Adopcionizam

Izvor: Wikipedia
Jovanovo krštenje Isusa se među judeo-hrišćanima smatralo činom kojim je Ješua postao božji sin.

Adopcionizam (lat. adoptio - usvojenje), nazvan i dinamički monarhijanizam, je ranohrišćansko verovanje po kome je Isus rođen kao čovek a božanstven je postao kasnije u životu.

Adopcionizam je karakteristična crta rane kristologije.[1] Prema ovom gledištu, Ješua nije bio božansko, već potpuno ljudsko biće, a postao je Mesija (gr. Hristos) svojom bezgrešnom posvećenošću božjoj volji. Veruje se da mu je Bog dao čudotvorne moći nakon što je dokazao svoju svetost.

Adopcionizam je bio uobičajen pre nego što je osuđen krajem 2. veka, od strane crkve. Adopcionizam je više puta proglašavan za jeres, a najeksplicitnije na Prvom vaseljenskom saboru 325. u Nikeji, na kojem je Isus poistovećen sa Bogom.

Jedna od najpoznatijih hrišćanskih grupa koja se držala adopcionističkog pogleda na Hrista bila je zajednica jevrejskih hrišćana poznata kao ebioniti (ebion - „siromašan").[2]

Učenje[uredi - уреди]

Judeo-hrišćani su bili striktni monoteisti i bila im je strana tvrdnja da je Isus bog. Rana zajednica je verovala da je on rođen kao čovek, te je postao »Mesija« i »Sin Božji« aktom Božje volje. Isus se posebno istakao svojom pravednošću u poštovanju božjeg zakona, te je od Boga izbran da bude mesijanski prorok kao Mojsije. Obično se verovalo da ga je Bog prihvatio kao sina prilikom krštenja, kada je glas sa neba objavio da je on Božiji sin.[2] Ovo gledište se naziva »adopcionističkim« jer pretpostavlja akt adopcije - čovjek je uzdignut do Boga; on je »usvojen« kao Božji sin, kako se obično verovalo, pri njegovom krštenju.[2] Ova rana kristologija se nadovezuje na judaistički pojam Mesije koji je izabran od Boga da bi zaveo carstvo pravednosti i ljubavi.[1] Ova najstarija doktrina o Kristu je kasnije potisnuta drugim, obuhvatnijim doktrinama.[1]

Adopcionizam u Novom zavetu[uredi - уреди]

Proučavaoci u Novom zavetu nalaze mnoge adopcionističke stavove.[1] Tako Dela apostola, jedan od najstarijih hrišćanskih spisa o Isusu, kažu:

 »Bog ga je učinio i Gospodom i Kristom«.[3]

Dela apostolska

Antiadopcionističke izmene[uredi - уреди]

Profesor Bart Erman daje primere izmena novozavetnih rukopisa radi protivljenja adopcionističkom gledištu. Te izmene naglašavaju da je Isusa rodila devica, da nema zemaljskog oca, da nije usvojen na krštenju i da je bio Bog. Erman takvu promenu nalazi u Prvoj poslanici Timotiju, gde je za Hrista stajalo „onaj koji se ispoljio u telu" što je promenjeno u „Bog koji se ispoljio u telu".[2]

U starim rukopisima Evanđelja po Luki, kada su Josif i Marija vodili Isusa u Hram da ga blagoslovi sveti čovek Simeon, stoji: „njegov otac i majka čudili onome što mu je rečeno" (Luka 2:33). Međutim, u velikom broju rukopisa taj pasus je izmenjen da glasi: „Josif i njegova majka su se čudili..." Tako izmenjeno Evanđelje više ne govori da je Josif otac Isusa.[4] Sličnih izmena ima i nekoliko stihova kasnije, kada Isus kao dvanaestogodišnjak, bez znanja roditelja ostane u Hramu. Tekst kaže: „njegovi roditelji nisu znali za to". Neki rukopisi menjaju tekst da glasi: „Josif i njegova majka nisu znali za to". Dalje u tekstu, nakon što su se vratili u Jerusalim da nađu Isusa, Marija ga nalazi u hramu i grdi: „Otac i ja smo te tražili!" I opet su neki pisari izmenili tekst da glasi „Mi smo te tražili!"[2]

Jedna od najočitijih protuadopcijskih izmena se pojavljuje u priči o Jovanovom krštenju Isusa, što je mesto koje su mnogi rani hrišćani koristili u prilog tvrdnji da je Bog odabrao Isusa da bude njegov sin. U najvećem broju sačuvanih rukopisa Evanđelja po Luki, glas sa neba kaže: „Ti si moj voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan" (Luka, 3:23). Ali, u jednom starom grčkom rukopisu i u nekoliko latinskih rukopisa, glas kaže nešto sasvim drugačije:

„Ti si moj Sin, danas sam te rodio”.


Citat u ovom obliku također navode rani crkveni oci u vremenu pre nastanka većine sačuvanih rukopisa. Ta rečenica se često citira u 2. i 3. veku svuda, od Rima, preko Aleksandrije, severne Afrike, Palestine i Galije, pa sve do Španije. I u gotovo svim slučajevima, navodi se druga varijanta teksta („danas sam te rodio"). Tekst su izmenili kasniji pisari koji su se plašili adopcionističkih konotacija.[2]

Tumačenja[uredi - уреди]

Erih From objašnjava nastanak ranokršćanskog adopcionističkog vjerovanja na psihološki način. Ono je nastalo je u masama, i bilo je izraz revolucionarnih tendencija. Ali, dok su drugi jevrejski proleterski pokreti (zeloti i sikariji) pokušavali da ostvare promenu na području politike, beznadnost takvog ostvarenja navela je rane kršćane da svoje želje zadovoljavaju u fantaziji. Izraz toga bila je ideja o Isusu, sa kojim su se oni poistovećivali, koji je podignut do Boga i koji će se uskoro vratiti da bi usrećio one koji pate i kaznio gospodare. Oni su očekivali da će novo doba uskoro doći kad će oni koji su patili i bili ugnjetavani postati gospodari i biti sretni.[1]

From smatra da je ranokršćanska vjera u čovjeka patnika koji je postao Bog imala psihološki smisao u podsvesnoj želji da se zbaci Bog-otac ili njegovi zemaljski predstavnici. Rani hrišćani su podigli čovjeka i učinili ga ravnim Bogu, što je prema Fromu, pored svjesnog neprijateljstva protiv gospodara, predstavljalo izraz nesvjesnog neprijateljstva prema Bogu i želje za svrgavanjem božanskog oca.[1]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 Erich Fromm, Dogma o Kristu (scribd)
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 Bart Ehrman - Isus to nije rekao (scribd)
  3. Dela apostolska 2:36
  4. Tako, na primer, u prevodu Vuka Karadžića stoji: "Josif i mati njegova", dok kod Ivana Šarića stoji: "Otac njegov i majka njegova".

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]