Bista Nefertiti

Izvor: Wikipedia
Nefertiti, bista koja se čuva u Antičkom muzeju u Berlinu

Bista kraljice Nefertiti bila je pronađena 6. decembra 1912. godine prilikom iskopavanja nemačkog istočnjačkod društva (DOG) pod vođstvom Ludviga Borharta u Amarni u kući P47,2, u tada otkrivenom ataljeu egipatskog glavnog vajara Tutmozisa ona je bila sa drugim iskopanim objektima kao poklon od Džemsa Simona donesena januara 1920. godine u Nemačku i danas se nalazi u Novom muzeju u Berlinu pod inventarnim brojem Nr.213000 kao glavna atrakcija zbirke egipatske umetnosti u Nemačkoj.

Pronalazak i istorija[uredi - уреди]

Amarna (stari „Ahet-Aton), između Memfisa i Tebe

Istorija iskopavanja u Amarni[uredi - уреди]

Istorija iskopavanje u Amarni kao mesto iskopavanja počinje sa jezuitima i ocem Klod Sikardom u novembru 1714. godine kopiranjem granice antičkog grada „Ahet- Atona“ i nastavljena je ekspedicijom Napoleona Bonaparte koji je preduzeo „Puteve jednog antičkog grada. Posle daljih istraživanja i otkrića Džon Gardner Vilkinsona (1824), Karl Riharda Lepsiusa (1842/1845), Fliders Petrija (1891/1892), Normana de Garis Deivisa (1901) i sve do 1907 Ludviga Borharta.

Na osnovu jednog inventara Pruske ekspedicije iz 1842. godine 1907. godine u arealu Amarne a južno od ruševina hrama ležali su stambeni blokovi i radionice koje su istraživačima mnogo obećavali Ludvig Borhart je pridobio berlinskog građevinskog preduzimača Džemsa Simona kao finansijera za kampanju na iskopavanju i tako je počelo iskopavanje nemačkog orijentalnog društva DOG od strane Borharta za Simona u Amarni koji je učestvovao sa 30000 zlatnih maraka godišnje i koji je na osnovu ugovora dobijao sve iskopine u vlasništvo.

Istorija iskopavanja[uredi - уреди]

Džems Simon
Atelje vajara Tutmozisa (P 47,2)

Tokom iskopavanja 1912/1913 (od novembra 1912. do marta 1913. godine) DOG-a u Amarni bila je u kući u plankvadratu P 42,7 u prostoru 19 pronađena bista Nefertitis u ataljeu vajara Tutmozisa. Nalaz je bio obeležen kao „Oslikana bista kraljice“.

Wikicitati „ Tada je bista u boji prvi put otkrivena i mi smo imali ovo veliko delo egipatske umetnosti u svojim rukama. Bila je takoreći očuvana samo su uši bili oštećene i u levom očnoj duplji je nedostajalo oko .“
(Ludvig Borhart [1])


U istom prostoru bila je otkrivena i takođe oslikana bista Ehnatona koja je takođe bila od krečnjaka (nalaz Nr. 1300).

Kraljica Nefertiti[uredi - уреди]

Nefertiti prilikom jednog žrtvovanja

Glavni članak: Nefertiti

Poreklo kraljice Nefertiti je nepoznato i pogledi na to su se u prošlosti menjali u zavisnosti od arheoloških otkrića i nalaza. Njeno ime zanači u prevodu „Lepotica koja je došla“ i smatra se da nije egipatskog porekla i poistovećuje se sa huritskom princezom Taduhepom kćerkom kralja Tušrata.

Nefertiti je bila velika kraljevska supruga kralja faraona Ehnatona koji je boga Atona proglasio za jedinog boga u Egiptu i koji je vladao 17 godine. Ona je imala šest kćerki. Okolnosti njene starost u vreme smrti nisu poznate.

Bista[uredi - уреди]

Ova bista od krečnjaka nema nikakvih natpisa u hijeroglifima i može se zaklučiti na osnovu karakteristične krune u poređenju sa drugim predstavama da se tu radi o portretu i identifikaciji kraljice Nefertiti. Plastika je nastala u vremenu faraona Ehnatona iz vremena 18. dinastije u vremenu tzv. poznog vremena umetnosti u Amarni odnosno u poslednjim godinama vladavine faraona Ehnatona.

Obrada i materijal[uredi - уреди]

U vreme Ludviga Berharta iz njegovih beležaka saznajemo da visina biste iznosi 47 cm[2] dok danas na osnovu egipatskog muzeja u Berlinu inventar-Nr 21357 beleži se kao 47 cm [2] .Plastika teži oko 20 kg i sastoji se od jednog komada krečnjaka. U desnom oku se nalazi rad iz kvarca gde je fino urezena iris i to je pričvršćeno sa voskom dok levo oko nedostaje i nema nikakovih tragova da je ono bilo nekada ovde.[3]

Ludvig Borhart je dao da se izvrši jedana hemijska analiza primenjivanih boja i objavio je rezultate toga istraživanja 1924. godine u jednoj knigi.[4]

  • Plava: bojeno staklo u prahu sa delovima bakarnog oksida
  • Boja vrata: fini puder sa delovima crvenog kreča gvozdenog oksida
  • Žuta: pigment od arsenovog sulfida
  • Zelena: bojeni stakleni prah sa delovima od bakra i gvozdenog oksida
  • Crna: ugalj sa voskom kao spojnim sredstvom
  • Bela: kreč – kalijumkarbonat

Oslikavanje biste je sledilo tek posle završetka modeliranja spoljnih površina biste slojem gipsa i na osnovu mikroskopskih ispitivanja je utvrđeno da je naneseno pet različitih slojeva boje jedne nakon drugog sloja : plavo-bela, bela, žuta, plava i na kraju crvena.

Nedostajuće levo oko[uredi - уреди]

Bista kraljice Nefertiti nije napustila atelje vajara Tutmozisa. Nakon iskopavanja i nalaza u šutu pored nalata nađeni su delovi razbijenih komadića ušiju ali nedostajući deo levog oka nije pronađen. Borhart je tada napisao u svoj dnevnik:“Mnogo poosle toga ja sam shvatio da ono nije bilo predviđeno“ On je kasnije objasnio da nije postojao nikakav trag nekog sredstva za spajanje na ovom mestu.[5].

Mišljenja koje se odnose na nedostajuće levo oko su veoma različita, počev od toga da oko nije bilo predviđeno kao i mišljenja da je oko bilo i da je vremenom bilo oštećeni i da je ispalo .[6]. Bilo je i mišljenja da je ovo bila jedna vrsta ataka posle smrti kraljice Nefertiti na njenu ličnost. [7]

Stefan Simon je govorio o tome da nije bilo ispitivanja o tome dali u oku postoji neki spojni materijal koji bi potvrdio da je levo oko postojalo ali je utvrđeno da je tu bilo trag boje koja se nalazila i u desnom oku.

U istraživanju nepostojanja levog oka postoje različite teze koje se trude da za to pronađu razloge i pominje se i razlog da je bista bila nezavršena jer je kraljica umrla ili je otišla iznenada iz grada. Pominje se i mišljenje da ova bista kraljice nije bila predviđena da stoji negde i da je služila samo kao uzor prema kojem su treble da se izrađuju biste kraljice kao jedna vrsta model. Mogući razlozi za nezavršavanje biste kraljice jeste da je umrla jer se istraživači ne slažu i nisu jedinstveni kada se radi o vremenu njene smrti a treba uzeti i mogućnost da je vremenom zapala u nemilost što je uzrokovalo da ova bista ne bude završena.

U poređenju sa drugim bistama i reljefima i portretima koje predstavljaju kraljicu ovo je jedini objekat na kojem je zabeležen nedostatak jednog oka.

U romanima o Nefertiti i Ehnatonu ili u popularno- naučnoj literaturi je nedostatak levog oka na bisti mnogo puta pominjan. Tako naprimer Filip Vonderberg u svojoj knjigi „Nofretete“ od 1975. godine navodi da je portret Nefertiti ostao nezavršen jer je na ovaj način Nefertiti bila kažnjena što vajaru Tutmozisu nije uzvratila njegovu ljubav prema njoj. [8] dok Hristian Žak u svojoj knjigi navodi da je velku kraljevsku suprugu njen suprug Ehnaton pre njene smrti na ovaj način oslepio pre njene smrti.

Bista u okviru umetnost vremena Amarne[uredi - уреди]

Iako su svi nađeni objekti u arealu Amarna u iskopinama P 47 jedinstveni najvredniji je upravo bista Nefertiti. Ona je jedina oslikani i fino izrađeni portret koji se ubraja u remekdelo egipatske umetnosti ne samo iz vremena Amarne već svih egipatskih epoha i u suprotnosti je sa početcima umetnosti u Amarni u kojim su se pojavlivali ružni i groteskni likovi kralja i kraljice i njihove dece koja u svojoj primeni principa simetrije i proporcije deluje vrlo upečatljivo, prefinjeno i meko.

Bista kao jedna forma plastike je jako neodomaćena kao jedna forma predstave samo glave pojedinačnih ljudi odnosno jedne persone koja bi se u kasnijoj fazi upotrebila za spajanje sa jednim telom iz drugog materijala.[9] No na ovoj bisti nema nikakvih tragova koji bi služili za spajanje i koji bi poslužili za jednu kompozitnu statuu kraljice.

U poređenju sa drugim plastikama kraljice ovaj rad je jedinstven. Dorotea Arnold razlikuje pet tipova predstavljanja u okviru portreta kraljica „Idealizovana slika“ (Berlin Nr. 21300 i 21352), „Vladarka“ (Egipatski muzej Kairo, JE 45547), „Lepotica“ (Berlin, -[Nr. 21220), „Poodmaklo doba“ (Berlin, Nr. 21263), „Spomenik“ (Berlin, Nr. 21358). Bista Nefertiti (Nr.21300) ubraja se u Idealizovane slike .[10]. Takođe i drugi egiptolozi ubrajaju ovu bist Nefertiti u njene idealizovane predstave.

Iako je Nefertiti predstavljana vrlo često u formama portreta, reljefa i drugim umetničkim formama kao i statuama njen stvaran lik i izgled ostao nam je tajanstven i nepoznat.

Kopija biste[uredi - уреди]

neoslikana bista kopija od gipsa (izložbeni prostor u Berlinu)
oslikana replika biste iz muzea u San Hoseu

Postoje mnogi duplikati biste Nefertitis. 1925. godine preduzeo je Ričard Žaner radove restauracije biste na njenim ušima i ostalim delovima i počeo sa proizvodnjom prve kopije ove biste. U gipsanim formama su se pravile kopije od strane najstarije institucije berlinskog muzeja od 1819. godine razni značajni muzejski eksponati pa tako i biste Nefertitis.

U upotrebi kao materijal je bivao visokokvaliutetni alabester gips.

Posle poklanjanja svih Amarna iskopanih odnosno pronađenih objekata od strane Džemsa Simona pruskoj državi on je u svojoj kući originalnu bistu nadoknadio jednom njenom kopijom koja je i danas u posedu potomaka Simona. Fascinaciju ovim delom pokazao je i kralj Vilhelm II te je dao da se za njega izradi jedna kopija biste na kojem je dao da se nadomesti njeno drugo oko.

Adolf Hitler je takođe u posedu iamo jednu ili nekoliko kopija ove biste te se pojavljivala i sumnja da je jedna od njih bila original a da se u egipatskom muzeju u Berlinu nalazi kopija što je ispitivanjima opovrgnuto.

Falsifikat[uredi - уреди]

Početkom 1980. godine pojavile su se glasine da je Ludvig Bohart falsifikovao bistu i dao je zakopati da bi je 6. decembra 1912. godine pronašao i tako zadivio jednu grupu kao i pruskog princa Johana Georga fon Saksa.

U martu 2009. godine je švajcarski istoričar umetnosti Henri Sterlin u jednoj svojoj knigi objavio i branio tezu da je bista falsifikat i da je namerno iskorištavano da nedostaje na bisti levo oko i u prilog navodio vertikalno odsecanje ramena koja su u egipatskoj umetnosti uvek bila horizontalno presecana. Neovisno o ovome to o falsifikatu biste je tvrdio i pisac Erdogan Ercivan.

Ovo su opovrgnuta tvrđenja i pitanja ovakovih falsifikata kao čiste fantazije i potvrđeno je ispitivanjima i hemijskim analizama da su materijali od kojih je bista i u dobu u kojim je ona pronađena tzv. Amarna- miks koji se sastojao od jedne mešavine gips- anhidrita i krečnjaka, nisu mogli biti falsifikovati kao i da su bili do toga doba nepoznati.

Kulturni značaj[uredi - уреди]

Počev od prve izložbe 1924. godine je bila bista čvrsti eksponatski deo muzeja i deo rapidnih interesovanja za kulturu Starog Egipta a naročito posle otkrivanja groba Tutankamona 1922. godine kada se interesovanje umnogome pojačava. U štampi se pojavljuju natpisi o Nefertiti kao najpoznatijoj i najlepšoj Berlinki.

Motiv Nefertiti[uredi - уреди]

Poštanska marka od 20 feniga iz 1989. godine

Bista kraljice nalazi se kao dnevni dodatak i kao jako obljubljen motiv za nakit, kalendare, blokove za pisanje, poštanske karte, kao i replikate u umetničkoj obradi ili kao kič i opet i u originalnoj veličini kao i oslikani na hartiji i neretko pokazuju bistu sa prisustvom s oba oka. Između jula 1988. i januara 1989. bila je u Nemačkoj izdata jedna poštanska marka od 70 i 20 feniga vrednostisa bistom Nefertiti. Pojavljuje se i u vidu plakata sa natpisom „snažne žene Berlina

Bista je bila 2003. godine izrađena u okviru jedne umetničke akcije za kratko vreme kao bronzeni torzo jedne obnažene figure žene kao umetničko delo za Bijenale u Veneciji od strane dvojice mađarskih umetnika Andreasa Galika i Balint Havasa. U akciji koja se odigrala od 15. juna 2003. godine i koja je po prvi put na bijenalu bila viđena pokušan je spajanja 3000 godičnjeg ideala lepote i jednog modernog ženskog tela i to je rezultiralo protestima u Egiptu zbog ophođenja sa ovom skulpturom i njenim spajanjem sa nagim telom žene.

Reference[uredi - уреди]

  1. Carola Wedel: Nofretete und das Geheimnis von Amarna. S. 24
  2. 2.0 2.1 Ludwig Borchardt: Tagebucheintrag zur Auffindung der Nofretete-Büste. Ägyptisches Museum Berlin, Inventar-Nr. 21357
  3. Joyce Tyldesley: Mythos Ägypten. Die Geschichte einer Wiederentdeckung. S. 254
  4. Rudolph Anthes: Nofretete – The Head of Queen Nofretete, S. 6
  5. Dorothea Arnold: The Royal Women of Amarna. Images of Beauty from Ancient Egypt. S. 67
  6. Nicholas Reeves: Faszination Ägypten. S. 134
  7. Joyce Tyldesley: Ägyptens Sonnenkönigin. Biographie der Nofretete. S. 291
  8. Philipp Vandenberg: Nofretete, S. 47
  9. Dietrich Wildung: Die Büste der Nofretete. S. 8
  10. Dorothea Arnold: The Royal Women of Amarna. Images of Beauty from Ancient Egypt. New York 1996, S. 65-83

Literatura[uredi - уреди]

  • Ägyptisches Museum Berlin. Hartmann, Berlin 1967, S. 71, Nr. 767: Büste der Königin Nofretete.
  • Rudolf Anthes: The Head of Queen Nofretete. Ehemals Staatliche Museen Berlin. = Nofret Ete. 3rd edition. Gebr. Mann, Berlin 1961 (englisch).
  • Lena Blosat: Reiseverbot für eine Königin. In: Abenteuer Archäologie. Kulturen, Menschen, Monumente. Heft 3 = Streit um Nofretete. 2007, S. 12–15.
  • Dorothea Arnold: The Royal Women of Amarna. Images of Beauty from Ancient Egypt. The Metropolitan Museum of Art, New York 1996, ISBN 0-87099-816-1, S. 65-70.
  • Rolf Krauss: 1913–1988. 75 Jahre Büste der NofretEte – Nefret-iti in Berlin. 2 Teile. In: Jahrbuch Preußischer Kulturbesitz. Bd. 24, 1987, S. 87–124 und Bd. 28, 1991, S. 123–157 (Teil 1 auch als Sonderdruck: Verein zur Förderung des Ägyptischen Museums in Berlin-Charlottenburg, Berlin 1988).
  • Nicholas Reeves: Faszination Ägypten. Die großen archäologischen Entdeckungen von den Anfängen bis heute. Frederking & Thaler, München 2001, ISBN 3-89405-430-1, S. 134–136.
  • Jürgen Settgast: Büste der Nofretete. In: Nofretete – Echnaton. von Zabern, Mainz 1976, Nr. 81.
  • Friederike Seyfried: Die Büste der Nofretete - Dokumentation des Fundes und der Fundteilung 1912/1913. In: Jahrbuch Preußischer Kulturbesitz. Bd. 46, 2010, S. 133–202.
  • Oliver Simons: Der Raub der Nofretete. In: Ulrich van der Heyden, Joachim Zeller (Hrsg.): „... Macht und Anteil an der Weltherrschaft.“ Berlin und der deutsche Kolonialismus. Unrast-Verlag, Münster 2005, ISBN 3-89771-024-2, S. 191–196.
  • Joyce Tyldesley: Mythos Ägypten. Die Geschichte einer Wiederentdeckung. Reclam, Stuttgart 2006, ISBN 3-15-010598-6, S. 253–256.
  • Joyce Tyldesley: Ägyptens Sonnenkönigin. Biographie der Nofretete. Limes, München 1999, ISBN 3-8090-3017-1, S. 288–293.
  • Gitta Warnemünde: Die Büste der Nofretete. Aus der Wüste auf die Insel – eine Reise mit Hindernissen. In: Kemet Heft 3/2010, ISSN 0943-5972, S. 34-39.
  • Carola Wedel: Nofretete und das Geheimnis von Amarna. von Zabern, Mainz 2005, ISBN 3-8053-3544-X, S. 11–26 und S. 83–88.
  • Dietrich Wildung: Die Büste der Nofretete. Ägyptisches Museum und Papyrussammlung, Berlin (= Vernissage Meisterwerke. Vernissage-Verlag, Heidelberg 2009.
  • Dietrich Wildung: Einblicke. Zerstörungsfreie Untersuchungen an altägyptischen Objekten. In: Jahrbuch Preußischer Kulturbesitz. Bd. 29, 1992, S. 148–151 (Auch: Sonderdruck).

Vanjske veze[uredi - уреди]