Biblijski rukopisi

Izvor: Wikipedia

Biblijski rukopisi su rukopisni prijepisi biblijskih tekstova koji su sačuvani do danas. Originalni rukopisi koje je autor lično napisao zovu se autografi. Autografi biblijskih knjiga ne postoje, samo mnogobrojni prepisi, tzv. tekstualni svedoci.

Do danas je otkriveno i katalogizovano više od 7500 grčkih rukopisa Novog zaveta, od najmanjih odlomaka do obimnih dela. Ti rukopisi po starosti variraju od početka 2. veka (mali odlomak, zvan Papyrus P52, sa nekoliko redaka Jovanovog evanđelja) do 16. veka (čak i nakon pronalaska štampe). Pored grčkih rukopisa, imamo i oko deset hiljada rukopisa latinske Vulgate, plus rukopise na drugim jezicima, kao što su sirijski, koptski, jermenski, starogruzijski, crkvenoslovenski i slično. Pored toga, imamo spise crkvenih otaca koji citiraju tekstove Novog zaveta, što omogućuje da rekonstruišemo rukopise koje su rabili.[1]

Hrišćanski pisari su bili upleteni u rasprave svoga vremena, što je uticalo i na prepise tekstova. Sačuvani rukopisi obiluju kako slučajnim greškama tako i namernim izmenama. Služeći se postojećim rukopisima, naučnici koriste tekstualnu kritiku u nameri da rekonstruišu izvorni tekst.

Prepisivanje[uredi - уреди]

Pisar prepisuje biblijske spise

Prepisivači ranih hrišćanskih spisa su prepisivali svoje tekstove u svetu koji nije imao štamparske mašine. Pošto su morale da se prepisuju rukom, jedna po jedna, većina knjiga nije načinjena u velikom broju rukopisa. Čak i one koje su doživele da budu prepisane u velikom broju kopija nisu sve bile iste, jer su pisari neizbežno unosili izmene u tekstu, bilo slučajno (usled omaške ili nepažnje) bilo planski (kada je pisar namerno menjao reči koje je prepisivao).[1]

Kada se primerak jednom pusti u promet on se dalje prepisuje, pri čemu nastaju greške. Onda se prepisi s grešakama dalje prepisuju. Izvorni primerak se na kraju izgubi, izliže ili uništi. U određenom trenutku, nije više moguće uporediti neku kopiju sa originalom da bi se utvrdilo da li je „ispravna".[1]

U stara vremena, čitalac nije mogao biti siguran da čita ono što je autor zaista napisao. Autori nisu mogli jemčiti da se njihovi tekstovi neće menjati kad se jednom puste u promet. Stoga su pisci nekad stavljali kletvu za prepisivače koji im prepravljaju tekstove. Tu vrstu kletve nalazimo i u Knjizi Otkrovenja, čiji autor, pred kraj dela, izriče sledeće upozorenje:

Svedočim svima koji čuju reči proročanstva ove knjige: ako im bilo ko nešto doda, Bog će mu dati pošasti opisane u ovoj knjizi: a ako bilo ko oduzme neku od reči knjige ovog proročanstva, Bog će oduzeti njegov deo drveta života i svetog grada, kako je opisano u ovoj knjizi."

Knjiga Otkrovenja 22:18-19

Mogućnost pogreške je povećavalo i to što u prva tri veka hrišćanske spise nisu prepisivali profesionalni pisari, već relativno pismeni pripadnici hrišćanskih zajednica. Počev od 4. veka, rukopise su počeli da prepisuju profesionalni pisari, što je značajno smanjilo broj grešaka koje su se potkradale u tekstu. U narednim vekovima, prepisivanje hrišćanskih tekstova postalo je dužnost monaha koji su u manastirima prepisivali svete tekstove pažljivo i savesno. Ta praksa se nastavila tokom srednjeg veka, sve do pronalaska štampe u 15. veku.[2]

Od trenutka kada je izumljena štampa i kada je počela precizna reprodukcija tekstova, medu ljudima se uvrežilo shvatanje kako je ono što čitaju u Bibliji verno izvornim rukopisima. A ipak su biblijski rukopisi prepoisivani skoro hiljadu i po godina pre toga. Novozavetni tekstovi najbliži izvorniku se nalaze upravo u raznolikim amaterskim kopijama iz najranijeg doba hrišćanstva, a ne u standardizovanim prepisima kasnijih vremena.

Greške i izmene[uredi - уреди]

Greške su kod prepisivanja "ne samo moguće nego i neizbježive" (Šagi-Bunić). One se mogu sastojati u nehotično krivo prepisanoj riječi, u svijesnom »ispravljanju«, u izostavljanju (lacuna) ili nadopunjavanju teksta kod prepisivanja (interpolatio).[3] Naučnici razlikuju izmene koje su načinjene slučajno, greškom pisara, i one koje su načinjene namerno, usled određenog plana. Kakogod, kada pisar jednom izmeni tekst - bilo slučajno, bilo namerno - izmene postaju trajne u rukopisu. Naredni pisar, koji prepisuje rukopis, prepisuje i te greške i dodaje svoje greške. Vremenom se greške ponavljaju i umnožavaju.

Kelsos, helenistički filozof iz 2. veka, je kritikovao prepisivače hrišćanske literature zbog njihove prepisivačke prakse pune grešaka, te namernog menjanja tekstova:

Wikicitati „Neki vernici, kao da su došli sa pijanke, idu dotle da protivreče sami sebi i menjaju izvorni tekst evanđelja po tri ili četiri i više puta, te menjaju njegov karakter da bi uz pomoć toga izbegli probleme kada se suoče sa kritikom.[4]

Origen, crkveni otac iz 3. veka, takođe govori o velikom broju razlika među rukopisima evanđelja koje je imao:

Wikicitati „Razlika između rukopisa bila je velika, bilo zbog nemara nekih prepisivača, bilo zbog perverzne drskosti drugih; oni su ili propustili da prekontrolišu ono što su prepisali, ili su prilikom korekture dodavali ili oduzimali šta im se prohte.[5]

Papa Damas se u 4. veku toliko zabrinuo zbog razlika medu latinskim rukopisima, da je naimenovao Jeronima da načini standardizovan prevod. Problem tekstualnih razlika je bio potisnut tokom srednjeg veka, sve do 17. veka kada su Mil i drugi naučnici počeli ozbiljno da mu posvećuju pažnju.

Naučnici danas procenjuju da postoji između 200.000 i 400.000 tekstualnih razlika u poznatim rukopisima Novog zaveta.[1] Ehrman slikovito ističe da ima više razlika među poznatim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu. Najveći broj izmena je načinjen u prvim vekovima hrišćanstva, pre nego što su se pojavili profesionalni pisari.

Slučajne greške[uredi - уреди]

Uzorak Lenjingradskog kodeksa

Najveći broj izmena koje nalazimo u ranohrišćanskim rukopisima nemaju nikakve veze sa teologijom ili ideologijom, već su obične greške - omaške pera, slučajna izostavljanja, nenamerna dodavanja, pogrešno napisane reči i slično. Nekad bi prepisivači menjali tekst jer su mislili da tako ispravljaju grešku, npr. kada bi naišli na nelogičnost ili pogrešan geografski naziv.

Namerne izmene[uredi - уреди]

Tekstovi Novog zaveta su se ponekad menjali iz teoloških razloga. To se događalo kad su prepisivači hteli da osiguraju da tekstovi kažu ono što bi oni želeli da kažu; ponekad je razlog što su za njihova života besnele teološke rasprave. Namerne izmene mogu biti izuzetno značajne, zato što nam mogu reći nešto o tome kako su tekst tumačili pisari koji su ga prepisivali.

Profesor Bart Erman nalazi primere izmene novozavetnih rukopisa radi suprotstavljanja adopcionističkoj hristologiji. Te promene naglašavaju da je Isusa rodila devica, da nije usvojen prilikom krštenja i da je bio Bog. Erman takvu promenu nalazi u Prvoj poslanici Timotiju, gde je za Hrista stajalo „onaj koji se ispoljio u telu" što je promenjeno u „Bog koji se ispoljio u telu".[1]

U starim rukopisima Evanđelja po Luki, kada su Josif i Marija vodili Isusa u Hram da ga blagoslovi sveti čovek Simeon, stoji: „njegov otac i majka čudili onome što mu je rečeno" (Luka 2:33). Međutim, mnogim rukopisima taj pasus je izmenjen da glasi: „Josif i njegova majka su se čudili..." Tako izmenjeno Evanđelje više ne govori da je Josif otac Isusa.[6] Sličnih izmena ima i nekoliko stihova kasnije, kada Isus kao dvanaestogodišnjak bez znanja roditelja ostane u Hramu. Tekst kaže: „njegovi roditelji nisu znali za to". Neki rukopisi menjaju tekst da glasi: „Josif i njegova majka nisu znali za to". Dalje u tekstu, nakon što su se vratili u Jerusalim da nađu Isusa, Marija ga nalazi u hramu i grdi: „Otac i ja smo te tražili!" I opet su neki pisari izmenili tekst da glasi „Mi smo te tražili!"[1] Jedna od najočitijih protuadopcijskih izmena se pojavljuje u priči o Jovanovom krštenju Isusa, što je mesto koje su adopcionisti koristili kao dokaz da je Bog odabrao Isusa da bude njegov sin. U najvećem broju sačuvanih rukopisa glas sa neba kaže: „Ti si moj voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan" (Luka, 3:23). Ali, u jednom starom grčkom rukopisu i u nekoliko latinskih, glas kaže nešto sasvim drugačije: „Ti si moj Sin, danas sam te rodio”. Citat u ovom obliku navode i rani crkveni oci u vremenu pre nastanka većine sačuvanih rukopisa. I u gotovo svim slučajevima, navodi se druga varijanta teksta („danas sam te rodio"). Tekst su izmenili kasniji pisari koji su se plašili adopcionističkih konotacija.[1]

Pored teoloških motiva, na prepise teksta su delovali i drugi istorijski faktori, koji su se odnosili na društvene sukobe tog vremena, kao što je uloga žene u ranom hrišćanstvu, hrišćanski spor s Jevrejima i odbrane od paganske kritike. Još jedan faktor je pisarska sklonost „usklađivanja" pasusa, kad god se ista priča javlja u više evanđelja.

Glavni rukopisi Biblije[uredi - уреди]

Najznačajniji sačuvani rukopisi Biblije (neki sadrže samo hebrejski Tanah, a neki i Novi zavet), kronološkim redom:

Rukopis Primjeri Jezik pisanja Nastanak
Svitci s Mrtvog mora 1QIsab hebrejski i grčki 150. pne. do 68.
Septuaginta Vatikanski, Sinajski, Aleksandrijski kodeks, i ostali rani rukopisi grčki 4. stoljeće
Pešita sirijski dijalekt aramejskog jezika početak 5. stoljeća
Vulgata latinski početak 5. stoljeća
Masoretski rukopisi Alepski kodeks (nastao oko 920. godine), Lenjingradski kodeks (nastao oko 1008. godine) i ostali rukopisi hebrejski 10. stoljeće
Samarijsko Petoknjižje samarijski najstariji rukopis iz 11. stoljeća, najmlađi iz 16. stoljeća
Targum aramejski 11. stoljeće

Rukopisi Novog zaveta[uredi - уреди]

Najstariji sačuvani novozavetni fragment: Evanđelje po Jovanu iz 2. veka.

Ranih grčkih rukopisa je bilo mnogo i znatno su se razlikovali, što je veoma rano dovelo do problema sa prevodima tekstova na latinski. Problem je kulminirao krajem 4. veka, kad je papa Damas naložio najvećem učenjaku svog vremena, Jeronimu, da načini zvanični latinski prevod za sve hrišćane koji govore latinski, u Rimu i šire. Jeronim je morao da uporedi brojne kopije biblijskih rukopisa, i grčke i latinske, da bi prosudio o tekstu za koji je smatrao da su ga izvorno napisali autori. Taj prevod Biblije je postao poznat kao Vulgata (=narodna) Biblija hrišćana latinskog jezika.[1]

Tokom srednjeg veka rukopisi Novog zaveta su prepisivani u prilično standardizovanom obliku, na Istoku u vidu vizantijskog teksta, a na Zapadu kao latinska Vulgata.

Početkom novog veka, holandski filozof Erazmo Roterdamski je priredio prvo štampano izdanje Novog zaveta na grčkom, i time stekao čast da je objavio tzv. editio princeps (prvo izdanje). Njegovo izdanje se uglavnom oslanjalo na nekolicini kasnih grčkih rukopisa iz 12. veka koje je našao u Bazelu, nastalim oko hiljadu i sto godina nakon originala. Štampa Erazmovog izdanja počela je u oktobru 1515. i završena za pet meseci (objavljeno 1516). Sam Erazmo je kasnije govorio da je ono "pre bilo zbrzano nego uređeno". Ukupno je načinio pet izdanja, sva na osnovu prvog.[1] Erazmovo izdanje je postalo standard za sva naredna izdanja grčkih tekstova - uključujući i Stefanusovo - koje će objavljivati zapadni štampari tokom više od tri stotine godina. Upravo ta nepozdana verzija je poslužila kao osnova za najpoznatije svetske prevode, uključujući i Bibliju kralja Džejmsa, skoro do kraja 19. veka.[1]

U 17. veku engleski proučavaoci Brajan Volton i Džon Fel su objavili izdanja koja su uzela u obzir razlike u dostupnim rukopisima. Ali tek je 1707. kritičko izdanje Novog zaveta na grčkom Džona Mila pokrenulo lavinu koja je nagnala proučavaoce da ozbiljno shvate ogroman problem tekstualnih razlika u tekstovima Novog zaveta.[7]

John Mill (oko 1645-1707) je bio engleski teolog, koji je uložio trideset godina napornog rada da sakupi materijale za kritičko izdanje Novog zaveta na grčkom jeziku. Iako je preštampao isti tekst Stefanusovog izdanja iz 1550. godine, ono što je bitno za Milovo izdanje jesu mnogobrojne varijacije koje citira u napomenama. Mil je imao na raspolaganju oko sto grčkih rukopisa Novog zaveta. Pored toga, pažljivo je proučio novozavetne citate kod crkvenih otaca, a koristio je i rukopise na jezicima kao što su sirijski i koptski. Na zaprepašćenje i užas mnogih, Mil je locirao oko trideset hiljada razlika u novozavetnim rukopisima. Štaviše, našao je daleko više razlika no što je naveo, izostavljajući sitne varijacije. A opet su njegova zapažanja bila dovoljna da trgnu čitalačku publiku iz samozadovoljstva u koje je zapala usled stalnog ponovnog izdavanja Textus Receptus-a (prihvaćenog teksta) i verovanja da posedujemo „izvorni" grčki tekst Novog zaveta.[1]

Karl Lachmann (1793-1851), nemački filolog i kritičar, je 1831. godine prvi načinio novu verziju teksta Novog zaveta, koja nije bila zasnovana na Textus Receptus-u, već isključivo na rukopisima iz antike.

Tekstualna kritika[uredi - уреди]

Fragment rukopisa iz Kumrana 1QIsab, tj. knjige proroka Izaije.

Američki naučnik Bart Ehrman, koji proučava izmene u novozavetnim rukopisima nastale tokom viševekovnog prepisivanja, izražava znatan kriticizam:

Wikicitati „Mi ne samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo čak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala. Mi samo imamo prepise koji su načinjeni mnogo kasnije, u najvećem broju slučajeva mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi se međusobno razlikuju na više hiljada mesta.[1]
()

Tekstolozi su sa relativnom pouzdanošću locirali nekoliko mesta u preživelim biblijskim rukopisima koja ne predstavljaju izvorni tekst Novog zaveta. Neki od takvih odlomaka iz evanđelja, za koje danas prilično pouzdano znamo da nisu izvorno pripadali Novom zavetu, su postali delovi Biblije popularni kod hrišćana vekovima.[1]

Takođe, osporeno je tradicionalno pripisivanje autorstva nekim biblijskim spisima. Kritički proučavaoci koriste izraz pseudo-Pavlova pisma za poslanice kojima autor nije bio apostol Pavle, u koje ubrajaju Timotiju I i II, Kološanima, Efežanima i Titu.[8]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.00 1.01 1.02 1.03 1.04 1.05 1.06 1.07 1.08 1.09 1.10 1.11 1.12 Bart Ehrman - Isus to nije rekao (scribd)
  2. Posebno o tome: William V. Harris: Ancient Literacy, Cambridge: Harvard Univ. Press, 1989.
  3. Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  4. Origen, Protiv Celza, 2.27
  5. Origen, Komentari na Evanđelje po Mateju, 15:14.
  6. Tako, na primer, u prevodu Vuka Karadžića stoji: "Josif i mati njegova", dok kod Ivana Šarića stoji: "Otac njegov i majka njegova".
  7. Vidi: Bruce M. Metzger i Bart D. Ehrman, Text ofthe New Testament, poglav. 3, odelj. II.
  8. Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]