Carlos Šakal

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Ilič Ramirez Sančez (12. oktobar 1949) je bivši militant, plaćenik, „profesionalni revolucionar“ i plejboj koji se trenutno nalazi na izdržavanju doživotne zatvorske kazne u Francuskoj. Poznatiji je pod nadimkom Karlos (ratno ime) ili Šakal (novinski nadimak) ili Karlos Šakal. Najpoznatiji po napadu na sedište OPEK-a 1975. godine, Ramirez je dugo godina bio najtraženiji međunarodni begunac.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ramirez Sančez je rođen u Karakasu u Venecueli. Njegov otac, marksistički advokat, dao mu je ime Ilič po Lenjinu. Školovao se u lokalnoj školi, a 1959. godine pridružio se podmlatku nacionalne komunističke partije. Pored svog maternjeg španskog jezika, govori arapski i ruski, kao i engleski i francuski jezik. Posle razvoda roditelja 1966. godine majka je njega i njegovog brata odvela u London gde su nastavili školovanje u Staford Haus tutorskom koledžu u Kensingtonu. 1968. godine njihov otac je pokušao da upiše svoje sinove na Sorbonu ali se na kraju ipak odlučio za univerzitet Patrisa Lumumbe u Moskvi. Ramirez je izbačen sa univerziteta 1970. god.

Pretpostavlja se da je posle izbacivanja sa univerziteta otišao u kamp za obuku gerilaca Nacionalnog fronta za oslobođenje Palestine u Amanu u Jordanu. Tamo je i stekao nadimak Karlos. Tvrdi da se borio zajedno sa NFOP protiv jordanske vojske kada je 1970. godine jordanska vlada pokrenula akciju da ih izbaci iz Jordana. Posle Jordana se vratio u London gde je pohađao kurs u Londonskoj školi ekonomije i navodno je radio za NFOP.

Karolos je nadimak Šakal dobio od novinara kada je među njegovim stvarima nađen roman Frederika Forsajta „Dani šakala“. Iako je knjiga zapravo pripadala drugoj osobi, nadimak je ostao.

Teroristička karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Karlos je 1973. godine izveo svoju prvu akciju za NFOP kada je bezuspešno pokušao da ubije jevrejskog biznismena Jozefa Sifa. Ova akcija trebalo je da bude osveta za ubistvo direktora pozorišta Muhameda Boudija u Parizu, za kojeg se pretpostavljalo da radi za NFOP, a kojeg je likvidirao Mosad. Ramirez Sančez je takođe preuzeo odgovornost za neuspeli bombaški napad na prostorije Hapoalim banke u Londonu kao i tri napada automobilima bombama na redakcije francuskih novina koje je optužio da su proizraelske. Takođe tvrdi da je on bacio granatu u pariski restoran kada je poginulo dvoje, a ranjeno tridesetoro gostiju. Kasnije je učestvovao u dva neuspela raketna napada na avione kompanije El Al na aerodromu Orli u blizini Pariza, 13. i 17. januara 1975. god.

27. juna 1975. godine uhvaćen je i uspešno ispitan Karlosov čovek za vezu, nativni libanac, Mišel Mukarbal. Kada su tri policajca pokušala da uhapse Karlosa u jednoj kući u Parizu, tokom zabave, Karlos je ubio dva policajca, pobegao sa lica mesta i uspeo da se preko Brisela prebaci u Bejrut. Kasnije je otkriveno da je Mišel Mukarbal tajno radio za MOSAD.

U Bejrutu je karlos učestvovao u planiranju napada na sedište OPEK-a u Beču. U decembru 1975. godine predvodio je tim od šest ljudi koji je upao na sastanak lidera OPEK-a i zarobio 60 talaca. 22. decembra teroristi su dobili avion kojim su, zajedno sa 42 taoca, odleteli u Alžir, gde je 30 talaca oslobođeno. Zatim je DC-9 u kojem su se nalazili teroristi i preostali taoci odleteo za Libiju gde je pušten deo talaca. Avion je zatim ponovo odleteo za Alžir gde su preostali taoci pušteni, a otmičarima je garantovan politički azil. Karlos je uskoro napustio Alžir i preko Libije otišao u Aden gde je učestvovao na sastanku lidera NFOP na kojem je morao da objasni zašto nije pogubio dva visoka zvaničnika OPEK-a koji su bili među taocima, iranskog ministra za naftu Jamšida Amuzgara i ministra za naftu Saudijske Arabije. Pretpostavlja se da je na ovom sastanku morao da položi račune i za deo novca od otkupa koji je proneverio. Vođa NFOP, Vadi Hadad ga je izbacio iz organizacije.

U septembru 1976. godine. Karlos je za kratko bio uhapšen u Jugoslaviji samo da bi ubrzo bio prebačen u Bagdad. Kao trajno mesto svog boravka izabrao je Aden, gde je započeo formiranje svoje sopstvene terorističke grupe Organizacija Arapske oružane borbe sačinjenu od Sirijskih, Libanskih i Nemačkih pobunjenika. Takođe je uspostavio kontakt sa Štazijem, Istočno Nemačkom obaveštajnom službom. U jednom trenutku ga je čak angažovala i rumunska obaveštajna služba za likvidaciju rumunskih disidenata u Francuskoj i za uništenje prostorija Radija Slobodna Evropa u Minhenu. Uz podršku Bagdadskog režima nakon Hadadove smrti, Karlos je ponovo ponudio svoje usluge NFOP.

Karlosova teroristička grupa je započela svoja dejstva tek 1982. godine i to neuspelim napadom na nukelarnu elektranu. Kada su dva pripadnika grupe, uključujući i Karlosovu ženu Magdalenu Kop, uhapšeni u Parizu, grupa je u znak odmazde izvela više bombaških napada širom Francuske. Tokom 1983. godine grupa je izvela bombaški napad na Francusku kuću u Minhenu i na dve kompozicije TGV voza. Ovi napad doveli su do međunarodnog pritiska na evropske države koje su tolerisale Karlosove aktivnosti. Krajem 1985. godine izbačen je iz Mađarske, a Irak, Libija i Kuba su mu uskratile pomoć sve dok utočište nije našao u Siriji. Skrasio se u Damasku zajedno sa svojom suprugom i ćerkom Elbom Rozom.

Sirijska vlada prinudila je Karlosa da prestane sa terorističkim aktivnostima zbog čega nije više smatran za pretnju. Uprkos tome iračka vlada mu se obratila 1990. godine zbog čega je u septembru 1991. god. prognan iz Sirije i privremeno se nastanio u Jordanu. Bolja zaštita ponuđena mu je u Sudanu zbog čega se preselio u Kartum.

Hapšenje i suđenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Francuska i američka obaveštajna služba ponudile su povoljnu nagodbu sudanskim vlastima za izručenje Karlosa. Ova nagodba je najverovatnije bila prihvaćena zato što su islamski fundamentalisti u Sudanu bili zgroženi Karlosom koji je nastavio da se ponaša kao plejboj. 14. avgusta 1994. godine predat je francuskim agentima koji su ga prebacili u Pariz. U Parizu je optužen za ubistvo dva policajca kao i za ubistvo Mišela Mukarbala 1975. godine i prebačen je u zatvor La Sante de Pari gde je bio do početka suđenja. Suđenje je počelo 12. decembra 1997. godine i trajalo je do 23. decembra kada je proglašen krivim i osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

Poznato je da je iz zatvora imao povremene kontakte sa Venecuelanskim predsednikom Hugom Čavezom. Čavez nije pokušao da demantuje ove tvrdnje pa je čak svoj kontakt sa Karlosom obznanio u svom televizijskom šou „Halo gospodine predsedniče“.

Tokom njegove karijere, za vreme Hladnog rata, zapadni izvori isticali su da je Karlos bio agent KGB-a ali su njegove veze sa sovjetskom obaveštajnom službom bile beznačajne. Danas nema sumnje da Karlos nije učestvovao u Minhenskom masakru (napad na izraelske sportiste tokom Olimpijskih igara u Minhenu 1972. god.) kao ni u otmici leta francuske avio-kompanije Er Frans br. 193 1976. godine. Neki od terorističkih napada pripisani su mu zbog toga što niko drugi nije preuzeo odgovornost za njih. Dodatnu zabunu stvaraju i njegova hvalisanja o učestvovanju u nepostojećim terorističkim napadima ili napadima koje je izvela neka druga teroristička organizacija.

Juna 2003. godine. Karlos je objavio zbirku svojih tekstova koje je napisao u zatvoru. Knjiga pod nazivom „Revolucionarni islam" pokušava da objasni i opravda primenu nasilja u klasnim sukobima. U ovoj knjizi Karlos je pružio podršku Osama bin Ladenu i njegovim napadima na SAD.

Karlos je od 2004. godine veren sa svojom advokatkinjom Izabelom Kotant-Pejr.