Ludvik Lazar Zamenhof

Izvor: Wikipedia

Ludvik Lazar Zamenhof (pol.: Ludwik Łazarz Zamenhof) rodio se u Bjalistoku u Rusiji (danas Poljska) 15.12. 1859. a umro 14.4. 1917), takođe zvan „Majstor“, tvorac je esperanta.

Ludvik Lazar Zamenhof

Život[uredi - уреди]

Zamenhofovi roditelji su bili: otac Marko Zamenhof, učitelj, i majka Rozalija Zamenhof. Njegova porodica su Jevreji poreklom iz Litvanije.

Odrastao je u Bjalistoku (tadašnje u Rusko carstvo, današnja Poljska), višenacionalnom gradu, u kome su se govorili mnogi jezici.

Za vreme studiranja upoznao se sa cionizmom, međutim, shvativši njegovu nerealnost, posvetio se kreiranju esperanta. Studirao je medicinu u Moskvi (1879-1881) i Varšavi (1881-1885). Specijalizovao se za očnu medicinu u Beču (1886).

Rudimentalni oblik esperanta bio je dovršen do početka zime 1878. i mladi Zamenhof sa svojim gimnazijskim kolegama organizuje slavlje koje naziva „danom rođenja međunarodnog jezika“. Međutim on nije prestajao da svoj jezički projekt doteruje tako da npr. 1881. postoje tri u mnogo čemu različita jezička projekta, a već 1885. daje projektu konačni izgled. Zatim je sledeće dve godine nastojao da nađe izdavača.

Esperanto[uredi - уреди]

Dana 26. jula 1887. izlazi iz štampe Prva knjiga esperanta, zahvaljujući pomoći koje dobija od oca Klare Zamenhof (devojačko Silbernik) s kojom se iste godine ženi. Prvi njihov sin Adam Zamenhof, rođen 1888, postaće takođe očni lekar, i nastaviće sa lekarskom praksom svog oca; njihova prva ćerka rođena 1889, postaće takođe lekar; druga ćerka Lidija Zamenhof, rođena 1904, najvernije od dece sledila je put svoga oca, organizujući nastavu na esperantu.

Novembra 1897. porodica Zamenhov se nastanjuje u Varšavi, u siromašnom jevrejskom kvartu. Tek 1905, prvi put za 20 godina, dobijaju priliku da sa suprugom otputuje na „Prvi esperantski kongres“ takozvani Bolonjski kongres. Kasnije, zahvaljujuđi honoraru koje počinje da dobija od poznatog esperantskog časopisa La Revuo, nastavlja da svake godine učestvuje na esperantskim kongresima, pa čak i na onom 1910. u Vašingtonu. Počev od 1905. do Prvog svetskog rata njegov život teče mirno i radno; preko dana u lekarskoj ordinaciji, a samo uveče bi mogao da se posveti svojim strastima: jeziku i projektu univerzalne religije; između ovih delio je svoje snage i vreme.

Na esperantskom planu njegovi prevodi redovno se pojavljuju u esperantskim časopisima, sa sve većim uspehom.

Religija[uredi - уреди]

Na religijskom planu, on objavljuje 1906, u Rusiji, anonimnu brošuru o „Homaranizmu“. Najpoznatiji francuski esperantista toga vremena De Bofron ga žestoko napada u časopisu „L'Esperantiste“, i Zamenhof mu odgovara, ali uvek anonimno. Jula 1911. prisustvuje Međunarodnom antirasnom kongresu u Londonu gde predstavlja svoj projekt u kome kaže, da „će međuplemenska različitost i mržnja potpuno nestati kada celo čovečanstvo bude govorilo jednim jezikom i imalo jednu religiju“. Kasnije, da bi pokušao što što lakše da brani svoja religijska ubeđenja, a da ne prouzrokuje štetu esperantskom pokretu 1912, na Svetskom esperantskom kongresu u Krakovu, javno se distancira od svake buduće uloge u esperantskom pokretu. Sledeće godine, objavljuje novu kompleksniju verziju svoje ranije brošure pod nazivom „Dekleracija o Homaranizmu“: očigledno u želji da aludira na „Dekleraciju o Esperantizmu “, koju beše obznanio na Prvom kongresu u Bolonji.

Bio je zamislio da organizuje kongres svojih religijskih pristalica u Parizu kada ga u tom trenutku prekida iznenadna ratna eksplozija. Morao je da se vrati u Varšavu preko Švedske i Finske. Vrativši se natrag u svoj grad, nastavio je neumorni rad. Završava 4 toma Andresenovih bajki, prevod Starog zaveta; istovremeno on završava cirkularno pismo sazivajući sastanak svih intelektualaca koji bi bili voljni da organizuju Opšti svetski kongres za novu (neutralnu) sveopštu religiju. Usred tih nastojanja sustiže ga smrt 14. aprila 1917. Ostao je do poslednjeg daha veran svojim idealima, koje je tako lepo opisao u dole citiranom pismu Alfredu Mišou (-{Alfred Michaux}-).

Zamenhof sam kazuje[uredi - уреди]

Ovo piše Zamenhof u pismu Alfredu Mišou, predsedniku Esp. Grupe u Bulonja Šablon:Dana, objavljenog u Enciklopedio de Esperanto:

Dragi gospodine-
Zamolili ste me, da vam dam detalje o meni i mom životu. Veoma rado ću to uraditi, kada budem mogao, ali nažalost mogu veoma malo. Evo iz kojih razloga: za buduće generacije možda moja biografija možda neće biti neinteresantna, jer ustvari ceo moj život, od najranijeg detinjstva do sada predstavlja jednu stalnu i neprekidnu seriju različitih bitaka: a) unutar mene stalno ratuju međusobno suprostavljeni razni ideali i različita stremljenja, od kojih su svi ravnopravno obavezujući, ali koje međusobno uskladiti često je veoma teško, i to me stalno konfrontira sa samim sobom; b) izvan mene moram da ratujem sa raznim teškoćama, jer nikada moji ideali nisu pripadali idealima u modi i zbog toga nisu mi nedostajali ljudi rugalice i napadači. Osim toga mnogo godina sam se trudio i ulagao nonstantne napore za sticanje hleba nasušnoga, i ta borba za hlebom nasušnim trovala mi je život. Zadnjih godina najzad sam postigao da mi hleb ne nedostaje; ali, oh gle, duga borba me je veoma umorila, i sada nemajući ni punih 46 godina, osećam se kao čovek od 60 godina.
Rodio sam se u Bjalistoku 15.12. 1859. Moj otac (uzgred: koji je još uvek živ) kao i moj ded, bili su učitelji jezika. Jezik raznih ljudi uvek mi je bio najdraža stvar na svetu. Najviše sam voleo onaj jezik na kome sam se obrazovao tj. Ruski jezik; učio sam ga sa najvećim zadovoljstvom; sanjao sam da postanem veliki ruski pesnik (uzgred: i detinjstvu sam pisao razne stihove i sa 10 godina života napisao sam tragediju u 5 čina). Sa zadovoljstvom sam učio razne druge jezike, ali su me oni zanimali više teoretski no praktično; jer nikada nisam imao prilike da ih vežbam u izgovoru, tako da sam tečno govorio smo tri jezika (ruski, poljski i nemački), francuski jezik sam lako čitao, ali sam ga retko i loše govorio; osim toga u različitim vremenima izučavao sam, po malo, 8 drugih jezika, koje poznajem vrlo malo i samo teorijski.
U momom detinjstvu pasionirano sam voleo ruski jezik i celu rusku kulturu; ali sam se uskoro uverio da moju ljubav plaćaju mržnjom, da isključivi vlasnici tog jezika i zemlje sebe samo nazivaju ljudima, koji samo vide u meni obespravljenog stranca (nasuprot tome što su moji pradedovi i dedovi rođeni u radni vek proveli u toj zemlji), svi mrze, omalovažavaju i potcenjuju moju braću; video sam da sve druge jezičke grupe koje žive u mom gradu recipročno se mrze i međusobno napadaju...i mnogo sam patio zbog toga, i počeo sam da sanjarim o tim srećnim vremenima, kada će nestati sve nacionalne mržnje, kada će postojati jezik i zemlja koja će pripadati svim svojim žiteljima, kada će ljudi početi da razumeju i vole jedni druge.
Godine 1869 upisujem bjalistočku realnu gimnaziju; ali posle dva meseca morao sm da prekinem školovanje zbog bolesti (u detinjstvu sam često bolovao). 1870 ponovo upisujem i učim sa velikim uspehom (moram da primetim da za sve 9-godišnje trajanje gimnazijske nastave, što u Bjalistoku što posle u Varšavi, bio sam prvi u razredu; učitelji su me smatrali veoma sposobnim i moje su kolege proricale (usput: bez ikakve zlobe i uvek dobronamerno, jer nikada nisam imao među kolegama ni jednog neprijatelja), da ću imati u životu uvek najveće uspehe; ovo se posle nije sasvim ispunilo jer sam dugo morao da se borim da bi za porodicu obezbedio nešto hleba.
1873 moji roditelji se sele u Varšavu, gde je moj otac dobio posao nastavnika nemačkog jezika u realnoj gimnaziji. Ostao sam 5 meseci u kući učeći grčki i lazinski jezik i zatim upisujem u Varšavi Drugu filološku gimnaziju, koju završavam 1879 godine.
Tada sam otputovao u Moskvu i upisao medicinski fakultet na tamošnjem univerzitetu. Moje moskovske kolege poticale su iz mnogih različitih rasa, i to me je ojačalo u nameri da ujedinim ljudski rod. Uskoro je finansijska situacija mojih roditelja postala vrlo loša, nisu mogli više da me izdržavaju u Moskvi, i ja se zato 1881 vraćam u Varšavu, tu upisujem univerzitet i završavam studije početkom januara 1885.
Tada sam otputovao u selo Vejseje, da otpočnem sa lekarskom praksom. Tamo sam obavljao praksu u trajanju od 4 meseci, i otkrio da sam potpuno nepodoban za opštu medicinsku praksu jer sam bio preosetljiv na patnju bolesnika (uglavnom umirućih) koja me je konsternirala.
Vratio sam se u Varšavu i odlučio da izaberem za sebe specijalizaciju i to što mirniju. Sledećih 6 meseci radio sam u očnom odeljenju jedne varšavske bolnice, posle sam neko vreme specijalizirao na klinikama u Beču i krajem 1886 počinjem okulističku praksu u Varšavi.
Tada se upoznajem sa Klarom, mojom budućom suprugom, Ženim se 9-og avgusta 1887. Svojoj verenici sam objasnio celu suštinu svoje ideje, i plan budućeg delovanja. Pitao sam je da li želi da veže za mene svoju sudbinu. Ona se ne samo složila već mi je stavila na raspolaganje sav novac koji je posedovala, na ime bračnog miraza, i to mi je dalo mogućnosti, da posle dugog i uzaludnog traženja izdavača, štampam sam o svom trošku (jula 1887) moje prve 4 brošure (udžbenike esperanta na ruskom, poljskom, nemačkom i francuskom jeziku). Uskoro zatim štampam „Drugu knjigu“, „Dodatak“, „Snežnu mećavu“ i „Braću i sestre“ (od Grabovskog), Prevode „Druge knjige“ i „Dodatka“ Srednji nemački rečnik, ruski rečnik, engleski i švedski udžbenik, Princezu Meri, adresar itd. i takođe izdvojio sam potreban novac za štampanje dela Anštajna i H: Filipsa. U novinama sam dao mnogo oglasa, razaslao sam veliki broj knjiga itd.
Uskoro je esperanto progutao najveći deo novca moje supruge; ceo ostatak smo zatim brzo pojeli, jer su primanja iz moje lekarske prakse bila užasno mala. Na kraju 1889 ostao sam bez kopejke!
Vrlo tužan bejaše tada moj život. Morao sam da ostavim Varšavu i da potražim hleb na nekom drugom mestu. Moja supruga je morala da sa decom otputuje kod svoga oca a ja sam otišao (novembra 1889) u grad Kerson (južna Rusija), gde nije bilo očnog lekara (usput: tu beše samo jedna očna lekarka), i gde sam se nadao da ću naći hleba za mene i moju porodicu. Ali me je nada užasno obmanula: moji tamošnji prihodi ne samo da mi nisu omogućavali da hranim porodicu, već nije dostizalo ni za mene samog, nasuprot mojem skromnom i škrtom načinu života! Prosto i bukvalno nisam imao šta da jedem: često sam ostajao bez ručka! Ni moja supruga ni moji niti su moji rođaci o tome šta znali jer suprugu nisam hteo da rastužujem, i u svojim pismima stalno sam je uveravao, da mi je vrlo dobro i da gajim nadu da ću je uskoro dovesti kod mene. Ipak nisam više mogao da izdržim, a i morao sam da priznam supruzi celu moju situaciju. Bio sam tada vrlo nerad da primim od bilo koga novčanu pomoć; ipak, tuga i insistirajuće molbe moje supruge primorale su me da primim novčanu pomoć od svog tasta (koji tada a takođe i kasnije nikada nije odbio da mi ukaže pomoć i potrošio je za mene vrlo mnogo novca) i vratio sam se u Varšavu u nadi da će moja lekarska praksa ići mnogo bolje, maja 1890 .
Takođe i tada me je nada prevarila. Moja se primanja nisu povećala, moji su dugovi porasli. Na kraju, nemajući šta više da čekam, oktobra 1893 preselio sam se sa porodicom u grad Grodno. Tamo su moja primanja bila veća no u Varšavi, i život je bio manje tegoban. Mada takođe ni u Grodnom moja primanja nisu pokrivala izdatke, te sam morao još uvek da prihvatam podršku tasta, ipak sam strapljivo ostao još 4 godine. Kako su mi deca rasla i zahtevala skuplje obrazovanje a grad Grodno bejaše tako siromašan, da očni lekar ne mogaše nikada povećati zaradu, tada sam, na navaljivanje tasta krajem 1897, odlučio da se ponovo vratim u Varšavu i da u njoj napravim poslednji pokušaj.
Stanje duha bejaše užasno. Veoma dobro sam osećao da je to moj „zadnji“ pokušaj, i ako on ponovo „sada“ ne uspe biću potpuno izgubljen. Sledećih godinu dana kao da sam poludeo od beznađa. Ali na kraju, zahvaljujući poslednjem tračku moje energije, sudbina počinje za mene da biva bolja. Uskoro moja lekarska praksa se postepeno širila i već je godine 1901, bila tolika da su mi primanja pokrila troškove života u potpunosti. Bio sam spašen. Posle mnogih godina patnji i borbe sada sam ušao i mirniji život i imao sam sasvim dovoljno hleba da prehranim porodicu. (mada, razumljivo morao sam da živim skromno i da štedim svaku kopejku. Stanovao sam u jednoj od najsiromašnijih ulica Varšave, moji su pacijenti bili siromašni ljudi, i plaćali su mi vrlo malo; da sam morao da primam 30-40 pacijenata svakodnevno da bih dobio od njih toliko kolko drugi lekari imaju od 5-10 pacijenata; ipak sam sada veoma zadovoljan, jer sad imam svoj hleb i ne trebam bilo čiju pomoć.
Sada imam troje dece: sina i dve ćerke.
Ja sam veoma umoran i zamorio sam takođe i vas mojim dugim pismom
Doviđenja! Vaš L. L. Zamenhof.

Zamenhofova imena[uredi - уреди]

Jevrejsko ime Zamenhofa je bilo Eliezer (Lazar) Samenhof (Zamenhof) na rođenju dobi i „hrišćansko“ ili „radosno“ imeLejzer, ruska varijanta od Eliezer. Uistinu Lazar beše ime jevrejskog porekla, ali takođe i hrišćanska (bila su dva Lazara koja se pominju u Jevanđelijama). Ime Ludwik izabrao je on (jevrejsko lično ime) u čast Fransisa Lodvika koji je publikovao 1652. projekt planskog jezika, o čemu je Zamenhof čitao i delima Komenskog. Ta dopuna imena se dogodila dok je u Moskvi pohađao univerzitet. Pismena forma La skribformo Zamenhof umesto Samenhof (što znači "sejač") pojavljuje se godinu dana posle početka esperanta. S krajem 19. veka, njegov brat Leon Zamenhof doktorira i ubičajava da se potpisuje "Dr. L. Zamenhof", zbog toga tvorac esperanta uzima kršteno ime "Lazar" počev od 1901. i potpisuje se kao "Dr. L. L. Zamenhof".

Ime „Esperanto“ potiče od njegovog nadimka: Doktor Esperanto – neko ko se nada, nada se da će ovaj postati pomoćni jezik da pomogne svima širom sveta da se sporazumevaju.

On nije imao nameru da esperanto postane jedini jezik već prosto, drugi – zajednički jezik svih. Po njemu, esperanto je baš to korisno oruđe koje bi pomoglo svima, kao što je to pošta ili telefon.

Karakterne crte[uredi - уреди]

Zamenhof je bio omanjeg rasta sa smeđesivom bradicom, visokog čela i ćelave glave; nosio je naočare za kratkovide; već na početku prošlog veka počinje da pati od slabosti srca i slabim krvotokom u nogama. Bio je pedantno uredan u svakodnevnom životu, naivan u poslovima, bojažljiv pred publikom, nenaklonjen svim javnim ceremonijama, prirodno skroman i strpljiv, trudio se da ublaži svaki konflikt, imao je duboko osećanje za pravičnost. Na prvom kongresu, u svom uvodnom izlaganju prisećao se Šlajera (Schleyer), tvorca prvog savremenog jezičkog projekta Volapik, čiji su sledbenici, ipak oštro njega napadali; za vreme Drugog kongresa on je, preko Mišoa pozvao svoje rivale, između ostalih i Peanoa, autora poznatog projekta „Latino sine flexione“. Međutim, najvažnija crta njegovog karaktera je volja pomoću koje je učinio sve za svoje ideale, strpljiva uzdržanost, pomoću koje je uspevao da sprovede svoje ideje; svakako tu volju i tu strpljivost crpeo je on iz neizmerne ljubavi, koja ga je nadahnjivala da ih nosi celim svojim telom i duhom.

Zamenhovova jezička znanja[uredi - уреди]

Njegov otac govorio je ruski a majka i jidiš.

Njegovo potomstvo[uredi - уреди]

Sve troje Zamenhofove dece ubili su nacisti: sina Adama policija u Varšavi po naređenju Berlina, a obe ćerke Lidiju i Sofiju usmrtili su u gasnim komorama Treblinke 1942. Njegov unuk Luj-Kristofer Zaleski-Zamenhof sada živi u Francuskoj.

Zamenhofovi pseudonimi[uredi - уреди]

  • D-ro Esperanto
  • Gofzamen
  • Unuel
  • Anna R.

Književna dela[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]