Pavel Josef Šafařík

Izvor: Wikipedia
Pavel Josef Šafarik
Pavel Jozef Safarik.jpg
Rođenje 26. maj 1795
Kobeliarovo, Austrijsko carstvo, danas Slovačka
Smrt 26. jun 1861. (dob: 66)
Prag, Austrijsko carstvo, danas Češka
Polje istorija, lingvistika, slavistika

Pavel Josef Šafařík (u Srbiji poznat kao Pavle Josif Šafarik[1]; Kobeliarovo, 26. maj 1795Prag, 26. jun 1861) je bio češki i slovački pisac, istoričar i lingvista slovačkog porekla, a svoje radove je pisao češki ili nemački.

Život i delo[uredi - уреди]

Poreklom je iz istočne Slovačke i njegov otac je bio propovednik i učitelj. U godinama 1806.1808. studirao je u Rožnjavi a 1808.1810. u Dobšini a zatim 1810.1814. u Kežmaroku. 1815. otišao je na studij u Jenu na teologiju a od 1819.[2] radi kao profesor i direktor u gimnaziji u Novom Sadu i tu se 1822. godine oženio sa Boženom Julijom Ambrosovom.

1826. godine je postao dopisni član učenog društva iz Krakova a godinu dana kasnije član Varšavskog radničkog prijateljstva nauka. 1833. godine je otišao u Prag i primio plaćenu obavezu da piše češki i vodio je redakciju časopisa „Muzejnik“ i „Světozor“.

1848. godine je uzeo učešće na skupu čeških i nemačkih pisaca i slavenskom skupu i u to vreme je postao poslanik zemaljskog skupa.

Pavel Josef Šafarik imao je iste poglede na srpski jezik kao i Vuk Stefanović Karadžić te i ako nije pisao srpskim jezikom i iako nije bio Srbin u velikoj meri je uticao na filologiju srpskog jezika u 19. veku jer su obojica imali iste poglede na korpus srpskog jezika i literature. Ime Šafarika treba da bude ubeleženo kao ime prijatelja srpskog jezika, pisca prvve istorije srpskog jezika i jednog od najznačajnijih srpskih bibliografa svih vremena.[3]

Za Srbe je vrlo važno delo Šafarika; Srpska čitanka "Serbische Lesekörner" gde je prvi put dat pravilan pogled na poreklo srpskog jezika i pokušaj njegove kratke istorije.[1]

Pokušao je da osnuje novi deo nauke- slovensku arheologiju. Za težnjama ka samostalnom slovačkom jeziku se odnosio sa uzdržavanjima ali se zalagao da postane posrednik između slovačke i češke strane. Sahranjen je na evangelističkom groblju u Karlinu 1900. godine su njegovi pogrebni ostaci prenešeni na Olšansko groblje. Njegov sin je bio Vojteh Šafarik.

Slovačka 1795.1815.[uredi - уреди]

Završetkom studija u Dopšinoj nastala je promena u životu Šafarika. On je ovim iscrpeo mogućnosti studija u regionu. Čekalo ga je petogodišnje studije u Kežmaroku. Od toga on je tu studirao četiri godine. Studije u Kežmaroku Šafarik je apsolvirao 1814. godine završivči svat tri kursa, filosofskog, političkog i teološkog.

Znanje koje je Šafarik dobio u školi je proširivao samostalnim studijama u čemu mu je pomagala bogata biblioteka, ali i dela i časopisi koje je sam kupovao. Studije koje je provodio rodili su ljubav prema slovačkom i češkom jeziku a zatim i srpskom da bi se raširila na sve jezike slovena.

Na preporuku direktora ili nekih od profesora Šafarik kao izvanredan student primio je 1812. godine mesto privatnog učitelja u porodici Davida Goldbergera. Dana 14. decembra te godine mu je umrla majka koju je jako voleo a njegov otac se oženiopo drugi put.

Nemačka 1815.1817.[uredi - уреди]

Posle jednogodišnjeg pedagoškog rada nastavio je studijum na univerzitetu u Jeni po želju svoga oca i tu je živeo veoma skromno.

U jeni je Šafarik bio dve godine i tu je pisao i pesme i rezultat toga je sedambedet pesama napisanih 1815.1816. godine koje su izašle u Beču.

Tri semeatra studija u Jeni predstavljalo je za Šafarika doprinos njegovom naučnom i srtučnom profilu. Posle tri semestra otišao je iz Jene nerado i iz finansijskih i drugih razloga sa svedošanstvom koje je izdao prorektor Danzo. Posle boravka u Pragu od mesec dana otišao je u Slovačku.

Slovačka 18171819.[uredi - уреди]

U letu 1817. godine Šafarik je primio ponudu da bude učitelj u porodici Gašpara Kubiniha u Bratislavi za njihovog sina Ladislava koju je on primio jer je ova porodica imala značaj u naučnom i kulturnom životu Ugarske i zbog činjenice da mu je ovakovo postavljenje omogućavalo naučni rad. Porodica mu je jako dobro nadoknađivala njegove usluge i smatrala ga je porodičnim prijateljem sa skoro familijarnim odnosima.

Pedagoški rad u porodici Kubiniha je završio krajem jula 1819. godine. Njegov odlazak iz ovih krajeva smatraju Slovaci ali i Česi za gubitak za narod. Posledne trenutke pred svoj odlazak u Srbiju u Novi Sad on je proveo u svom rodnom kraju u koga se u toku života više nije vraćao.

Među Srbima 1819.1833.[uredi - уреди]

Funkciju direktora P. J. Šafarik preuzeo je posle svečanog govora koji je bio na latinskom jeziku. U njemu je izneo istoriju gimnazije, govorio je o profesorima i njihovim dužnostima a zatim je govorio o svojim pedagoškim pogledima na koncepciju škole i upoznao prisutne sa predlogom reformi koje je planirao da napravi.

Novi direktor je delovao na Srbe pod jako dobrim utiscima.[2]Osim njega svi profesori su bili Srbi. On je funksiju direktora sprovodio punih pet godina.[2]Kao direktor imao je jako ambiciozne planove. Šafarikova koncepcija se sastojala u stvaranju gimnazije po grčkim uzorima. Odmah po dolazku na dužnost napravio je manje izmene u programu i uveo i proširio predmete sa crtanjem i slikanjem. Pozitivno je bilo i skupljanje knjiga za buduću biblioteku. Prikikom inauguracije je rekao da će sam da predaje matematiku (algebru i geometriju), fitiku, logiku, retoriku, poeziju, stilistiku i da će predavati klasike u humanitnoj klasi. Predavao je latinski, nemački a posle po stupanju na snagu mađarizacionih procesa i mađarski jezik kao nastavni jezik.

Za vreme prve dve godine je stanovao kod bogatog građanina Servickog. 1821. godine je zamoljen od strane Toše Stratimirovića(1778. - 1832.), sinovca srpskog patrijarha Stefana Stratimirovića veleposednika iz porodice Stratimirovića iz Kulpina koji je podupirao slovačku kulturuda pruzme brigu o vaspitanju nad njegovim sinom Milošem. U porodici Stratimirović bila je tradicija da se za obrazovanje i vaspitanje svojih sinova u porodici uzimaju privatni učitelji iz redova obrazovanih- uglavnim slovaka. U znak zahvalnosti je dobio ka dispoziciji deo kuće u Novom Sadu gde je stanovao a za hranu se brinula služavka koju su mu plaćali. Šafarik je Miloša vaspitavao u Novom Sadu ali je posećivao i imanje Stratimirovićevih u Kulpinu i tu radio na svojim literarnim delima.[3]

Dana 17. juna 1822. godine se P. J. Šafarik oženio 19 godišnjom Julijom Ambroziom koja je bila iz sitnijeg plemstva slovačke porodice. Rodila se u Velikoj Kikindi u Mađarskoj 19. novembra 1803. godine a njen otac i mati su bili poreklom iz Slovačke. Kako navode njegovi životopisci njegova supruga je bila jako inteligentna i temperamentna a govorila je četiri slavenska jezika; češki, slovački, srpski i ruski i svome suprugu je mnogo pomagala u njegovom radu.

Šafarikova situacija je u mnogome pogoršana posle 1824. godine kada je austrijska vlada zabranila srpskoj pravoslavnoj crkvi zapošljavanje evangelističkih obrazovanih ljudi iz Ugarske na gimnazijama i u svojim službama. Šafarik je dobio iznimku s time da neće vršiti funkciju direktora.

Šafariku su se posle ovog događale razne poteškoće i nagomilavali su mu se problemi i finansijske poteškoće, Primanja su se smanjila upravo u vreme kada je to najviše trebao i kada je kod njega došlo u porodici do rađanja dece. Kod njega se rodilo petoro dece. Trudio se da nađe profesorsko mesto u Slovačkoj ali iz različitih uslova nije primio mnoge dobre ponude. U to vreme Šafarik radi na skupljanju materijala i izdavanju slovačkih narodnih pesama. Njegovo najvažnije delo iz ovog perioda je Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Budimpešta, 1826.)- Istorija slavenskih jezika i literature u svim dialektima. U Novom Sadu Šafarik je skupio mnogo materijala koji je kasnije koristio za preradu u Pragu.

Dana 22. decembra 1832. dao je Šafarik ostavku na mesto direktora a 6. aprila 1833. godine je napustio Novi Sad koji više nije posetio u svom kasnijem životu i posle neuspelog pokušaja da dobije mesto profesora i bibliotekara u Rusiji odlazi na poziv prijatelja preko Budimpešte i Bratislave u Prag.

Češka 1833.1861.[uredi - уреди]

Spomen ploča u Pragu

Šafarikova porodica je došla u Prag 4. maja 1833. godine. Posle dolazka u Prag Šafarik je u prvom redu hteo da obezbedi svoju porodicu a zatim da obezbedi mogućnost za svoj naučni rad.

Od svojih čeških prijatelja dobijao je iznos od 380 zlatnika godišnje da bi pristao na uslove da svoje radove piše isključivo na češkom jeziku. Naučni rad je bio glavni smisao života kod Šafarika koji je provodio u Pragu.

U poslednih pet godina svoga života Šafarik je počeo da boluje i da trpi raznim fobijama i to iako nije imao materijalnih teškoća nije više imao toliko mario za porodicu. Depresije koje je imao doprinele su da je 23. maja 1860. godine skočio u Vltavu što je izazvalo mnogo uzbuđenje ali su uspeli da ga spasu.

Pošetkom oktobra 1860. Šafarik je dao otkaz na mesto direktora univerzitetske biblioteke. Car Franc Jozef I mu je otkaz primio i vlastoručno napisao pismo po kojem mu ostavlja punu platu. Zdravlje ga je naglo napuštalo i kretao se samo pomoću štapa. Umro je 26. jula 1861. godine.

Nad njegovim grobom je natpis na starosrpskom jeziku: „V krasnich mira sego v’spitaľ sa esti et junosti svojeje".

Delo[uredi - уреди]

Poezija[uredi - уреди]

  • Loučení s Múzou- Rastanak sa muzom
  • Zdání Slavomilovo- Pričinjenje Slavomilovo
  • Tatranská múza s lýrou slovanskou, 1814 – zbirka pesama koja je pisana na češkom jeziku
  • Mé zpěvy -Moji spevovi

Naučna literatura[uredi - уреди]

  • Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten – Istorija slavenskih jezika i literature po svim dijalektima u kojima je pokušao da napiše istoriju jezika i literature svih slovenskih naroda i ovde slavene shvata kao jedan narod a pojedine jezike kao dijalekte[2]
  • Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833- Pregled najnovije literature ilirskih slovena do 1. 1833.
  • Slovanské starožitnosti – koje je njegovo životno delo o slavneskoj istoriji i literaturi – trebalo je da dokaže da su Sloveni povodni narodi u Evropi kao i ostali narodi što je imalo veliki odjek među slavenskim narodima u Evropi. Hteo je da napiše drugi deo o kulturi ali se ovo nije ostvarilo.
  • Slovanský národopis- Slavenska karakterologija
  • Slovem o českém pravopise- Rečju o češkom pravopisu
  • Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském- neke gramatičke forme u jeziku slovenskom
  • Mluvozpytný rozbor čísloslova- Gramatički razbor slova brojki
  • Počátkové českého básnictví, obzvláště prozódie – Počeci pesništva u češkoj koje je izdao sa Františkom Palackim
  • Památky dřevního písemnictví jihoslovanů- Uspomene drevne pismanosti jugoslovena.

Sačuvan je deo njegove korespondeccije koju sam nije uništio spaljivanjem.

Po Šafariku su imenovani[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  1. Članak je delom ili u celosti prema istoimenom članku objavljenom u češkoj vikipediji
  2. Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925.- 1929.
  3. Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.
  4. SPOMENICA 1789-1989, 200 godina škole u Kulpinu, Miroslav Krivak 1989. Kulpin

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925.- 1929.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 SPOMENICA 1789-1989, 200 godina škole u Kulpinu, Miroslav Krivak 1989. Kulpin
  3. 3.0 3.1 Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]