Aram Hačaturjan

	Aram Hačaturjan
	;
Informacije
Puno ime	Aram Iljič Hačaturjan
Datum rođenja	6. jun 1903.
Mesto rođenja	Tbilisi
Datum smrti	1. maj 1978.
Mesto smrti	Moskva
Dela
Poznatija dela	Igra sabljama

Aram Hačaturjan (jer. Արամ Խաչատրյան, Aram Xačatryan; rus. Арам Ильич Хачатурян; Tbilisi, 6. jun 1903. – Moskva, 1. maj 1978) bio je sovjetsko-jermenski kompozitor na čija je dela često uticala jermenska narodna muzika.

Život

Aram Hačaturjan je rođen u Tbilisiju, Gruzija, Rusko carstvo u siromašnoj jermenskoj porodici. U svojoj mladosti, bio je fasciniran muzikom koju je slušao oko sebe, ali u početku nije proučavao muziku niti učio kako da je čita. Godine 1921, otputovao je u Moskvu kako bi se pridružio svom bratu, neznajući ni reč ruskog. Iako nije imao gotovo nikakvog muzičkog obrazovanja, Hačaturjan je pokazao takav talenat da je primljen na Gnesin institut, gde je studirao violončelo kod Mihaila Gnesina i upisao kurs kompozicije (1925).

Godine 1929, prebacio se na Moskovski konzervatorijum, gde je studirao kod Nikolaja Mjaskovskog. U 1930-im godinama, oženio se kompozitorkom Ninom Marakovom, koleginicom iz klase Mjaskovskog. Godine 1951, postao je profesor na Gnesin muzičkoj akademiji i Moskovskom konzervatorijumu. Takođe je bio na važnim mestima u Sindikatu kompozitora, koji je kasnije oštro optužio neka njegova dela da pripadaju muzičkom „formalizmu“, zajedno sa delima Sergeja Prokofjeva i Dmitrija Šostakoviča. Ova tri kompozitora postali su takozvani „titani“ sovjetske muzike, uživajući svetski ugled kao jedni od vodećih kompozitora 20. veka.

Muzika

Hačaturjanova dela uključuju koncerte za violinu, violončelo i klavir, koncertne rapsodije za iste instrumente, tri simfonije, od kojih treća sadrži delove za petnaest dodatnih truba i orgulje, i balete Spartak i Gajane (adađo je korišćen u filmu 2001: Odiseja u svemiru Stenlija Kjubrika). U poslednjem činu ovog drugog baleta nalazi se Hačaturjanov verovatno najpoznatiji stav, „Igra sabljama“. Takođe je pisao muziku za klavir kao što je „Dve dame kako ogovaraju“, brza i živahna pesma.

Komponovao je i nešto filmske i scenske muzike za predstave kao što je produkcija Maskarade Mihaila Ljermontova iz 1941. godine. Kinematički kvalitet njegove muzike za Spartaka jasno se video kada je upotrebljena kao tema za popularnu dramu televizije BBC, The Onedin Line, tokom 1970-ih godina. U filmu The Hudsucker Proxy Džoela Koena takođe se javlja muzika iz Spartaka i Gajane (uključujući i Igru sabljama) pomešana sa originalnim kompozicijama Kartera Barvela. Takođe je komponovao i državnu himnu Jermenske SSR, čija je melodija jedna od pet onih koja može da postane sledeća državna himna Jermenije. Vrhunac drugog stava Spartaka korišćen je u filmu Ledeno doba: Otopljavanje.

Hačaturjan i komunizam

Hačaturjan je bio oduševljen komunizmom. Godine 1920, kada je Jermenija postala sovjetska republika, Hačaturjan se priključio propagandnom vozu koji je obilazio Jermeniju, punom gruzijsko-jermenskih umetnika. Hačaturjan se učlanio u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza 1943. godine. Njegovi komunistički ideali, zajedno sa jermenskim nacionalizmom, očigledni su u njegovim delima, posebno u baletu Gajane (čija se radnja odvija na zajedničkoj farmi) i u Drugoj simfoniji. Zbog Simfonijske pesme, koja je kasnije nazvana Treća simfonija, Hačaturjan je postao omražen u partiji. Ironično je to što je Hačaturjan napisao to delo u čast komunizmu: „Želeo sam da napišem takvu kompoziciju u kokoj bi publika osetila moj nepisani program bez najave. Želeo sam da ovo delo izrazi radost sovjetskog naroda i njegov ponos u svoju veliku i moćnu državu.“ Moguće je da Hačaturjan nije uspeo u svojim namerama, jer nije napisao posvetu ili programske beleške uz to delo. Andrej Ždanov, sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije, doneo je takozvani dekret Ždanova 1948. godine. Dekret je osudio Šostakoviča, Prokofjeva, Hačaturjana i ostale sovjetske kompozitore kao „formaliste“ i „antipopularne“. Svu trojicu optuženih kompozitora naterali su da se javno izvine. Dekret je veoma uticao na Hačaturjana: „To su bili tragični dani za mene... Veoma nepravično su me udarili po glavi. Moj govor pokajanja na Prvom kongresu nije bio iskren. Bio sam slomljen, uništen. Ozbiljno sam premišljao promenu profesije.“

Hačaturjan je umro u Moskvi 1. maja 1978. godine, nešto pre svog 75. rođendana. Sahranjen je u Jerevanu, Jermenija, zajedno sa ostalim znamenitim Jermenima koji su celom svetu učinili jermensku umetnost dostupnom. Godine 1998, odata mu je čast time što se njegova slika pojavila na jermenskom papirnom novcu (50 drama).

Poznati učenici

Dela

Baleti

Ščastje (1939)
Gajane (1939–41), koji uključuje poznatu Igru sabljama
Spartak (1950–54) Muzika iz ovog baleta služila je kao glavna tema za britansku televizijsku seriju The Onedin Line.

Orkestarska

Simfonije
- Simfonija br. 1 (1934)
- Simfonija br. 2 (dve verzije: 1943, 1944)
- Simfonija br. 3 (1947)
Svita igre (1933)
Svita iz Gajane br. 1 (1943)
Svita iz Gajane br. 2 (1943)
Svita iz Gajane br. 3 (1943)
Državna himna Jermenske SSR (1944)
Ruska fantazija (1944)
Svita iz Maskarade (1944)
Oda u sećanju Vladimira Iljiča Lenjina (1948)
Svita iz Staljingradske bitke (1949)
Trijumfalna pesma, svečana pesma (1950)
Svita iz Valensijanske udovice (1952)
Svita iz Spartaka br. 1 (1955)
Svita iz Spartaka br. 2 (1955)
Svita iz Spartaka br. 3 (1955)
Simfonijske slike iz Spartaka (1955)
Pozdravna uvertira (1958)
Svita iz Ljermontova (1959)

Vokalna orkestarska

Pesma o Staljinu (1938)
Tri arije (Pesma, Legenda, Ditiramb), za vokal visokog tona i orkestar (1946)
Oda radosti, balada za solistkinje, hor, violine, harfe i orkestar (1956)
Balada o domovini, za soliste i simfonijski orkestar (1961)

Koncertna

Koncert za klavir (1936)
Koncert za violinu (1940), takođe postoji i kao verzija koncerta za flautu
Koncert za violončelo (1946)
Koncertna rapsodija za violonu i orkestar (1961)
Koncertna rapsodija za violončelo i orkestar (1963)
Koncertna rapsodija za klavir i orkestar (1968)

Kamerna

Gudački kvartet (1931)
Trio za klarinet, violinu i klavir (1932)

Instrumentalna

Pesma lutajućeg Ašuga za violončelo i klavir (1925)
Elegija za violončelo i klavir (1925)
Komad za violončelo i klavir (1926)
Igra br. 1 za violinu i klavir (1926)
San za violončelo i klavir (1927)
Pantomima za obou i klavir (1927)
Alegreto za violinu i klavir (1929)
Pesma-poema (u čast Ašuzima) za violinu i klavir (1929)
Grupna igra za bajan (1932)
Sonata za violinu (1932)
Nokturno iz Maskarade za violinu i klavir (1941)
Sonata za solo violončelo (1974)
Sonata-pesma za solo violinu (1976)

Klavirska

Pesma (1925)
Pesma (1926)
Valcer-etida (1926)
Andantino (1926)
Varijacije na temu „Solfeđo“ (1928)
Sedam recitacija i fuga (1928, 1966)
Svita (Tokata, Valcer-Kapričo, Igra) (1932)
Igra br. 3 (1933)
Marš br. 3 (1934)
Budenovka, grupna igra (nedatirano)
Koreografski valcer (1944)
Tri komada (Ostinato, Romansa, Fantastični valcer) (1945)
Album za decu br. 1, 10 komada (1947)
Vlacer iz Maskarade (1952)
Sonatina za klavir (1959)
Sonata za klavir (1961)
Album za decu br. 2 (1965)
Tokata (1932)

Scenska muzika

Ujak Bagdasar (1927)
Katabala (1928)
Orijentalni zubar (1928)
Dug časti (1931)
Magbet (1933)
Razrušen dom (1935)
Divan dan (1937)
Baku (1937)
Valensijanska udovica (1940)
Maskarada (1941)
Zvonjava iz Kremlja (1942)
Zvučni izviđač (1943)
Poslednji dan (1945)
Južni nevolja (1947)
Priča o istini (1947)
Ilja Golovin (1949)
Prolećna struja (1953)
Anđeo čuvar iz Nebraske (1953)
Ljermontov (1954)
Magbet (1955)
Kralj Lir (1958)

Limeni orkestar

Borbeni marš br. 1
Borbeni marš br. 2 (1930)
Muzika za igru (na temu jedne jermenske pesme) (1932)
Marš br. 3 (Uzbekistanski marš) (1932)
Igra (na temu jedne jermenske pesme) (1932)
Herojima patriotskog rata, a march (1942)
Marš milicije moskovske crvene zastave (1973)

Dalje čitanje

Robinson, Harlou (July 2007). „The Caucasian Connection: National Identity in the Ballets of Aram Khachaturian”. Nationalities Papers 35 (3): 429–438.

Reference

Ehrenburg, I., Khachaturian, A., and Pomerantsev, V. (1953). “Three Soviet artists on the present needs of Soviet art.” Soviet Studies, 5(4), 427–434.
Yuzefovich, V. (1985). Aram Khachaturyan (N. Kournokoff & V. Bobrov, Trans.). New York: Sphinx Press. ISBN 0-8236-8658-2.

Vanjske veze