Zoran Đinđić

Izvor: Wikipedia
Zoran Đinđić
Зоран Ђинђић
Zoran Đinđić

Na dužnosti
25. januar 2001. – 12. mart 2003.
Prethodnik: Mirko Marjanović
Nasljednik: Zoran Živković

Na dužnosti
21. februar 1997. – 30. septembar 1997.
Prethodnik: Nebojša Čović
Nasljednik: Vojislav Mihailović

Rođen/a 1. august 1952. (1952-08-01)
Bosanski Šamac, NR Bosna i Hercegovina, FNRJ
Umro/la 12. mart 2003. (dob: 50)
Beograd, Republika Srbija, Srbija i Crna Gora
Državljanstvo Srbin
Politička stranka Demokratska stranka
Suprug/a Ružica Đinđić
Religija Ateista
Potpis Zoran Đinđić's signature

Zoran Đinđić (O ovom zvuku izgovor; rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu, ubijen 12. marta 2003. u Beogradu) je bio srpski političar i državnik, doktor filozofije po obrazovanju, jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, predsednik Vlade Republike Srbije (2001.-2003.) i gradonačelnik Beograda (1997.).

Biografija[uredi - уреди]

Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu (današnjem Šamcu), gradiću na obali Save u severnom delu Bosne i Hercegovine u sadašnjoj Republici Srpskoj a ondašnjoj FNRJ. Završio je Devetu gimnaziju u Beogradu, gde je njegov otac Dragomir premešten kao oficir JNA.

Studije[uredi - уреди]

Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[1] Još tokom studentskih dana se zainteresovao za politiku, a za sebe je tada govorio da je „levi anarhista[2]. Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola.

S grupom istomišljenika Zoran je ubrzo preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu. Početkom januara 1974. godine, savezi studenata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane, organizuju studentski skup u Ljubljani. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[3] Nakon što je slovenačka policija brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, organizatori, uključujući i Đinđića, su uhapšeni. Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili su osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[3]

Nakon sukoba sa komunističkim režimom zbog pokušaja organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić odlazi u Nemačku.[4], gde nastavlja studije filozofije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu. Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[5] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na Jugoslaviju.

1979. je doktorirao na univerzitetu u Konstancu na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[6]

Profesura[uredi - уреди]

1989, Đinđić se vratio u Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.[7] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl.

Wikicitati „Od drugih se razlikujem po tome što želim da promenim svet u Srbiji dok inetelektualci posmatraju i analiziraju pušeći cigarete i gunđajući.“
()

Poličitko delovanje[uredi - уреди]

Zoran Đinđić je zajedno sa drugim srpskim disidentima osnovao Demokratsku stranku. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. i izabran je u Narodnu skupštinu Republike Srbije. 1994. je postao predsednik Demokratske stranke. Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Nakon sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[8]

Nakon niza masovnih protesta zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Đinđić je 21. februara 1997. postao predsednik Skupštine grada Beograda. Sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić stvorio je koaliciju „Zajedno“, koja se raspala samo četiri meseca nakon svoje pobede. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove.[9]

Nakon ubistva izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na uskrs tokom NATO bombardovanja Srbije, Zoran Đinđić se privremeno sklonio u Crnu Goru, navodno zbog informacije da je on sledeći na spisku za ubistva tajne službe uprave tadašnjeg Predsednika SRJ Slobodana Miloševića.{Zatim je otišao u zapadne zemlje, označen kao politički prijatelj od strane zapadnih lidera kao što su Gerhard Šreder i Bil Klinton. Izraelskom listu Harec dao je izjavu u kojoj navodi da je „za NATO najlogičnije da nastavi bombardovanje koje je jako efikasno“[10]. U septembru 1999, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm. Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost.

Zoran Đinđić je igrao važnu ulogu u predsedničkim izborima Savezne Republike Jugoslavije septembra 2000. i demonstracijama 5. oktobra[11] koji su doveli do zbacivanja Miloševićeve vlasti, a onda je vodio široku Demokratsku opoziciju Srbije koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Postao je premijer Srbije 25. januara 2001.

Wikicitati „Želimo modernu Srbiju koja će se takmičiti sa drugima i imati glavnu ulogu na Balkanu, u kojoj će biti malo trutova, a mnogo radilica.“
()

2001. Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.[12] Kasnije je izjavio da je „razočaran razvučenim suđenjem Miloševiću“ i obeležio suđenje kao „skupi cirkus“.[13]

Smatra se da je Đinđić bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država. Njegovi sastanci sa Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i ostalima su nagoveštavali da je Zapad podržavao njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim saveznikom i tadašnjim Predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najopasniji politički suparnik u Srbiji. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se navodno ohladili zbog Đukanovićevih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.

Sredinom 2001. godine, u doba Đinđićevog upravljanja Vladom Srbije, ta Vlada je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime tzv. vladine elektronske inicijative.[14]

Ubistvo[uredi - уреди]

Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajuć postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov telohranitelj Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica.

Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski specijalac Zvezdan Jovanović, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je tokom svoje završne reči na suđenju povodom ubistva Zorana Đinđića izjavio da nikada nije na čoveka pucao iz snajpera, odnosno da nije obučeni snajperista.

Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja ubistva. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član tzv. Zemunskog klana, vozeći kamionet autoputem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi pored autoputa, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

Wikicitati „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.“
(O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine.)

Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, „reformske ekonomske politike“, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i pokušaja rasformiranja Jedinice za specijalne operacije. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva. Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika. Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003. Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Đinđić je bio oženjen Ružicom i imao je dvoje dece. Njegova kćerka Jovana je rođena 1990. godine, a njegov sin Luka je rođen 1993. godine. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. pratili su mnogi stanovnici Srbije, kao i strane delegacije.

Aleksandar Simović, koji je među drugima optužen za zagovor na ubistvo Đinđića, uhapšen je 23. novembra 2006. u Beogradu.

Obeležavanje godišnjice[uredi - уреди]

Godišnjica ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića obeležava se svakog 12. marta sa više različitih događaja. Članovi porodice i najviši funkcioneri Demokratske stranke polažu cveće i vence na grob ubijenog premijera u Aleji zaslužnih na Novom groblju u Beogradu. Ministri iz nekadašnje vlade Zorana Đinđića, vlade Zorana Živkovića kao i aktuelne vlade u odvojenim terminima odaju poštu polaganjem venaca na spomen-ploču u dvorištu zgrade Vlade Srbije.

U organizaciji Liberalno-demokratske partije svakog 12. marta održava se “Šetnja za Zorana” u kojoj nekoliko hiljada građana šetnjom do mesta gde je Đinđić ubijen u dvorištu Vlade Srbije, a potom ka Novom groblju gde u Aleji velikana pokojnom premijeru još jednom odaju poštu polaganjem cveća i paljenjem sveća.

Fond “Dr Zoran Đinđić” obeležava godišnjicu organizovanjem takmičenja u besedništvu pod nazivom “Besede u Zoranovu čast” u kojem mladi ljudi unapređuju veštine besedništva promovišući vrednosti za koje se zalagao Zoran Đinđić.

Godišnjica Đinđićeve smrti obeležava se i u mnogim gradovima Srbije, u Kosovskoj Mitrovici, Čačku, Smederevu, kao i mestu njegovog rođenja - Prokuplju.

V. također[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

Spoljne poveznice[uredi - уреди]

  1. Fond "Dr Zoran Đinđić"
  2. Dr Zoran Đinđić
  3. Akcija "AKO SRBIJA STANE"
  4. KAPIRAJ KOPIRAJ
  5. [4] Život Zorana Đinđića
  6. Atentat – hronologija, Peščanik, 10. 3. 2011.


 
Predsednici Vlade Republike Srbije
Državna zastava Republike Srbije

Dragutin Zelenović | Radoman Božović | Nikola Šainović | Mirko Marjanović | Milomir Minić | Zoran Đinđić | Zoran Živković | Vojislav Koštunica