Azotna kiselina

Izvor: Wikipedia
Azotna kiselina
Structural formula of nitric acid with assorted dimensions
Ball-and-stick model of nitric acid
Resonance space-filling model of nitric acid
IUPAC ime
Identifikacija
CAS registarski broj 7697-37-2 YesY
PubChem[1][2] 944
ChemSpider[3] 919 YesY
UNII 411VRN1TV4 YesY
EINECS broj 231-714-2
UN broj 2031
KEGG[4] D02313
MeSH Nitric+acid
ChEBI 48107
ChEMBL[5] CHEMBL1352 YesY
RTECS registarski broj toksičnosti QU5775000
Gmelin Referenca 1576
3DMet B00068
Jmol-3D slike Slika 1
Slika 2
Svojstva
Molekulska formula HNO3
Molarna masa 63.01 g mol−1
Agregatno stanje bezbojna tečnost
Gustina 1,5129 g cm−3
Tačka topljenja

-42 °C, 231 K, -44 °F

Tačka ključanja

83 °C, 356 K, 181 °F (68% rastvor ključa na 121 °C)

Rastvorljivost u vodi Potpuno se meša
pKa -1,4[6]
Indeks prelamanja (nD) 1,397 (16,5 °C)
Dipolni moment 2,17 ± 0,02 D
Termohemija
Standardna entalpija stvaranja jedinjenja ΔfHo298 −207 kJ·mol−1[7]
Standardna molarna entropija So298 146 J·mol−1·K−1[7]
Opasnost
Podaci o bezbednosti prilikom rukovanja (MSDS) ICSC 0183
PCTL Safety Website
EU-klasifikacija Corrosive C Oksidujući agens O
EU-indeks 007-004-00-1
NFPA 704
NFPA 704.svg
0
4
0
OX
R-oznake R8 R35
S-oznake (S1/2) S23 S26 S36 S45
Tačka paljenja Nezapaljiva
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni Azotasta kiselina
Drugi katjoni Natrijum nitrat
Kalijum nitrat
Amonijum nitrat
Srodna jedinjenja Azot-pentoksid

 YesY (šta je ovo?)   (verifikuj)

Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina molekulske formule HNO3. To je bezbojna, izuzetno kaustična i otrovna supstanca. Lako isparava, a pri koncentracijama većim od 86% često se naziva pušljiva azotna kiselina. U koncentrovanom obliku izuzetno je jako oksidaciono sredstvo. Prvi ju je sintetisao alhemičar Jabir ibn Hajan oko 9. veka nove ere. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati.

Hemijske osobine[uredi - уреди]

Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3- anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+).[8][9][10]

Jako je oksidaciono sredstvo. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plementih metala, zbog čega se koristi u spremanju carske vode, koja može da rastvara zlato i platinu. Na sobnoj temparaturi to je bezbojna tečnost koja lako isparava, pogotovu pri većim koncentracijama, odavajući žuta do crvenih isparenja.

Azotna kiselina gradi veliki broj soli - nitrata - koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja. Većina je polarna, te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima, prvenstveno vodi i etanolu. Veze između azota i kiseonika (kako u kiselini tako i u nitratnoj grupi) su sve jednake dužine, sa sp2 hibridizovanim atomom azota, i uglom između veza od 120°, što odgovara planearnom obliku nitratne (nitro) grupe.

Dobijanje[uredi - уреди]

Azotna kiselina se može dobiti mešanjem azot (IV)-oksida sa vodom pri čemu se dobija smeša azotne i azotaste kiseline. Prečišćavanje ove smeše se najčešće vrši destilacijom sa sumpornom kiselinom, koja je higroskopna supstanca, pri čemu se povećava udeo azotne kiseline u rastvoru. Azotna kiselina industrijske jačine varira između 50-68%. U laboratoriji se može dobiti i dejstvom koncentrovane sumporne kiseline (H2SO4) na kalijum nitrat (KNO3), i naknadnom destilacijom na temperaturi ključanja nitratne kiseline (83 °C), pri čemu se izdvaja tzv. crvena pušljiva azotna kiselina (u gasnoj fazi) koju je moguće prevesti u konvencionalnu (belu) azotnu kiselinu. Pritom, u destilacionoj posudi ostaje kristalizovan kalijum hidrogensulfat (KHSO4)

Na industrijskom nivou, dobija se Ostvaldovim procesom, nazvanim po Vilhelmu Ostvaldu, oksidacijom amonijaka.

Upotreba[uredi - уреди]

U laboratoriji, azotna kiselina je veoma važan reagens, dok je njena upotreba u industriji još značajnija. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin, trinitrotoluen), veštačkih đubriva (amonijum nitrat), prečišćavanja metala u metalurgiji kao i u nekim organskim sintezama.

Bela pušljiva azotna kiselina (koja je praktično anhidrirana kiselina, teoretske ili približne jačine) koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo.

U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje, koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži - keratinom.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). "PubChem as a public resource for drug discovery.". Drug Discov Today 15 (23-24): 1052–7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). "Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities". Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217–241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). "Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining". J Cheminform 2 (1): 3. doi:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  4. Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). "Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG". Yeast 17 (1): 48–55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  5. Gaulton A, Bellis LJ, Bento AP, Chambers J, Davies M, Hersey A, Light Y, McGlinchey S, Michalovich D, Al-Lazikani B, Overington JP. (2012). "ChEMBL: a large-scale bioactivity database for drug discovery". Nucleic Acids Res 40 (Database issue): D1100–7. doi:10.1093/nar/gkr777. PMID 21948594.  edit
  6. Bell, R. P. (1973), The Proton in Chemistry (2nd izd.), Ithaca, NY: Cornell University Press 
  7. 7.0 7.1 Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed.. Houghton Mifflin Company. str. A22. ISBN 978-0-618-94690-7. 
  8. David L. Nelson, Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (4th izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. http://www.whfreeman.com/newcatalog.aspx?disc=Biochemistry&course=Introduction%2bto%2bBiochemistry&isbn=071677108X&detail=toc. 
  9. Lide David R., ur. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. http://www.hbcpnetbase.com. 
  10. Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0-911910-13-1. http://www.merckbooks.com/mindex/online.html. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed.. Houghton Mifflin Company. str. A22. ISBN 978-0-618-94690-7. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]