu. Od 1770. godine učestvovao je u Rusko-turskom ratu (1768—1774). Već 1771, unapređen je u potpukovnika. Ranjen je u 1774, pa se posle toga lečio u više zemalja. Kad se vratio u Rusiju 1776, služio je 6 godina na Krimu pod komandom Aleksandra Suvorova. Unapređen je 1777. u pukovnika, a 1784. u general-majora. Istakao se u Rusko-turskom ratu (1787—1792). Zauzeo je Očakov, Odesu, Tiginu i Izmail. Posle toga rata bio je ambasador u Konstantinopolju, komandant i inspektor vojske u Finskoj 1795, komandant korpusa u Sankt Peterburgu, ambasador u Berlinu.

Rat u Austriji[uredi - уреди | uredi izvor]

Komandovao je ruskim korpusom 1805. kada je Napoleon napredovao prema Beču. Pobedio je u bici kod Direnštajna 11. novembra 1805. godine. Izveo je strateške manevre, koji su ušli u istoriju ratovanja. Strateškim manevrom od Braunaua do Olomouca izveo je vojsku iz opasnosti okruženja i porazio je maršala Miru kod Amštetena i Mortijea kod Direnštajna.

Uoči bitke kod Austerlica pokušao je da spreči savezničke komandante da ulaze u bitku. Međutim bio je preglasan od strane Austrijanaca, pa je za bitku pokazao jako malo interesa. Učestvovao je u bici kod Austerlica 2. decembra 1805. i u bici je ranjen. Posle te bitke ruski car je sklonio Kutuzova od komandovanja armijom. Od 1806. do 1811. godine bio je vojni gubernator Kijeva i Litvanije.

Rusko-turski rat (1806—1812)[uredi - уреди | uredi izvor]

Car Aleksandar I Pavlovič ga ponovo postavlja za komandanta moldavske armije tek 1811. godine. U bici kod Rusa višestruko brojnija turska vojska doživela je poraz. Bilo je 60.000 Turaka protiv 15.000 Rusa. Posle toga Kutuzov je namerno povukao rusku vojsku na drugu stranu Dunava zavaravši na taj način protivnika. Tajno je nekoliko meseci kasnije preko Dunava na tursku stranu prebacio manju jedinicu, sa kojom je noću iznenadio tursku vojsku. Više od 9.000 Turaka poklano je te noći, pa se turski komandant Ahmet-paša predao Kutuzovu 23. novembra 1811. godine. Posle toga je 1812. sklopljen Bukureštanski sporazum po kome je Besarabija pripala Rusiji. Car je Kutuzova posle tog uspeha imenovao knezom.

Veliki otadžbinski rat 1812.[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada je Napoleon 1812. izvršio invaziju Rusije ruski vojni ministar Barklaj de Toli je odlučio da se primeni taktika spržene zemlje i da se ruska vojska povlači umesto da rizikuje veliku bitku. Ta strategija je izazvala negodovanje vojnika i generala, a posebno kneza Petra Bagrationa. Zbog toga je Kutuzovljevo imenovanje kao glavnokomandujućeg 17. avgusta 1812. dočekano sa oduševljenjem. Kutuzov se odlučio na veliku bitku na prilazima Moskvi. Dve vojske su se sukobile u bici kod Borodina 7. septembra 1812. godine. To je dotada bila jedna od najvećih bitaka u istoriji u kojoj je učestvovalo oko četvrt miliona vojnika. Rezultat bitke je bio neodlučan, ali pola ruske vojske i četvrtina francuske vojske je poginulo ili ranjeno. Posle savetovanja u selu Fili, Kutuzov se vratio na strategiju svoga prethodnika o povlačenju kao načinu da se spasi ruska vojska što je moguće duže. Cena je bilo gubljenje Moskve. Moskva je evakuisana. Posle toga, Napoleon je bio prisiljen na povlačenje, tokom koga ga je progonila ruska vojska. Samo mali delovi francuske vojske napustili su Rusiju.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]