Cijanovodonična kiselina

Izvor: Wikipedia
Cijanovodonična kiselina
Skeletal formula of hydrogen cyanide with the explicit hydrogen added
Ball and stick model of hydrogen cyanide
Spacefill model of hydrogen cyanide
IUPAC ime
Drugi nazivi
  • Form anamonid
  • Hidrocijanska kiselina
  • Pruska kiselina
  • Zyklon B
Identifikacija
CAS registarski broj 74-90-8 YesY
PubChem[3][4] 768
ChemSpider[5] 748 YesY
UNII 2WTB3V159F YesY
EINECS broj 200-821-6
UN broj 1051
KEGG[6] C01326
MeSH Hydrogen+Cyanide
ChEBI 18407
RTECS registarski broj toksičnosti MW6825000
3DMet B00275
Jmol-3D slike Slika 1
Svojstva
Molekulska formula CHN
Molarna masa 27.03 g mol−1
Agregatno stanje Veoma bleda, plava, transparentna tečnost
Miris Ulje gorkog badema
Gustina 0,687 g mL−1
Tačka topljenja

-14--12 °C, 259-261 K, 7-10 °F

Tačka ključanja

25-26 °C, 298.5-299.5 K, 78-79 °F

Rastvorljivost u vodi Meša se
Rastvorljivost u etanol Meša se
kH 75 μmol Pa−1 kg−1
pKa 9,21[7]
Baznost (pKb) 4,79
Indeks prelamanja (nD) 1,2675 [8]
Viskoznost 201 μPa s
Struktura
Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) Linearna
Dipolni moment 2,98 D
Termohemija
Standardna entalpija stvaranja jedinjenja ΔfHo298 -4,999 MJ kg−1
Std entalpija
sagorevanja
ΔcHo298
642 kJ mol−1[9]
Standardna molarna entropija So298 113,01 J K−1 mol−1
Specifični toplotni kapacitet, C 71,00 kJ K−1 mol−1 (na 27 °C)
Opasnost
EU-klasifikacija Flammable F+ Very Toxic T+ Opasan po životnu sredinu N
EU-indeks 006-006-00-X
NFPA 704
NFPA 704.svg
4
4
1
 
R-oznake R12, R26/27/28, R50/53
S-oznake (S1/2), S16, S36/37, S38, S45, S53, S59, S61
Tačka paljenja −17.8 °C
Tačka spontanog paljenja 538 °C
Srodna jedinjenja
Srodna alkanski nitrili

 YesY (šta je ovo?)   (verifikuj)

Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Cijanovodonična kiselina (pruska kiselina) je neorgansko jedinjenje[10] sa hemijskom formulom HCN. Ona je bezbojna, ekstremno otrovna tečnost koja ključa neposredno iznad sobne temperature na 26 °C. Cijanovodonik je linearni molekul, sa trostrukom vezom između ugljenika i azota. Manje zastupljeni tautomer cijanovodonika je HNC, vodonik izocijanid.

Cijanovodonična kiselina je slaba kisela sa pKa od 9,2. Ona se delimično jonizuje u vodenom rastvoru, pri čemu se formira cijanidni anjon, CN. Rastvor vodonik cijanida u vodi se naziva cijanovodonična kiselina. Soli cijanovodonika su poznate kao cijanidi.

HCN ima slab, gorak, bademu sličan ukus, koji neki ljudi ne mogu da detektuju.[11] Ovo isparljivo jedinjenje je korišteno kao inhalacioni otrov za pacove i ljude. Joni cijanida ometaju respiratorne enzime koji sadrže gvožđe.

HCN se proizvodi na industrijskoj skali i koristi kao prekurzor mnogih hemijskih jedinjenja u opsegu od polimera do lekova.

Reference[uredi - уреди]

  1. "Hydrogen Cyanide - Compound Summary". PubChem Compound. USA: National Center for Biotechnology Information. 16. 9. 2004.. Identification. http://pubchem.ncbi.nlm.nih.gov/summary/summary.cgi?cid=768. pristupljeno 4. 6. 2012.. 
  2. "hydrogen cyanide (CHEBI:18407)". Chemical Entities of Biological Interest. UK. 18. 10. 2009.. Main. https://www.ebi.ac.uk/chebi/searchId.do?chebiId=18407. pristupljeno 4. 6. 2012.. 
  3. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). "PubChem as a public resource for drug discovery.". Drug Discov Today 15 (23-24): 1052–7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  4. Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). "Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities". Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217–241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  5. Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). "Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining". J Cheminform 2 (1): 3. doi:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  6. Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). "Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG". Yeast 17 (1): 48–55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  7. Perrin, D. D. (1982). Ionisation Constants of Inorganic Acids and Bases in Aqueous Solution (2nd izd.). Oxford: Pergamon Press. 
  8. Patnaik, P. (2002). Handbook of Inorganic Chemicals. McGraw-Hill. ISBN 0-07-049439-8. 
  9. Maxwell, G. R. (2004). Synthetic Nitrogen Products: A Practical Guide to the Products and Processes. Springer. str. 348. ISBN 978-0-306-48225-0. http://books.google.com/books?id=TvMnWtQKnlAC&pg=PA348. pristupljeno 3. 6. 2012.. 
  10. Gail, E.; Gos, S.; Kulzer, R.; Lorösch, J.; Rubo, A.; Sauer, M. (2005). "Cyano Compounds, Inorganic". Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. DOI:10.1002/14356007.a08_159.pub2. 
  11. "Cyanide, inability to smell". Online Mendelian Inheritance in Man. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/omim/304300. pristupljeno 31. 3. 2010.. 

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]