Azotna kiselina
Izvor: Wikipedia
| Azotna kiselina | |
 |
 |
| Opšte informacije | |
| IUPAC-ov naziv | Nitratna kiselina |
| Drugi nazivi | Azotna kislina Aqua fortis |
| Molekulska formula | HNO3 |
| Molarna masa | 63,01 g/mol |
| Izgled | bezbojna tečnost |
| Svojstva | |
| Gustina | 1.51 g/cm3 |
| Rastvorljivost u vodi | dobro rastvorna |
| Temperatura topljenja | -42 °C (231 K) |
| Temperatura ključanja | 83 °C (356 K) |
| Konstanta disocijacije (pK) | -2 |
| Drugo | |
| Opasnosti | kaustik, oksidant |
| Srodna jedinjenja | Azotasta kiselina Azot pentoksid |
| Napomene | / |
| Osim gde to nije drugačije naglašeno svi podaci su dati za materijale pri standardnim uslovima (1 atm, 25° C) | |
Azotna ili dušična kiselina je veoma jaka neorganska kiselina molekulske formule HNO3. To je bezbojna, izuzetno kaustična i otrovna supstanca. Lako isparava, a pri koncentracijama većim od 86% često se naziva pušljiva azotna kiselina. U koncentrovanom obliku izuzetno je jako oksidaciono sredstvo. Prvi ju je sintetisao alhemičar Jabir ibn Hajan oko 9. veka nove ere. Soli ove kiseline nazivaju se nitrati.
[uredi - уреди] Hemijske osobine
Azotna kiselina u vodenom rastvoru u potpunosti disosuje do NO3- anjona i slobodnog protona koji se vezuje sa molekulima vode iz rastvora gradeći hidronijum jon (H3O+).
Jako je oksidaciono sredstvo. Može da izreaguje čak i sa površinskim slojem plementih metala, zbog čega se koristi u spremanju carske vode, koja može da rastvara zlato i platinu. Na sobnoj temparaturi to je bezbojna tečnost koja lako isparava, pogotovu pri većim koncentracijama, odavajući žuta do crvenih isparenja.
Azotna kiselina gradi veliki broj soli - nitrata - koji su veoma velika i važna grupa jedinjenja. Većina je polarna, te vrlo dobro rastvorna u polarnim rastvaračima, prvenstveno vodi i etanolu. Veze između azota i kiseonika (kako i kiselini tako i u nitratnoj grupi) su sve jednake dužina, sa sp2 hibridizovanim atomom azota, i uglom između veza od 120°, što odgovara planearnom obliku nitratne (nitro) grupe.
[uredi - уреди] Dobijanje
Azotna kiselina se može dobiti mešanjem azot(IV)-oksida sa vodom pri čemu se dobija smeša azotne i azotaste kiseline. Prečišćavanje ove smeše se najčešće vrši destilacijom sa sumpornom kiselinom, koja je higroskopna supstanca, pri čemu se povećava udeo azotne kiseline u rastvoru. Azotna kiselina industrijske jačine varira između 50-68%. U labaratoriji se može dobiti i dejstvom koncentrovane sumporne kiseline (H2SO4) na kalijum nitrat (KNO3), i naknadnom destilacijom na temperaturi ključanja nitratne kiseline (83° C), pri čemu se izdvaja tzv. crvena pušljiva azotna kiselina (u gasnoj fazi) koju je moguće prevesti u konvencionalnu (belu) azotnu kiselinu. Pritom, u destilacionoj posudi ostaje kristalizovan kalijum hidrogensulfat (KHSO4)
Na industrijskom nivou, dobija se Ostvaldovim procesom, nazvanim po Vilhelmu Ostvaldu. Može se dobiti i oksidacijom amonijaka.
[uredi - уреди] Upotreba
U labaratoriji, azotna kiselina je veoma važan reagens, dok je njena upotreba u industriji još značajnija. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin, trinitrotoluen), veštačkih đubriva (amonijum nitrat), prečišćavanja metala u metalurgiji kao i u nekim organskim sintezama.
Bela pušljiva azotna kiselina (koja je praktično anhidrirana kiselina, teoretske ili približne jačine) koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo.
U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje, koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži - keratinom.
