Vizantijsko-persijski rat (602–628)

Izvor: Wikipedia
Bizantsko-perzijski rat 602–628
Segment Bizantsko-sasanidskih ratova
Piero della Francesca 021.jpg
Bitka između Heraklijeve vojske i Perzijanaca pod Hozrojem II. Freska čiji je autor Piero della Francesca, cca. 1452
Datum cca. 602 - cca. 628 a[›]
Lokacija Kavkaz, Anadolija, Egipat, Levant, Mezopotamija
Rezultat Bizantska Pirova pobjeda
Teritorijalne
promjene
Status quo ante bellum
Zaraćene strane
Bizantsko Carstvo,
Zapadni Turkijski Kaganat
Sasanidsko Carstvo,
Avari
Komandanti i vođe
Foka,
Filipik,
German ,
Leontije,
Domenciol,
Prisk,
Heraklije,
Niketa,
Teodor,
Bonos,
Ziebel
Hozroje,
Shahrbaraz,
Shahin,
Kardarigan,
Shahraplakan ,
Rhahzadh 

Vizantijsko-persijski ili Rimsko-sasanidski rat 602-628 je bio oružani sukob između koji se od 602. do 628. vodio između Istočnog Rimskog (Bizantskog) Carstva na jednoj, i Perzijskog (Sasanidskog) Carstva na drugoj strani. Predstavljao je najveći od svih bizantsko-sasanidskih ratova te posljednji od svih rimsko-perzijskih ratova. Otpočeo je nakon svrgvanja i ubistva bizantskog cara Mavrikija 602. što je perzijski kralj Hozroje II - doveden na vlast Mavrikijevom intervencijom na kraju prethodnog bizantsko-perzijskog rata - iskoristio kao povod za rat, odnosno navodnu osvetu ubistva svog dobročinitelja. Borbe su ispočetka bile ograničene, da bi nakon svrgavanja bizantskog cara Foke i dolaska na vlast novog cara Heraklija 610. Perzijanci počeli nizati sve veće i veće uspjehe, te do kraja decenije zauzeli Siriju, Palestinu, Malu Aziju i doveli Bizantsko Carstvo na rub propasti. Godine 622. je Heraklije krenuo u veliku protuofenzivu, a sukob dobio karakter svetog rata i gotovo apokaliptičke razmjere, pogotovo kada su Perzijancima pomogli Avari pokušavši zauzeti Konstantinopol 626. Međutim, već sljedeće godine je Heraklije u savezu sa Zapadnim Turcima nanio odlučujući poraz kod Ninive te ih prisilio da sljedeće godine pristanu na mir. Bizantinci su iz rata izašli kao pobjednici ali njihovo carstvo njime nije bilo ništa manje iscrpljeno od Perzijskog. To su odmah iskoristili sljedbenici nove religije islama, koji su iz ratom nepogođenog Arabijskog polutoka samo nekoliko godina kasnije pokrenuli pohode koji će rezultirati nestankom Perzijskog, trajnom degradacijom Bizantskog Carstva i stvaranjem novog velikog carstva na njihovim teritorijama.

Izvori za vizantijsko-persijski rat od 602. do 628.[uredi - уреди]

Izvori za ovaj rat su mahom vizantijski. Najpre, tu je Uskršnja hronika (Chronicon paschale) od nepoznatog autora sastavljena između 630-640. Prvobitno je obrađivala događaje od Adama i Eve do 629, ali se u očuvanim rukopisima završava sa godinom 627. Većim svojim delom ona nema neku istorijsku vrednost, a od značaja je jedino završni deo (600-627) u kom je opisana avarsko-slovenska opsada Konstantinopolja iz 626.[1] Georgije Pisida, đakon, skevofilaks (čuvar crkvenog posuđa) i hartofilaks (arhivar) Aja Sofije ostavio je za sobom više pesničkih radova koji oslikavaju onovremene događaje u kojima je katkad i lično uzimao učešća. Od toga su za ovu temu najvažnija dela istorijske sadržine, prevashodno epska, od kojih vredi istaći pre svega spev o prvom Iraklijevom pohodu na Persiju 622. (Expeditio Persica), u kom je pesnik, kako se razabire iz nekih stihova, lično učestvovao; stihovani zapis o avarsko-slovenskoj opsadi Konstantinopolja 626. (Bellum Avaricum) u kom pesnik veliča Bogorodicu, zahvaljujući kojoj je navodno izvojevana pobeda nad varvarima, ali u isto vreme uzdiže i Iraklija, a naročito patrijarha Sergija kome inače posvećuje delo; istorijski spev Iraklijada (Heraclias), nastao povodom vesti o smrti persijskog cara Hozroja II; kao i nekoliko manjih istorijskih poema od kojih je najinteresantnija ona u kojoj se opeva Iraklijevo vraćanje Časnog krsta iz Persije u Jerusalim 628. (Restitutio crucis).[2]

Od neke važnosti je i Istorija u osam knjiga od carskog sekretara i prefekta Teofilakta Simokate napisana između 628-638. Simokata u stvari nastavlja tamo gde je Menandar stao, a svoje izlaganje završava sa godinom 602. kada je carsku vlast uzurpirao Foka.[3]

Sačuvani su govori Teodora Sinkela, nastali tokom opsade Konstantinopolja iz 626, koji sadrže korisne informacije za neke događaje. Valja spomenuti i neke egipatske papiruse koji potiču iz ovog perioda.

Persijski izvori nisu očuvani. Od negrčkih izvora valja istaći sledeće: hroniku Jovana iz Nikiu koja je pisana na koptskom, ali sačuvana samo u prevodu na etiopskom; i istoriju koja se pripisuje Sebeosu (postoji izvesna kontroverza u vezi s autorstvom). Ova poslednja je jermenska kompilacija raznih izvora, raspoređenih isključivo po hronološkom redosledu; u njoj je rat pokriven neujednačeno. Štaviše, sastavljena je s ciljem da podvuče paralelu između proročanstava iz Biblije i savremenog doba, što je zasigurno čini neobjektivnom. Sačuvani su i neki izvori na sirijskom, za koje Džefri Grejtreks (eng. Geoffrey Greatrex) i Semjuel N. K. Liju (eng. Samuel N. C. Lieu) veruju da su najbitniji; među njima nalazi se Hronika iz 724. Tome Prezvitera sastavljena 640. Gvidijeva hronika ili Kuzistanska hronika pisana je iz perspektive nestorijanskog hrišćanina iz Persije.

Od docnijih grčkih izvora vredi izdvojiti Teofanovu Hroniku i Kratku istoriju patrijarha Nićifora I. Ova prva dobro dođe zbog okvirnog pregleda ratnih dešavanja. Kasniji izvori na sirijskom poput Hronike iz 1234. i hronike Mihaila Sirijskog je dopunjuju. Međutim, ovi izvori, izuzimajući Nićiforovu Kratku istoriju i onu na arapskom od Agapija iz Manbidža (Hijerapolj), po svoj prilici crpe informacije iz jednog zajedničkog izvora, verovatno od Teofila iz Edese (8. vek).

Istorija doma Arcruni Tome Arcrunija iz 10. veka verovatno koristi istovetne izvore koji su poslužili Seobeosu za njegovu istoriju. Mojsije Kagankatvaci napisao je Istoriju Jermenije u 10. veku pozivajući se na nepoznate izvore koji datuju iz dvadesetih godina 7. veka. Džejms Hauard-Džonston (eng. James Howard-Johnston) smatra da su Mojsije i Sebeos najvažaniji od sačuvanih nemuslimanskih izvora. Istorija aleksandrijskog patrijarha Evtihija sadrži brojne greške; pa ipak, i ona može da se uzme u obzir. Kuran takođe pruža izvesne podatke, ali ih valja uzimati s rezervom. Još jedan arapski istoričar Muhamed ibn Džarir el Tabari napisao je Istoriju proroka i kraljeva, koja obrađuje istoriju sasanidske dinastije pozivajući se na izgubljene izvore.

Vizantijske hagiografije svetaca Teodora Sikeota i Anastasija Persijskog pokazale su se od pomoći u shvatanju ondašnjih prilika. Žitije Georgija iz Kozebe prikazuje užas nastao prilikom opsade Jerusalima. Međutim, postoje izvesne sumnje da su u hagiografske spise podmetnute interpolacije iz osmog i devetog veka. I numizmatika i sigiliografija su se pokazale korisne zbog datovanja. Umetnine i drugi arheološki nalazi takođe su od neke koristi. Epigrafski natpisi su od ograničene upotrebe. Lutvak je nazvao Mavrikijev Strategikon najpotpunijim vizantijskim vojnim priručnikom; on pruža dragocen uvid u vojnu teoriju i praksu u ono vreme.

Uoči rata[uredi - уреди]

Nakon više decenija neizvesnih borbi (572-591), car Mavrikije je konačno priveo kraju vizantijsko-persijski sukob dovođenjem svog štićenika Hozroja II na persijski presto. Ovaj je zauzvrat predao Vizantincima delove severoistočne Mesopotamije zajedno sa gradovima Darom i Martiropoljem, dobar deo Jermenije i kavkasku Iberiju.[4][5] Što je još važnije, Vizantija više nije bila obavezna da plaća danak Sasanidima.[n 1] Sređivanjem prilika na Istoku, Mavrikiju su bile odrešene ruke da se pozabavi problemima na Balkanu.[7]

Svojom obzirnošću prema podanicima i učestalim pohodima, Tiberije II Konstantin je istrošio i zadnju paru iz riznice koju je nasledio od Justina II.[8] Da bi nadomestio taj deficit, njegov naslednik Mavrikije je preduzeo stroge fiskalne mere i smanjio izdatke za vojsku, što je dovelo do čak četiri pobune.[8] Ona poslednja iz 602. izbila je zbog toga što je Mavrikije naredio trupama da prezime na teritoriji iznad Dunava.[9][10] Vojska je za cara izvikala Foku, trakijskog centuriona.[10] Mavrikije je pokušao da odbrani Carigrad naoružavanjem „plavih“ i „zelenih“, dve vodeće deme, ali bez uspeha. Nedugo potom Mavrikije je priveden i pogubljen.[10][11]

Vizantija pre i posle Justinijanove restauracije.

Otpočinjanje sukoba[uredi - уреди]

Po Mavrikijevom smaknuću protiv Foke se digao Narzes, guverner provincije Mesopotamije, koji je zauzeo Edesu, sedište vizantijske Mesopotamije.[12] Foka je naložio Germanu da opsedne Edesu, što je navelo Narzesa da zatraži pomoć od Hozroja. Hozroje je iskoristio Mavrikijevo ubistvo kao povod za rat kojim bi povratio Jermeniju i Mesopotamiju.

Vojska koju je poslao Foka poražena je blizu Dare, u Gornjoj Mesopotamiji, što je rezultiralo padom ove značajne pogranične tvrđave (605). Po predlogu Leontija, evnuha koga je poslao Foka da pregovara sa guvernerom Mesopotamije, Narzes je pristao da prebegne na drugu stranu, ali je u nastojanju da se vrati u Konstantinopolj i razmatra o mirovnim uslovima, uhvaćen i živ spaljen. Narzesova smrt kao i neuspeh u zastavljanju Persijanaca oštetili su prestiž Fokinog vojnog režima.

Ustanak dvojice Iraklija[uredi - уреди]

Zlatni solidus kovan za vreme ustanka dvojice Iraklija.

Na nagovor Priska, zapovednika garde eskubitora i Fokinog zeta, na oružje se digao vojskovođa Iraklije Stariji, egzarh Afrike (608). Sebe i svoga sina-imenjaka proglasio je konzulima i uz to stao da kuje sopstven novac — na taj način dao je do znanja da pretenduje na carsko zvanje.

U približno isto vreme, izbile su pobune u Siriji i Palestini. Više izvora navodi da su Jevreji bili i te kako umešani u ovo, iako ostaje nejasno gde su to nastupali kao pripadnici određenih frakcija, a gde kao protivnici hrišćana. Da bi smirio situaciju na istoku Foka je poslao komesa Istoka Bona. Bon je kaznio zelene u Antiohiji, zbog učešća u neredima 609.

Sa svoje strane, Iraklije Stariji je poslao svog nećaka Nikitu na Egipat. Bon se zaputio za Egipat da zaustavi ovog, ali je docnije poražen izvan zidina Aleksandrije. Nikiti je pošlo za rukom da zauzme provinciju 610. i da uspostavi poredak uz pomoć tamošnjeg patrijarha Jovana V Milostivog, koji je izabran uz njegovu pomoć.[13]

Glavnina pobunjeničke vojske krenula je morskim putem na Konstantinopolj, predvođena Iraklijem Mlađim, koji je određen za cara. Organizovani otpor protiv Iraklija nije uspeo, a Foku je izručio patricije Prob (Fotije). Pre nego što je pogubljen, Foka je razmenio koju reč sa svojim nesuđenim naslednikom:

Je l’ se tako vlada carstvom? — upita Iraklije.

Hoćeš li ti — odgovori mu Foka neočekivano — vladati išta bolje?

Posle ovoga Iraklije Stariji se gubi sa scene; verovatno usled poodmaklih godina ili što je prestao da se zanima, ili pak zbog toga što je stvarima od samog početka rukovodio njegov sin. Nema pomena o tome da je Iraklije Stariji pretendovao na carsku krunu. Vest o tome da mu je sin izabran za cara ga je oduševila, kako navodi Jovan iz Nikiu (110.10–13). Čini se da je umro nedugo po ovom događaju, ali se ne zna tačno kad.[14]

Pošto je uzeo svoju sestričinu za suprugu prilikom raskošne ceremonije i bio ovenčan carskom krunom iz ruku patrijarha, tridesetopetogodišnji Iraklije se latio svojih carskih obaveza. Fokin brat, Komentiol, držao je prilično velike snage u središnjoj Anadoliji, ali ga je smaknuo Jermenin Justin, koji je time uklonio glavnu pretnju po novog cara. Međutim, prelazak vojnika na drugu stranu nije se odigrao blagovremeno, što su iskoristili Persijanci prodrvši u Anadoliju.

U nastojanju da poveća prihode i smanji troškove, Iraklije je ograničio broj onih crkvenih lica koja su bila pod pokroviteljstvom države jednostavno tako što nove kadrove nije isplaćivao iz državne blagajne. Koristio se ceremonijama da legitimiše svoju dinastiju, a da bi ojačao svoju poziciju osigurao je reputaciju pokrovitelja pravde.

Polet Persije[uredi - уреди]

Iskoristivši trenutno stanje u Vizantiji, Persijanci su pokorili gradove duž granice u Jermeniji i Gornjoj Mesopotamiji.[15] Duž Eufrata su zauzeli Mardin i Amidu (609); Edesa, za koju je većina Vizantinaca bila ubeđena da će odoleti svim neprijateljima zbog toga što je bila sedište Avgara V, jednog od prvih hrišćanskih vladara, pala je već iduće 610. U Jermeniji se strateški važan grad Teodosiopolj predao 609. ili 610. i to zahvaljujući čoveku koji je tvrdio da je Teodosije, najstariji sin i savladar cara Mavrikija, koji je navodno izbegao Hozroju.

Iraklijevo uzdizanje do carskog zvanja nije ništa pomoglo očajnoj situaciji u kojoj se našlo carstvo. Naprotiv, novi car je otpočeo vladavinu tako što je pokušao da izdejstvuje mir s Persijancima, budući da je zbačen Foka, zbog koga je inače izbio rat. Međutim, Persijanci su odbili ove ponude zaneseni time koliko su daleko odmakli. Prema istoričaru Volteru Kegiju (eng. Walter Kaegi), moguće je da je Persijancima bio cilj da obnove, ili čak da nadmaše staro Ahemenidsko carstvo uništavanjem Vizantijskog, ali zbog nedostatka pisanih svedočanstava s te strane nema potvrde za tako nešto. Međutim, najbolje objašnjenje, kako se čini, bilo bi to da su tadašnje prilike u Vizantiji, kao i početni uspesi, podstakle Persijancima želju za plenom, moći i teritorijom.[15]

Prema ustaljenom običaju, vizantijski carevi nisu uzimali učešća na bojnom polju u ulozi glavokomandujućeg. Iraklije je upravo to uradio i pridružio se svom vojskovođi ispod zidina Cezareje. Međutim, Prisk se pravio da je bolestan i nije se pojavio pred njim. Za cara je to je bila prikrivena uvreda; krijući svoj prezir prema potčinjenom, vratio se u Konstantinopolj 612. U međuvremenu, na carevo nezadovoljstvo, Šahinove trupe su nekako uspele da se izvuku iz obruča, ostavivši grad da gori u plamenu. Prisk je ubrzo smenjen sa položaja zajedno sa ostalih dužnosnicima koji su delovali pod Fokom. Stari Mavrikijev vojskovođa, Filipik, imenovan je za glavokomandujućeg, ali se on pokazao da nije dorastao situaciji, jer je izbegavao bitke. Naposletku, da bi učrvstio komandu nad vojskom, Irakije je imenovao sebe i svog brata Teodora za glavokomandujuće.

Hozroje je iskoristio nepripravnost Iraklijevih vojskovođa i izveo napad na vizantijsku Siriju, kojim je rukovodio persijski vojskovođa Šahrbaraz. Iraklije je pokušao da zaustavi ovaj prodor u Antiohiji, ali i pored blagoslova Teodora iz Sikeona, Vizantinci su pod Iraklijem i Nikitom pretrpeli ozbiljan poraz od Šahina. Pojedinosti ove bitke nisu poznate. Posle ove pobede, Persijanci su opljačkali grad, ubili tamošnjeg patrijarha i odveli za sobom veći broj građana. Uprkos kakvom-takvom početnom uspehu, Vizantinci su naposletku izgubili tu bitku iz tog razloga što su se ograničili na područje tek nešto severno od Antiohije, kod Kilikijske kapije. Ovaj poraz utoliko je bio ozbiljan što je prepolovio carstvo na pola, prekinuvši vezu između Carigrada i anadolijskim oblastima sa Sirijom, Palestinom, Egiptom i kartaginskim egzarhatom.

Prevlast Persije[uredi - уреди]

Pad Jerusalima[uredi - уреди]

Otpor u Siriji i Palestini nije bio dovoljno jak da odbije navalu Persijanaca. Iako su meštani podigli utvrđenja, uglavnom su nastojali da se nagode sa zavojevačima. Damask, Apameja i Emesa brzo su pali tokom 613, čime je Persijancima bio otvoren put ka jugu. Nikita je nastavio s otporom, ali je poražen kod Dare. Istina, izvojevao je sitnu pobedu blizu Emese, gde su obe strane zadobile teške gubitke: ukupan broj poginulih iznosio je 20.000. Situacija je postala utoliko kritičnija kada su Persijanci posle dvadesetodnevne opsade zauzeli sveti grad Jerusalim.[16] Negde između 57.000 i 66.500 ljudi je pobijeno na stravičan način, a među 35.000 porobljenih našao se i tamošnji patrijarh Zaharije. Više crkava je spaljeno (između ostalog i crkva Svetog Groba), a brojne relikvije, od kojih su najvažnije Časni krst, Sveto koplje i Sveti sunđer, odnete su u Ktesifon, persijsku prestonicu. Gubitak ovih relikvija objašnjavan je tada kao jasan znak Božje nemilosti. Većina je za sve te nedaće optuživala Jevreje. Bilo je izveštaja da su Jevreji izašli Persijancima u susret prilikom zauzimanja izvesnih gradova, kao i to da su pokušavali da ubiju hrišćane u onim mestima koje su zavojevači već zauzeli, u čemu su bili sprečavani. Međutim, pre će biti da su ovakve glasine u velikoj meri preterane i da su nastale kao rezultat opšte histerije.

Egipat[uredi - уреди]

Godine 616. Šahrbarazove snage napale su Egipat, provinciju koja je tri veka uglavnom bila pošteđena ratnih razaranja. Koptsko stanovništvo koje je nastanjivalo Egipat i ispovedalo monofizitstvo, bilo je ušutkano halkedonskom dogmom, pa ih kao takve nije nešto naročito privlačilo da izađu carskoj vojsci u susret. I pored toga što su kod persijskog cara naišli na podršku, mnogima je persijska okupacija ostala u lošem sećanju. Otpor sa vizantijske strane u Aleksandriji pružao je Nikita. Međutim, posle godinu dana opsade otpor je skršen, i to zahvaljujući izdajniku, koji je Persijancima otkrio kako da preko isušenog korita uđu u grad. Nikita je izbegao na Kipar zajedno sa patrijarhom Jovanom, koji ga je podržavao u Egiptu. Nikitina sudbina ostaje nerazjašnjena, pošto nema nikakvih izveštaja o njemu posle ovog događaja, ali zasigurno je da je Iraklije ostao bez pouzdanog vojskovođe. Gubitak Egipta predstavljao je težak udarac po ionako uzdrmano carstvo, jer se Konstantinopolj oslanjao na isporuku žita iz te provincije; to je imalo za posledicu ukidanje njegove besplatne podele.

Nakon što je pokorio i Egipat, Hozroje je uputio Irakliju pismo napisano arogantnim i snishodljivim tonom, gotovo nalik onom koje je Senaherib poslao Jezekilju („Nemoj da te zavara Bog tvoj, u kojega se uzdaš misleći, da neće Jerusalem pasti u ruke kralju asirskomu“ 2Car: 19:10).

Bogovima ugodni gospodar i kralj vascele zemlje, sin velikoga Ormuzda — Hozroje, bezvrednom i beznačajnom podaniku Našem Irakliju. Ne želeći da ispunjavaš svoje vazalne dužnosti, ti koji sebe nazivaš gospodarem i kraljem, ti koji rasipaš blago moje i njime potkupljuješ moje podanike. Od tvoje razbojničke vojske ja mira nemam. Zar ja nisam taj koji je uništio Grke? Kažeš mi da se uzdaš u svoga Boga. Zašto Bog tvoj ne spasi Kapadokiju, Jerusalim i moćnu Aleksandriju iz ruku mojih? Zar ne znaš da sam ja gospodar kopna i mora? I misliš da jedino Carigrad neće pasti pred mnom? No, oprostiću ti sve tvoje prestupe. Uzmi ženu svoju i decu svoju i dođi ovamo i od mene dobićeš polja i voćnjake i maslinike, i živi svoj život, a ja ću sa ljubavlju da pazim na tebe. Ne dozvoli da te zavede tvoja uzaludna nada, Hristos, koji nije mogao ni sebe samoga da izbavi iz ruku jevrejskih koje ga raspeše na krstu. Kako On da te spasi od ruku mojih? Ako pak nastaviš putem tog bezdana, moje ruke dopreće do tebe,[n 2] i tada će me spoznati, onako kako ne želiš da vidiš.

Sebeos, iii. 26.

Sasanidsko carstvo na vrhuncu svoje moći pod Hozrojem, oko 620.

Anadolija[uredi - уреди]

Stvari su počele da izgledaju utoliko strašnije po Vizantince kada je pao Halkedon (617), koji se nalazio odmah preko puta Konstantinopolja. Persijski vojskovođa Šahin primio je ljubazno mirovnu delegaciju, ali joj je dao do znanja da on nema ovlašćenja da se upliće u te stvari; uputio ih je Hozroju, koji je međutim odbio Iraklijevu mirovnu ponudu sledećim rečima:

Nimalo vas neću štedeti, sve dok se ne budete odrekli razapetog (ἐσταυρωμένον), kojeg vi slavite kao Gospoda, i klanjali Suncu (προσκυνήσητε τῷ ηλίῳ).

Teoph. Chron. A. M. 6109

Pa ipak, Persijanci su se uskoro povukli, verovatno koncentrišuću svoje snage na Egipat. I pored ovoga, Persijanci su i dalje držali prednost; 620 ili 622. su pokorili Ankiru, izuzetno važnu vojnu bazu u centralnoj Anadoliji. Padom Rodosa (622 ili 623), na kom se nalazila važna vojna luka, Carigradu je pripretio napad s mora; međutim, ovo je teško posvedočiti u izvorima. U prestonici je vladao takav očaj da je Iraklije pomišljao čak na to da prenese prestonicu u Kartaginu.

Preporod Vizantije[uredi - уреди]

Reorganizacija vojnog i upravnog sistema[uredi - уреди]

Srebrni novac (heksagram) Konstansa II i Konstantina IV sa legendom Deus adiuta Romanis.

Hozrojevo pismo, međutim, nije obeshrabrilo Iraklija; naprotiv, ono ga je podstaklo da preduzme očajnički potez protiv Persijanaca. Da bi pripremio carstvo za predstojeću borbu, pristupio je reorganizaciji istog.

Upravo za vreme Iraklija uvodi se novi apoen za srebrni novac — heksagram. Heksagram je prvi put pušten u opticaj 615. Ono što ga je činilo posebnim jeste natpis koji je nosio, Deus adiuta Romanis. Kako navodi Kegi, iako se izdavanje ovog novca ne može pripisivati određenom događaju, ovaj poziv za božanskom pomoći dirljivo odražava i izražava tadašnje napete i očajne prilike kao i teskobe.[18] Bakarni novac (folis) takođe je izgubio na svojoj težini (sa 11 grama spao je na nekih 8-9).

Iraklije se suočio s ozbiljnim smanjenjem prihoda usled gubitka ekonomsko važnih provincija; da nevolja bude još veća, kuga koja je izbila 619. dodatno je oštetila poresku osnovicu i povećala strah od Božje odmazde. Vlada je morala da smanji troškove s obzirom na gubitak teritorija od kojih je ostvarivala prihode.

Iraklije je prepolovio plate državnim službenicima, sproveo povećanje poreza, podigao zajmove i uveo krajnje mere protiv korumpiranih zvaničnika, sve u cilju da isfinansira svoju vojnu. Uprkos neslaganju sveštenstva po pitanju braka sa Martinom, ono je odlučno stalo iza Iraklijevih mera na taj način što je širilo među narodom to da je dužnost svakog pravovernog hrišćanina da se bori protiv nevernika; takođe, ono je caru izašlo u susret i materijalno, ponudivši mu ratni zajam, koji se sastojao od svog zlatnog i srebrnog posuđa. Plemeniti metali skidani su sa spomenika, čak i sa zidova Svete Sofije. U ovom vojnom poduhvatu mnogi istoričari počev od Viljema Tirskog videli su prvi „krstaški“ rat, ili bar preteču docnijih vojni protiv nevernika; međutim, neki istoričari poput Kegija se ne slažu s ovim. Kegi pak navodi da se u ovom slučaju ne radi o jednostavnoj krstaškoj vojnoj, nego o višedimenzionalnom konfliktu u kom je verska revnost bila samo jedan od elemenata.[19]

Vizantijska vojska je popunjena prilivom svežih snaga: skupljeno je na hiljade dobrovoljaca koji su se opremili na račun crkvenog novca; na njenom čelu se našao vojskovođa dorastao nastaloj situaciji.

U starijoj literaturi, a naročito kod Ostrogorskog, naće se da je u ovo vreme u preostalim maloazijskim pokrajinama otpočelo izgrađivanje tematskog uređenja.[n 3] Tu je tema (θέμα) shvaćena kao vojno-upravna jedinica nastanjena vojnim odredima pod komandom stratega (στρατηγός), u čijim rukama se nalazila i civilna i vojna vlast. Savremeni naučnici generalno osporavaju ovako nešto pod obrazloženjem da se radi o anahronizmu u Teofanovoj hronici. Po njima, nastanak temâ pada nešto docnije, za vreme vladavine Iraklijevog naslednika Konstansa II.[20][21]

Pohod u Kapadokiju i Pont (622–623)[uredi - уреди]

Pošto je svečano proslavio Uskrs u nedelju 4. aprila 622, Iraklije je već drugoga dana ovog velikog hrišćanskog praznika napustio prestonicu. Njegov odlazak u pohod protiv hulitelja Hristove zaostavštine protekao je u verskom uzbuđenju. Georgije Pisida je tom prilikom održao govor u kom je predvideo da će se Iraklijeve crne cipele (μελεμβαφὲς πέδιλον) zarumeneti od persijske krvi (βάψαις ἐρυθρόν περσικῶν ἐξ αἱμάτων).[n 4] Svog desetogodišnjeg sina Konstantina Iraklije je imenovao za svog namesnika u odsustvu. Stvarna uprava bila je međutim u rukama patrijarha Sergija i patricija Bona, koji su delovali u saglasnosti sa Senatom.[23][24][25]

Iz Konstantinopolja Iraklije se zaputio morskim putem duž jonske obale na Rodos, a potom na istok u Kilikiju gde se iskrcao na mestu znamenite pobede Aleksandra Velikog nad Darijem III. Tamo je proveo čitavo leto u intenzivnom programu taktičkih vežbi i manevara.

Odmah s jeseni je preduzeo jedan smeli poduhvat: upao je neprijatelju iza leđa, u Kapadokiju, i time ga primorao da se povuče iz Bitinije i Galatije. Ono što se dogodilo potom nije u potpunosti jasno, ali sa sigurnošću se zna da je Iraklije izvojevao odlučujuću pobedu nad Šahrbarazom kod Isa.

Ključni činilac koji je doprineo ovome jeste taj što je Iraklije na vreme prozreo klopku koja mu je priređena. Imavši je u vidu, izigrao je povlačenje svoje vojske i tako izmamio neprijatelja iz zasede. Zatim su na scenu stupili optimati koji su među neprijatelje uneli pometnju i nagnali ih na beg. Na taj način spašena je Anadolija.

Po ovoj pobedi, koja mu je donela reputaciju vojskovođe doraslog situaciji a njegovoj vojsci povratila ugled, Iraklije je ostavio svoju vojsku da prezimi na Pontu, dok se on, zajedno sa svojim „pesnikom laureatom“ Georgijem Pisidom, vratio u prestonicu da sredi u međuvremenu zategnute odnose sa kaganom.[26]

Avarsko-slovenska najezda[uredi - уреди]

Krajem 6. veka samo pojedina slovenska plemena su se naselila na Balkanu. Međutim, po propasti Mavrikijeve dunavske ekspedicije otpočelo je masovno naseljavanje ovih prostora slovenskim plemenima.[27] Zabeleženi su padovi Singidunuma (Beograd), Viminacijuma (Kostolac), Naisusa (Niš) i Serdike (Sofija), Skardone (Skradin), Solone (Solin), Delminijuma (Tomislavgrad), Narone (Vid) i Epidaura (Cavtat). Pad rimsko-vizantijske vlasti i kulture u severozapadnom delu Balkana povezan je naročito sa propašću Salone.[n 5] Tek mali deo stanovništva je umakao na lađe i utočište našao na obližnjim ostrvima Bratiji, Solenciji, Fariji, Liziji i Korkiri.[30] Tih godina i Solun se našao na udaru Droguvitâ, Sagudatâ, Velegizitâ, Vajunitâ, Verzitâ i dr. slovenskih plemena iz zaleđa pod vođstvom izvesnog Hacona. Od upada ovih plemena opustošena je čitava Tesalija sa ostrvima, Helada, Kikladski arhipelag, Ahaja, Epir i priobalni pojas Male Azije.[31]

Štaviše, u Pseudo-Isidorovoj hronici stoji (Patrologiae cur. compl., t. 83, c. 1056) da su na početku Iraklijeve vladavine Sloveni (Sclavi) otuđili Grčku od Rimljana (Graeciam Romanis tulerunt).[n 6]

Vizantinci po tom pitanju nisu mogli konkretno ništa da preduzmu, jer su im ruke bile vezane u ratu sa Persijancima. Istina, Iraklije je pokušao da se nagodi s avarskim kaganom i poslao mu je svog izaslanika, preko kog ga je obavestio da će Vizantinci platiti tribut ukoliko se on i njegova vojska povuku iznad Dunava. Na to je kagan odgovorio da bi hteo da se sastane sa carem lično 5. juna (623) u Herakleji gde mu je bila smeštena vojska; Iraklije je pristao na ovo i zajedno sa svojom dvorskom svitom zaputio se kaganu. Međutim, ovaj nije održao svoju reč, nego je na putu za Herakleju postavio zamku, ali je Iraklije, obavešten na vreme o tome, uspeo da izbegne od avarskih konjanika koji su ga gonili sve do Konstantinopolja. Više njih iz Iraklijeve pratnje dopalo je ili neprijateljskog mača ili zarobljeništva. Ista sudbina zadesila je i 70.000 tračkih seljaka koji su se navodno našli tu da vide svog cara. I pored toga što su ga nasamarili, Iraklije je bio prinuđen da da Avarima subvenciju u iznosu od 200.000 solida i da preda kao taoce svog vanbračnog sina Jovana Atalariha, nećaka Stefana i vanbračnog sina patricija Bona, sve to zauzvrat za mir. Ovo mu je dalo više mogućnosti da se posveti sređivanju prilika na Istoku.

Vizantinci napadaju Persiju[uredi - уреди]

Krajem marta 624. Iraklije se vratio svojoj vojsci povevši tom prilikom i Martinu. Pošto je osigurao Malu Aziju, očigledno se nosio mišlju da prenese rat u Persiju. Po svoj prilici iste te 624. ponudio je mir Hozroju, zapretivši mu da će u suprotnom napasti Persiju; no, veliki kralj je prezrivo odbio tu ponudu.

Nije sasvim sigurno kako je Iraklije osmislio svoju dugoročnu stretegiju i isplanirao operacije za pohod na Persiju. Dugogodišnje rimsko iskustvo nalagalo je da je munjevit i dubok udar najdelotvornije rešenje u ratu protiv Persije. Poprište borbi vođenih od 624. do 628. bila je široka pozornica Anadolije, Kavkaza, zapadnog Irana i Mesopotamije. To nipošto nije bilo poziciono ratovanje, već, naprotiv, ekspediciono i iziskivalo je manevrisanje nad tim ogromnom prostorom. Fronta u pravom smislu te reči nije bilo.

Radeći na pohodu, Iraklije je svojevoljno napustio svaki pokušaj da osigura sebi zaleđinu i vezu sa morem i zaputio se preko današnje Jermenije i Azerbejdžana, odakle je smerao da direktno upadne u jezgro persijskih zemalja. Njegove snage su, tobože, po Sebeosu, iznosile 120.000 ljudi; no, kako ocenjuje Kegi, ta cifra je previsoka. Verovatno se radilo tek o petini ili šestini toga; u svakom slučaju ne više od trećine.[32] Pre nego što se zaputio do Kavkaza, Iraklije je povratio Cezareju, u prkos pismu koje mu je prethodno poslao Hozroje.

Zatim se zaputio duž reke Araks, uništivši pri tom persijski Dvin, sedište Jermenije, i Nahičevan. Kod Ganzaka se susreo sa Hozrojevom vojskom, koja je brojala oko 40.000 ljudi. Uz pomoć lojalnih Arapa, uspeo je da zarobi i pogubi neke od pripadnika Hozrojeve garde, što je dovelo do rasula persijske vojske. U znak odmazde zbog uništenih pravoslavnih svetinja, Iraklije je zapalio čuveni Zoroasterov hram u Tahti Sulejmanu.

Iraklije je prezimeo u kavkaskoj Albaniji, gde je prikupljao snage za iduću godinu. Hozroje mu nije dao mira. Poslao je na njega tri vojske pod Šahrbarazom, Šahinom i Šahraplakanom. Šahraplakan je povratio zemlje do Sivnika, nameravajući da zatvori planinske klance. Šahrbaraz je imao da se ispreči Irakliju na putu ukoliko se ovaj krene povlačiti prema kavkaskoj Iberiji, a Šahin da onemogući istom prolaz kroz Bitliški klanac. Iraklije je gledao da se suoči s tim vojskama ponaosob, a zabrinutim Lazičanima, Abazgima i ostalim iberskim saveznicima obratio se sledećim rečima:

Braćo (ἀδελφοί), nemojte da vas pokoleba to mnoštvo, jer, tako mi Njegove milosti (θεοῦ γὰρ θέλοντος), jedan će terati hiljadu (εἷς διώξει χιλίους).[n 7] Stoga se žrtvujmo Bogu, za spasenje naše braće (ὑπέρ τῆς τῶν ἀδελφῶν ἡμῶν σωτηρίας). Polučimo vence mučenikâ (λάβωμεν στέφος μαρτύρων), kako bi nas se potomstvo sećalo i kako bi nas On za naša dela nagradio.

Teoph. Chron. A. M. 6115.

Dvojica vojnika koja su se pretvarala da su dezertirali poslati su Šahrbarazu, sa porukom da se Vizantinci nalaze u rasulu i da se povlače pred Šahinom. Zbog međusobne zavisti persijskih vojskovođa, Šahrbaraz nije gubio ni časka nego je pohitao s vojskom da uzme učešća u proslavi pobede. Iraklije ih je jednog po jednog dočekao kod Tigranokerte nanevši Šahinu i Šahraplakanu poraz. Šahin je ostao bez konvoja sa zalihama, a Šahraplakan je prema jednom izvoru tom prilikom pao, premda se docnije pojavljuje. Posle ove pobede Iraklije je prešao Araks i ulogorio se u dolini s one strane reke. Šahin se sa ostacima svoje i Šahraplakanove vojske priključio Šahrbarazu u poteri za Iraklijem, ali ih je močvarni teren usporavao u kretanju. Kod Aliovita, Šahrbaraz je razdelio snage: oko 6.000 je poslao da vrebaju Iraklija u zasedi, dok je sa ostatkom ostao u Aliovitu. Međutim, Iraklije ga je iznenada napao tokom noći (februara 625) i uništio. Jedva je uspeo da izvuče živu glavu, go i sam, pošto je izgubio harem, zalihe i ljude.

Iraklije je proveo ostatak zime severno od jezera Van. S proleća je preduzeo proboj u pravcu Eufrata. Za samo sedam dana obišao je planinu Ararat i više od 300 kilometara duž reke Arzanije da bi osvojio Amidu i Martiropolj, važne tvrđave na gornjem Tigru. Potom je, gonjen od Šahrbaraza, nastavio s probojem prema Eufratu. Prema arapskim izvorima, zaustavljen je kod Satidame ili na reci Batman Su i poražen; vizantijski izvori, međutim, ne spominju ovaj događaj. Zabeležen još jedan manji okršaj između Iraklija i Šahrbaraza na reci Sarus, blizu današnje Adane. Vizantinci su ni manje ni više pohitali preko mosta koji se nalazio na ovoj reci. Šahrbaraz je izigrao povlačenje namavišvi tako Vizantince u klopku, što je rezultiralo uništenjem Iraklijeve prethodnice u roku od samo nekoliko minuta. Persijanci, međutim, nisu pribegli zauzimanju mosta, i Iraklije ga je prešao sa zaštitnicom, ne prezajući od kiše strela, zadenuvši boj s Persijancima. Svoje divljenje prema Irakliju Šahrbaraz je izrazio jednom grčkom renegatu:

Vidiš li cara, Kuzma (ὦ Κοσμᾶ), sa kakvom odvažnošću (θρασὺς) zameće boj i kako se sâm bije protiv tolike gomile, i kako kao nakovanj (ὡς ἄκμων) odbija te hice (τὰς βολὰς ἀποπτύει)?

Teoph. Chron. A. M. 6116.

Vrhunac rata[uredi - уреди]

Opsada Konstantinopolja iz 626.[uredi - уреди]

Videvši da je odlučan udarac nužan da bi se Vizantinci ućutkali, Hozroje je pribegao stvaranju dve nove vojske, u čije redove su ulazili svi sposobni muškarci, među kojima je bilo i stranaca. Šahinu je povereno 50.000 sa kojima je imao da ostane u Mesopotamiji i Jermeniji i sprečava Iraklija od upadanja u Persiju; manja vojska pod Šahrbarazom izmakla je bokove Iraklijeve vojske i najkraćim putem doprla do Halkedona, persijskog uporišta s druge strane Bosfora. Hozroje je takođe pregovarao sa avarskim kaganom u vezi sa koordiniranim napadom iz dva pravca. Persijska vojska se stacionirala u Halkedonu, dok su se Avari našli pred samim zidinama Konstantinopolja s evropske strane. Međutim, sve dok su Vizantinci držali pod kontrolom moreuz, Persijanci nisu mogli da se odbace na drugu stranu i izađu u susret saveznicima. Štaviše, Persijanci i Avari su imali poteškoća s komunikacijom, koju su ometali gospodari Bosfora, premda je, bez sumnje, nje bilo.

Odbrana Konstantinopolja nalazila se u rukama patrijarha Sergija i particija Bona. Iako je bio ubeđen da je prestonica relativno na sigurnom, Iraklije je za njenu odbranu ipak izdvojio nešto svojih snaga, čisto da podigne moral braniocima (drugi deo pod komandom njegovog brata Teodora imao je da se suoči sa Šahinom, dok je s trećim i najmanjim, koji je ostao pod njegovom komandom, nameravao da upadne u srce Persije). Pismenim putem sa persijskog bojišta naložio je da se osiguraju prilazi na bedeme, spreme pokretne kule, podignu barikade i pobije kolje, izgrade bacači strela i kamenja, kao i slične sprave, i da se spreme razne lađe koje je on, Iraklije, već odavno bio izgradio. U odbrani su sem vojske učestvovali i naoružani građani, mornari, zatečeni stranci i vlahernski Jermeni.[33][34]

Sveopšti napad na gradske zidine usledio je 29. juna 626. I pored konstantnog mesečnog bombardovanja, moral branitelja bio je na nezavidnom nivou: patrijarh Sergije održavao je verski entuzijazam povorkama koje su išle duž zidina sa ikonom Bogorodice.

Vizantijska flota je 7. avgusta opkolila i uništila flotu persijskih splavova na kojima su se prevozile trupe preko Bosfora. Sloveni pod Avarima su preko Zlatnog roga preduzeli juriš na zidine sa morske strane, dok je glavnina avarske vojske napale one sa kopnene strane. Patricije Bon je na slovenske monoksile (odnoderovke) poslao galije koje su ih uništile; Avarski napad s kopna od 6. do 7. avgusta takođe je prošao bezuspešno. Na vest da je Teodor, Iraklijev brat, izvojevao odlučnu pobedu nad Šahinom, zbog čega je ovaj pao u depresiju od koje je i umro, Avari su se u roku od dva dana pokupili i povukli u zaleđe Balkana: više nikada nisu predstavljali ozbiljnu pretnju po Konstantinopolj i Vizantiju uopšte. Iako je Šahrbarazova vojska i dalje prebivala utaborena kod Halkedona, Konstantinopolj više nije bio u opasnosti. U zahvalnost za razbijanje neprijateljske opsade i navodnu pomoć same Bogorodice, napisan je Akatist, verovatno trudom patrijarha Sergija ili Georgije Piside.

Štaviše, nakon što je car pokazao Šahrbarazu presretnuto pismo od Hozroja u kom se zahtevalo smaknuće ovog poslednjeg, isti je prešao na Iraklijevu stranu. Šahrbaraz je zatim povukao svoju vojsku na sever Sirije, odakle je mogao kad mu se ukaže i najmanja prilika da podrži čas jednog čas drugog cara. Pa ipak, neutralisanjem ovog Hozrojevog najiskusnijeg vojskovođe, Iraklije je lišio svog protivnika nekih najvrsnijih i najiskusnijih trupa, a sebi osigurao bokove pre nego što se upustio u riskantan pohod na Persiju.

Vizantijsko-hazarsko savezništvo[uredi - уреди]

U međuvremenu dok se odvijala opsada Konstantinopolja, Iraklije je sklopio savezništvo sa, kako vizantijski izvori navode, „Hazarima“ pod Zibelom, koga je darovao skupocenim poklonima i obećao ruku u purpuru rođene Eudoksije Epifanije. Odnosi između Vizantije i raznih zapadnih turskih plemena sežu daleko u 568, kada su se ovi poslednji pod svojim poglavarom Ištemijem, pošto su im se odnosi sa Persijom pogoršali zbog trgovine, okrenuli pravoslavnom carstvu. I ovom prilikom su Turci izašli u susret vizantijskom caru: odgovorili su mu slanjem 40.000 svojih ljudi u pustošenje persijske države Sasanida, što je ujedno označilo početak trećeg po redu rata sa ovom zemljom. Zajedničke operacije između Vizantinaca i Zapadnih Turaka usredsredile su se na opsadu opsedanje Tiflisa, gde su Vizantinci koristili helepole da bi razbili zidine, prve za koje se zna da su ih koristili. Hozroje je poslao 1.000 konjanika pod Šahraplakanom u pomoć opsednutom gradu, ali je pri svemu tom on pao, po svoj prilici pozne 628. Zibel je umro krajem iste godine, što je Epifaniju izbavilo od braka sa varvarinom. Dok se opsada odvijala, Iraklije je radio na tome da osigura svoje uporište na gornjem Tigru.

Bitka kod Ninive[uredi - уреди]

Pošto je ostavio Zibela da nastavi s opsedanjem Tiflisa, Iraklije je sredinom septembra 627. preduzeo neočekivani zimski pohod na Persiju. Smelih i dubokih upada na Persiju sa vizantijske strane bilo je i ranije, kao što se da videti iz prethodnih poglavlja, ali su oni trajali svega par meseci do zime i nakon njih situacija na frontu ostajala bi nepromenjena. Istina, u izvesnim slučajevima šteta je bila teška, kao npr. prilikom razaranja Zoroasterovog hrama u Tahti Sulejmanu: pravi udarac po prestiž vladajuće dinastije, koja je, inače, vodila poreklo odande. Međutim, Hozroje je očigledo procenio da, i pored svega toga, ovi sezonski upadi nisu toliko vredni intervencije da zarad njih mora povući snage iz donedavno osvojene Sirije i Egipta. Na kraju krajeva, nosio se mišlju da će Iraklije i ovaj put odustati naposletku od daljnjeg riskantnog operisanja po prostoru širokih srazmera, što će se ubrzo pokazati pogrešnim.[35]

U Iraklijevoj vojsci nalazilo se između 25-50.000 Vizantinaca i 40.000 „Hazara“ koji su ga ubrzo napustili, nenaviknuti na zimske uslove. Prodirao je brzo u dubinu neprijateljske teritorije. Za leđima mu se nalazio Jermenin Razat, koji je imao poteškoća u pribavljanju zaliha za svoju vojsku: Vizantinci su plenili većinu kako su se kretali na jug ka Asiriji. Krajem godine, nadomak ruševina drevne Ninive, Iraklije je napao Razata pre nego što je pojačanje moglo da dopre do ovog. Bitka se zadenula po magli, što je smanjilo preciznost persijskih strelaca. Iraklije je inscenirao povlačenje odvukavši Persijance u dolinu, a onda se iznenada obrušio na njih. Posle osmočasovnog okršaja, Persijanci su se najednom povukli na obližnje obronke: tokom bitke izginulo ih je otprilike 6.000. Patrijarh Nićifor navodi da je Razat izazvao Iraklija na megdan, na šta je ovaj pristao: u dvoboju koji je usledio pravoslavni car savladao je protivnika jednim ubodom.

Kako navodi Teofan, Vizantincima je dopalo dvadeset i osam persijskih zastava, ne uključujući one koje su bile slomljene. Sa mrtvih Persijanaca odneto je što oklopa, što šlemova, što oružja. Zaplenjeno je mnoštvo mačeva od čistog zlata, zlatom ukrašenih pojaseva, perli, Razatov štit od čistog zlatom (ukrašen sa sto dvadeset zlatnih listića) i njegov oklop takođe od čistog zlata. Živ je uhvaćen Varzamuz (Βαρσαμούσης), arhont Iberaca pod Persijancima (ὁ ἅρχων τῶν Ίβήρων τῶν ὑπὸ Πέρσαις).

Svršetak rata[uredi - уреди]

Nemajući više pred sobom bilo kakvu vojsku koja bi im se suprotstavila, pobedonosni Vizantinci doprli su do Hozrojeve rezidencije Dastagerde. Tamo su pored tri stotine zarobljenih rimsko-vizantijskih zastava iz različitih perioda, naišli i na dragocenosti i neobične začine što ih je Hozroje ostavio za sobom, i to, kako Teofan prenosi, brdo aloje (ἀλόην πολλήν) i alojevine (ξύλα μεγἁλα ἀλόης),[n 8] obilje svile (μέταξαν πολλήν) i platnenih košulja (καμίσια καρβάσια πολλά), šećera (ζάχαρ), đumbira (πίπερ) i još dosta toga izvanrednog. Neki su našli i nekovanog srebra (ἄσημον), haljina od čiste svile (ὁλοσήρικα ἱμάτια), mnoštvo vunenih tepiha (νακοτάπητά) i vezenih sagova (ταπήτια ἀπό βελόνης): sve to je spaljeno zbog svoje težine.

Hozroje je pak već bio izbegao u planine oko Suzijane s namerom da okupi sve raspoložive snage za odbranu Ktesifona. Iraklije mu je izdao sledeći ultimatum:

Pristajem i nastojim da sklopim mir s Vama, jer nisam rad da opustošim Persiju; no, Vi ste me prisilili na to. Zato smesta bacimo oružje (ῥίψωμεν οὖν καὶ νῦν τὰ ὅπλα), prigrlimo mir (καὶ εἰρήνην ασπασόμεθα) i ugasimo oganj pre nego što sve bude uništeno.

Teoph. Chron. A. M. 6118.

Međutim, Iraklije nije bio u prilici da napadne sam Ktesifon, budući da je kanal Naravan bio zatrpan delovima obrušenog mosta i što car sa svoje strane nije ništa preduzeo da ga zaobiđe.

Nezavisno od toga, persijska vojska se pobunila protiv Hozroja kog je svrgla i na njegovo mesto dovela sina mu Kavada II, takođe poznatog i kao Široje. Hozroje je bačen u tamnicu u kojoj je pet dana držan na ivici egzistencije. Ubijen je mučki petoga dana tako što su mu zarivene strelice u telo. Našavši se na prestolu Kavad je smesta pribegao pregovorima. Iraklije nije nametnuo oštre uslove, imajući u vidu da je i njegovo carstvo nadomak iscrpljenosti. Vizantinci su ovim mirom izdejstvovali povratak svih izgubljenih teritorija, predaju svojih zarobljenika, ratnu odštetu i, što je najvažnije od svega toga, vraćen im je Časni krst.

Značaj[uredi - уреди]

Kratkoročne posledice[uredi - уреди]

Posle nekoliko meseci putovanja, Iraklije se najzad vratio u prestonicu gde je naišao na trijumfalan doček tamošnjeg življa. Ugovorom s Persijancima vraćen je Sveti Sunđer koji je pridodat Časnom Krstu prilikom raskošne ceremonije koja se održala 14. septembra 629. Svečana svita zaputila se ka Svetoj Sofiji; pred oduševljenom svetinom, Časni krst je pažljivo uzdignut nad crvenim oltarom. Za mnoge onovremenike taj čin je označio početak zlatnog doba u Vizantiji.

Zahvaljujući pozitivnom ishodu ovog rata, vizantijski car Iraklije je ostao zapamćen u istoriji kao jedan od najuspešnijih vojskovođa. Slavljen je kao novi Scipion zbog toga što je šest godina vodio rimsku vojsku iz pobede u pobedu, tamo gde ona pre nogom nije kročila. Trijumfalno uzdignuće Svetoga Krsta u Svetoj Sofiji predstavlja vrhunac njegovog dostugnuća. Da je tada kojim slučajem umro, prema rečima Normana Dejvisa (eng. Norman Davies), ostao bi zapamćen kao najveći rimski vojskovođa posle Julija Cezara. Umesto toga, proživeo je i za vremena najezde Arabljana, gubeći pred njihovim pomahnitalim naletom bitku za bitkom, što je umrljalo njegovu reputaciju pobednika. Džon Norič (eng. John Norwich) je ukratko obrazložio da je Iraklije živeo predugo.[36]

Sa svoje strane, Sasanidi su se borili da stabilišu upravu. Hozrojev naslednik Kavad II umro je nedugo po dolasku na presto, što je Persiju gurnulo u višegodišnje dinastičko previranje i građanski rat. Jedan za drugim, na prestolu su se smenjivali Ardašir III, Šahrbaraz i Hozrojeve ćerke Purandohta i Azarmidohta. Tek sa dolaskom Hozrojevog unuka Izdigerda III na persijski presto, došlo je do uspostavljanja kakve-takve stabilnosti, premda je bilo isuviše kasno učiniti išta što bi moglo da spase poljuljanu persijsku državu Sasanida kojoj se neminovno bližio kraj.

Dugoročne posledice[uredi - уреди]

Pogubni učinak rata 602-628, zajedno sa kumulativnim posledicama gotovo vekovnog vizantijsko-persijskog antagonizma, u potpunosti je iscrpio oba državna aparata. Persija je dodatno pogođena ekonomskom krizom, prekomernim oporezivanjem koje je poprimilo maha za vreme ratnog perioda, verskim nemirima i jačanjem oblasnih zemljoposednika na račun centralne vlasti oličene u ličnosti šaha.[37] Prema Hauard-Džonstonu, Iraklijevi uspesi na bojnom polju tokom tekućih godina i političke posledice koje su imale za sobom, spasile su glavni bastion hrišćanstva na Bliskom Istoku i ozbiljno oslabili njegovog starog zoroastrijskog (zoratustranskog) takmaca; oni možda blede pred izvanrednim postignućima koje su izvojevali Arabljani tokom naredne dve decenije, ali i pored toga ne bi ih trebalo tek tako zanemariti.[38]

Međutim, ni Vizantija nije prošla ništa bolje od Persije. Veći deo Balkana nalazio se u rukama Slovena. Pored toga, Anadolija je u nekoliko navrata pretrpela razaranje, a veza sa nedavno povraćenim teritorijama na Kavkazu, Siriji, Mesopotamiji, Palestini i Egiptu je oslabila u godinama provedenim pod persijskom okupacijom. S iscrpljenim finansijskim sredstvima, Vizantija je naišla na poteškoće u isplati ratnih dnevnica veteranima i vrbovanju nove momčadi. Klajv Fos (eng. Clive Foss) nazvao je ovo prvom fazom u procesu koji je obeležio kraj Antike u Maloj Aziji.

Takođe, carstvu nije preostalo mnogo vremena da se oporavi do sledeće navale koja je usledila svega par godina pošto su najzad savladani Persijanci; doskora ujedinjeni Muhamedovom ispravnom vjerom ,[39] Arabljani su se kao „ljudski cunami“ sručili na paralisana carstva i zadali njihovim vojskama odlučujući poraz.[40] Carstvo Sasanida, slomljeno prošlim ratom, podleglo je ovoj navali, dok je Vizantija još za života Iraklija izgubila tek povraćene istočne provincije. U idućim decenijama Vizantija će biti zauzeta ogorčenim borbama sa Arabljanima što će je za duže vreme onemogućiti da preduzme ma kakve ozbiljnije akcije na Zapadu.

Napomene i citati[uredi - уреди]

Napomene[uredi - уреди]

  1. Rat je zapravo izbio onda kada je Justin II odbio plaćanje danka persijskom caru Hozroju I Anuširvanu, na šta se bio obavezao njegov ujak Justinijan I.[6]
  2. Frederik Makler (fr. Frédéric Macler) ističe da se ovde radi o reminiscenciji na Psalam 139 („Kuda bih otišao od duha tvojega, i od lica tvojega kuda bih utekao? Da izađem na nebo, ti si ondje. Da siđem u pakao, ondje si. Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora: I ondje će me ruka tvoja voditi, i držati me desnica tvoja“ Ps: 139:8-10).[17]
  3. Vidi klasičan pregled ovog gledišta u: Ostrogorski 1998, str. 112-15.
  4. Ovo je zabeleženo kod Kedrina, Compen. histor. i, p. 718-19. (ed. Bonn). Kedrin je pred sobom imao izvor koji je kako se čini izgubljen — izvor koji je bez sumnje koristio i Teofan. Pitanje je da li je Pisida zabeležio ovaj govor u izgubljenu poemu, ili stvarno improvizovao jambe.[22]
  5. I pored toga što je Salona u ono vreme po svojoj veličini, sjaju i trgovačkom prometu bila na naročitom glasu kao vrlo znamenito mesto u vizantijskom carstvu, o njenom padu nema nikakvih neposrednih vesti od savremenika.[28] To nimalo ne iznenađuje s obzirom na to što su izvori za 7. i 8. vek inače veoma oskudni, a to se pogotovo odnosi na period posle Iraklija.[29] Od pisaca na Istoku koji govore o padu Salone prvi je Konstantin VII Porfirogenit: u 29. i 30. glavi svog čuvenog dela De administrando imperio pisanog sredinom 10. veka (dakle gotovo tri veka nakon što je Salona srušena) on govori o ovom događaju, a od zapadnih to je Toma Arhiđakon koji u 13. veku (!) opisuje teške prilike u Istri i Dalmaciji nakon dolaska Slovena u ove krajeve (7. vek). O godini razaranja Salone dosta je diskutovano, a o tome podrobnije videti u: Ivan Marović, „O godini razorenja Salone“, Vjesnik za arheologiju i povijest dalmatinsku 99 (2006), str. 253–273.
  6. Ovde se Graecia odnosi na antičku Heladu, tj. prostor rimske provincije Ahaje. O tome više videti u: P. Komatina, „Osnivanje Patraske i Atinske mitropolije i Sloveni na Peloponezu“, Zbornik radova Vizantološkog instituta 46 (2009), str. 41, nap. 71.
  7. Up. Lev: 26:7-8 („Teraćete svoje neprijatelje, a oni će pred vama padati od mača. Petorica vas teraće stotinu, a stotina vas teraće deset hiljada, i vaši će neprijatelji pred vama padati od mača.“), Ponz:32:30 („Kako bi jedan mogao da goni hiljadu, i dvojica da nateraju u beg deset hiljada, da ih Stena njihova nije prodala, da ih Jehova nije predao?“) i INav:23:10 („Jedan od vas teraće hiljadu, jer će se Jehova, vaš Bog, boriti za vas, kao što vam je i obećao.“).
  8. Nije do kraja jasno kako prevesti nastavak one rečenice koja se odnosi na količinu zaplenjene alojevine: ἀπὸ δέκα καὶ ὀκτὼ λιτρῶν. Anastasije Bibliotekar je to preveo „ex quibus unumquodque LXX pondus habebat, vel LXXX librarum“.

^ a: Svi datumi, posebno u periodu 602–620 su približni. To je posljedica činjenice da su sve popularne historije sukoba, poput Teofanovih Kronika, temeljeni na jednom jedinom izvoru - za koji se pretpostavlja da je riječ o tekstu Teofila od Edese. Zbog toga i nedostatka drugih suvremenih izvora, pouzdano datiraje je prilično otežano.

Fusnote[uredi - уреди]

  1. VIINJ I, str. 143-45.
  2. VIINJ I, str. 151-52.
  3. VIINJ I, str. 103-105.
  4. Norvič 2009, str. 243-44.
  5. Greatrex-Lieu 2002, p. 174.
  6. Ostrogorski 1998, str. 97.
  7. Greatrex-Lieu 2002, p. 174.
  8. 8.0 8.1 Treadgold 1998, pp. 205-206.
  9. Luttwak 2009, p. 401.
  10. 10.0 10.1 10.2 Treadgold 1997, p. 235.
  11. Ostrogorski 1998, str. 101.
  12. Greatrex-Lieu 2002, pp. 183-84.
  13. Greatrex-Lieu 2002, p. 194.
  14. Kaegi 2003, p. 52.
  15. 15.0 15.1 Kaegi 2003, p. 65.
  16. Ostrogorski 1998, str. 111.
  17. Macler 1904, p. 80.
  18. Kaegi 2003, p. 90.
  19. Kaegi 2003, p. 126.
  20. Treadgold 1997, p. 316.
  21. Haldon 1997, pp. 211–217.
  22. Bury 1889, p. 226, note 1.
  23. Ostrogorski 1998, str. 115.
  24. Kaegi 2003, p. 112.
  25. Bury 1889, p. 225-26.
  26. Bury 1889, p. 230.
  27. Ostrogorski 1998, str. 110.
  28. Nodilo 1905, str. 309.
  29. Ostrogorski 1998, str. 104.
  30. Šišić 1925, str. 232.
  31. VIINJ I, str. 186-89.
  32. Kaegi 2003, p. 125, note 10.
  33. VIINJ I, str. 156.
  34. Kovačević 1997, str. 64.
  35. Luttwak 2009, p. 408.
  36. Norič 2009, str. 274.
  37. Howard-Johnston 2006, p. 291.
  38. Howard-Johnston 2006, p. 9.
  39. Ostrogorski 1998, str. 125.
  40. Howard-Johnston 2006, p. xv.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  • Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije (VIINJ) I, Beograd 1955.
  • J. B. Bury, History of the Later Roman Empire from Arcadius to Irene (395—800), 2 vol., London, 1889.
  • P. Grierson, Byzantine Coinage, Washington 1999.
  • J. Haldon, Byzantium in the Seventh Century. The Transformation of a Culture, Cambridge 1997.
  • J. Howard-Johnston, East Rome, Sasanian Persia And the End of Antiquity. Historiographical And Historical Studies, Aldershot, 2006.
  • G. Greatrex, S. N. C. Lieu, The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars AD 363-628, Pt. 2, London-New York, 2002.
  • W. E. Kaegi, Heraclius. Emperor of Byzantium, Cambridge, 2003.
  • J. Kovačević, Avarski kaganat, Beograd, 1977.
  • E. Luttwak, The grand strategy of the Byzantine Empire, Cambridge, Mass., 2009.
  • N. Nodilo, Historija srednjega vijeka za narod hrvatski i srpski, III, Zagreb, 1905.
  • Dž. Dž. Norič, Vizantija. Rani vekovi, Prev. sa engl. P. Urošević, Beograd, 2009.
  • G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1998.
  • Z. Simonović, „Prilog proučavanju novčanih reformi Dioklecijana, Konstantina i Anastasija“, u: Niš i Vizantija VII, Niš 2009, str. 396-406.
  • W. T. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford, Calif., 1997.
  • W. T. Treadgold, Byzantium and Its Army 284-1081, Stanford, Calif., 1998.
  • F. Šišić, Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara, Zagreb, 1925.