Ikarus (fabrika aviona, 1946–1961)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Disambig.svg Ovo je članak o fabrici aviona u periodu nacionalizacije 1946–1961. Za istorijat od 1923. do 1946., v. Ikarus (fabrika aviona).
Ikarus
Vrsta a.d.
Delatnostvazduhoplovstvo i motorna vozila
Godina osnivanja 13. oktobra 1923.
Novi Sad, Kraljevina SHS
(danas Srbija)
Osnivač(i)Dimitrije Konjović
Sedište Zemun - Beograd
Proizvod(i)avione i autobuse

Ikarus je jugoslovenska fabrika aviona iz Zemuna osnovana 1923. godine. Posle preseljenja vazduhoplovnog programa u fabriku SOKO u Mostaru, Ikarus se preorijentisao na civilni program proizvodnje, sada proizvodi autobuse i zove se Ikarbus.

Vlasnička transformacija Ikarusa posle rata[uredi - уреди | uredi izvor]

Odlukom Sredskog suda u Zemunu 26. marta 1946. godine Ikarus je stavljen pod sekvestar (privremenu prinudnu upravu) na osnovu Zakona o konfiskaciji. Protiv direktora Konjovića, komercijalnog direktora Lukača i predsednika Upravnog odbora Ćuričina vođen je sudski proces u kome su osuđeni za privrednu sadarnju sa neprijateljem i proglašeni krivi pa su im zbog toga konfiskovane akcije preduzeća. Sredski sud u Zemunu je doneo 23. novembra 1946. godine odluku o konfiskaciji celokupne imovine preduzeća Ikarus pa je time ovo preduzeće postalo državna svojina. Gospodin D. Konjović je i dalje dolazio u Ikarus i u njemu radio kao da je to bila i dalje njegova firma.

U sastav Ikarusa je tokom avgusta meseca 1946. godine uključeno radništvo i deo opreme fabrika aviona Rogožarski i Zmaj, koje su takođe konfiskovane, čime je obezbeđena koncentracija kapaciteta u oblasti vazduhoplovne industrije. Ovako potpuno nacionalizovana industrija (Državna fabrika aviona) je došla u nadležnost Uprave vojne industrije Ministarstva narodne odbrane.[1]

Obnavljanje proizvodnje aviona u Ikarusu posle rata[uredi - уреди | uredi izvor]

Objedinjavanjem proizvodnih kapaciteta i entuzijazmom i elanom zaposlenih, znatno su povećane proizvodne mogućnosti Ikarusa. Aktivnosti u Ikarusu u to vreme su se odvijale u dva smera jedno je bilo tekuća i serijska proizvodnja aviona a druga je bila razvojnog karaktera tj. projektovanje aviona i izrada prototipova. U dotadašnjem radu razvojna funkcija je bila u funkciji razvoja firme, sada je to bilo drukčije, razvoj je projektovao avione na osnovu kojih su izrađivani prototipovi koji su posle fabričkih testira predavani državnim institucijama na dalji postupak i odlučivanje. Država je određivala sve ko će, kad i po koju cenu proizvoditi i kome prodavati tj. predavati. Sem konkurencije između projektantskih timova koja se zasnivala na stručnoj osnovi svi ostali vidovi konkurencije su polako zamrli. Razvojem za druge firme Ikarus je radio u korist svoje štete i ugrožavao svoj vlastiti prosperitet što kroz gubitak vlastitog stručnog kadra tako i zbog koristi od razvoja kojim se neko drugi okoristio. Možda je to bilo korisno za tadašnju državu ali za Ikarus sigurno nije.

Redovna i serijska proizvodnja u Ikarusu[uredi - уреди | uredi izvor]

Deo proizvodnih kapaciteta Ikarusa bio je angažovan na poslovima kapitalnih remonta letelica koje je koristilo JRV, revizije aviona i motora i većih popravki letelica koje se nisu mogle obaviti u pukovskim radionicama. Najveći posao u ovoj oblasti je bio izrada metalnih trupova za 250 aviona Il-2. Njihovi drveni trupovi su bili dotrajali, tako da je zamena izvršena sukcesivno u fabrici Ikarus a da se pri tome bitnije ne naruši borbena gotovost JRV. Ova zamena je obavljena u toku 1948. i 1949. godine i time vek ovih aviona produžen za nekoliko godina.

Prvi serijski avion koji se proizvodio u Ikarusu već u toku 1946. i 1947. godine bio je Aero-2B, koji je pored svih teškoća, proizveden u 260 primeraka (do 1950. godine proizvedeno je 279 aviona ovog tipa). Sledeći avion koji se proizvodio u seriji je bio Ikarus S-49A lovački avion jednosed drvene konstrukcije sa motorom snage 588 kW. Ovaj avion je urađen u 45 primeraka u periodu od 1947. do 1949. godine. Avion Ikarus 214 je urađen u 22 primerka od 1949. do 1959. godine a lovac Ikarus S-49C jednosed potpuno metalne konstrukcije napravljen u 112 primeraka u periodu od 1949. do 1955. Avion Ikarus Kurir je proizveden u 167 primeraka u periodu od 1955. do 1962. godine i to je bio poslednji avion proizveden u Ikarusu.[2][1]

Projektovanje aviona i izrada prototipava[uredi - уреди | uredi izvor]

Paralelno sa proizvodnjom aviona Aero-2B, 1946. godine raspisan je javni konkurs za izradu idejnih projekata sportsko-turističkog aviona, školskog dvoseda za početnu obuku pilota, jednomotornog trenažnog dvoseda i dvomotornog trenažnog višeseda sa varijantom za laki transport. Konkurs je zadovoljio očekivanja jer je nekoliko konstruktorskih grupa, bazirajući se na svojim predratnim konstrukcijama koje su prošle ispitivanja u aerodinamičkim tunelima, ponudile idejne projekte aviona savremene koncepcije. Na osnovu idejnih projekata u Ikarusu i Utvi koje su tada bile jedine fabrike vazduhoplovne industrije, formirano je sedam konstruktorskih grupa koje su sa puno elana u veoma kratkom roku napravile glavne pojekte aviona „Trojka“, 211, 212, 213, 214, 215 i "1. maj“. Konkurs je u ime Komande RV vodio Vazduhoplovnotehnički institut, sve prototipove je napravio Ikarus a ispitivanje prototipova u letu je obavio Vazduhoplovni opitni centar. Nakon završenih testiranja aviona donošena je odluka o serijskoj proizvodnji pojedinih tipova kao i o tome ko će proizvoditi koji avion i u kojoj količini (planska privreda). Najveći broj aviona po ovom konkusu (laki školski avioni: "Trojka“, 212 i 213) proizvodila je Utva dok je serijsku proizvodnju aviona Ikarus 214 dobio Ikarus. Avion Ikarus 215 je ostao samo na prototipu. Sistem konkursa pri projektovanju aviona koji je nasleđen iz predratne Jugoslavije, posle rata se primenjivao kod nas sve do 1956. (1958.) godine kada je za projektovanje aviona bio zadužen Vazduhoplovnotehnički institut. U periodu od 1946. godine pa do 1958. godine u Ikarusu je projektovano i napravljeno 33 prototipova letelica od kojih se serijski proizvodilo 9 aviona, 6 u Ikasrusu, 3 u Utvi iz Pančeva i 1 u fabrici Soko iz Mostara. Ove brojke pokazuju koliko je bila plodna projektantsko prototipska aktivnost Ikarusa i koliko je značajan doprinos ove fabrike razvoju jugoslovenskog vazduhoplovstva.[2][1]

Proizvodnja aviona i jedrilica domaće konstrukcije (1946—1961)[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Ikarus AERO-2B - (osnovni školski dvosed 1 primerak (prototip) 1946. god)
  • Ikarus 232 „pionir“ - (eksperimentalni dvomotorni jednosed 1 primerak (prototip) 1947. god)
  • Ikarus S-49A - (Lovac 45 primeraka 1947 -1950. godine, serijska proizvodnja u Ikarus-u)
  • Ikarus AERO-2 model. B, C i D - (osnovni školski dvosed 275 primeraka 1947 - 1950. godine, serijska proizvodnja u Ikarus-u)
  • Ikarus Prvi Maj - (turistički dvosed 1 primerak (prototip) 1948. god)
  • Ikarus Trojka - (turistički dvosed 1 primerak (prototip) 1948. god, serijska proizvodnja Utva 80 primeraka do 1955. god)
  • Ikarus 231 - (osnovni školski dvosed 1 primerak (prototip) 1948. god)
  • Ikarus 211 - (osnovni školski dvosed 2 primeraka (prototip) 1948. god)
  • Ikarus 212 - (prelazni školski dvosed 2 primeraka (prototip) 1948. godine, serijska proizvodnja Utva 60 primeraka do 1955. god)
  • Ikarus 213 - (prelazni školski dvosed 2 primeraka (prototip) 1948. godine, serijska proizvodnja Utva 195 primeraka do 1955. god)
  • Ikarus 214 - (višenamenski avion 22 primeraka 1949—1959. godine, serijska proizvodnja u Ikarus-u)
  • Ikarus 215 - (višenamenski avion 1 primerak (prototip) 1949. god)
  • Ikarus S-49C - (Lovac 112 primeraka 1949 -1955. godine, serijska proizvodnja u Ikarus-u)
  • Ikarus AERO-2H - (Hidroavion za školsku obuku 4 primeraka 1950. godine, serijska proizvodnja u Ikarus-u)
  • Ikarus 451 - (laki jurišni eksperimentalni 1 primerak (prototip) 1950-1952. god)
  • Ikarus 451M- (prvi domaći mlazni avion 1 primerak (prototip) 1950-1952. god)
  • Ikarus 453 - (eksperimentalna jedrilica 1 primerak (prototip) 1950-1952. god)
  • Ikarus Orao I - (jedrilica 1 primerak (prototip) 1950. god)
  • Ikarus Orao IIC - (jedrilica 1 primerak (prototip) 1951. god)
  • Ikarus 920 - (transportna jedrilica 1 primerak (prototip) 1951. god)
  • Ikarus 452 - (laki presretač 1 primerak (prototip) 1952 - 1953. god)
  • Ikarus Student - (turistički 1 primerak (prototip) 1952. god)
  • Ikarus Š-451 M"zolja“ - (laki trenažni avion 1 primerak (prototip) 1952 - 1954. god)
  • Ikarus 522 - (prelazni školski 2 primerka (prototip) 1952. godine, serijska proizvodnja Soko Mostar 112 primeraka do 1962. god.)
  • Ikarus Kobac - (jedrilica dvosed drvena konstrukcija 1 primerak (prototip) 1953. god)
  • Ikarus Košava - (jedrilica dvosed drvena konstrukcija 2 primerka (prototip) 1953. god)
  • Ikarus J-451 MM"stršljen“ - (laki jurišni avion 1 primerak (prototip) 1954 - 1956. god)
  • Ikarus Š-451 M"matica“ - (školski dvosed avion 1 primerak (prototip) 1954 - 1957. god)
  • Ikarus B-12 V - (laki presretač sa strelastim krilima 1 primerak (prototip nedovršen) 1954 - 1958. god)
  • Ikarus Kurir - (avion za vezu trosed visokokrilac 166 primeraka 1955 - 1962. godine, serijska proizvodnja u Ikarus-u)
  • Ikarus Hidrokurir - (hidroavion za vezu trosed visokokrilac 1 primerak 1955. god)
  • Ikarus Meteor - (jedrilica jednosed metalna konstrukcija 2 primerka (prototip) 1958. god)
  • Ikarus Munja - (jedrilica dvosed drvena konstrukcija 1 primerak (prototip) 1958. god)

Prelazak na civilnu proizvodnju[uredi - уреди | uredi izvor]

Pedesetih godina prošlog veka došlo je do velike reorganizacije vojno industijskog kompleksa u Jugoslaviji. Plan je bio da se fabrike za proizvodnju naoružanja dislociraju u unutrašnjost zemlje uglavnom u Bosnu i Hercegovinu. U sklopu tog plana izgrađena je nova fabrika aviona SOKO u Mostaru a stare fabrike aviona među kojima je bio i Ikarus, a koje su dostigle zavidan tehnološki nivo morale su da ugase taj vid proizvodnje. Sa ovom transformacijom Ikarus je izgubio dobar deo najstručnijeg kadra. Deo kadra, uglavnom projektantski je prebačen u VTI u Žarkovo a drugi deo, uglavnom proizvodnih stručnjaka je prebačen u Mostar.

Novi proizvodni program koji je bio dodeljen Ikarusu je bio proizvodnja hladnjaka za motorna vozila i proizvodnja karoserija za autobuse, dostavna vozila i trolejbuse. U periodu od 1951. do 1962. godine vojni program fabrike Ikarus je potpuno zamenjen civilnim programom. Postupnost preorijentacije proizvodnje u ikarusu je prikazana na na dijagramu Transformacija proizvodnje Ikarusa od 1951. do 1962. godine. U tom periodu od aviona Ikarus je proizvodio uglavnom prototipove aviona: Student 1952.; Š-451M „Zolja" 1952-1954.; 522 1952.; J-451 MM „Stršljen" 1954-1956.; Š-451 M „Matica" 1954—1957.; B-12V 1954—1958.; Hidrokurir 1955.; T-451 MM i „Stršljen II" 1958. godine. Serijski se samo proizvodio avion Kurir 1955—1962. to je ujedno bila i poslednja letelica koju je proizveo Ikarus iz Zemuna.

Pored aviona iz vojnog programa u tom periodu je Ikarus projektovao i proizveo nekoliko jedrilica za potrebe Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije ali to već pripada civilnom programu proizvodnje. Od jedrilica Ikarus je projektovao i napravio sledeće jedrilice: Kobac 1953.; Košava 1953.; Meteor 1958. i Munja 1958. godine.

Paralelno sa vojnom proizvodnjom u Ikarusu je razvijan civilni program proizvodnje. Jedan deo te proizvodnje, proizvodnja hladnjaka za motorna vozila, se razvijao na tehnologiji proizvodnje hladnjaka ja avione u čemu je Ikarus imao dugogodišnje iskustvo. Dobro opremljena alatnica je počela da proizvodi alate za spoljne naručioce a u pogonima limarije i konstrukcije aviona su se počele proizvoditi karoserije za autobuse i dostavna vozila. Kada se uhodala proizvodnja autobusa Ikarus je promenio i ime i danas posluje pod nazivom Ikarbus.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Žutić, Nikola; Bošković Lazar. (1999.). Ikarus - Ikarbus: 1923 - 1998 (na ((sr))). YU-Beograd: Ikarbus.
  2. 2,0 2,1 Jugoslovenska vazduhoplovna industrija posle WWII (((sr))). www.mycity-military.com., Pristupljeno 11. 2. 2011.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan; (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910—2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Mikić, Sava (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva. YU-Beograd: Štamparija D. Gregorić. 
  • Lučić, Dušan (1936). Osnovi praktične aerodinamike sa opisima aeroplana. YU-Novi Sad: Vazduhoplovni Glasnik. 
  • Žutić, Nikola; Bošković Lazar. (1999). Ikarus - Ikarbus: 1923 - 1998. YU-Beograd: Ikarbus. 
  • Janić, Čedomir; Simišić J. (2007). Više od letenja - Osam decenija Aeroputa i JAT-a. YU-Beograd: JAT. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija]. Beočin: Efekt 1. (COBISS). 
  • Janić, Čedomir; O. Petrović (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910—2010 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Oštrić, Šime; M. Micevski (14-27. septembra 2007.). Leteći Čunovi: Čamci koji lete - letjelice koje plove. SRB-Beograd: Galerija '73. 
  • Haberfellner, Wernfried; Walter Schroeder (1993) (((de))). Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH. AT-Graz: Weishaupt. ISBN 3-7059-0000-5. 
  • Petrović, Ognjan M. (2000). "Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo I : 1918 – 1930.)". Let - Flight (YU-Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva) 2: 21–84. ISSN: 1450-684X. 
  • Petrović, Ognjan M. (2004). "Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo II: 1931 – 1941.)". Let - Flight (YU-Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva) 3: 30–87. ISSN: 1450-684X. 
  • Ilić, Vidosava (2004). "Škole vojnog vazduhoplovstva Kraljevine SHS/Jugoslavije". Let - Flight (YU-Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva) 3: 88–106. ISSN: 1450-684X. 
  • Uzelac, Milan (2004). "Memoar o organizaciji vazduhoplovstva u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca". Let - Flight (YU-Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva) 3: 139–157. ISSN: 1450-684X. 
  • Janić, Čedomir; urednik (2007). "Avio industrija doo Utva-Pančevo. Vazduhoplovna industrija". Godišnjak srpskog vazduhoplovstva za 2007. godinu (SRB-Beograd: Aerokomunikacije): 100–103. ISSN: 1820-9122. 
  • Janić, Čedomir; urednik (2010). "Godišnjak srpskog vazduhoplovstva za 2008—2009. godinu". Godišnjak 2008—2009. (SRB-Beograd: Aerokomunikacije). ISSN: 1820-9122. 
  • Grujić, Z. (1998). "Fabrika aeroplana i hidroplana Ikarus A. D.". Aeromagazin (YU-Beograd) 6. ISSN:. 
  • Nešić, Miroljub (2000). "Seoba Ikarusa iz Novog Sada u Zemun". Aeromagazin (YU-Beograd) 28. ISSN:. 
  • Nenadović, Miroslav (1967). Eksperimentalna istraživanja u razvoju koncepcije letelica. YU-Beograd: SANU (Posebna izdanja)- Spomenica knjiga 30. str. 167-189. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]