Liturgija u staroj Grčkoj

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Natpis kojim atička dema Aiksona obeležava pobedu horega Auteje i Filoksenida (313312. pne.)

Liturgija je u staroj Grčkoj bila javna obaveza najimućnijih ljudi u jednom polisu, kako građana tako i stalno nastanjenih stranaca, da na sebe preuzmu finansiranje određenih državnih potreba.[1] Sama reč λειτουργία ili λῃτουργία potiče od grčke imenice λαός "narod" i korena ἔργο- "rad",[2] pa bi se ta složenica mogla prevesti kao "rad za narod". Legitimitet liturgije zasnivao se na ideji da "lično bogatstvo postoji samo kao imovina delegirana od polisa".[3] Sistem liturgije nastao je u najstarijoj fazi atinske demokratije, ali je do kraja 4. veka pne. postepeno napušten.[4] Donekle ga je zamenio euergetizam karakterističan za helenističko razdoblje.

Načela i vrste[uredi - уреди | uredi izvor]

Liturgija je bio omiljeni način finansiranja grčkoga polisa, jer je građanima omogućavao da se svaki javni rashod poveže sa sasvim određenim izvorom prihoda. Ta fleksibilnost činila je ovaj sistem naročito pogodnim za neizvesne ekonomske prilike tog perioda. To objašnjava i široku rasprostranjenenost sistema liturgije, uključujući i u nedemokratskim polisima kakav je npr. bio Rodos. Međutim, u specifičnim realizacijama liturgije ne nalazi se nikakva uniformnost, bilo geografska (od jednoga grada do drugog) bilo vremenska (tj. u odnosu na promene kroz koje grčke države prolaze tokom istorije).[5]

Blok V istočnog friza na Partenonu, gde su možda predstavljene arrhḗphoroi kao deo kalendara liturgija.

Liturgije se mogu podeliti na dve glavne kategorije.[6] One koje su povezane s kalendarom liturgija ili agona (u vezi sa sportskim ili verskim svetkovinama) jesu gimnazijarhija (γυμνασιαρχία), tj. finansiranje vežbališta, i horegija (χορηγία), tj. oprema i izdržavanje pozornišnog hora za dramska nadmetanja. Postojale su i mnoge manje liturgije. Hestijaza (ἑστίασις) je bila finansiranje javne večere za sve članove file kojoj je pripadao liturgista;[7] arhiteorija (ἀρχιθεωρία) bila je predvođenje delegacije na jednoj od četiri panhelenske igre;[8][9] areforija (ἀρρηφορία) značila je pokrivanje troškova za "arefore" (ἀῤῥηφόροι), tj. četiri devojčice iz višeg atinskog sloja koje su nosile peplos Atine Partenos, prinosile joj kolače na žrtvu i posvećivale joj bele haljine ukrašene pozlatom.[10] Kreativnost u vezi s liturgijom bila je na zavidnom nivou, "a s pragmatizmom koji je odslikavao njihov stav prema tom pitanju, države su mogle stvarati nove liturgije u skladu sa svojim neposrednim potrebama ili su ih mogle privremeno ili trajno ukinuti".[5] Sve ove liturgije bile su deo neke verske svetkovine [6] i bile su redovne (ἐγκύκλιοι).[11]

S druge strane, vojnim liturgijama pribegavalo se samo kada je to bilo potrebno. Glavna je bila trijerarhija, tj. opremanje i izdržavanje jedne trireme i njene posade tokom godinu dana. Obaveza trijerarha bila je i da, pod zapovedništvom stratega, preuzme komandu nad tim brodom, osim ako je odabrao da komandu preda u koncesiju nekome vičnijem ratovanju, u kom slučaju je trijerarhova obaveza bila čisto finansijska. Kasnija proeisphora značila je da pojedinac na sebe preuzima teret za svoju poreznu grupu ili klasu, tj. "simoriju" (symmoria) i unapred uplaćuje prilog (eisphora) koji se od imućnih slojeva društva prikupljao za porkrivanje ratnih troškova. Ovde bi se mogla dodati i hipotrofija (ἱπποτροφία), tj. izdržavanje konja za ratnu konjicu uvedenu nakon grčko-persijskih ratova, no nije sasvim sigurno da je ova liturgija zapravo postojala.[12]

Godine 355354. pne. Demosten je procenio da u Atini ima šezdeset kalendarskih liturgija godišnje.[11] Taj je broj gotovo sigurno premali. Samo Dionisijski festival zahtevao je između 23 i 32 horega, a u kasnijem periodu[13] tome možemo dodati i deset "hestijatora", tj. onih koji su finansirali javnu večeru za članove svojih fila. Na Panatenejama je bilo angažovano najmanje 19 liturgista godišnje,[14] dok je za Velike Panateneje, držane svake četiri godine, bilo potrebno 30 horega (a možda čak i njih 40);[15] na Lenejama je bilo pet horega godišnje, a na Targelijama njih deset.[16] Neki liturgisti su bili potrebni i za druge verske svetkovine, koje treba dodati glasnicima (theoroi, θεωροὶ) za panhelenske igre i proročište u Delfima. Prema tome, pažljivom računicom dolazimo do broja od 97 "civilnih" liturgista u Atini i najmanje njih 118 u godini održavanja Velikih Panateneja.[17]

Troškovi i funkcije[uredi - уреди | uredi izvor]

Dodeljivanje liturgije[uredi - уреди | uredi izvor]

Demosten, koji je nekoliko puta preuzimao liturgije i jedan od naših glavnih izvora o sistemu liturgije, Louvre

Liturgistu (λειτουργός / leitourgós), dakle osobu zaduženu za liturgiju, postavljali su arhonti. Počinjali su pozivom dobrovoljcima da se prijave, a zatim su određivali one koji su im se činili najsposobnijima za izvršenje obaveze.[18] U Atini je u Aristotelovo doba bila dužnost arhonta eponima da imenuje horege[19] za sve festivale osim za nadmetanje komičkih predstava na Lenejama, koje je bilo u nadležnosti arhonta basileusa.[20] Trijerarhe je postavljao strateg, dok je "hestijatore", koji su organizovali zajednički javni obrok za članove svoje file, postavljala upravo fila.[21] Sa izuzetkom trijerarhije, meteci su preuzimali finansijski teret liturgije u istoj meri kao i građani, čak iako se njihovo aktivno učešće čini relativno marginalnim.[22]

Izbor liturgiste zavisio je od njegovog bogatstva, kako su ga nezvanično procenili sami liturgisti i država. Ne čini se verovatnim da je postojao nekakav "popis liturgista" ili da je bio ustanovljen neki sistem s minimalnim pragom bogatstva gde bi svima koji svojom imovinom taj prag prelaze bila nametnuta obaveza liturgije. Slično tome, građani srednjeg imovinskog stanja mogli su obavljati neke jeftinije liturgije. U stvari, uvođenje minimalnog praga značilo bi da je liturgija izgubila svoj dobrovoljni karakter i da je liturgijski trošak postao obavezan, što bi polisu stvorilo teškoće u slučaju osiromašenja značajnog broja njegovih pojedinih građana.[23]

Međutim, u sudskim parnicama stalno su se iznova spominjali iznosi za koje se smatralo da predstavljaju neku vrstu neformalnog minimalnog praga imovine iznad koje osoba nije smela izbeći svoju liturgijsku dužnost: jasno je da u Atini 4. veka pne. nasledstvo od 10 talenata [24] primaoca tog nasledstva čini pripadnikom "liturgijske klase". Građanin sa imovinom od 3 talenta takođe je mogao biti pozvan da na sebe preuzme neku liturgiju.[23] Moguće je da su manje imućni pojedinci uzimali na sebe troškove jeftinijih liturgija, a ipak sticali ugled koji im je donosilo obavljanje dužnosti liturga: "ideologije trošenja (megaloprepeia) i ambicije (philotimia) koje su pokretačka snaga koncepta litugije, podstiču stvaranje pojedinačnih strategija koje omogućuju svakom građaninu da, u skladu sa svojim finansijskim sredstvima i društvenim prioritetima, preuzima lakše ili teže liturgije i obavlja ih na više ili manje raskošan način".[25]

U stvari, ukupna vrednost imovine svakog liturgiste i procenat njegovog bogatstva koji je uložen u liturgiju značajno su varirali,[26] kao što je i sama "liturgijska klasa" značajno varirala. Može se proceniti da je u Atini klasičnog perioda "liturgijskoj klasi" pripadalo između 300[27] i 1.200 ljudi,[28] odnosno da se taj broj peo i do 1.500–2.000 ako ne pobrkamo broj ljudi od kojih se očekivalo da obavljaju liturgije sa brojem ljudi koji su tu dužnost zapravo i preuzimali na sebe. Broj aktivno uključenih pojedinaca je veći od ukupnog broja liturgijskih dužnosti zbog toga što su postojali instrumenti kojima se moglo dobiti privremeno izuzeće od te obaveze, kao i zbog same veličine takmičarskog liturgijskog sistema.[29] Prema tome, zbog promena u visini bogatstva (vezanih bilo za ekonomske teškoće bilo za podelu nasleđene imovine) ova "liturgijska klasa" ne može se smatrati zatvorenom grupom:[29] njen sastav se menjao, makar samo povremeno, uključivanjem novih bogataša ili isključivanjem nekih porodica koje su osiromašile, a ranije su bile dovoljno imućne za liturgije.

Praktičan način postavljanja liturga izrastao je iz jednog društvenog konsenzusa koji su postigli sami imućni ljudi, a koji je bio zasnovan na "jednoj takmičarskoj i raskošnoj ideologiji aristokratskog porekla, koja se razvila u arhajskom periodu i koju je demokratski polis održavao zarad vlastite koristi: [...] liturgiste nije iskorišćavala neka upravna struktura koja bi ih primoravala da daju novac, već su oni sami zapravo bili aktivna snaga u jednom sistemu kojim su rukovodili u svoju korist".[25] Konkretno, taj sistem je prvenstveno bio zasnovan na dobrovoljnosti liturgije i na raslojenosti atinskog društva: većina onih Atinjana koji su bili uključeni na popis trijerarha već ranije su obavljali tu dužnost ili su bili potomci nekadašnjih trijerarha,[30] što je rezultiralo tendencijom da iz generacije u generaciju trijerarsi potiču iz manje-više istih porodica.[23] Čini se da sličnih popisa nije bilo za civilne liturgije kakva je horegija. Međutim, bogataši su bili željni da obavljaju liturgije,[31] kako zbog pritiska grupe kojoj su pripadali tako i zbog ugleda koji su time mogli izjednačiti sa svojim bogatstvom. Imućnim građanima ili stalno nastanjenim strancima koji bi poželeli da prikriju veličinu svog bogatstva kako bi izbegli svoje dužnosti pretila je antidosis (parnica kojom je osoba nominovana za liturgiju dokazivala da tu dužnost pre treba da prihvati neki drugi pojedinac), kao i ozbiljno narušavanje ugleda koje bi im u njihovom gradu nanelo oklevanje da daju svoj doprinos javnom dobru.

Finansijski teret[uredi - уреди | uredi izvor]

Opremanje trireme, najskuplja liturgija (Lenormantov reljef, oko 410–400. pne., Akropoljski muzej, Atina)

Novac koji se morao izdvojiti za liturgiju značajno je varirao, i to zavisno od prirode i prestiža svake liturgije.[32] Najjeftinija je bila eutaksija (εὐταξία), koja nam je poznata iz jedne jedine vesti iz antike,[33] a koja je koštala 50 drahmi; ne zna se u čemu se tačno ta liturgija sastojala, no možda je bila povezana s Amfijarajskim igrama u Oropu[34] i verovatno je postojala samo kratko vreme. Jedan ditirampski hor na Panatenejama koštao je samo 300 drahmi.[35] Međutim, horegija na Dionisijskom festivalu mogla je koštati i do 3.000 drahmi,[36] odnosno, "računajući i posvetu žrtvenog tronošca, 5.000 drahmi".[35]

Trijerarhija je bila među najskupljim liturgijama, a njen trošak zavisio je od velikodušnosti liturgiste, od trajanja vojnog pohoda i od stanja u kojem se brod nalazio u trenutku kad mu je poveren na održavanje.[31] Trijerarhija je koštala najmanje 2.000–3.000 drahmi, a mogla je dostići i iznose koji su varirali između 4.000 i 6.000 drahmi.[36] Jedan je parničar kod Lisije tvrdio da je obavljajući dužnost trijerarha tokom sedam godina potrošio šest talenata,[35] a Demosten je rekao da su "plaćanjem jednog talenta trijerarsi snosili troškove trijerarhije".[37] Visina troškova za ove liturgije objašnjava pojavu "sutrijerarhije" (συντριηραρχία), tj. podele troškova jedne trijerarhije između dva čoveka,[38] a svaka od dvadeset poreznih klasa (symmoriai), uspostavljenih po tzv. Perijandrovom zakonu 357. pne., sastojala se od 60 poreznih obveznika. Taj potez proširio je skupinu ljudi zaduženih za trijerarhiju sa 300 na 1.200 pojedinaca i za cilj je imao smanjenje trijerarhijskih troškova po osobi.[39] Međutim, takvo proširenje "liturgijske klase" (koju je i dalje činilo samo 2,5% ukupne muške populacije slobodnih Atinjana) bilo je još potrebnije u svetlu reforme ratnog poreza (eisphora) tokom 378377. pne. Uvedena je nova liturgija (proeisphora), koja je najbogatijim Atinjanima uvela obavezu da unapred plate porez koji duži njihova porezna klasa (simorija), nakon čega su sami bili odgovorni da od ostalih članova simorije traže refundaciju,[40] koju ne bi uvek i dobili.[41]

Čak i za najbogatije Atinjane liturgija je predstavljala veliki trošak.[42] Pod pretpostavkom da su ostvarivali prihod od 8% vrednosti svog zemljišta, najsiromašniji liturgisti – koji su posedovali imovinu u vrednosti od 10 talenata neto (kao što je bio slučaj s Demostenom 360359. pne.) – morali su veći deo svog godišnjeg prinosa uložiti u trijerarhiju.[32] Prema tome, često su bili prisiljeni posuđivati novac kako bi ispunili svoju dužnost u pogledu liturgije.[43] U jednom Lisijinom govoru parničar kaže: "Tokom celog svog života moj otac je potrošio više na grad nego na sebe i svoju porodicu – dvaput više od onoga što sada posedujemo".[44] U poređenju s tim, jedna jeftinija liturgija – horegija na Panatenejama – zahtevala je troškove koji su bili gotovo jednaki godišnjoj plati kvalifikovanog radnika u 5. veku pne. Najskuplje liturgije dostizale su troškove koji su bili više od tri puta veći od prihoda hoplitskog sloja, odnosno od imovinskog praga koji se postavljao građanima da bi mogli služiti u atinskoj pešadiji.[45]

Bekstvo od liturgije[uredi - уреди | uredi izvor]

Izuzeće[uredi - уреди | uredi izvor]

Služba u konjici možda je bila jedan od razloga za zakonsko izuzeće od liturgije (Eufronijev vrč, Staatliche Antikensammlungen Munich)

Izuzeće od vršenja liturgije (σκήψεις / skếpseis) bilo je moguće za siročad,[46] za žene bez zakonskog staratelja (tzv. epiklerai),[47] za maloletnike[48] ljudi ispod starosnog praga (npr. 40 godina života za članove hora),[49] arhonte dok vrše dužnost (bar što se tiče trijerarhije),[50] za građane u vojnoj službi (v. kleruhija),[51] kao i za invalide.[36] Osim toga, građanima i stalno nastanjenim strancima moglo je biti dodeljeno počasno izuzeće od liturgije zbog usluga koje su učinili gradu (ἀτέλεια / atéleia),[50] ali takvog izuzeća nije bilo za trijerarhiju i za ratni doprinos (proeisphora).[52]. Izgleda da su apsolutno izuzeće imali samo potomci tiranoubica, tj. Harmodija i Aristogitona.[53]

Privremeno izuzeće moglo se odobriti i onima koji dužnost liturgiste već obavljaju ili su je ranije obavljali. Naime, od pojedinca se nije moglo tražiti da na sebe preuzme dve liturgije istovremeno,[54] ili da istu civilnu liturgije preuzme dve godine za redom.[55] Od osobe koja vršila liturgiju na jednom verskom festivalu ne bi se tražilo da preuzme liturgiju tokom naredne godine u liturgijskom kalendaru.[56] Trijerarh je sledeće dve godine imao poštedu od nove trijerarhije.[57] Građani koji su služili u atinskoj konjici možda su u potpunosti bili izuzeti od trijerarhije.[58]

Ova zakonska izuzeća omogućavala su imućnim Atinjanima da izbegnu liturgiju, ali to izbegavanje ni u kom slučaju nije bilo obavezno: pojedinac je sasvim dobrovoljno mogao na sebe preuzeti koliko god je liturgija želeo. Tako je anonimni parničar koga zastupa Lisija trvdio da je dužnost horega obavljao tri godine za redom, a dužnost trijerarha sedam godina za redom. Naveo je i nekoliko drugih liturgija koje je tokom tog perioda bio preuzeo na sebe (što navodi na zaključak da je bilo moguće dobrovoljno vršiti nekoliko liturgija istovremeno), što je sve rezultiralo troškovima u iznosu od 12 talenata, odnosno više od jednog talenta godišnje.[59] Međutim, ipak je bila retkost da neko ne iskoristi mogućnost zakonskog izuzeća, a neki ispitivači zbog anonimnosti Lisijinog klijenta dovode u sumnju i njegove tvrdnje[60] ili ih bar smatraju izuzetkom od uobičajene situacije.[31]

Antidosis[uredi - уреди | uredi izvor]

Antidosis (ἁντίδοσις, ponuda da se razmeni imovina), za koju nam je glavni izvor Demostenov govor Protiv Fenipa,[61] bila je još jedno zakonsko sredstvo za izbegavanje liturgije. To je bio pravni postupak koji je pokretao imenovani liturgista protiv drugog građanina za koga je tvrdio da je imućniji i da stoga može lakše podneti troškove liturgije. Tuženik je imao tri izbora: da prihvati liturgiju, da svoju imovinu razmeni s tužiocem ili da se upusti u sudski postupak.[62] Na suđenju bi porota odlučila koji je od njih dvojice bogatiji i taj bi morao da obavi liturgiju. Kada bi ovaj postupak bio pokrenut u vezi s obavezom trijerarhije Atinjani su nastojali da se problem što pre razreši, pa je suđenje moralo da završi u roku od mesec dana.[63] S obzirom na čudnovatost ovog koncepta, neki su ispitivači izneli sumnju i u samo postojanje prakse razmene imovine te su sugerisali da se razmena ticala samo obaveze vršenja liturgije.[64] Drugi ispitivači[65] ukazuju na to da u Demostenovom govoru Protiv Fenipa jedan od parničara eksplicitno spominje razmenu imovine: "Jer ja sam već ranije pozvao Fenipa, a i sada mu, časne sudije, dajem na dar i ustupam svu svoju imovinu, pa i rudnike, ako mi samo u zamenu da svoje imanje oslobođeno dugova, kakvo je i bilo kad sam ja sa svedocima prvi put tamo otišao, i ako vrati na svoje mesto žito, vino i sve ostalo što je izneo iz prostorija nakon što je s vrata uklonio pečate".[66] Međutim, moguće je i da su se pečati stavljali na imovinu jednostavno kao oznaka procene nečije imovine, a ne kao zabrana njenog uklanjanja.[67]

Čini se da pokretanje postupka za antidosis nije bila retkost,[68] kako se vidi iz jedne šale koju izgovara Ishomah, jedna od ličnosti koja se pojavljuje u Ksenofontovom spisu O privredi. Na Sokratovo pitanje zašto ga smatraju "dobrim čovekom" (καλὸς κἀγαθὸς), on odgovara: "Kad me pozovu na razmenu (antidosis) za vršenje trijerarhije ili horegije, niko ne traži 'dobrog čoveka', nego se poziv odnosi jednostavno na mene kao sina mog oca".[69] Međutim, premda znamo za mnoge primere ovog postupka (sudski govor sa ovom tematikom bio je deo standardnog repertoara profesionalnih pisaca govora),[61] nije poznat ni jedan jedini slučaj gde je to razmene dobara zapravo i došlo.[70]

Sakrivanje imovine[uredi - уреди | uredi izvor]

Čovek je najlakše mogao izbeći teret liturgije tako što bi sakrio veličinu svoje imovine, što je u Atini bilo dosta lako: informacije o nečijoj imovini bile su samo fragmentarne, s obzirom na to da nije postojak nekakav registar vlasništva nad zemljištem.[71] Novac i blago lako su se mogli skloniti od očiju javnosti; vlasnik je blago mogao jednostavno zakopati ili ga staviti kod bankara (τραπεζίτης): odatle i potiču aluzije na "skrivenu imovinu" (ἀφανὴς οὐσια). Polis je od svakog imućnog pojedinca tražio da mu dostavi procenu svoje imovine (τίμημα) kao deo naplate ratnog poeza (eisphora), no takve samoprocene nisu bile pouzdane.[72] Naročito su meteci svoju imovinu procenjivali na manju vrednost od realne,[73] s obzirom na to da se sva njihova imovina nalazila u pokretnostima, jer na teritoriji Atike nisu smeli posedovati zemlju.[74]

Čini se da su bogataši često pribegavali sakrivanju svoje imovine, jer se jedan Lisijin klijent hvali kako njegov otac nikada ne bi uradio takvo nešto: "Kada je i mogao skloniti svoje bogatstvo na sigurno i odbiti da vam u bilo čemu pomogne, radije je izabrao da vas obavesti o njemu, tako da, čak i ako bi izabrao da bude loš građanin, on to ne bi mogao postati, već preuzima na sebe i ratni porez i liturgije".[75] Prema Demostenu, bogati su svoju imovinu krili i nisu je otkrivali javnosti, osim ako njima ili njihovom imanju ne bi zapretio rat.[76] Optužba za izbegavanje javnih dužnosti bila je dosta česta u sudskim govorima: parničari su očito nastojali da se oslone na predrasude kod porotnika, odnosno na njihovo očekivano mišljenje da će svi bogataši izbeći da daju svoj novac, ako ikako mogu.[72]

Uspeh i dometi liturgije[uredi - уреди | uredi izvor]

Koristi od liturgije[uredi - уреди | uredi izvor]

Uprkos finansijskom teretu, ljudi su često rado preuzimali obavezu liturgije. "Radilo se o poduhvatu na koji je svaki građanin mogao biti ponosan i koji mu je, ako je bio politički angažovan, omogućavao da odnese prevagu pred svojom publikom, naročito ako je bio okrivljenik u nekom sudskom postupku".[70] Sačuvani počasni natpisi pokazuju da su neki bogati građani i meteci redovno izvršavali sve svoje javne obaveze[77] tako što su se dobrovoljno prijavljivali (ἐθελοντής), kao što je to učinio Demosten 349. pne.,[77] za obavljanje liturgija koje su ponekad bile vrlo skupe i koje su možda mogli i izbeći. Neki su takođe trošili znatno više no što je to bilo obavezno. Tako u jednom Lisijinom govoru parničar navodi koje je sve liturgije preuzeo na sebe i kaže: "Da želim pridoneti samo onaj minimum predviđen zakonom, ne bih bio potrošio ni četvrtinu svojih izdataka.[78]

Isti parničar malo dalje nastavlja: "Ovo je način na koji se ja ophodim prema gradu: u privatnom životu sam štedljiv, ali kad obavljam javnu dužnost rado plaćam i ponosan sam, ne na imovinu koju posedujem, nego na izdatke koje dajem za vas". Ako i uzmemo u obzir preterivanje koje ovde treba da utiče na porotu, nema razloga sumnjati u iskrenost ove tvrdnje. To je gledište koje deli većina liturgista, gledište koje odslikava društveni položaj i ugled proporcionalan finansijskom izdatku, kako pokazuje gore citirani odlomak iz Lisijinog govora.[79]

Dužnost liturgije uvek je bio jedan od prerogativa aristokratije i može se smatrati "opstankom plemenitog shvatanja morala" u jednom demokratskom polisu.[80] Konkretno, taj je sistem uveo neku vrstu prećutnog sporazuma o uzajamno korisnom odnosu između grada i njegovih najprosperitetnijih žitelja, "istovremeno garantujući bogatima ugled" te izbegavajući "sisteme individualnog pokroviteljstva i obezbeđujući da kontrolu nad njim ima grad, primalac koristi".[81] Jedan od odlučujućih faktora za funkcionalnost takvog sistema jeste njegova fleksibilnost: liturgisti je dodeljivan određeni zadatak, a ostavljana mu je sloboda da sam odluči koliko će za njegovo izvršenje potrošiti. No njegova želja da postigne ideal u okviru jednog kompetitivnog društva išla je gradu u prilog: nije bio postavljen ni donji ni gornji prag, a "kompetitivni mentalitet nasleđen od drevne aristokratije"[82] bio je dovoljan da osigura određeni rivalitet među liturgistima u zadovoljavanju opšteg interesa.

Izdašnost u troškovima (φιλοτιμία / philotimia) nailazi na odobravanje (χάρις / charis) grada: najizdašnijim liturgistim podizani su počasni natpisi ili su im dodeljivani srebrni venci, no relativna skromnost takvih nagrada nikako nije umanjivala prestiž koji su donosile primaocima. Na primer, u Atini su trijerarsi često pokazivali strasnu želju za dobijanjem jednog od tri zlatna venca (u vrednosti od 500, 300 i 200 drahmi) koji su bili namenjeni za ona tri trijerarha čiji opremljeni brodovi prvi izađu iz luke. Slično je bilo i s horegom: kada bi dramski pesnik pobedio na nadmetanju, njegovu slavu podelio bi i horeg[83] (koji je tom prilikom isto dobijao nagradu, a mogao je podići i javni spomenik), kao što je bio slučaj s mladim Periklom kada su Eshilovi Persijanci pobedili na Velikim Dionisijama 472. pne. Čini se da je horegija kao liturgija bila više cenjena nego trijerarhija. Moralo se platiti izdržavanje i uvežbavanje hora, a odluka je zavisila od publike koja je pažljivo ocenjivala raskošnost svakog pojedinog hora.[84]

Liturgija je zaista davala mogućnost liturgisti "da sa svojim bogatstvom istovremeno potvrdi odanost gradu i da zauzme mesto koje mu pripada među najvažnijim ljudima" i [79] da osnaži svoj politički položaj: osim što svoj novac daje za javno dobro, plaćajući "za svoju imovinu i za sebe",[85] liturgista se time odvaja od "prostog puka" i od sugrađana traži potvrdu legitimiteta za svoj dominantan društveni položaj,[81] što je bilo naročito značajno ako bi se liturgista kasnije obreo na sudu ili se kandidovao na izborima za neku državnu službu. Tako su liturgisti, koji su u 4. veku pne. činili najviše 10 odsto atinskih građana, predstavljali jednu trećinu svih političara koje su savremeni izvori smatrali vrednim spomena, a takođe i jednu trećinu Atinjana dovoljno uglednih da u narodnoj skupštini daju neki zakonski predlog.[85] Sa svoje strane, oslanjajući se na vrednosti koje su pripadnici elite gajili među sobom demokratski polis je tu elitu kontrolisa, angažovao je za javnu dobrobit i osiguravao vlastite prihode.[81]

Slabljenje i kraj[uredi - уреди | uredi izvor]

Misthos[uredi - уреди | uredi izvor]

Na vršenje liturgije prvobitno se gledalo kao na uzajamnu korist i za grad i za aristokratiju,[28] no ona je svoj prvi izazov doživela već u 5. veku pne., kada je Perikle uveo misthos. To je bila novčana kompenzacija koja je davana građanima za obavljanje određenih državnih služni, da bi se uvela protivteža mreži pokroviteljskih odnosa koju je Periklov suparnik Kimon stvorio raskošnim vršenjem svojih liturgija.[86] Ova plata omogućavala je prosečnom atinskom građaninu da vrši svoje javne dužnosti a da istovremeno ne postane zavisan od podrške najimućnijih ljudi.[87]

Nesrazmera troška i prestiža[uredi - уреди | uredi izvor]

Od izbijanja peloponeskog rata sve viši ratni rashodi počeli su da potkopavaju sistem liturgije. Potreba za trijerarsima bila je veća no ikada ranije, no imućni su ljudi sve češće pokušavali da izbegnu tu dužnost. Po prvi put pojavilo se shvatanje da privatna imovina nema tu glavnu svrhu da služi gradu nego vlastitom dpbru, ma kako da je to shvatanje bilo izloženo "diskretno, nečujno i bez otvorenog izjašnjavanja bogatih ljudi"[88] Tako 415. pne. bogate Nikijine pristalice, koje su se kao i on protivile sicilijskoj ekspediciji, ipak nisu intervenisale jer bi inače rizikovale da ostave utisak kako im je više stalo do vlastitog nego do javnog interesa. Do 411. pne. imućni su postali neposredniji u nastojanju da odbrane vlastite interese, što je kulminiralo oligarhijskim prevratom.[88] Godine 405. pne. jedan od likova u Aristofanovim Žabama primećuje da "više ne može naći bogataša za dužnost trijerarha: svi oblače prnje i idu okolo žaleći se kako su siromašni"[89]

Atina je iz rata izašla osiromašena i opterećena dugom koji su stvorila Tridesetorica tirana. Atini su sada, više nego ikada, bilo potrebni imućni ljudi koji bi nastavili sa sistemom liturgije, no postala je prava retkost da se bilo ko dobrovoljno prijavi, naročito za trijerarhiju. Jedan Lisijin klijent, na primer, dužnost trijerarha naziva "čudnom" (δεινόν).[90][91] To pokazuje da se u prvoj polovini 4. veka pne. razvio određeni stupanj otpora prema liturgijskim dužnostima, a taj je trend bio dodatno osnažen vojnim i finansijskim izdacima na koje se Atina obavezala u vezi s korintskim ratom (395386. pne.). Saveznički rat (357355. pne.),[92] koji je takođe bio vrlo skup,[93] označio je kraj poluvekovnog sna o obnovi atinske pomorske države, koja je Atini nekada donela ogromna bogatstva. Stoga se potreba atinske države da pronađe nove izvore finansiranja mogla zadovoljiti samo boljim upravljanjem javnom imovinom (što je bila politika i Eubula, a kasnije i Likurga) te povećanjem finansijskog pritiska na najimućnije građane.

Na svakom koraku hitna potreba države za novcem pretvarala je u obavezu ono što je nekada predstavljalo dobrovoljni prilog i demonstraciju izvrsnosti (ἀρετή / aretế) od strane bogatih pojedinaca. Pritužbe bogataša imaju svakako dimenziju ideološkog i političkog antagonizma prema običnim ljudima (demosu): Ksenofont[94] i Isokrat[95] naglašavaju da je "liturgija oružje u rukama siromašnih".[96] Međutim, manje imućni liturgisti, oni koji su po društvenom položaju bili bliži prosečnom građaninu, isticali su nedostatak građanske svesti kod bogataša, koji su pre bili pristalice reakcionarne oligarhije nego demokratije. Kod Teofrasta jedan od njegovih karaktera kaže: "Kada će prestati da nas uništavaju s liturgijama i trijerarhijama?"[97] Suočeni sa sve većim finansijskim potrebama države, bogataši su morali da "izaberu između toga da sačuvaju svoju imovinu ili da prihvate vrednosti elite".[98]

"Štaviše, simbolična priroda liturgije, ako i nije nestala, izbledela je na račun njenog pragmatičnog aspekta".[81] U stvari, većina pritužbi odnosila se na one liturgije za koje se smatralo da nemaju društvenu vrednost (proesiphora, sutrijerarhija) ili koje su se svodile na direktan finansijski doprinos (kao eisphora). Premda je njihov finansijski teret bio manji nego klasične liturgije,[99] one nisu davale priliku liturgisti da iskaže svoju izvrsnost (aretế).

Kontrola i izbegavanje troškova[uredi - уреди | uredi izvor]

Lisikratov spomenik, 335334. pne., koji je horeg Lisikrat podigao u čast osvajanja prve nagrade

Imućni ljudi su pribegli različitim strategijama za kontrolu i izbegavanje troškova u vezi s liturgijom. Bilo je pokušaja da se poveća broj građana i meteka podložnih liturgijskoj dužnosti. Godine 354. pne. Demosten je predložio da se broj trijerarha povisi na 2.000. Neki trijerarsi nisu previše žurili u obavljanju svoje dužnosti, kao npr. Polikle, koji je zanemario obavezu da preuzme svoj brod, pa je Apolodor, njegov prethodnik na mestu trijerarha, morao da svoju dužnost produži za nekoliko dodatnih meseci.[100] Drugi su pak birali da na liturgiju potroše samo onoliko koliko su baš morali: Isokrat objašnjava kako je svoju dužnost izvršio bez ikakvog bacanja para ili nemara,[101] a Lisijin klijent govori poroti da nema ništa loše ako se u tršenju pokaže određeni stupanj zadrške.[102] Neki pojedinci pokretali su postupak za razmenu imovine (antidosis), iako su takvi postupci njihovim protivnicima pružali mogućnost da ih diskredituju na eventualnom budućem suđenju. Najradikalnije rešenje bilo je da se sasvim sakrije vlastita imovina.

No precizna hronologija ove pojave je problematična: teško je odrediti kada je tačno došlo do prelaza od poštovanja liturgijskih dužnosti do njihovog odbijanja. Do toga je moglo doći ili u prvoj polovini 4. veka pne. ili u drugoj polovini tog stoleća. Oko toga ima neslaganja među ispitivačima. Jacques Oulhen je rekao:

Raznolikost podataka o ovom pitanju dovodi do nekih kontradiktornosti u našim gledištima, koje nije moguće pomiriti. Postoje dakle mnoge različite interpretacije, i to ostaje jedno od najvećih nerešenih pitanja istorije Atine u 4. veku pne.[31]

No jedna je stvar jasna: što više 4. vek pne. odmiče, to je društveni konsenzus o liturgiji sve krhkiji.

Raskoš i briga za opšte dobro[uredi - уреди | uredi izvor]

Sve veća želja liturgista za brzim povraćajem uloženog novca (npr. za povoljnim tretmanom u sudskim procesima u koje su bili uključeni) navodila je obične građane da stalno iznova procenjuju korist svake liturgije. Likurg iz Atine 330. pne. kaže:

Neki od njih više neće ni pokušati da upotrebe argumente kako bi vas uverili, nego u korist svojih klijenata navode njihove liturgije. Takve naročito prezirem. Jer obavili su te dužnosti kako bi uzdigli vlastite porodice, a sada od vas traže javne izraze zahvalnosti. Izdržavanje konja, izdašno opremanje hora i drugi skupi gestovi ne daju čoveku pravo na bilo kakvu vašu zahvalnost, jer je za svaki takav čin on sam već krunisan i korist se ne može preneti na druge. Da bi zadobio vašu zahvalnost, on mora obavljati dužnost trijerarha ili izgraditi zidine za zaštitu grada ili na ime javne sigurnosti velikodušno zahvatiti u vlastitu imovinu. [...] No ne mislim da je iko ikada izvršio tako veliku uslugu državi da bi mogao zauzvrat tražiti da se izdajnicima oprosti kazna.[103]

Može se napraviti razlika između određenih liturgijskih troškova (npr. spomenika koji je podigao horeg Lisikrat 335334. pne.) čija je raskošna priroda mogla istovremeno predstavljati i "oblik izvanredne privrženosti liturgijskoj etici koja je polako postajala stvar prošlosti"[104] i opasnost za idealnu i idealizovanu društvenu ravnotežu, koja je povezivana s konceptom liturgije.[105] Zapravo, takvo je razmetanje ukazivalo na moć individualnog bogatstva i na nemoć grada. Kao rezultat, da bi se izbeglo raskidanje veza između različitih društvenih grupa, želja najbogatijih ljudi da pokazuju vlastito bogatstvo (što je samo po sebi bilo uzrok društvene napetosti)[106] kanalisana je tako što se koncept liturgije transformisao u euergetizam helenističkog doba. Naime, između 317. i 307. pne. Demetrije Faleranin ukinuo je sve liturgije i uveo novu vrstu državnih službenika, koji su se zvali agonoteti: njima je država (bar delimično) davala sredstva za priređivanje javnih svetkovina i festivala. U helenističkom sistemu euergetizma na takve javne položaje postavljani su imućni ljudi, od kojih se očekivalo da novcu koji su dobili iz državne blagajne dodaju i neophodan novac iz vlastitih sredstava.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Državi to nije bio jedini izvor prihoda. U Atini klasičnog doba isključivo pravo na eksploataciju rudnika srebra u Lauriju pripadalo je državi, no samo iskopavanje dato je u koncesiju privatnim preduzetnicima (European Economic History, vol 1, eds. W.I Davidson and J.E. Harper, str. 136). Kasnije je Atina od članova Delskog pomorskog saveza ubirala i porez (phoros), no to nije bilo uobičajeno u grčkom svetu.
  2. Peter Chantraine, Dictionnaire étymologique de la langue grecque, Klincksieck, Paris, 1999 (dopunjeno izdanje) (ISBN 2-252-03277-4) s.v. λαός.
  3. Michael Austin, Pierre Vidal-Naquet, Économies et sociétés en Grèce ancienne, Armand Colin, 2007, str. 347. Karakteristično je i ono što Sokratov bogataš Kritobula kaže u Ksenofontovom spisu O privredi (Οικονομικός, II, 6): "Vidim da država od tebe traži velike izdatke, i da opremaš konje, i da izdržavaš horove i da plaćaš za vežbališta, i da vršiš javne službe, a ako izbije rat znam da će tražiti i da opremiš brod i da platiš poreze koje će te gotovo uništiti. A ako bi se katkad učinilo da zaostaješ u ispunjavanju neke od tih dužnosti, znam da će te Atinjani kazniti ništa manje nego kao da su te uhvatili u krađi njihove imovine".
  4. Christ 1990, p. 148
  5. 5,0 5,1 Baslez (ed.) 2007, str. 341-342
  6. 6,0 6,1 Davies 1967, str. 33
  7. Demosten, XX = O ateliji Leptinu, 21 i sholija iz Patmosa; Demosten XXI = Protiv Midije o šamaru, 156 i Atenej, V, 185c.
  8. Lisija XXI = Odbrana anonimnoga, 5.
  9. Andokid, I = O misterijama, 132.
  10. Lisija XXI Odbrana nepoznatoga, 5.
  11. 11,0 11,1 Demosten, XX = O ateliji Leptinu, 21
  12. L. J. Worley, Hippeis: The Cavalry of Ancient Greece, Westview, 1994 str.63-74.
  13. Davies 1967, str. 33-34
  14. Davies 1967, str. 37
  15. Davies 1967, str. 36-37
  16. Davies 1967, str. 34-35
  17. Davies 1967, str. 34-35.
  18. Christ 1990, str. 149
  19. Aristotel, Ustav atinski, LVI, 2.
  20. Aristotel, Ustav atinski, LVII, 1.
  21. Demosten, Protiv Beota 1, 7.
  22. Demosten, O ateliji Leptinu, 20; D. Whitehead, The Ideology of the Athenian metic, Cambridge, 1977, str. 80-82.
  23. 23,0 23,1 23,2 Ouhlen, str. 326.
  24. Patrice Brown, Eisphora, syntaxis, stratiotika: recherches sur les finances militaires d'Athènes au ive siècle av. J.-C., Belles Lettres/Annales littéraires de l'université de Besançon, Besançon, 1983, str. 18.
  25. 25,0 25,1 Ouhlen, str. 325.
  26. Baslez (ed.) 2007, str. 344.
  27. Čini se da je bogatstvo ovih tri stotine ljudi generalno bilo mnogo veće od imovine ostalih 900 ljudi i da je prema tome najveći teret liturgije padao na tih tristo pojedinaca. Ouhlen, str. 328-329.
  28. 28,0 28,1 Christ 1990, str. 150.
  29. 29,0 29,1 Ouhlen, str. 328-329.
  30. Liturgijski troškovi često su se prenosili s oca na sina, kako se naglašava u nekoliko Isejevih govora: O nasledstvu Nikostratovom, 27; O nasledstvu Dikeogenovom, 41; O nasledstvu Apolodorovom, 35-40.
  31. 31,0 31,1 31,2 31,3 Ouhlen, str. 324.
  32. 32,0 32,1 Baslez (ed.) 2007, str. 346.
  33. Baslez ed. 2007, str. 346.
  34. Davies 1967, str. 39.
  35. 35,0 35,1 35,2 Lisija, XXI = Odbrana anonimnoga, 2.
  36. 36,0 36,1 36,2 Christ 1990, str. 148.
  37. Demosten, XXI = Protiv Midije o šamaru, 155.
  38. Demosten XXI = Protv Midije o šamaru, 154; Demosten XLVII = Protiv Everga i Mnesibula, 22.
  39. Taj zakon ukinut je uoči bitke kod Heroneje na Demostenov predlog, s obzirom na to da je sistem simorija išao u prilog najbogatijima, a teško je pogađao one manje imućne. Claude Mossé, Le monde grec et l'orient, tome II: le IVe siècle et l'époque hellénistique, PUF, 1975, str. 143.
  40. Mogens Herman Hansen, La démocratie athénienne à l'époque de Démosthène, Les Belles Lettres, 1993, str. 143.
  41. Demosten L = Protiv Polikla, 9.
  42. Da bi pokazao kako imućne opterećuju mnoge obaveze, makar u relativnim ako već ne u apsolutnim terminima, Sokrat u Ksenofontovom spisu O privredi (II, 2–6) brani paradoks da, uprkos njegovom siromaštvu, on živi ugodniji život u odnosu na bogataša Kritobula, koji je zbog svog bogatstva pritisnut različitim dužnostima.
  43. Demosten, Protiv Polikla, 7, 13, 23.
  44. Lisija, XIX = O imovini Aristofanovoj, 9.
  45. Davies 1981, str. 9.
  46. Lisija XXXII = Protiv Diogitona, 24.
  47. Epiklera je žena koja je jedini preživeli pripadnik neke porodice i nema zakonskog muškog staratelja.
  48. Demosten, XXI = Protiv Midije o šamaru, 154; Aristotel, Retorika, 1399a. Maloletnici su podlegali ratnom porezu (eisphora), Christ, 2006, str. 151.
  49. Aristotel, Ustav atinski, LVI, 2).
  50. 50,0 50,1 Demosten, XX = O ateliji Leptinu, 27.
  51. Demosten XI = Protiv Fenipa, 16.
  52. Demosten, XX = O ateliji Leptinu, 26. Leptin je u svom predlogu zakona upravo predviđao da se ovo počasno izuzeće sasvim ukine.
  53. M. C. Howatson, The Oxford Companion to Classical Literature, 1997. s.v. "liturgy".
  54. Demosten, L = Protiv Polikla, 9.
  55. Aristotel, "Ustav atinski", LVI, 2.
  56. Demosten, XX = O ateliji Leptinu, 8.
  57. Isej, VII = Protiv Apolodora, 38.
  58. P. J Rhodes, Problems in Athenian eisphora and liturgies, AJAH 7 (1982), str. 4-5.
  59. Lisija, XXI = Odbrana anonimnoga, 1–5.
  60. Davies (1971), str. 592-593.
  61. 61,0 61,1 Christ 1990, str. 164.
  62. Christ 1990, str. 161.
  63. Aristotel, Ustav atinski, LII, 3.
  64. To je Dittenbergerova početna pretpostavka, koju prihvata i Louis Gernet, u beleškama uz Demostenov govor Protiv Fenipa (govor XLII) u tomu II (XXXIX-XLVIII) svoje kompilacije Plaidoyers civils de Démosthène, Collection Universités de France, str. 74-75.
  65. Alain Bresson, L'économie de la Grèce des cités, tome I: les structures et la production, Armand Colin, 2007, str. 152.
  66. Demosten XLII = Ptotiv Fenipa, 19.
  67. Claude Mossé, La Fin de la démocratie athénienne, PUF, 1962, str. 153, bel. 6.
  68. Christ 1990, str. 163.
  69. Ksenofont, O privredi VII, 3.
  70. 70,0 70,1 Hansen, str. 142.
  71. Christ 1990, str. 158.
  72. 72,0 72,1 Christ 1990, str. 159.
  73. Lisija, XXII = Protiv trgovaca žitom, 13.
  74. David Whitehead, The Ideology of the Athenian metic, Cambridge, 1977, str. 78.
  75. Lisija XX = Za Polistrata, 23.
  76. Demosten XIV = O simorijama, 25–28.
  77. 77,0 77,1 Lisija, XVIII = O konfiskaciji imovine brata Nikije, 7.
  78. Lisija, XXI = Odbrana anonimnoga, 5.
  79. 79,0 79,1 Queyrel, str. 167.
  80. Louis Gernet, "Les nobles dans la Grèce antique", u: Droit et institutions en Grèce antique, Flammarion, collection "Champs", Paris, str. 224.
  81. 81,0 81,1 81,2 81,3 Ouhlen, str. 335.
  82. Queyrel, str. 169.
  83. Jean-Marie Bertrand, "Liturgie (Grèce)", u: Jean Leclant (ur.), Dictionnaire de l'Antiquité, PUF, 2005.
  84. Baslez (ed.) 2007, str. 347.
  85. 85,0 85,1 Lisija, XIX = O imovini Aristofanovoj, 58.
  86. Aristotel, Ustav atinski, XXVII, 3-4; Plutarh, Paralelni životopisi, "Perikle", IX, 2-3.
  87. Christophe Pébarthe, Monnaie et marché à l'époque classique, Belin, 2008, str. 209.
  88. 88,0 88,1 Anne Queyrel, str. 177.
  89. Aristofan, Žabe, 1065–1066.
  90. Lisija XXIX = Protiv Filokrata, 4.
  91. Christ 1990, str. 156.
  92. Christ 1990, p. 151
  93. Isokrat, O miru, 128.
  94. Ksenofont, O privredi, II, 5–6.
  95. Isokrat, O miru, 128.
  96. Ouhlen, str. 336.
  97. Teofrast, Karakteri, XXXVI, 6.
  98. Ouhlen, str. 336. Vidi u vezi s tim: Demosten XLVII = Protiv Everga i Mnesibula, 54.
  99. Baslez (ur.) 2007, str. 348.
  100. Demosten, L = Protiv Polikla.
  101. Isokrat, O razmeni, 5–6.
  102. Lisija XXII = Protiv trgovaca žitom, 31–32.
  103. Likurg, Protiv Leokrata, 139–140.
  104. "Ali još nije sasvim otišla u prošlost, jer brojni primeri pokazuju da su u to doba mnogi ljudi nastavili da mirno obavljaju svoje liturgije". Ouhlen, str. 337.
  105. Ouhlen, str. 337.
  106. Kako pokazuje Likurgova zabrana da se žene bogatih ljudi u Eleusinu voze u kočijama, "da ne bi ponizile žene običnog naroda" (Pseudo-Plutarh, 840A) i kasnije, 317. pne., zakoni za suzbijanje raskoši koje je doneo Demetrije Faleranin (koji su npr. ograničili broj učesnika na gozbi, raskoš ženske odeće, troškove sahrane). Ouhlen, str. 337.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Baslez, Marie-Francoise (ed.), Économies et sociétés - Grèce ancienne 478-88, Atlande, Paris, 2007 (ISBN 978-2-35030-051-1)
  • Christ, Matthew R., "Liturgy Avoidance and antidosis in Classical Athens", in Transactions of the American Philological Association, Vol. 120, 1990, p. 147-169
  • Christ, Matthew R., The Bad Citizen in Classical Athens, Cambridge University Press, Cambridge, 2006 (ISBN 978-0-521-73034-1)
  • Davies, J.K., "Demosthenes on Liturgies: A Note", in The Journal of Hellenic Studies, Vol.87, 1967, p. 33-40
  • Davies, J.K., Wealth and the Power of Wealth in Classical Athens, Ayer Reprints, 1981 (reprint of the author's thesis, 1965) (ISBN 0-405-14025-8)
  • Gauthier, Philippe, Les cités grecques et leurs bienfaiteurs, Athènes-Paris, 1985 (BCH, Suppl. XII).
  • Ouhlen, Jacques, "La société athénienne”, in Pierre Brulé et Raymond Descat, Le monde grec aux temps classiques, tome 2 : le IVe siècle, PUF, 2004. (ISBN 2-13-051545-2)
  • Queyrel, Anne, "Les citoyens entre fortune et statut civique dans l'Athènes classique”, in Michel Debidour, Économies et sociétés dans la Grèce égéenne, 478-88 av. J.-C., éditions du Temps, 2007.

Dodatna literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Peter Fröhlich, "Dépenses publiques et évergétisme des citoyens dans l'exercice des charges publiques à Priène à la basse époque hellénistique”, in Pierre Fröhlich et Christel Müller, Citoyenneté et participation à la Basse époque hellénistique, Droz, 2005 p. 225-256.
  • JK Davies, Athenian propertied Families, 600-300 BC, Oxford University Press, Oxford, 1971 (ISBN 0-19-814273-0).


Cscr-featured.png Članak Liturgija u staroj Grčkoj je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.