Jodovodonik

Izvor: Wikipedia
Jodovodonik
Skeletal formula of hydrogen iodide with a dimension
Spacefill model of hydrogen iodide
Naziv po klasifikaciji Vodonik jodid[1]

Jodovodonik[1]

Drugi nazivi Jodan[1]
Identifikacija
CAS registarski broj 10034-85-2 YesY
PubChem[2][3] 24841
ChemSpider[4] 23224 YesY
UNII 694C0EFT9Q YesY
EINECS broj 233-109-9
KEGG[5] C05590
MeSH hydroiodic+acid
ChEBI 43451
ChEMBL[6] CHEMBL1233550 YesY
RTECS registarski broj toksičnosti MW3760000
Gmelin Referenca 814
Jmol-3D slike Slika 1
Svojstva
Molekulska formula HI
Molarna masa 127.91 g mol−1
Agregatno stanje bezbojni gas
Gustina 2.85 g cm-3 (na −47 °C)
Tačka topljenja

-51 °C, 222 K, -60 °F

Tačka ključanja

-34 °C, 239 K, -29 °F

pKa ≈ –9 (aproksimativno, u vodi,[7]

2.8 (u acetonitrilu)[8]

Baznost (pKb) 23.5
Indeks prelamanja (nD) 1.466
Dipolni moment 0.38 D
Termohemija
Standardna entalpija stvaranja jedinjenja ΔfHo298 26.40-26.60 kJ mol-1
Standardna molarna entropija So298 206.59 J K-1 mol-1
Specifični toplotni kapacitet, C 228.3 mJ K-1 g-1
Opasnost
Podaci o bezbednosti prilikom rukovanja (MSDS) hydrogen iodide
EU-klasifikacija Corrosive C
EU-indeks 053-002-00-9
NFPA 704
NFPA 704.svg
0
3
0
COR
R-oznake R35
S-oznake (S1/2), S9, S26, S36/37/39, S45
Srodna jedinjenja
Srodna jedinjenja Astatovodonik

Bromovodonik
Hlorovodonik
Fluorovodonik
Indijum hidrid
Rubidijum hidrid
Stibin

 YesY (šta je ovo?)   (verifikuj)

Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Jodovodonik (HI) je diatomski molekul. Vodeni rastvor HI je poznat kao jodovodonična kiselina. Ona je jaka kiselina. HI se koristi u organskoj i neorganskoj sintezi kao jedan od primarnih izvora joda i kao redukujući agens.

Osobine[uredi - уреди]

HI je bezbojan gas koji reaguje sa kiseonikom i proizvodi vodu i jod. Sa vlažnim vazduhom, HI daje maglu (ili paru) jodovodonične kiseline. On je izuzetno rastvorna u vodi.

Jodovodonična kiselina[uredi - уреди]

Jodovodonična kiselina je rastvor čistog HI u vodi. Komercijalna jodovodonična kiselina obično sadrži 57% HI po masi. Rastvor formira azeotropnu smešu koji ključa na 127 °C sa 57% HI, 43% voda. Jodovodonična kiselina je jedna od najjačih kiselina usled visoke stabilnosti njene konjugovane baze. Jodidni jon je najveći od svih uobičajenih halida, te je negativni naboj raspoređen preko velikog prostora. U kontrastu s tim, hloridni jon je znatno manji, i stoga je njegovo naelektrisanje koncentrovanije, što dovodi do jačih interakcija između protona i hloridnog jona. Slabija H+---I interakcija HI molekula pospešuje disocijaciju protona od anjona, i ona je razlog da je HI najjača kiselina među hidrohalidima (teoretski izuzev astatovodonične kiseline).[9]

HI(g) + H2O(l) → H3O(aq)+ + I(aq) Ka ≈ 1010
HBr(g) + H2O(l) → H3O(aq)+ + Br(aq) Ka ≈ 109
HCl(g) + H2O(l) → H3O(aq)+ + Cl(aq) Ka ≈ 108

Priprema[uredi - уреди]

Industrijska priprema HI se vrši reakcijom I2 sa hidrazinom,, pri čemu se oslobađa i gasoviti azot.[10]

2 I2 + N2H4 → 4 HI + N2

Kad is izvodi u vodi, neophodno je da se destiliše HI.

HI se isto tako može destilisati iz rastvora NaI ili drugih alkalnih jodida u koncentrovanoj hipofosforastoj kiselini[11]. Sumporna kiselina se ne može koristiti jer ona oksiduje jodid do elementarnog joda.

HI se može pripremiti provođenjem vodonik sulfida kroz vodeni rastvor joda. Time se formira jodovodonična kiselina koja se zatim destiliše, i elementarni sumpor koj se može izfiltrirati.

H2S +I2 → 2 HI + S

HI se može pripremiti kombinovanjem H2 i I2. Ovaj metod se obično primenjuje za dobijanje materijala visoke čistoće.

H2 + I2 → 2 HI

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 "hydrogen iodide (CHEBI:43451)". Chemical Entities of Biological Interest (ChEBI). UK: European Bioinformatics Institute. IUPAC Names. http://www.ebi.ac.uk/chebi/searchId.do?chebiId=CHEBI:43451. 
  2. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). "PubChem as a public resource for drug discovery.". Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  3. Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). "Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities". Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). "Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining". J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  5. Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). "Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG". Yeast 17 (1): 48–55. DOI:<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H 10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  6. Gaulton A, Bellis LJ, Bento AP, Chambers J, Davies M, Hersey A, Light Y, McGlinchey S, Michalovich D, Al-Lazikani B, Overington JP. (2012). "ChEMBL: a large-scale bioactivity database for drug discovery". Nucleic Acids Res 40 (Database issue): D1100-7. DOI:10.1093/nar/gkr777. PMID 21948594.  edit
  7. Perrin, D.D., Ionisation Constants of Inorganic Acids and Bases in Aqueous Solution; 2nd Ed., Pergamon Pres: Oxford, 1982.
  8. Kütt, A.; Rodima, T.; Saame, J.; Raamat, E.; Mäemets, V.; Kaljurand, I.; Koppel, I. A.; Garlyauskayte, R. Yu.; Yagupolskii, Y. L.; Yagupolskii, L. M.; Bernhardt, E.; Willner, H.; Leito, I. Equilibrium Acidities of Superacids. J. Org. Chem. 2011, 76, 391–395. DOI: 10.1021/jo101409p
  9. Wiberg, Egon; Wiberg, Nils; Holleman, Arnold Frederick (2001). Inorganic chemistry. Academic Press. str. 371, 432–433. ISBN 0-12-352651-5. http://books.google.com/?id=vEwj1WZKThEC&pg=PA432. 
  10. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. str. 809–815. ISBN 0080379419. .
  11. Georg Brauer, Handbook of Preparative Inorganic Chemistry, vol. 1, 2nd ed., 1963, p286.

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]