Marlene Dietrich

Izvor: Wikipedia

Marlene Dietrich

Accéder aux informations sur cette image commentée ci-après.

u filmu No Highway iz 1951. godine

Lični podaci
Ime po rođenju Marie Magdalene Dietrich
Rođenje 27. decembar, 1901
Berlin-Schöneberg, Nemačko Carstvo
Smrt 6. maj 1992. (dob: 90)
Pariz, Francuska
Bračni drug(ovi) Rudolf Sieber
(vj.1923-1976; njegova smrt)
Djeca Maria Riva, 13. decembar 1924. (1924-12-13) (dob: 89)
Rodbina John Michael Riva (unuk), (1948-2012)[1] Peter Riva (unuk)
Profesionalna karijera
Zanimanje glumica, pjevačica
Period aktivnosti 1919 - 1984
Znamenite uloge Lola u Plavi Anđeo
Internetska stranica http://www.marlene.com/

Marlene Dietrich (IPA: marˈleːnɘ ˈdiːtrɪç – 27.decembar, 1901. - Berlin-Schöneberg6. maj, 1992. - Pariz) je nemačka glumica i pevačica. U ranim 1930-im dobila je međunarodnu slavu i važi za prvu Nemicu koja se probila u Hollywoodu. Rođena je, zapravo, pod imenom Marie Magdalene Dietrich, a od 1912. godine koristi Marlene, što je skovala od svoja dva imena[2].

Godine 1999. Američki filmski institut uvrstio je Marlene u listu najvećih zvezda svih vremena sa pozicijom na 9. mestu. Godine 2002. Marlene je postumno postala počasna građanka Berlina.

Mladost[uredi - уреди]

Marlene Dietrich je rođena kao druga ćerka kraljevskog policijskog poručnika Louis Erich Otto Dietricha i Josefine Wilhelmine Elisabeth (rođene Felsing) na Schönebergu u Berlinu. Porodica je imala još jednu godinu dana stariju ćerku, po imenu Elisabeth. Moguće je da je ona, zajedno sa svojim mužem, u toku Drugog svetskog rata vodila bioskop koji su uglavnom posećivali članovi SS-trupa, pa je Marlene kasnije često negirala postojanje svoje sestre.

Po smrti oca 1907. godine njena majka se venčala sa poručnikom Edouard von Losch, koji je poginuo u toku Prvog svetskog rata.

Marlene je učila da svira violinu i 1918. godine počela je da studira violinu u Weimaru. Godine 1921. nastavila je studije u Berlinu, ali morala je da ih napusti zbog tendinitisa. Međutim, posle audicije u Nemačkom pozorištu angažovao ju je poznati pozorišni reditelj, Max Reinhardt.

Prve, još uvek male, filmske uloge, kao i brak sa asistentom producenta, Rudolf Sieberom, usledili su 1923. godine. Naredne godine, 13. decembra rođena je i njihova jedina ćerka Maria Elisabeth Sieber.

Rana svetska slava[uredi - уреди]

Posle brojnih uloga u pozorištu i nemim filmovima, 1929. godine reditelj Josef von Sternberg, koji je bio u potrazi za glavnom glumicom za prvi nemački ton-film „Der blaue Engel“ (Plavi anđeo), otkrio je Malene Dietrich u mjuziklu „Zwei Krawatten“ (Dve kravate). U ulozi Lole Lole Marlene je doživela veliki uspeh. Film je istovremeno snimljen na nemačkom i engleskom jeziku, a pesma koji je ona u njemu otpevala, Ich bin von Kopf bis Fuss auf Liebe eingestellt – u nemačkoj, odnosno Falling in Love Again – u engleskoj verziji postala je svetski hit.

Marlene Dietrich (4).jpg

Ikona filma[uredi - уреди]

Sve oko Marlene Dietrich bilo je tajno, zagonetno, dobro skriveno i stalno otvoreno pogrešnom tumačenju.Ona sama umela je veoma dobro da kontroliše informacije o sebi, počev od pažljivog "filtriranja" podataka o bogatom biseksualnom ljubavnom životu, pa sve do brige o osvetljenju i pozadini dok su je fotografisali. Skandali koje je celoga života izazivala bili su uvek rezultat promišljene provokacije i jasnog ličnog stava. Ništa na njoj i oko nje nije bilo "spontano" i "prirodno", sem doslednog individualizma. Nikada nije pokušala da stekne omiljenost ulogama "običnih žena". Kada pomislimo na vampa, kobnu zavodnicu, slika Marlene Dietrich obično se pojavi prva, no to je njena zrela holivudska slika, prilično različita od Marlene iz Plavog anđela u režiji Josefa von Sternberga (1930), dobro zaobljena i sa tamnijom kosom. Ali prvi nastup zabeležen u svetu, u tom filmu, odredio je psihološki tip koji je ona zatim vizualno razradila, izmenivši svoje telo: vitka figura sa obavezno istaknutim nogama, sasvim svetla, "platinum" kosa, poluotvorene oči sa obrvama u savršenom luku, ironičan i tajanstven poluosmeh, cigareta u dugoj muštikli, a kada progovori, dubok i zamaman glas, i laki strani akcenat koji dodatno unosi egzotiku.

Marlene Dietrich (26).jpg

Najprepoznatljiviji lik filmske industrije[uredi - уреди]

Praktično sve njene filmske uloge bile su slične: žena od iskustva i sa prošlošću, zabavljačica, plesačica i pevačica, kabaretska dama, ponekad na špijunskim zadacima, naizgled umorna od ljubavi ali i te kako spremna da počne iznova, izazov za dečake, opasnost za oženjene, partner za avanturiste. Nastupala je u filmovima obnažena, na užas američkih moralista. Dva su kostima nerazdvojivo vezana za nju: crni korset sa čarapama i muško odelo, dakle istovremeno ekstremno ženski i ekstremno muški look. Njeni ambijenti na filmu bili su zadimljeni lokali, kazino, vozovi, Legija stranaca, harem, pozornica. I, naravno, kreveti. Njen "dizajnerski inženjering" bio je savršen, ali je ona umela da čak parodira sebe samu. Kada je sa godinama filmskom izgledu došao kraj, našla je elegantno rešenje, nastupajući samo na koncertima, gde se realna starost nije kosila sa filmskim iluzionizmom, i gde je ostajalo samo divljenje za njenu vitalnost. Njen način pevanja bio je zapravo pevušenje sa govorom: noge su pevale svoju pesmu. Jedina antropološka paralela koja se može naći tome tipu izražavanja jeste začaravanje veštice, formule i pevušenje šamana, dovođenje publike/žrtve u blaženu zavisnost od onoga koji začarava. Potpuno zavođenje, drugim rečima. Čak i kada reči pesama nisu imale seksualnu sugestivnost, taj način pevanja ih je činio dvosmislenim. Antiratne balade, koje smo mogli zaboraviti u interpretaciji nekog koloraturnog soprana, postajale su u njenoj interpretaciji opsesivne i nezaboravne. U dubokoj starosti, više nije htela da se pokazuje pred kamerom, čak ni u dokumentarnome filmu o sebi, koji je napravio njen stari prijatelj Maximilian Schell (1984): pustila je samo svoj glas.

Otkuda dolazi taj tako razrađeni, prepoznatljivi lik?[uredi - уреди]

Marlene je, kao mlada dama iz dobre kuće, započela svoju glumačku karijeru u pozorištu, kod najboljih učitelja, recimo Maxa Reinhardta, u onome kratkome periodu kada je Berlin bio jedna od evropskih avangardnih prestonica. Zajednički plan troje emigranata, Von Sternberga, glumca Emila Janningsa i njen, da osvoje Holivud Plavim anđelom, što su i uspeli, preokrenuo je karijeru uspešne dramske i filmske glumice u rafiniranom evropskom središtu u dvodimenzionalnu fantazmu, kojoj se morala prilagoditi ne samo iz želje za luksuznim životom nego i zbog narastajućeg nacizma i iznenadne propasti kulture iz koje je potekla. Njen lenjivi pogled i prezir prema neuglađenim muškarcima Novoga sveta može se čitati i kao protest žene koja je znala za mnogo, mnogo bolje. Možda nijedna njena uloga nije tako upečatljiva za čitanje ove kulturne nelagodnosti kao uloga pevačice u saloonu na Divljem Zapadu, koju je nekoliko puta ponovila (Destry ponovo jaše, 1939, Ranč prokletih, 1952): blazirana i hladnokrvna, ona otaljava svoju tačku spremna da nogom odgurne pijane nametljivce, odsutna i sabrana istovremeno, sa uspomenom na neki drugi, bolji život.

"Svuda stranac"[uredi - уреди]

Sama je odlično govorila nekoliko jezika. Ona nikada ne pripada svetu u kojem je trenutno. Nije patetična izgubljena emigrantkinja, vež neko ko je svestan svojih razloga za odlazak ali time nije postao srežniji. Zato što je utišana, njena nostalgija je upečatljivija od uobičajenog emigrantskog jauka za otadžbinom. Emigrant Marleninoga tipa više nije imao kuda da se vrati. Ona je, doduše, posećivala Nemačku, gde je uvek bilo pronacističkih osvetnika da je proglase izdajnicom. Živela je uglavnom u Parizu. Njena poslednja želja bila je da bude sahranjena u Nemačkoj, što je postalo predmet dugog i zlobnog birokratskog zavlačenja. Šta je bio razlog tolikoj mržnji? Upravo njena potpuna ambivalentnost, nepripadanje svetu jasnih i tupih stavova, samostalno, nepredvidivo, slobodno uživanje u svakodnevici i u kulturi, pacifizam kao prirodno stanje duha, prezir prema jeftinim strastima. Jedan drugi Evropljanin i emigrant u Holivudu, režiser Billy Wilder umeo je da iskoristi njen često neiskorišćeni glumački potencijal. U izvrsnom sudskom trileru po romanu Agathe Christie Svedok optužbe (1957), Marlene je tu odigrala hladnu strankinju – Nemicu, proračunatu ženu osumnjičenog za ubistvo, koja uspeva da na sebe navuče sveopštu mržnju. U savršenom obratu, ona se otkriva ne samo kao požrtvovana žena vež i kao superiorni um iza savršenog plana, čime zaslužuje divljenje prevarenog advokata (Charles Laughton) i njegovu odbranu.

Marlene Dietrich je svesno i uspešno gradila svoj status ikone, ne ugađajući nikad opštem ukusu. U filmovima koje je snimala prepoznaju se mikrorežije kojima je umnožavala značenje, praveži tako od beznačajnih melodrama prava čvorišta kulturnih simbola. Pomenimo samo jednu, iz filma Plava Venera (1932). Na kabaretskoj sceni, usred frenetične "egzotične igre", pojavljuje se figura u kostimu gorile, dodajući plesu element divljine i grubosti. "Gorila" seda i skida glavu, ispod koje se rastresaju svetli uvojci Marlene. Sa telom još uvek u ogromnom crnom životinjskom kostimu ona peva "Vrući Voodoo". Ne pamtim nijedno filmsko svlačenje koje bi imalo ovakav efekat, čak ni njeno sopstveno skidanje/oblačenje crnih čarapa u Plavom anđelu.

Pesme koje je po prvi put pevala ostajale su zauvek vezane za nju: "Ponovo se zaljubljujem" u Plavom anđelu, "Vidi šta naručuju momci iz zadnje sobe", u Destry ponovo jaše, "Život u ružičastom" u Tremi iz 1950. Stoga naivno deluju pokušaji da se stvaranje ikone i mita Marlene Dietrich veže uz ozlojeđenog Von Sternberga, ili druge pigmalione u prolazu. Drugi element koji govori u prilog njenoj samostalnosti jeste njena skoro potpuna neranjivost prema holivudskom star-sistemu. Moglo bi se reži da je za sebe uspela da nađe idealnu nišu, i da ostane nedodirljiva i pored svoje očigledne "moralne bezbrižnosti".

Emigracija 1933.[uredi - уреди]

Memorijana tabla na rodnoj kući Marlene Dietrich

Po dolasku nacista na vlast, Marlene Dietrich je krenula sa Sternbergom u Ameriku i potpisala je ugovor za Paramount Pictures. Za ulogu u filmu Morocco nominovana je za nagradu Oskar za najbolju glavnu žensku ulogu za 1930. godinu. Ovo je ostala njena jedina nominacija za Oscara. U narednih nekoliko godina snimila je još 5, od ukupno 7 filmova u režiji Sternberga. Film Shanghai Express iz1932. je bio komercijalno najuspešniji od Sternberg-Dietrich filmova. Saradnju između njih dvoje je 1935. prekinula Marlene. Takođe je 1936. godine odbila Goebbelsovu ponudu da snimi film u Nemačkoj za koji bi dobila veliki honorar i za koji je mogla da bira scenario i saradnike/ce. Dietrich je nastavila da snima u USA sa Hitchcockom, Lubitschem, Wellesom i Wilderom. Godine 1939. uzela je američko državljanstvo.

Podrška trupama u Drugom svetskom ratu[uredi - уреди]

Kada ju je Hitler pozvao da se vrati u Nemačku i u filmovima proslavlja nacizam i da od nje napravi najmoćniju ženu na svetu, odgovorila je ne samo odbijanjem i javno nazivanje Hitlera idiotom, nego je još išla da zabavlja američke vojnike na frontovima.Marlene je postala jedna od prvih zvezda koje su prikupljale pare za rat protiv Hitlerove Nemačke. Snimila je nekoliko anti-ratnih pesama i nastupala je pred savezničkim trupama na frontovima u Alžiru, Francuskoj i Nemačkoj sa generalnima James M. Gavinom i George S. Pattonom. Na pitanje zašto to radi, kada se nalazi u očiglednoj opasnosti samo na par kolometara od nemačke linije, odgovorila je „aus Anstand“ - „iz pristojnosti“. Kasnije je izjavljivala da nikada više nije imala tako intenzivan kontakt sa svojom publikom.

Na kraju rata je ušla sa prvim američkim trupama u Nemačku. U Stolbergu, pored Aachena prepoznao ju je jedan Nemac i na njeno veliko iznenađenje pozdravio ju je s radošću. Ova neočekivana reakcija nije bila usamljeni slučaj; žene iz mesta su skupile sastojke za kolač dobrodošlice, koji je, po njenim tvrđenjima, bio najukusniji obrok u njenom životu. Imala je takođe sreće u pronalaženju majke i sestre i najpre ih je kontaktirala preko radija, a kasnije su se srele u Berlinu. Njena majka, koja se zaklela sebi da će preživeti Hitlera, umrla je novembra 1945.

Posle rata[uredi - уреди]

Njen politički i društveni angažman protiv nacističkog režima dobio je internacionalno priznanje znatno ranije nego što je to bio slučaj u Nemačkoj. Već 1947. Marlene Dietrich je dobila Medal of Freedom od američke vlade, najviši civilni orden Sjedinjenih Američkih Država. Takođe, 1950. godine postala je „Chevalier de la Legion d'Honneur“ (vitez Legije časti, da bi kasnije bila proizvedena u oficira i komandanta Legije časti.

Nemačka javnost je dugo ostala neprijateljski raspoložena prema njoj i neki su u njoj i dalje videli izdajicu. Nekoliko puta je nastupala u Nemačkoj: 1960. u Berlinu, 1962. u Düsseldorfu i 1963. u Baden-Badenu. Njen nastup u Berlinu 1960. godine izazvao je vrlo podeljene reakcije kod građana. Dok su joj neki, uključujući i gradonačelnika Willy Brandta poželeli dobrodošlicu, drugi su isped koncertne zgrade protestvovali uz povike „Marlene, idi kući!“ Nikada se više nije vratila da živi u Nemačkoj, zbog čega je patila. Pesma Ich hab noch einen Koffer in Berlin (Imam još jedan kofer u Berlinu) govori o tome da još uvek sanja da se vrati u Berlin.

Održala je i turneju po Izraelu, tokom koje je neke pesme pevala na nemačkom, razbijajući postojeći tabu korišćenja nemačkog u Izraelu.

Godine 1961. snimila je svoj poslednji veliki film Judgment at Nürnberg.

Kazalište i kabare[uredi - уреди]

Karikatura Hansa Georga Pfannmüllera prikazuje Marlene Dietrich u kabareu 1954.

Od početka 1950-ih do sredine 1970-ih, radila je skoro isključivo kao visoko-plaćena kabaretska umjetnica, s nastupima uživo u velikim kazalištima širom svijeta.

1953., ponuđeno joj je tada velikih 30 000 američkih dolara za nastup uživo u Sahara Hotelu u Las Vegasu. Kratki nastup, sastojao se od samo nekoliko njenih pjesama, ali dražesno prozirni kostimi, koje je kreirao Jean Louis, privukli su mnogo publiciteta. Angažman je bio toliko uspješan da je dogovoren nastup u Cafė de Paris u Londonu iduće godine, te je i Las Vegaski ugovor također bio obnovljen. Kada je sredinom 1950-ih Marlene Dietrich kao svog glazbenog aranžera angažirala Burta Bacharacha, njeni nastupi počeli su se iz jednostavne izvedbe namjenjene noćnim klubovima razvijati u ambicioznije predstave s postavom novog materijala. Repertoar je uključivao pjesme iz njenih filmova, kao i aktualne popularne pjesme. Bacharachovi aranžmani pomogli su prikriti njen ograničen raspon glasa - bila je kontraalt – i omogućili izvedbe pjesama s najvećim dramatskim efektom.

Njen povratak u Njemačku 1960. povodom koncertne turneje izazvao je podijeljene reakcije. Mnogi su Nijemci smatrali da je svojim djelima tijekom drugog svjetskog rata iznevjerila svoju domovinu. Tijekom nastupa u berlinskom teatru Titania Palast, prosvjednici su pjevali "Marlene Go Home!" S druge strane, bila je toplo primljena kod mnogih drugih Nijemaca, uključujući i berlinskog gradonačelnika Willyja Brandta. Turneja je bila umjetnički trijumf, ali i financijski neuspjeh. Otprilike u isto vrijeme, pošla je i na uspješnu turneju u Izrael. Na koncertima je pjevala na njemačkom, uključujući i njemačku verziju Seegerove anti-ratne pjesme "Where Have All the Flowers Gone", probivši neslužbenu zabranu korištenja njemačkog u Izraelu.

1964. i 1965. nastupila je također i na Edinburškom festivalu s Bacharachom kao dirigentom, i dvaput na Broadwayu (1967. i 1968.), osvojivši posebnu nagradu Tony za svoje nastupe. Njeni kostimi, pripijene haljine pokrivene hiljadama kristala i ogrtač od labuđeg perja, i pomno postavljena rasvjeta na pozornici, omogućili su glamorozan izgled i u poodmakloj dobi.

Novembra 1972., verzija njenog broadwayskog nastupa snimljena je u Londonu.[3] Bila je plaćena 250 000 američkih dolara ali i nezadovoljna rezultatom. Predstava, izvorno nazvana I Wish You Love, emitirana je u Velikoj Britaniji 1. siječnja 1973. i u Sjedinjenim Državama 13.1. 1973. na CBS-u. U kasnijim VHS i DVD izdanjima, naziv predstave promijenjen je u An Evening With Marlene Dietrich.

Poslednje godine[uredi - уреди]

Marlene Dietrich je vremenom razvila probleme s pićem. Njena karijera je uglavnom bila završena kada je 29. septembra 1975. na nastupu u Australiji polomila nogu. Tri godine kasnije pojavila se kratko u svom poslednjem filmu Schöner Gigolo, armer Gigolo, gde je glumila u kolicima. Posle snimanja povula se zauvek iz javnosti u svoj stan u Parizu u aveniji Montaigne, koji nije napustila do smrti. U ovo vreme je Marlene ipak ostala aktivna i pisala je veliki broj pisama i vodila satima razgovore telefonom sa svetskim vođama. U intervijuu koji je njena ćerka dala za Der Spiegel u novembru 2005. navodi se da je Marlene bila u kontaktu sa Ronald Reganom i Mihail Gorbačovom, ali se ne zna da li je imala neke uticaje na njih.

Maximilian Schell je 1984. ubedio Ditrichovu da učestvuje u snimanju negovog dokumentarnog filma Marlene, ali se ona ne projavljuje u kadru.

Šta je ostalo iza Marlene Dietrich?[uredi - уреди]

Marlene Dietrich (29).jpg

Stil i moda koji su uticali na modne kreatore, ležernost, najelegantnije znano nošenje pantalona, skupocena jednostavnost; muška fantazma o nogama i ženska ikona o samostalnoj, odlučnoj, mudroj ženi kojoj nije potreban tim eksperata da razvije svoje mogužnosti; nostalgija za zauvek izgubljenim, liberalnim i stvaralačkim trenutkom nemačke kulture; oslobođenost od patrijarhalnih stega, merila kolektiva, nacionalnih okvira. I, iznad svega, mogućnost da se zapletene poruke o toleranciji, nezavisnosti i inidividualizmu prenesu u popularnu kulturu. Stoga je Marlene Dietrich uspela da održi svoj status ikone i u Americi i u Evropi još pola veka posle vrhunca svoje filmske karijere. Još za vreme svog životnog veka postala je inspiracija velikim umetnicima poput Madonne,Davidu Bouviju i grupi Queen..

Smrt i priznanja posle smrti[uredi - уреди]

Grob u Berlin-Friedenau sa natpisom: Hier steh ich an den Marken meiner Tage (Theodor Körner)

Marlene Dietrich je umrla 6. maja, 1992. u Parizu u svojoj 90. godini. Služba je bila održana u Le Madeleine u Parizu sa oko 3.500 prisutnih i masom ljudi ispred crkve. Njeno telo, prekriveno američkom zastavom, vraćeno je zatim u Berlin, gde je sahranjena na Städtischer Friedhof III na Schönebergu, nedaleko od mesta gde je rođena. U godinama posle njene smrti i dalje su postojale kontroverze u vezi sa njom i neki su i dalje na nju gledali kao na izdajicu. Tek 1997. berlinska opština Tiergarten je po njoj nazvala trg u blizini Potsdamer Platza Marlene-Dietrich-Platz. Posveta glasi: „Berlinska svetska zvezda filma i šansona. Zalog za slobodu i demokratiju, za Berlin i Nemačku“. Za stogodišnjicu rođenja Marlene Dietrich, 2001. godine država Berlin se zvanično izvinila zbog neprijateljstva. Grad Berlin joj je 16. maja, 2002. Postumno dodelio status počasne građanke Berlina.

Privatni život[uredi - уреди]

Dietrich je bila udata za Rudolf Siebera, koji je kasnije postao reditelj u Paramount Pictures u Francuskoj. Sa njim je ostala u braku do njegove smrti 1976. godine. Međutim, oboje su imali afere sa strane. Njena velika ljubav bio je francuski glumac i pevač Jean Gabin, sa kim se velika romansa završila sredinom 1940-ih. Marlene je bila biseksualna i imala je ljubavne veze sa glumcima Yul Brynnerom, Frank Sinatrom, glumicom Ona Munson i spisateljicom Mercedes de Acosta. Još neki poznati njeni partneri i partnerke su:Gary Cooper i John Wayne, Hemingvej, Čaplin, Hickok, Stravinski,Gaben,Hampri Bogart, Kirk Daglas,Remark, Dzon,Žozef i Robert Kenedi i takođe legendarna Greta Garbo.

Svojom androginom pojavom i čestim oblačenjem muške odeće, što se u to vreme smatralo revolucionarnim, Marlene je postala idol ženskog pokreta i gej ikona.

Marlene Dietrich (2).jpg

Filmografija[uredi - уреди]

Pesme[uredi - уреди]

  • Nimm dich in Acht vor blonden Frau'n
  • Ich bin von Kopf bis Fuß auf Liebe eingestellt
  • Wenn die beste Freundin
  • Quand l'amour meurt
  • Wenn ich mir was wünschen dürfte
  • Die Welt war jung
  • Ich hab noch einen Koffer in Berlin
  • Es liegt in der Luft
  • Ich bin die fesche Lola
  • Give me the man
  • Falling in love again
  • Kinder, heut' abend, da such ich mir was aus
  • Peter
  • Johnny, wenn du Geburtstag hast
  • Paff, der Zauberdrachen (takođe i engleska verzija Puff, the Magic Dragon)
  • Leben ohne Liebe kannst du nicht
  • Cherche la rose
  • Sag mir, wo die Blumen sind
  • Die Antwort weiss ganz allein der Wind
  • Lili Marleen
  • The boys in the backroom
  • Awake in a dream
  • Illusions
  • The laziest gal in town
  • I may never go home anymore
  • Allein in einer großen Stadt
  • Bitte geh nicht fort (Ne me quittes pas)
  • Mein blondes Baby
  • Blond woman
  • You´ve got that look
  • Peter
  • Hot voodoo
  • Lieber Leierkastenmann
  • Untern Linden... untern Linden
  • Das war in Schöneberg
  • Das war sein Milljöh
  • Wo hast du nur die schönen blauen Augen her
  • Wenn du einmal eine Braut hast
  • Du hast ja keine Ahnung wie schön du bist Berlin

Knjige[uredi - уреди]

  • ABC meines Lebens - Blanvalet, Berlin 1963
  • Nehmt nur mein Leben - Bertelsmann-Verlag 1979
  • Ich bin, Gott sei Dank, Berlinerin - Ullstein, Berlin 1998 + Ullstein-TB - ISBN 3-548-24537-4
  • Nehmt nur mein Leben ... - Reflexionen - Henschel, Berlin 1984
  • Nachtgedanken - C. Bertelsmann Verlag, München 2005 - ISBN 3-570-00874-6

Izvori[uredi - уреди]

  1. "‘DJANGO UNCHAINED’ PRODUCTION DESIGNER J. MICHAEL RIVA DEAD AT 63". ScreenCrush.com. 8 June 2012. Arhivirano iz originala 10 June 2012. http://www.webcitation.org/68JdB8piM. 
  2. LS MARLENE4EVER – stranica sa hronologijom Marleneinog života
  3. "I Wish You Love Production Schedule". Marlene Dietrich Collection Berlin. http://www.marlenedietrich.org/noteIwish.htm. pristupljeno 11. 10. 2008.. 

Eksterni linkovi[uredi - уреди]


Cscr-featured.png Članak Marlene Dietrich je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.