Neorgansko jedinjenje

Izvor: Wikipedia
Azot petoksid

Neorganska jedinjenja su sva jedinjenja koja ne sadrže ugljenik, sa izuzetkom ugljen-monoksida, ugljen-dioksida, ugljene kiseline i njenih soli cijanida, karbonata, alotropskih modifikacija ugljenika (dijamanta, grafita, fulerena) i nekoliko drugih.[1]

Podela jedinjenja[uredi - уреди]

Danas, jedinjenja se dele na organska i neorganska.[2] Najstarija podela jedinjenja zasniva se na zajedničkim osobinama. Tada su jedinjenja podeljena na supstance slične sirćetu, nazvane kiseline (lat. acidus - kiseo), i one slične pepelu od drveta, nazvane alkalije (lat. alkali - pepeo biljaka). Neorganska jedinjenja se dele u 4 grupe: okside, kiseline, baze i soli.

Oksidi[uredi - уреди]

Oksidi su jedinjenja kiseonika sa drugim elementima. Gotovo svi elementi reaguju sa kiseonikom. Reakcija pri kojoj nastaje oksid naziva se oksidacija i ona može biti tiha i burna. Primer burne oksidacije je gorenje, a primeri tihe oksidacije su truljenje lišća i rđanje gvožđa. Sagorevanjem elemenata na vazduhu se najčešće dobijaju oksidi. Oksidi se prema sastavu dele na okside metala i okside nemetala, a prema ponašanju u vodi na kisele (SO2, SO3, CO2, N2O5, Cl2O7, N2O3, B2O3, P4O6, P2O5), bazne (MgO, CaO, Na2O, K2O, NiO, FeO, Fe2O3), amfoterne (N2O3, Al2O3, ZnO) i neutralne (NO, N2O, CO).

Oksidi nemetala koji u reakciji sa vodom daju kiseline nazivaju se anhidridi kiseline (anhidrid - bezvodni), a oksidi metala koji u reakciji sa vodom daju baze nazivaju se anhidridi baza. Neutralni oksidi su oksidi nemetala koji ne reaguju sa vodom. Amfoterni oksidi su oksidi koji mogu reagovati i kiselo i bazno.

Šeme reakcija oksida
  • bazni oksid + voda → baza
  • bazni oksid + kiselina → so + voda (neutralizacija)
  • bazni oksid + kiseo oksid → so
  • kiseo oksid + voda → kiselina
  • kiseo oksid + baza → so + voda
  • amfoterni oksid + kiselina → so + voda
  • amfoterni oksid + baza → so + voda
Imena oksida
  • E2O: element - suboksid (2O)
  • EO: element - monoksid (CO)
  • E2O3: element - trioksid (N2O3)
  • EO2: element - dioksid (SiO2)
  • E2O5: element - pentoksid (P2O5)
  • EO3: element - trioksid (SO3)
  • E2O7: element - heptoksid (Cl2O7)
  • EO4: element - tetroksid (OsO4)

Kiseline[uredi - уреди]

Kiseline su jedinjenja koja sadrže vodonik i kiselinski ostatak. Broj atoma vodonika u molekulu kiseline određuje baznost kiseline, pa kiseline mogu biti jednobazne, dvobazne, trobazne i četvorobazne. Prema sastavu, mogu se podeliti na kiseonične i bezkiseonične. Naziv kiseline sa manjim brojem atoma kiseonika završava se sa -asta, a sa većim brojem atoma kiseonika sa -na. Vodonik se iz kiseline može izdvojiti u reakciji sa većinom metala - jedino plemeniti metali ne mogu da ga istisnu iz kiseline (npr. Ag, Au, Cu). Lakmus papir, indikator, je u kiselinama crven, kao i metil oranž, a fenolftalein je bezbojan.

Nazivi nekih kiselinskih ostataka:

  • SO33 - sulfit
  • SO44 - sulfat
  • NO2 - nitrit
  • NO33 - nitrat
  • PO33 - fosfit
  • PO44 - fosfat
  • CO33 - karbonat
  • Cl - hlorid

Baze[uredi - уреди]

Baze su jedinjenja u čijem je sastavu metal i hidroksidna grupa. Hidroksidna grupa (OH) je jednovalentan, tako da atom metala vezuje onoliko hidroksidnih grupa koliko je valentan. Baze koje se dobro rastvaraju u vodi nazivaju se alkalije. Rastvorne su baze prve grupe, baze druge grupe su rastvornije što su niže u periodnom sistemu i amonijum-hidroksid. Ostale baze uglavnom nisu rastvorne.
Dobijanje baza:
1) rastvorne: metal + voda → baza + vodonik
bazni oksid + voda → baza
2) nerastvorne: so + baza → so + baza

Reference[uredi - уреди]

  1. Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  2. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]