Prvi srpski ustanak

Izvor: Wikipedia
Coat of arms of Serbia small.svg

Ovaj članak je dio serije
Istorija Srbije

Srednjovekovna Srbija
Raška
Srpsko Carstvo
Moravska Srbija
Bitka na Kosovu
Srpska Despotovina
Otomanska Srbija
Smederevski sandžak
Austrijska Srbija 1717-39
Prvi srpski ustanak
Drugi srpski ustanak
Moderna Srbija
Kneževina Srbija
Kraljevina Srbija
Srbija u prvom svetskom ratu
Kraljevina Jugoslavija
Nedićeva Srbija
SFR Jugoslavija
Socijalistička Republika Srbija
Srbija u jugoslovenskim ratovima
SR Jugoslavija
Srbija i Crna Gora
Republika Srbija
Istorija Vojvodine
Istorija Kosova
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Beogradskom pašaluku protiv Turaka u periodu od 14.2.1804-7.10.1813. godine. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu zauzmu teritoriju pašaluka. Ovaj ustanak je prethodio Drugom srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do stvaranja moderne Srbije.


Pozadina[uredi - уреди]

Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak

U 18. veku turski feudalizam je ušao u fazu raspadanja i to se naročito odrazilo na njen međunarodni položaj. Turska vojska je postepeno gubila svoju nekadašnju moć i organizovanost, a i u naoružanju, opremi i obuci znatno je zaostajala za armijama evropskih sila. To je bio jedan od razloga što Turska nije bila više u stanju da očuva integritet velike Osmanlijske imperije. S druge strane, nizali su se neuspesi i u austrijsko-turskim i rusko-turskim ratovima. Teritorijalne pretenzije na tursko carstvo bile su sve učestalije, tj. takozvano Istočno pitanje postajalo je sve aktuelnije. Međutim, Turska je uspela na neki način da ublaži krizu svoje imperije zahvaljujući Napoleonovim ratovima, koji su tada potresali i zaoštravali odnose i interese velikih sila.

Stanje u Beogradskom pašaluku pred Prvi srpski ustanak[uredi - уреди]

Svištovskim mirom je okončan poslednji austrijsko-turski rat koji se vodio od 1788. do 1791. Srbi su kao dobrovoljci aktivno učestvovali na strani Austrije. Ovaj period srpske istorije se naziva Kočina krajina, po Koči Anđelkoviću, jednom od srpskih komandanata. Svištovski mir nije doneo Srbima oslobođenje od turske vlasti, već samo amnestiju. Da bi smirio situaciju, turski sultan Selim III je fermanima iz 1793/1794. potvrdio Srbima ranije organe vlasti, tako da su, pored vezira i kadije, selima upravljali i knezovi, a u knežinama oborknezovi. Tada je u Beogradskom pašaluku bilo 45 knežina; zatim, fermanom od aprila 1796. godine, na čelo 12 nahija birani su obor-knezovi, koji su sami ubirali poreze i predavali ih vlastima (čak su delimično vršili i sudsku i upravnu vlast u svojim knežinama), ali sukobi između janjičara, koji su i dalje hteli najvišu vlast i spahija, koji su želeli osvetu, zbog ugroženog položaja, sve više su zaoštravani.

Dolaskom novog paše Abu Bekira, situacija u Srbiji se dosta izmenila. Odmah posle njegovog dolaska u Niš, organizovano je ubistvo tadašnjeg predvodnika janjičara, Deli-Ahmeta. Njega je s leđa ubio jedan od pašinih sluga, prilikom njegove posete Nišu.

Odmah nakon toga, posebnim fermanom paša je naredio janjičarima da se uklone iz Beograda i pašaluka. Janjičari su se pretežno sklonili u susedne pokrajine. U narednom periodu u Srbiji dolazi do oživljavanja privrede, a tako je bilo u Srbiji na početku vladavine Hadži Mustafe, naslednika Abu Bekira. Čak su za vreme njegove vladavine neki Srbi, kao Aleksa Nenadović, došli do položaja obor-knezova, zato su novog pašu neki nazivali "srpskom majkom".

Povratak dahija[uredi - уреди]

Proterani janjičari našli su utočište u Vidinu, tačnije kod sina vidinskog ajana Osmana Pazvanoglua, koji je bio zaslužan, najverovatnije po nagovoru janjičara, za napad na nahije beogradskog pašaluka. Porta je primorana da se brani i zato uključuje Srbe u borbu protiv janjičara. Već krajem 1793. godine Srbi kod sela Kolara učestvuju u borbi protiv janjičara koji su zauzeli Požarevac i krenuli prema Smederevu. Zbog opasnosti od daljih janjičarskih napada, 1797. godine formirana je srpska narodna vojska na čelu sa Stankom Harambašićem, koja je krajem aprila 1797. godine brojala oko 15.000 ljudi. Međutim, približavanje francuskih trupa turskim teritorijama (zauzimanje Krfa i drugih Jonskih ostrva 1797-99. i iskrcavanje Napoleona Bonaparte u Egiptu 1798. godine) uticalo je na Portu 1798. godine da zaključi savez sa Rusijom, uz obostranu garanciju stečenih poseda.

Kako Porta nije uspela da oružjem umiri janjičare, Hadži Mustafa je primoran da im dozvoli povratak u pašaluk, iako su oni proterani iz Beograda posebnim fermanom. U početku, janjičari, koji su se već vratili u Srbiju, nisu toliko navaljivali na pašu da im vrati oduzeta imanja, ali veoma brzo sukobili su se sa domaćim obor-knezovima. Situacija u zemlji se naročito pogoršala kada su janjičari ustali i protiv samog paše. Zbog toga je on za rat protiv janjičara angažovao Srbe, Turke, ali i svog sina Derviš-bega. Međutim, u julu 1801. godine janjičari su zauzeli Beograd i primorali pašu da udalji svoju vojsku; ubrzo nakon povlačenja Srba i odlaska Turaka u Niš, Hadži-Mustafa je ubijen (15. decembra), baš onog dana kad mu je sin, kojeg je ovaj odmah obavestio o svom hapšenju, stigao skoro do Beograda.

Vrhovnu vlast tada su preuzeli četiri vođe janjičara, Alija Kučuk, Aganlija, Jusuf Mula i Mehmed-aga Fočić. Nazivali su sebe dahijama, a svakom od njih pripao je jedan deo zemlje, a zajedničku vlast vršili su iz Beograda. Dahije su ukinule povlastice iz 1793. i 1794. godine, sami ubirali poreze i druge dažbine, sudili i presuđivali po svojoj volji.

Turska Porta je bila potpuno nemoćna, što je ugrozilo autoritet centralne vlasti i sultana. Kao naslednik, u Beograd je stigao Hasan-paša, koji nije imao nekog velikog uticaja ni na tadašnju vlast, ali ni na dahije. Zbog bojazni Porte da bi janjičari mogli u Beograd dovesti samog Pazvanoglua, što bi dovelo do još većih zaoštravanja odnosa u Srbiji, posebnim pismom s Porte, 10. maja 1802. godine janjičarima je oproštena učinjena krivica.

Vladavina dahija[uredi - уреди]

Stanje u pašaluku stvoreno janjičarskim terorom uticalo je na ujedinjenje svih srpskih društvenih snaga (seljačke mase, starešinski i trgovački sloj) da se dignu na ustanak. U Zemunu se okupio veliki broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je najaktivniji bio Petar Ičko, a na Turskoj strani najviše se isticao nekadašnji pašin blagajnik Hasan-Beg, na čijoj je strani bio i priličan broj spahija, koji su bili ugroženi od dahija. Oni su već u leto 1802. godine pokušali da organizuju neki veći pokret u Srbiji, ali su zbog prerane akcije oko Požarevca i ispod Avale pretrpeli neuspeh. Nakon ovog poraza, pritisak koji su dahije vršile na spahije bio je sve veći. Pobunjenici su već tada uputili pismo Carigradu u kojem traže pomoć sultana Selima III.

U Crnoj Gori vladalo je slično raspoloženje, Crnogorci su bili spremni da se priključe zajedničkom ustanku u Beogradskom pašaluku. Vladika Petar I je početkom 1804. godine pisao dečanskom igumanu da će Crnogorci zajedno sa Srbijancima dići organizovan ustanak protiv Turaka. Takođe, on je 1803. godine u Rusiju uputio arhimandrita Arsenija Gagovića da traži Rusku pomoć. Međutim, Rusija je u to vreme bila u savezu sa Turskom, pa zato nije htela ni na koji način da učestvuje u ustancima Balkanskih naroda koji bi oslabili Tursku državu. Takođe, ustanici nisu računali ni na saradnju s Portom, tako da su morali samostalno da otpočnu oružanu borbu protiv Dahija, ali im je bilo bar omogućena povoljna nabavka oružja u Austriji, preko srpskih trgovaca. Početkom 1803. godine sastalo se 12 knezova valjevske nahije, među kojima su se naročito isticali Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Na ovom sastanku odlučeno je da se za 8 meseci podigne ustanak. Neke starešine iz Šumadije su se takođe sastale i donele sličnu odluku. Krajem iste godine Aleksa Nenadović je uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu majoru Mitezeru, u kojem je konstatovano da su Srbi posvađali dahije i da će najverovatnije doći do oružanog sukoba između njih.

Seča knezova[uredi - уреди]

Sasvim slučajno ovo pismo je palo u ruke dahijama, koji su tek tada uvideli kakva je situacija u Beogradskom pašaluku. Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem ustanku, dahije su organizovale seču knezova, januara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, naročito onih koji su se istakli u borbi protiv janjičara i u Kočinoj krajini.

U ovom teroru koji su sprovodile beogradske dahije stradalo je oko 70 lica, među njima i Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i Hadži Ruvim. Pored toga, dahije su primoravale stanovništvo da preda oružje. Zbog toga je narod bežao u šume, a negde čak i pružao otpor i napadao janjičarske odrede.Ovaj dogadjaj je potstakao srpsko stanovnistvo na ustanak.

Buna[uredi - уреди]

Srbija u vreme Prvog srpskog ustanka 1809. godine
Srbija u vreme Prvog srpskog ustanka 1813. godine

Zbor u Orašcu[uredi - уреди]

Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara, a to su bili Đorđe Petrović, kog su Turci nazvali Karađorđe, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako i domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i Stanoje Glavaš i hajduk Veljko.

Na ovu vest diglo se stanovništvo i s one strane Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović, Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija bila je i s one strane Morave, gde su se istakli Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac. Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem.

Za vođu ustanka na skupštini najuglednijih iz Šumadije prvo je predložen Stanoje Glavaš, ali pošto je to ovaj odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja u kragujevačkom okrugu, ali posle njegovog odbijanja i na njegov predlog za vođu ustanka izabran je Karađorđe 14. februara 1804. godine na jednom zboru u Orašcu. Na ovom zboru bilo je oko 300 ljudi, uglavnom iz okoline. Posle izbora vođe, ustanak je postepeno uzimao sve više maha, a Karađorđe je poručio svim prijateljima, poznanicima i prvim ljudima u okolnim nahijama da ustaju na Turke, ubijaju subaše i pale hanove.

Buna na dahije[uredi - уреди]

Dahije su bile iznenađene i uplašene masovnošću ustanka i zato su počele raznim podmićivanjem, pregovorima i prevarom da zaustave ustanak. Tako je Aganlija sa oko 400 janjičara pošao u Šumadiju, 21. februara 1804. godine, s ciljem da pregovara sa ustanicima, ali u stvari glavni povod je bilo izvršenje napada na pobunjenike. On je srpskom narodu obećavao bolji položaj i ukidanje hanova, a Karađorđu je nudio novac ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od njegovog u Topoli. Lične ponude on je odbio, a za obećanje u vezi sa promenom režima tražio je jamstvo i Austrijanaca, jer se nije mogao osloniti na turska obećanja. Kako Aganlija nije na to pristao, zajedno sa svojom vojskom pretrpio je poraz u boju u Drlupi 24. februara, u kojem je ranjen u nogu i jedva uspeo pobeći u Beograd. Ovo je ujedno bio prvi sukob ustanika protiv dahija, ali i njihova prva pobeda. Značaj ove pobede je bio od velike važnosti, jer je podigao moral srpskom stanovništvu. Nakon ovog poraza, dahije su opet pokušale preko svojih delegata, koje je Karađorđe primio u Hasan-pašinoj palanci (Smederevska Palanka), 4. marta, da pregovaraju o miru. Kao uslov za mir Karađorđe je tražio izručenje dahija, što oni, naravno, nisu prihvatili. Zbog toga su pregovori završeni bez rezultata. Ubrzo su srpski ustanici, zajedno sa svojim vođom, 18. marta zauzeli Rudnik, a u aprilu potukli janjičare kod Batočine i Jagodine, a ostatke janjičara, koji su se povlačili prema Beogradu, potukao je kod sela Leštana Vasa Čarapić. Krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od Turaka, a ustanici, kojih je početkom marta bilo oko 10.000, zajedno sa svojim vođom Karađorđem približili su se Beogradu.

Kad su ustanici 20. marta bili već nadomak Beograda, u gradu je zavladala panika, dahije su organizovale otpor i zatražile pomoć na više strana, naročito iz Bosne i iz Vidina; s druge strane bili su spremni na pregovore, ali i na znatna popuštanja. Pomoć od Porte nisu mogli tražiti, jer su i sami bili odmetnici, čak su neki pisali da je nekoliko okolnih paša učestvovalo u borbi protiv dahija. S druge strane bila im je uskraćena pomoć i od nekadašnjeg prijatelja Pazvanoglua koji je i dalje težio da potčini pod svoju vlast i Beograd, čak je to i tražio od Porte u januaru 1804. godine.

Sad kad je celo polje od Save i Dunava bilo na nogama, pod komandom Jakova na Savi, Čarapića na Dunavu, a između njih bili su Karađorđe i Katić, Carigrad se ipak zainteresovao za ustanak. Hasan-beg, Ibrahim-aga Fidahić i drugi nezadovoljni u samom Carigradu, pokušavali su da skrenu pažnju velikog vezira na ovaj sukob koji sve više prerasta u pravi rat. Oni su smatrali da je poželjan otpor sa bilo koje strane protiv osionih dahija, i zbog toga je veliki vezir dopustio Hasan-begu da oko sebe prikupi spahije koje su pobegle od janjičara, zatim je kneza Jovana Raškovića, koji se baš tad nalazio u Carigradu, postavio za nadzornika carina u Beogradu, a bosanskom paši Bećiru naredio je da čitavu stvar uzme u svoje ruke, udalji dahije i uspostavi red u pašaluku.

Sa 3.000 ljudi bosanski paša stigao je u Srbiju, gde su ga ljudi dočekali sa najvišim počastima. Njegov dolazak je uplašio dahije, naročito zbog toga što su shvatili da je ipak moguće da jedan paša sklopi savez sa rajom, što su oni do tada smatrali nemogućim.

Pored toga što je trebao zavesti red u Beogradskom pašaluku, Bećir-paša je imao sultanovo ovlašćenje da ubije četiri beogradske dahije, da bi na taj način izmirio janjičare sa hrišćanskom rajom. On je to i uspeo tako što je dahije izolovao na dunavsko ostrvo Ada-kale, a zatim ostavio Srbima da ih ubiju. Pored toga postavio je 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravu, što znači da su Bećir-pašine odredbe odgovarale početnim ciljevima srpskih pobunjenika.

Krajem aprila, Karađorđe je pregovarao sa austrijskim kapetanom Sajtinskim. Na ovom sastanku on je izjavio želju srpskog naroda da ih Austrija primi pod svoju zaštitu. Međutim, austrijske vlasti, zbog teškoća sa Napoleonom i zato što su htele da održe svoju neutralnost, da bi ostale ispravne prema Porti, nisu mogle da prihvate njegove ponude. Zato su one zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su ipak potajno sa Srbima vršile trgovinu municijom i oružjem.

Srbi su bili primorani da traže zaštitu Rusa, kad tu ulogu nije preuzela Austrija i zato su 3. maja 1804. godine srpske vođe uputile pismo ruskom poslaniku u Carigrad u kojem se govori o nevoljama i željama srpskog naroda, ali su takođe isticale da će i dalje ostati verne sultanu.

Do Ostružničke skupštine, na kojoj su se sastale starešine oslobođenih krajeva, borbe u Srbiji su bile u punom jeku. U zapadnom delu Beogradskog pašaluka ustanak su organizovali Jakov i Matija Nenadović; i tamo se, kao i u Šumadiji, on brzo širio i zauzeo celu Kolubaru, Tamnavu i Posavinu. Međutim, čim su Turci iz Šapca čuli za ustanak u Šumadiji, zatražili su pomoć Ali-bega Fidahića iz Zvornika, koji se zajedno sa nekoliko stotina svojih vojnika uputio u Šabac, ali pod velikim pritiskom srpske vojske neprijatelj je uništen, 28. februara 1804. godine na Svileuvi. Ova pobeda je bila od velikog značaja za valjevsku i šabačku nahiju i njen ustanički pokret. Ubrzo zatim, tačnije 18. marta, ustaničke čete zauzele su i zapalile Valjevo, opsele Šabac, delom ga spalile i saterale Turke u grad. Opsednutim janjičarima u pomoć su pristigli janjičari iz Bosne. Ali i njih je krajem aprila, na utvrđenom položaju kod manastira Čokešine, sačekala grupa ustanika pod vođstvom Jakova Nenadovića. U teškoj jednodnevnoj borbi ustanicima je nestalo municije, zbog čega su u ovom sukobu pretrpeli poraz, u kojoj su se naročito istakli braća Damnjan i Gligorije Nedić. I pored uspeha Turaka u borbi kod Čokešine, oni su primorani da predaju Šabac. Tada je veći deo ustaničkih snaga prebačen od Šapca prema Beogradu.

U aprilu i maju ustaničke čete pod komandom Milenka Stojkovića, Petra Dobrnjca, Đuše Vulićevića i Stojka Krivokuće oslobodile su sva sela između Velike Morave i Timoka i opsele Požarevac. Tada je u Požarevcu bilo oko 1.000 turskih kuća i oko 1.500 dobro naoružanih Turaka. Ali zajedničkim snagama Srbi su uspeli očistiti požarevačku nahiju od Turaka i popaliti sve hanove. U noći 7. marta Srbi su krenuli na Požarevac, gde su veoma brzo opkolili Turke, koji su se kasnije sami predali.

Karađorđe je kod Smedereva ostavio odred na celu sa Đušom Vulićevićem da čuvaju ulaz u grad, gde su bili zatvoreni Turci. Može se reći da su Srbi polovinom marta 1804. godine očistili gotovo sva sela beogradske nahije i Turke zatvorili po gradovima i tvrđavama, kao što su Beograd, Šabac, Požarevac, Smederevo, Jagodina, Karanovac, Kragujevac itd.

Pošto je ostavio jedan odred na ulazu u Smederevo, Karađorđe se uputio prema Beogradu. Jedan deo snaga uputio je da postave zasede na glavnim putevima koji vode prema Beogradu, a jednim delom je posednuta granica pašaluka na Moravi pod komandom Stevana Jakovljevića, prema užičkoj nahiji pod Petrom Kneževićem, na Maljenu pod Milovanom Grbovićem, kod Ovčara pod Milanom Obrenovićem, ispod Medvednika pod protopopom Stefanom i na Ceru pod Dimitrijem Milićancem.

Turci su pokušavali da probiju ustaničku vojsku i na taj način oslobode zauzete teritorije, ali u tome nisu imali nekog većeg uspeha. To je učinio i Kučuk-Alija sa 200 svojih vojnika, želeći da dopre do Morave u dva navrata napadao je srpsku vojsku, ali bezuspešno.

Od 21. marta do 24. aprila u Beogradu su se vodile žestoke borbe između srpskih ustanika s jedne i opsednutih Turaka s druge strane. Za vreme Karađorđevog odsustva, koji je morao napustiti Beograd zbog dolaska Kučuk-Alije, koji se je sukobljavao sa ustanicima u okolini Jagodine i Kragujevca, beogradski Turci su nekoliko puta došli u sukob sa srpskom vojskom, ali ona je bila dovoljno jaka da izdrži sve turske napade.

Život u Beogradu je bio nesnošljiv. Svi izlazi iz grada bili su zatvoreni, zbog toga je zavladala velika oskudica i u hrani i u stoci. Zbog gladi, koja je potresala Beograd, pravoslavno, ali i muslimansko stanovništvo počelo je da iseljava i napušta grad. Situacija se znatno pogoršala izbijanjem sukoba između janjičara i dahija s jedne strane i Turaka građana s druge, ali i sukoba između samih dahija. Jer, 14. aprila, u pregovorima sa beogradskim vezirom Hasan-aga pašom, dvojica dahija (Aganlija i Mehmed-aga Fočić) bili su spremni da predaju vlast, i to bi se desilo da se tome žestoko nije protivio Mula-Jusuf. To je proizvelo krizu u odnosima između samih dahija, što im nije nikako išlo u korist.

Zbog neizdržljivog i veoma kritičnog stanja u Beogradu, dahije, koje se više nisu nadale nikakvoj pomoći sa strane, pošto su im to u međuvremenu okolne paše odbile, pristale su na popuštanje i pregovore. Po nagovoru Hasan-age, koji je uputio molbu slavonskom komandantu baronu Dženejnu, dahije su pristale na sastanak sa najizrazitijim srpskim prvacima u Zemunu.

Skupština u Ostružnici[uredi - уреди]

Sastanku u Zemunu prethodila je skupština u Ostružnici (6-15. maja 1804. godine), gde se, pored dogovora o tome šta će se izneti pred dahijske izaslanike u pregovorima o miru u Zemunu, razgovaralo i o daljem razvoju ustanka, organizaciji nove vlasti, nabavci municije itd.

Sa ove skupštine je zahtevano da se dahije proteraju iz Beograda, da svaki vezir upravlja po fermanu iz 1793. godine, u svakoj nahiji da bude sudnica i da se svima sudi po zakonu, zatim tražili su slobodu vere, tj. da obnavljaju porušene manastire, da su običaji vere slobodni, slobodnu trgovinu i da raja prodaje svoja dobra kome želi, da srpsko stanovništvo sámo bira svoje knezove itd.

Dok je u Ostružnici zasedala skupština, posredstvom komandanta Slavonske krajine generala Dženejna organizovan je sastanak srpskih starešina i predstavnika dahija 10. maja u Zemunu. Ustanici nisu želeli mirenje s dahijama, postavili su zahteve za koje su znali da neće biti prihvaćeni: da se u Beogradskom pašaluku vrate na snagu samoupravne povlastice iz 1793. godine, dahije pobiju, janjičari napuste pašaluk i da sprovođenje tih uslova garantuje Austrija. Kako pregovori u Zemunu nisu dali rezultata, zasedanje u Ostružnici je nastavljeno i odlučeno je da se borba protiv dahija nastavi bez kompromisa.

Opsada Beograda[uredi - уреди]

Posle sastanka u Zemunu, ustaničke starešine zajedno sa svojom vojskom počele su se prikupljati oko Beograda. Kragujevačku i rudničku vojsku predvodio je Karađorđe, a valjevsku i šabačku Jakov Nenadović, prota Matija, Živko Dabić, Ostoja Spuž i Andrija Vitomirović. Njihov osnovni cilj bio je oslobođenje Beograda i, kada je Karađorđe pošao u susret valjevskoj vojsci, 9. maja 1804. godine, Turci su pokušali da ih spreče, ali bezuspešno. Turke su predvodile dahije i Alija Gušanac. Veliki uspeh ove bitke je taj što se na ovaj način suzila opsadna linija oko Beograda. Ubrzo zatim oslobođen je Požarevac 12. maja i Smederevo 6. jula 1804. godine.

Diplomatske akcije ustanika i Porte[uredi - уреди]

Verujući da ustanici mogu očekivati pomoć od Rusije, Karađorđe i ustaničke starešine su 27. jula 1804. napisali molbu ruskom caru i odredili izaslanstvo na čelu sa protom Matejom Nenadovićem, koje je otputovalo u Rusiju. Izaslanici su objasnili razloge dizanja ustanka, njegove dotadašnje rezultate, neuspele pregovore sa Bećir-pašom i rešenost ustanika da se bore dok ne ispune svoje zahteve uz jemstvo Rusije i Austrije. Istaknuta je želja ustanika da se u Srbiji uspostavi samostalna srpska država koja bi bila pod zaštitom Rusije, ali koja bi i dalje plaćala danak sultanu. Takođe je zatražena pomoć u oružju, municiji, novcu i vojnim stručnjacima. Primivši ove molbe, car je 28. novembra 1804. naredio da se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao pismo ruskom poslaniku u Carigradu sa uputstvom kako da utiče na Portu.

Istovremeno je sultan rešio da pregovorima umiri Srbe, pa je zamolio vlaškog i moldavskog kneza da, kao hrišćani, posreduju između Porte i ustanika. Vlaški knez je u jesen 1804. poslao svog izaslanika među ustanike, ali su oni rekli da su i dalje verni sultanu, ali su tražili da Alija Gušanac bude uklonjen iz Beograda i da odnose utvrđene pregovorima sa Bećir-pašom garantuje jedna strana sila. Sultan je odbio predloge Srba, a oni su odbili sultanov zahtev da raspuste oružane odrede. Rezultate nisu dali ni ubeđivanja moldavskog kneza i Carigradske patrijaršije.

Karađorđe je međutim poslušao savete Bećir-paše i drugih posrednika da bude tolerantniji prema Porti, pa je smanjio ustaničke snage oko Beograda. Izgubivši strpljenje prema ustanicima, Porta je aprila 1805. naredila niškom Hafiz-paši da počne da skuplja vojsku i uguši bunu. Ni Karađorđe nije sedeo skrštenih ruku, pa je još u martu 1805. jedan deo ustaničke vojske od Beograda pomerio ka Zapadnoj Moravi radi zauzimanja Karanovca, Trstenika, Požege i Užica, a drugi deo prema Velikoj Moravi radi odbrane ako tim pravcem krenu Turci.

Ustanak[uredi - уреди]

Prerastanje bune u ustanak[uredi - уреди]

Besna zbog zauzimanja Karanovca, Trstenika, Požege i Užica tokom jula 1805, Porta je naredila Hafiz-paši da odmah krene u napad i uguši bunu. Ustanici su ga dočekali i porazili kod Ivankovca avgusta 1805, a zatim i kod Paraćina nekoliko dana kasnije.

Ove pobede nad regularnom carskom vojskom su još više ojačale veru ustanika u sopstvene snage i od tog trenutka buna protiv dahija je prerasla u ustanak protiv turske vlasti.

Praviteljstvujušči sovjet[uredi - уреди]

U međuvremenu; 14. avgusta 1805. godine, na skupštini ustaničkih starešina u Borku je doneta odluka o osnivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog kao centralnog organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, a radi rešavanja raznih životnih pitanja. Među pojedinim ustaničkim i nahijskim starešinama težnji da se njime donekle ograniči Karađorđeva vlast.

Sovjet je naročito radio na organizovanju seoskih, knežinskih i nahijskih sudova, a on je sam do 1811. bio vrhovni sud. Vremenom je Sovjet obavljao sve više poslova, odigravši značajnu ulogu u organizovanju vlasti i funkcionisanju ustaničke države.

Ičkov mir[uredi - уреди]

Ickov mir je dobio naziv po Petru Icku. Petar Ičko je želeo da sklopi mir sa Turcima 1807, ili bar primirje, koji je odbijen zbog dolaska ruskih saveznika, koji su pomagali Srbima sve do 1812 kada je Napoleon napao Rusiju. Rusi i Srbi su zajedno učestvovali u bitkama na Štubiku i Varvarinu, gde su pobedili.

Slom ustanka[uredi - уреди]

Do sloma ustanka je došlo 1812-1813. Rusi, saveznici ustanika, morali su nazad u Rusiju jer je Napoleon napadao, pa su zbog toga Rusi morali da potpišu Bukureški mir, a po osmoj tački tog mira Srbi bi dobili autonomiju, a Turci bi se vratili u Beograd i opet upravljali Srbijom. Ustanici to nisu prihvatili, jer bi se sve ono za šta su se trudili palo u vodu, i Sinđelićeva žrtva na Čegru, i pobeda na Ivankovcu, Mišaru, Varvarinu, Loznici… Tako da su Turci napali Srbiju sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor je pokazao Mladen Milovanović, koji je bio u sukobu sa Karađorđem oko toga kako bi trebalo organizovati odbranu Srbije, u Zasavici (Podrinju); iako je poginulo mnogo Turaka, otpor je bio slomljen. Do oktobra 1813. Turci ulaze u Beograd, a Karađorđe i još neke vođe ustanka beže u Austriju, a (delimičnu) nezavisnost je Srbija stekla tek u Drugom srpskom ustanku, koji je vodio Miloš Obrenović.

Posledice[uredi - уреди]

Podignut protiv zuluma (nepravde, nasilja...) janičara, Prvi srpski ustanak je već 1806. prerastao u nacionalnu revoluciju za oslobođenje od viševekovne turske vladavine i ponovno uspostavljanje države Srbije. Osnove državnosti u ustaničkoj Srbiji su postavljene radom Narodne skupštine, Praviteljstvujušćeg sovjeta i donošenjem zakonika. Prvi srpski ustanak je utro put Drugom srpskom ustanku 1815, koji će na kraju dovesti do obezbeđivanja autonomije Srbije.

Da bi zaplašili Srbe i sprečili mogućnost drugog srpskog ustanka, Turci su spalili mošti Sv. Save. Mošti svetog Save su u to vreme imale veliki religiozni značaj, kako se sveti Sava smatrao najvećim srpskim svetiteljem. Paljenje moštiju je na kraju imao obrnut efekat od onoga što su Turci pokušavali da postignu. Srpski narod je tada umesto da se uplaši i pokaže strahopoštovanje prema turskoj vlasti, još više težio ka oslobođenju, naljutivši se na Turke. Srbi su u drugom srpskom ustanku pokazali svoju ljutnju.

Vanjske poveznice[uredi - уреди]