Trijerarh

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Trijerarhija)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Maketa grčke trireme

Trijerarh (grčki: τριήραρχος / triḗrarchos, složeno od triếrês = trirema i árchein = upravljati) prvobitno je bila titula zapovednika trireme u staroj Grčkoj, no u Atini 5. i 4. veka pne. trijerahija je bila jedna od liturgija, tj. obaveza koja je najimućnijim građanima nalagala vršenje nekog javnog dobra tokom godinu dana. U slučaju trijerarhije, radilo se o obavezi takvog građanina da vlastitim novcem opremi i izdržava jednu triremu, pri čemu je država davala sam brod i najosnovniju opremu, a obično je isplaćivala i platu posadi, dok je trijerarh trebalo da brodom komanduje i da ga održava i popravlja.[1] Proces institucionalizacije liturgije kao javne obaveze u Atini započinje u doba Pizistratida i dalje se razvija i učvršćuje u prvim decenijama 5. veka pne.[2]

U arhajsko doba atinsku su flotu činila plovila koja su bila u privatnom vlasništvu građana i koja su oni tokom rata pretvrali u ratne brodove i davali ih državi na upotrebu. Taj se sistem značajno promenio uvođenjem trireme u doba persijskih ratova. Međutim, i u klasično doba atinska je flota zadržala nešto od tog svog privatnog karaktera: kada je Temistoklova vlada preduzela izgradnju flote od 200 trirema, pokazalo se da je nemoguće finansirati taj pothvat samo iz javnih fondova.[3] To nije ni čudno: održavanje tolike flote i naročito toliko posade (oko 200 ljudi po jednom brodu) bio je veliki finansijski teret koji polis nije mogao u potpunosti preuzeti na sebe. Osim toga, za upravljanje toliko velikom flotom i za zapovedanje njome bila je potrebna i značajna birokratija, koju je takođe trebalo plaćati. Institut liturgije srećemo i u nekim drugim grčkim polisima, npr. u Rodosu, Teosu, Lebedu, Prijeni, ali inače reč "trijerarh" jednostavno označava zapovednika trireme.[1]

Sistem trijerarhije[uredi - уреди | uredi izvor]

Pod trijerarhijom (grčki: τριηραρχία / triêrarkhía) podrazumeva se dužnost dodeljena određenom građaninu da opremi jednu triremu za borbu, da regrutuje posadu i da njome zapoveda tokom godinu dana. Poznat nam je pre svega sistem trijerarhije koji je postojao u Atini u 4. veku pne. i koji je možda uveden Temistoklovim pomorskim zakonom 483/482. pne.[4]

Trup broda i takelažu davala je država,[5] koja je pružala i brodogradilište za održavanje broda, a trijerarh je morao zaposliti i platiti radnike koje će brod opremiti za borbene uslove. Uz malo sreće, trijerah bi dobio triremu koja je bila u dobrom stanju i koju je trebalo samo prefarbati ili joj zameniti jedro, no jednako je bilo moguće i da mu zapadne prava ruina, neki stari ili teško oštećeni brod, koji treba praktično ponovo sagraditi od dna do vrha. Štaviše, premda je nominalno grad obezbeđivao najskuplji materijal (kao što su smola i katran za spajanje i zaptivanje, drvna građa za jarbole, takelaža itd.), vrlo je često hitne popravke plaćao trijerarh iz svog džepa, a isto se ponekad događalo i s isplatom plate posadi.[6] Osim toga, trijerarh je imao odgovoprnost da nakon vojnog pohoda brod bude vraćen u polis i da bude u dobrom stanju, i tek tada bi mu država nadoknadila troškove. Sve to, naravno, pod uslovom da u trenutku povratka broda država raspolaže dovoljnim finansijskim sredstvima za te svrhu: u slučaju potrebe, trijerarh je postajao poverilac koji je državi dao nenaplativi kredit. Izgradnja trireme mogla je predstavljati znatan teret za trijerarha,[4] ali je, kako se čini, istovremeno demonstrirala njegovu odanost gradu.

U klasično doba u Atini i nekim drugim grčkim gradovima postojala je jedna institucija fiskalne politike koja se zvala liturgija, a koja je bila specifična vrsta poreza ili finansiranja povezana s javnom službom. To je bio mehanizam za participaciju građana u javnoj službi, različit od vršenja službenih položaja. Postojala su dva osnovna tipa liturgije: civilne liturgije za svetkovine[7] i jedna vojna liturgija, tj. trijerarhija, za flotu.[8][9] Liturgija je podrazumevala obavezu dodeljenu određenom građaninu da izvrši ili plati neku javnu potrebu (opremi brod, obezbedi smeštaj nekom izaslanstvu, organizuje i obuči hor za tragičke ili komičke predstave) iz vlastitog džepa[10] po principu nenaplativog kredita (tj. s malom ili nikakvom mogućnošću nadoknade troškova), ali uz saradnju države. Liturgija je bila neka vrsta javno-privatnog partnerstva u finansiranju neke obaveze ili koristi za državu, čiji je nominalni izvršilac bio privatni građanin. Dodeljivanje liturgije građaninu smatralo se velikom čašću i njeno uspešno izvršenje donosilo je značajan ugled u društvu.[11] U 4. veku pne. bilo je i onih koji su dobrovoljno preuzimali na sebe i više od jedne liturgije, premda se to od njih nije zahtevalo,[12] i to s ciljem da pokažu svoju privrženost polisu, budući da vršenje takvih službi nije imalo prvenstveno ekonomski, nego počasni karakter.[13]

"Postoje neki oblici plaćanja koji se smatraju čašću, na primer troškovi u službi bogova, votivni darovi, podizanje javnih građevina, prinošenje žrtvi i uopšte verske dužnosti; a najprestižniji čin javnog dobročinstva jeste obaveza u nekim državama da se finansira hor, opremi ratni brod ili priredi javna gozba". — Aristotel, Nikomahova etika, 1222b.1
"Brodovlje je bilo sagrađeno uz velike troškove trijerarhâ i grada, jer je država plaćala svakomu mornaru drahmu na dan i dala je praznih šezdeset ratnih lađa i četrdeset teretnih za oklopnike i najbolju poslugu za njih. Trijerarsi su uz plaću iz državne blagajne davali doplatak veslačima na palubi i posluzi i inače su ukrasili brodove slikarijama i skupocjeno ih uredili. Svako se od njih vrlo mnogo trsio, da mu se brod istakne što više ljepotom i brzinom plovidbe". — Tukidid, Istorija peloponeskog rata, VI, 31, prev. Stjepan Telar

Prema tome, trijerarsi su bili imućni ljudi, s obzirom na to da su troškovi opremanja i izdržavanja ratnog broda mogli biti vrlo visoki (u tadašnjoj valuti, izdržavanje jedne trireme moglo je koštati i jedan talenat godišnje.[14] Štaviše, krajem 4. veka pne. finansijski je teret postao tako težak,[15] da su se ponekad dvojica trijerarhâ udruživala za izdržavanje jednog jedinog broda.[16]

Atina u klasično doba[uredi - уреди | uredi izvor]

Opremanje trireme (Lenormantov reljef), oko 410–400. pne., Akropoljski muzej, Atina

U Atini 5. i 4. veka trijerarha je birao jedan od stratega[17] među najimućnijim građanima i metecima,[18] s izuzetkom arhonata, koji su bili oslobođeni te dužnosti tokom svog mandata.[19] Moguće je da su stratezi pred sobom imali neki popis mogućih kandidata za trijerarhiju, "ali nemamo nepobitnih dokaza za njegovo postojanje".[4] Premda je u teoriji oko 1.200 najbogatijih Atinjana podlegalo trijerarhijskoj dužnosti, od tog broja treba odbiti one koji su bili izuzeti od liturgije: siročad,[20] žene bez zakonskog staratelja (tzv. epiklerai),[21] maloletnike[22] ljude ispod starosnog praga (npr. 40 godina života za članove hora),[23] arhonte dok vrše dužnost (bar što se tiče trijerarhije),[24] za građane u vojnoj službi (v. kleruhija),[25] kao i za invalide.[26] Osim toga, trijerarh je sledeće dve godine imao poštedu od nove trijerarhije.[27] U 5. veku pne. Atini je bilo potrebno nekoliko stotina trijerarha za održavanje flote.[28] U 4. veku pne. od oko stotinu trijerarha na početku veka stiglo se do oko njih četiri stotine u Demostenovo doba.[29] Ovaj je atinski govornik predložio da se na onih 1.200 potencijalnih liturgista zakonom doda još njih osam stotina, računajući da bi se time neutralizovala različita izuzeća od te obaveze.[30]

Trijerarhija je bila veliki finansijski teret i obično je koštala između 4.000 i 6.000 drahmi,[31] pri čemu je u slučaju uništenja broda trijerarh morao platiti i kaznu, koja je, kako saznajemo iz jednog natpisa s kraja 4. veka pne., iznosila 5.000 drahmi,[32] što je u proseku bilo jednako iznosu potrebnom za izgradnju nove trireme.[33] Iznos koji je trebalo potrošiti za ovu liturgiju zavisio je od stanja i starosti broda i od dužine vojnog pohoda. U Aristofanovim Vitezovima jedan lik ovako preti svom neprijatelju:

Srediću da te postave za trijerarha
i to će te sasvim upropastiti,
dobićeš neki prastari brod,
na koji ćeš trošiti i trošiti,
al' ga nećeš popraviti ni porinuti;
izrabljivaću te sve dotle dok
k'o pocepano jedro ne postaneš.

— Aristofan, Vitezovi, 912–918

Broj trijerarhija se povećao tokom peloponeskog rata, a nakon sicilijske ekspedicije Atina je uvela princip ko-trijerarhije, s ciljem da se finansijski teret rasporedi među dvojicom ljudi koji su svaki po šest meseci bili zaduženi za jednu triremu.[34] Ta se mera pokazala nedovoljnom i nakon poraza Atine 404. pne., nakon koga je ova mogla zadržati najviše dvanaest brodova, trijerarhije su praktično suspendovane, sve do početka korintskog rata 395. pne. Osiromašenje uzrokovano porazom Atine u peloponeskom ratu zahvatilo je i više slojeve društva, čiji su članovi sve teže podnosili teret liturgije, uključujući i trijerarhiju. Početak obnove atinske pomorske moći i ekonomska revitalizacija bili su rezultat pobede atinskog vojskovođe Konona nad spartanskom flotom u bici kod Knida 394. pne. Pokušaj obnove atinske hegemonije u Egejskom moru, koji je konkretizovan 378. pne. formiranjem Drugog atinskog pomorskog saveza, završio se neuspehom: 355. pne. završio se saveznički rat (357355. pne.), nakon čega je Atina morala priznati punu nezavisnost svojih najmoćnijih saveznika ‒ Hiosa, Rodosa, Kosa i Bizanta. Pristalice pacifističke politike i štedljivog vojnog budžeta počeli su dominirati u definisanju spoljne politike Atine. Njima je isprva pripdao i Demosten, kako se vidi iz govora koji je sastavio za optužbu ptotiv Leptina, koji je dve godine ranije, kada se ishod rata još nije mogao znati, podneo predlog zakona o ukidanju svih slučajeva izuzeća od "običnih liturgija" (εγκύκλιοι λητουργΐαι). Leptin je pripadao onome što bi se danas uslovno moglo nazvati "imperijalističkoj stranci", koja je smatrala da samo obnova hegemonije na Egeju može osigurati dobro funkcionisanje atinske demokratije. No za održavanje takve suprematije nedostajalo je novca, jer se Atina 378/377. pne. obavezala da neće saveznicima svojevoljno nametati bilo kakve obaveze. Dakle, troškove neophodne za održavanje velike flote morali bi snositi trijerarsi.[35]

Zbog pogoršanja ekonomske situacije 357. pne. donet je tzv. Perijandrov zakon, koji je u trijerarhiju uveo sistem kontribucije (tzv. eisphora): napravljeno je dvadeset grupa ili simorijâ (συμμορίαι), sa po 60 ljudi u svakoj, koji su međusobno delili odgovornost za jednu triremu, bez obaveze da njome zapovedaju kao ranije.[36] Demosten 354. pne. u govoru O ateliji Leptinu aludira na taj Perijandrov zakonski predlog o trijerarhiji,[37] koji je ‒ prema istoričaru Claudeu Mosséu ‒ preraspodelio teret na veći broj poreznih obveznika, čime je proširio sistem trijerarhijskih simorija i pretvorio ga u pravo poresku obavezu.[38] Godinama kasnije, u govoru O vencu Demosten je naglašavao da je ovaj zakon oslobodio bogataše velike obaveze i da se, kad ga je pokušao promeniti, susreo sa snažnom opozicijom. To je bilo vreme kada je snažno pojačao antagonizam između bogate manjine, njih tri stotine koji podlegali trijerarhiji i porezu koji se zvao proeisphora (προεισφορά), s jedne strane, i mase demosa (δῆμος).[39] U skladu s tim, atinska je skupština 340. pne. na Demostenov predlog usvojila zakon koji je ukinuo taj sistem i obavezu izdržavanja broda ponovo nametnuo pojedincu koji se birao između tih stotine najbogatijih Atinjana.[40] Prema Hansenovoj interpretaciji, koju sledi većina ispitivača, ovaj je zakon obavezu trijerarhije ograničio na 300 građana.[41] J. K. Davies se slaže s Hansenom i dodaje da su nam za tu godinu poznata imena svih trijerarhâ, od kojih se pet imena nalaze na natpisu označenom kao IG II2 I. 1941.[42]

Ne zna se pouzdano u kom je trenutku neki Atinjanin mogao postati podložan obavezi trijerarhije. Govornik Isej kaže da je imovina od pet talenata (30.000 drahmi) bila dovoljna: "Imovina mojih protivnika dovoljna je za trijerarhiju i procenjena je na pet talenata...",[43] no to se ne čini verovatnim s obzirom na velike finansijske troškove koje je ta obaveza iziskivala. Zapravo, takvo bi imanje davalo oko 2.400 drahmi godišnje – prosečan prihod od zemljišta bio je 8% u 4. veku pne.,[44] – što je bilo nedovoljno za jednu trijerarhiju, a jedva bi pokrilo i ko-trijerarhiju, odnosno podelu troškova s drugim osobama. Moguće je da Isej namerno preuveličava da bi provocirao svoje protivnike, ili da su građani, u nemogućnosti da predvide potrebna sredstva, predlagali za trijerarhe i one sa skromnijim prihodima. Obratno, ljudi za koje znamo da su obavljali dužnost trijerarha posedovali su imanja čija je vrednost bila dvostruka od one koju Isej na tom mestiu spominje: Kritobul najmanje 8,5 talenata,[45] Demosten 10 talenata,[46] a Dikeogen više od 16 talenata (80 mina).[47] Kapital od 10 talenata čini se verovatnim, jer je to bio minimalni iznos, otprilike 3,33% od ukupne sume potrebne za ko-trijejarhiju.[48]

Helenističko i rimsko doba[uredi - уреди | uredi izvor]

U nekom trenutku trijerarhija je u Atini kao oblik liturgije nestala, premda pouzdani razlozi nisu poznati. Međutim, na drugim je mestima opstala. Epigrafski i istoriografski podaci otkrivaju tekstove koji ukazuju na trijerarhiju, bilo na trijerarhe u smislu liturgista koji su bili zaduženi za neki brod, bilo jednostavno na pomorske zapovednike u helenističkim i rimskim ratovima.

U jednom članku iz 1912. A. Andréadès kaže da je Aleksandar Veliki morao da "oživi" grčku trijerarhiju na obalama Inda: "Vezano za njegovu flotu na Orijentu postoji zagonetka. Ne zna se tačno niti kako je tako brzo sagrađena, niti broj lađa koje su je činile, niti u kojoj je meri institut grčke trijerarhije, oživljen na obalama Inda, pridoneo njegovoj riznici..." U fusnoti dodaje da je "Aleksandar ... dao da se spali Eumenov tabor, jer je sumnjao da ovaj krije blago koje nije želeo nesebično dati za liturgijske obaveze"[49]

U helenističkom periodu trijerarhija je opstala u Egiptu, posebno tokom vladavine dinastije Ptolemeida,[50] ali i u drugim gradovima, kao npr. u Prijeni. Za ovaj polis postoji jedan natpis koji potiče iz druge polovine 2. veka pne., poznat kao "Natpis iz Prijene I".[51] Tekst, koji se bavi prodajom položaja Dionisovog sveštenika, kaže da će kupac koji plati više od 12.000 drahmi biti oslobođen dužnosti trijerarhije.[52]

U 1. veku pne. trijerarhija je još postojala u slobodnim gradovima kao što su Rodos ili u onima koji su priznavali rimsku vlast, kao npr. u Miletu.[6] Godine 214. pne. Rimska republika, uronjena u drugi punski rat, morala je opremiti svoju flotu (od sto brodova, prema Titu Liviju), ali nedostajalo joj je novca za posadu.[53] Claude Nicolet naglašava da se "trijerarhija pokazala kao izuzetan uzor",[50] o čemu svedoči Tit Livije: senat je odlučio da će platu za posadu osigurati pojedinci čija je imovina procenjena na najmanje 50.000 asa tokom cenza koji su 220. pne. sproveli cenzori Lucije Emilije Pap i Gaj Flaminije Nepot.[54]

Na jednom bilingvalnom (grčko-latinskom) epitafu nađenom blizu italskog grada Veletrija, napisanom između 36. pne. i 28. pne., pokojnik se eksplicitno opisuje kao "trijerarh". Latinski tekst glasi: M. Mindio M. f. Marcello, praefecto classis, quei meilitant Caesari nauarchi et trierarchi, patrono.[55] U rimskoj vojsci nauarh je obično zapovedao velikim brodom, a trijerarh manjim.[56] Vojnik kome je ovaj epitaf podignut služio je pod Oktavijanom u ratu protiv Seksta Pompeja i u ratu protiv Antonija.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Simon Hornblower & Anthony Spawforth (2003). The Oxford Classical Dictionary. Oxford: Oxford University Press. str. 1552. ISBN 978-0-1986-6172-6. 
  2. Claude Mossé, str. 114
  3. Herodot, Istorije, VII, 144, 1‒2.
  4. 4,0 4,1 4,2 Corvisier 2008, str. 154.
  5. Corvisier 2008, str. 151.
  6. 6,0 6,1 Claude Vial, Lexique de la Grèce ancienne, Armand Colin, 2008, str. 225
  7. Demosten, O ateliji Leptinu, 21
  8. Demosten, Prva Filipika, 36.
  9. Hesperia: Journal of the American School of Classical Studies at Athens, vol. 4 (1935) 1-2, p. 15.
  10. Lisija, O Aristofanovom imanju, 58
  11. Isokrat, O četvoropregu, 35.
  12. Ouhlen, str. 324.
  13. Austin & Vidal-Naquet, str. 121.
  14. Demosten, Protiv Midije o šamaru, 155.
  15. Demosten, Protiv Midije o šamaru, 154.
  16. Isokrat, O zameni imanja, 145.
  17. Aristotel, Ustav atinski, LXI, 1.
  18. D. Whitehead, The Ideology of the Athenian Metic, Cambridge, 1977, str. 80–82.
  19. Les Plaidoyers Politiques de Démosthene Demosten, O ateliji Leptinu, 27.
  20. Lisija, Protiv Diogitona, 24.
  21. Epiklera je žena koja je jedini preživeli pripadnik neke porodice i nema zakonskog muškog staratelja.
  22. Demosten, Protiv Midije o šamaru, 154; Aristotel, Retorika, 1399a. Maloletnici su podlegali ratnom porezu (eisphora, εἰσφορά), Christ, 2006, str. 151.
  23. Aristotel, Ustav atinski, LVI, 2.
  24. Demosten, O ateliji Leptinu, 27.
  25. Demosten, Protiv Fenipa, 16.
  26. Christ 1990, str. 148.
  27. Isej, Protiv Apolodora, 38.
  28. Aristotel, Ustav atinski, 3–4; Gabrielsen, str, 176–179.
  29. Hansen, 1991, str. 141.
  30. Demosten, O simorijama, 16.
  31. Christ, str. 148.
  32. IG II2 1629. 569-77a.
  33. Jeremy Trevett, Apollodoros, The Son of Pasion, Oxford University Press, 1992, str. 24.
  34. Demosten, Protiv Midije o šamaru, 154.
  35. Claude Mossé, Égalité démocratique et inégalités sociales. Le débat à Athènes au IVème siècle, u: "Mètis. Anthropologie des mondes grecs anciens", vol. 2, n°1, 1987, str. 167‒168.
  36. Corvisier 2008, str. 155.
  37. Demosten, O ateliji Leptinu, 23.
  38. Claude Mossé, Les procès politiques et la crise de la démocratie athénienne, "Dialogues d'histoire ancienne", 1974, vol. 1, str. 224.
  39. Claude Mossé. Égalité démocratique et inégalités sociales. Le débat à Athènes au IVème siècle, "Mètis. Anthropologie des mondes grecs anciens", vol. 2, n°1, 1987, str. 168.
  40. Demosten, O vencu, 102–108.
  41. Hansen, 1991, str. 145.
  42. John Kenyon Davies (1971). Athenian Propertied Families, 600-300 B.C.. str. XXIX. 
  43. Isej, VII, 42.
  44. Isej, XI, 42.
  45. Ksenofont, O privredi, II, 2, 3–6.
  46. Demosten, Protiv Midije o šamaru, 80; Prvi govor protiv Afoba, 7–9.
  47. Isej, O Dikeogenovom nasleđu 11 i 35.
  48. Patrice Brun, Eisphora, syntaxis, stratiotika: recherches sur les finances militaires d'Athènes au IVe siècle av. J.-C., 1983, str. 18.
  49. A. Andréadès. Les finances de guerre d'Alexandre le Grand, "Annales d'histoire économique et sociale",. 1e année, n. 3, 1929, str. 327–328.
  50. 50,0 50,1 Claude Nicolet. À Rome pendant la seconde guerre Punique : techniques financières et manipulations monétaires , "Annales. Économies, Sociétés, Civilisations", 1963, vol. 18, cap. 3, str. 423.
  51. Franciszek Sokolowski, "Priene, 174" u: Lois sacrées de l'Asie Mineure, E. de Boccard, 1955, n. 38.
  52. Louis Robert. Les monétaires et un décret hellénistique de Sestos, Revue numismatique, 1973, vol. 6, str. 47.
  53. U rimskoj državi posadu ratnog broda većinom su člinili kupljeni robovi.
  54. Tit Livije, Ab Urbe condita, XXV, 11. 6–9.
  55. Max Niedermann, Épitaphes grecques de la Macédoine orientale, "Bulletin de correspondance hellénique", 1926, vol. 50, str. 465.
  56. Albert Martin, s. v. "navarchos" u: Dictionnaire des Antiquités de Daremberg, Saglio et Potier, París, 1877–1919.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Hornblower, Simon, and Anthony Spawforth ed., The Oxford Classical Dictionary (Oxford University Press, 2003) ISBN 0-19-866172-X
  • Christ, Matthew R. (1990). «Liturgy Avoidance and Antidosis in Classical Athens» en Transactions of the American Philological Association, vol. 120. str. 147-169. 
  • Corvisier, Jean-Nicolas (2008). Les Grecs et la mer. ISBN 978-2-251-33828-6. 
  • Gabrielsen, Vincent (1994). Financing the Athenian Fleet: Public Taxation and Social Relations. ISBN 0-8018-4692-7. 
  • Ouhlen, Jacques (2004). "La société athénienne". En: Pierre Brulé y Raymond Descat, Le monde grec aux temps classiques, tome 2: le IVe siècle. París PUF, ISBN 2-13-051545-2
  • Rhodes, P. J. (1982). «Problems in Athenian Eisphora and Liturgies» en American Journal of Ancient History, nº 7. str. 1-19. 
  • Austin, Michel & Vidal-Naquet, Pierre (1986). Economía y sociedad en la antigua Grecia. str. 121. ISBN 978-84-7509-395-7. 
  • La démocratie athénienne à l'époque de Démosthène. 1991. ISBN 978-2-84734-581. 
  • Politique et société en Grèce ancienne. 1995. ISBN 9878--2-0808-1438-9.