Billy Wilder

Izvor: Wikipedia
Bili Vajlder
Billy Wilder
Lični podaci
Rođenje Samuel Vilder
23. jun 1906.
Suha, Galicija, Austrougarska, današnja Poljska
Smrt 27. mart 2002.
Los Anđeles, Kalifornija, SAD Sjedinjene Američke Države
Bračni drug(ovi) Judit Kopikus (1936 - 1946)
Odri Jang (1949 - 2002)
Profesionalna karijera

Bili Vajlder (22. jun 190627. mart 2002) je bio poznati američki filmski reditelj, scenarista i producent austrijsko-jevrejskog porekla, čija karijera je trajala više od 50 godina i rezultirala sa više od 60 filmova.

Karijera[uredi - уреди]

Rad u Nemačkoj[uredi - уреди]

Rođen je u mestu Suha, Austrougarska, u današnjoj Poljskoj, ali je u detinjstvu sa porodicom često menjao mesto boravka. Neki smatraju da se njegov crnohumorni pogled na svet formirao zbog toga što je zbog čestih seoba stalno bio meta ispitivanja u očima vršnjaka (kao Jevrejin i kao došljak, stranac).

Napustio je studije prava i počeo se baviti novinarstvom u Beču, gde je radio u tabloidima. Karijeru na filmu počeo je kao scenarista, sarađujući na nekoliko nemačkih filmova do dolaska Hitlera na vlast. Svestan da ga kao Jevrejina ne čeka svetla budućnost u nacističkoj Nemačkoj, odmah je emigrirao, i to najpre u Pariz, a ubrzo potom u S. A. D.

Američka karijera do 1950.[uredi - уреди]

Iako nije govorio engleski kada je stigao u Ameriku, brzo je učio i već od 1934. sarađuje na scenarijima američkih filmova, pri čemu mu je prijateljstvo sa Piterom Loreom (sa kojim je jedno vreme delio i stan) dosta pomoglo.

Od 1938. počinje plodnu saradnju sa Čarlsom Braketom, koja je rezultirala scenarijima za sjajne filmove kao što su Ninočka (1939), reklamiran pod čuvenim sloganom Garbo se smeje, i „Vatrena kugla“ (1941), sa Garijem Kuperom i Barbarom Stenvik.

Kao reditelj uspešno je debitovao komedijom „Major i derište“ (1942), posle čega se posvećuje režiji, ne prekidajući ni scenaristički rad ni saradnju sa Braketom, koji je često producirao filmove koje je Vajlder režirao. Rezultat je serija odličnih filmova, među kojima se izdvajaju „Pet grobova do Kaira“ (1943), zatim sjajna studija o alkoholizmu Izgubljeni vikend“ (1945) (Oskari za najbolji film, režiju i scenario), za koji je i Rej Miland dobio Oskara za glavnu ulogu, te legendarni Bulevar sumraka (1950), za koji je nagrađen Oskarom za originalni scenario.

U filmu se govori o mladom scenaristi koji bežeći pred poveriocima nabasa na vilu ostarele zvezde nemog filma, kojoj potom postaje ljubavnik, pri čemu oboje bezuspešno pokušavaju da iskoriste onog drugog za svoje ciljeve. Uz Vilijama Holdena, koji se potom pojavio u više Vajlderovih filmova, u filmu briljira još nekoliko glumaca (redak slučaj da je film imao nominacije za Oskara u sve četiri glumačke kategorije), a posebno su upečatljive uloge Glorije Svonson, kao zaboravljena zvezda koja živi u svom svetu fantazije i misli da je još uvek slavna (čuvena je njena replika: Ja JESAM velika! Filmovi su postali mali), i Erik Fon Štrohajm, kao njen batler i vozač. Ovaj film je poznat i po tome što počinje naracijom (plutajući leš se obraća publici iz bazena), jedan od zaštitnih znakova Vajlderove karijere.

Mimo saradnje sa Braketom, Vajlder je filmom Dvostruko osiguranje (1944) postigao veliki uspeh i kod kritike i kod publike, prema romanu Džejmsa M. Kejna i scenariju Rejmonda Čendlera, o ljubavnicima koji planiraju ubistvo njenog supruga. U filmu koji obiluje izvanrednim dijalozima briljiraju Barbara Stenvik i Fred Makmari. Film se i danas smatra jednim od najboljih dela struje -{film noir}-, koji je uspostavio neke konvencije u tom žanru kao što su osvetljenje kroz venecijanere i naracija preklapajućim glasom.

Karijera od 1950. do 1960.[uredi - уреди]

Posle filma Senzacija (1951), efektne priče o novinarskoj eksploataciji nesreće u rudniku, sa Kirkom Daglasom u glavnoj ulozi, počinje faza kojom dominiraju komedije, i u kojoj je po pravilu i koproducent svojih filmova.

Ističu se Stalag 17 (1953), uspešan film o bekstvu iz nacističkog logora, gde je Vilijam Holden dobio Oskara za glavnu mušku ulogu, Sabrina (1954) o bogatoj braći (Hamfri Bogart i Vilijam Holden) koji se zaljubljuju u skromnu devojku (Odri Hepbern), Sedam godina vernosti (1955), njegova prva saradnja sa Merilin Monro, Ljubav popodne (1957), sa Garijem Kuperom i Odri Hepbern, Duh Sent Luisa (1957), o letu Čarlsa Lindberga preko Atlantika (igra ga Džejms Stjuart), i Svedok optužbe (1957), sa Čarlsom Lotonom, Marlen Ditrih i Tajronom Pauerom, jedna od najuspelijih sudskih drama uopšte, nastala po delu Agate Kristi.

Veliki uspeh i kod publike i kod kritike postiže komedijom Neki to vole vruće (1959), jednom od najboljih filmskih komedija svih vremena. Toni Kertis i Džek Lemon igraju dva drugorazredna muzičara koji se prerušavaju u žene i priključuju ženskom orkestru kako bi sa njim pobegli na Floridu, bežeći od gangstera koji hoće da ih likvidiraju jer su bili svedoci masakra. U seriji efektnih likova u ostalim ulogama izdvajaju se Merilin Monro, kao pevačica u koju se zaljubljuje Toni Kertis, i Džo I. Braun, kao matori milioner koji se zaljubljuje u Džeka Lemona (čuvena je njegova replika Niko nije savršen, inače poslednja rečenica u filmu, nakon što mu Džek Lemon prizna da je muško).

Ovim filmom Vajlder je počeo plodnu saradnju sa I. A. L. Dajmondom i glumcem Džekom Lemonom, sa kojima je kasnije često sarađivao (Lemon je igrao u čak 7 njegovih filmova). Njihova zajednička saradnja daje izvanredan rezultat već naredne godine, tako da 1960. Vajlder postiže velik uspeh crnohumornom dramom Apartman, za koju dobija čak tri Oskara (za najbolji film, režiju i scenario). Ova priča iz miljea činovničkog Njujorka o poltronu koji dopušta šefovima da koriste njegov stan za susrete za ženama, a onda saznaje da je i devojka u koju je zaljubljen (Širli Maklejn) jedna od onih koja je posećivala njegov stan, imala je veliku gledanost a Vajlderu donela status jednog od najboljih američkih reditelja posle Drugog svetskog rata (uz Vilijama Vajlera, Džordža Stivensa, Džona Hjustona i Freda Zinemana).

Karijera posle 1960.[uredi - уреди]

Nakon ovoga, Vajlderova karijera opada, mada je i u kasnijem periodu nastalo nekoliko kvalitetnih filmova, među kojima se ističu Jedan, dva, tri (1961) (odlična uloga ostarelog Džejmsa Kegnija), Slatka Irma (1963), Poljubi me, budalo (1964), Kolačić sudbine (1966), Naslovna strana (1974) i Fedora (1978).

Poslednji film koji je režirao bio je Druškane, druškane (1981), zanimljiv rimejk francuskog filma Prava napast (1973), u kojoj Volter Matau igra plaćenog ubicu koji, da bi izbegao gužvu koja bi se stvorila nakon njegove smrti, nekoliko puta spasava samoubicu Džeka Lemona, a samoubica to shvata kao izraz naklonosti koju ovaj ima prema njemu i nastavlja da mu dosađuje. Iako uspeo, film iz nekog razloga nije naišao na poseban odjek ni kod publike ni kod kritike, tako da Vajlder više nije aktivno radio na filmu.

Umro je u Los Anđelesu, istog dana kad i još dve legende filmske komedije – Milton Berl i Dadli Mur. Uzrok smrti bilo je zapaljenje pluća, kombinovano sa više drugih bolesti, uključujući i rak.

Nagrade[uredi - уреди]

Dobitnik je šest Oskara: za najbolji film 1960. (Apartman), za najbolju režiju 1945. (Izgubljeni vikend) i 1960. (Apartman), za najbolji scenario 1945. (Izgubljeni vikend, zajedno sa Čarlsom Braketom), te za najbolji originalni scenario 1950. (Bulevar sumraka, sa Čarlsom Braketom i D. M. Maršmanom Mlađim) i 1960. (Apartman, zajedno sa I. A. L. Dajmondom).

Bio je nominovan za režiju filmova: Dvostruko osiguranje (1944), Bulevar sumraka (1950), Stalag 17 (1953), Sabrina (1954), Svedok optužbe (1957), Neki to vole vruće (1959).

Njegov film Izgubljeni vikend bio je pobednik filmskog festivala u Kanu 1946. (jedini slučaj uz film Marti da isti film dobija i Oskara za najbolji film i pobeđuje u Kanu), a film Senzacija dobio je nagradu na filmskom festivalu u Veneciji za najbolji strani film.

Dobitnik je nagrade za životno delo Američkog filmskog instituta 1986. Inače, Američki filmski institut izglasao je čak četiri njegova filma među najboljih 100 američkih filmova XX veka (Bulevar sumraka kao 12., Neki to vole vruće kao 14., Dvostruko osiguranje kao 38. i Apartman kao 93. na listi) Dobitnik je memorijalne nagrade Irvin G. Talberg 1988, koja se dodeljuje na dodeli Oskara.

Odlike stila[uredi - уреди]

Bili Vajlder je ostao zapamćen kao jedan od najvećih reditelja svih vremena, čiji su filmovi skoro uvek bili i rado gledani i jako cenjeni od kritike. Jak smisao za ironiju i crni humor je izuzetno vešto koristio u dijalozima, trudeći se da nikada ne bude dosadan (poznate su njegove izreke Moja poruka ljudima je da ne budu dosadni i Pravim onakve filmove kakve bih i sam voleo da gledam).

Uz čestu upotrebu naracije, drugi zaštitni znak njegove karijere su likovi koji pokušavaju da na neki način izmene svoj identitet i postanu nešto drugo.

Izbegavao je političke teme i usresređivao se na malog čoveka i ismejavanje banalnih društvenih mehanizama, unoseći u američki film evropski duh.

Bio je izuzetno vešt u radu sa glumcima, iz kojih je izvlačio maksimum, tako da je čak 14 različitih glumaca steklo nominaciju za Oskara za uloge u njegovim filmovima, a troje je Oskare i dobilo (Vilijam Holden, Rej Miland i Volter Matau).

Zanimljivosti[uredi - уреди]

Pravo ime mu je Samuel, ali je počev od emigriranja 1933. koristio ime Bili.

Imao je nadimak Bečki Piksi (The Viennese Pixie).

Imao je veliku kolekciju predmeta moderne umetnosti, čiji je manji deo prodao 1989. za 32,6 miliona dolara.

Tom Kruz i Kameron Krou su ga molili da se pojavi u filmu Džeri Magvajer (1996) ali ih je odbio. Ipak, 1999. bio je predmet Krouove knjige Razgovori sa Vajlderom.

Idol i mentor bio mu je Ernst Lubič. U svojoj kancelariji Vajlder je držao znak sa natpisom Kako bi Lubič to uradio?.

Jednom je rekao da je njegov engleski kombinacija Arnolda Švarcenegera i Dezmonda Tutua.

Zbog okruglog lica i nestašnog duha, ljudi su ga često doživljavali kao nisku osobu, iako je u stvarnosti bio visok neki milimetar preko 1,80 -{m}-.

Bio je rekorder sa 12 nominacija za Oskar za scenario, dok ga 1997. nije pretekao Vudi Alen.

Nakon njegove smrti francuski Le Mond je objavio čitulju na prvoj strani, sa rečima: Bili Vajlder je umro. Niko nije savršen, parafrazirajući čuvenu završnu rečenicu iz filma Neki to vole vruće. I na njegovom nadgrobnom spomeniku stoji natpis: Bili Vajlder. Ja sam scenarista, ali ipak... niko nije savršen.

Primajući Oskara za najbolji strani film 1993, španski reditelj Fernando Trueba je u svom govoru rekao: „Da bih zahvalio Bogu, trebalo bi da verujem u njega. Međutim, ja verujem u Bilija Vajldera. Hvala vam gospodine Vajlder“. Prema Truebinim rečima, sledećeg dana mu je telefonirao Bili Vajlder, predstavivši se rečima: Fernando, ovde je Bog.

Svojoj ozbiljnoj i nikad nasmejanoj sobarici dao je nadimak Franko.

Majka, baka i očuh su mu stradali u Aušvicu, ali o tome nije želeo da govori. Ipak, kada mu je tokom snimanja jednog filma neki glumac izrazio simpatije za nacistički lik kojeg tumači, dotada hladnokrvni Vajlder je zaurlao: Ta kopilad su mi ubila majku!.

Sviđalo mu se ime Šeldrejk, tako da je njime nazvao likove u čak tri slavna filma: Apartman, Bulevar sumraka i Poljubi me, budalo.

Snimao je u crno-beloj tehnici kad god bi mu to producenti dopustili.

Na prvoj strani svakog svog scenarija imao je običaj da napiše Cum Deo (Sa Bogom).

Omiljeni film bio mu je Oklopnjača Potemkin (1925).

Voleo je da scenarije piše u paru sa još nekim, radeći zajedno u istoj prostoriji, ali ga je dosta scenarističkih partnera napuštalo žaleći se na njegov karakter (znao je da bude neprijatan kada mu se nečija ideja ne svidi). Ipak, počev od 1959. i Neki to vole vruće, pa do 1981. i poslednjeg filma Druškane, druškane, na svim njegovim scenarijima sarađivao je I. A. L. Dajmond.

Citati[uredi - уреди]

Najbolji reditelj je onaj koga ne vidite.

Kada glumac uđe kroz vrata, to nije ništa. Kada uđe kroz prozor, to je situacija.

Publika nikad ne greši. Jedno lice u publici može biti imbecil, ali hiljadu imbecila zajedno u mraku - to može biti samo kritičarski genije.

Ako nešto mrzim više od toga da ne budem ozbiljno shvaćen, to je da budem shvaćen previše ozbiljno.

Ako hoćete da ljudima kažete istinu, uradite to na smešan način ili će vas ubiti.

Nisam tip koji piše o velikim istinama i stvarima. Za mene je velika stvar ako ljudi nakon što vide moj film, sednu i 15 minuta razgovaraju o njemu.

Loš komad se zaboravi ali loš film nikada. Taman kad pomislite da ste ga se rešili, vaša ćerka ga vidi na televiziji i kaže: Moj otac je idiot.

Onaj ko ne veruje u čuda, nije realan.

Pravljenje filmova je kao ulazak u mračnu sobu. Neko se saplete o nameštaj, neko polomi nogu, ali neki ljudi vide u mraku bolje nego drugi. Štos je u tome da znate da druge ubedite u nešto.

Austrijanci su briljantan narod. Uspeli su da ubede svet da je Adolf Hitler Nemac a da je Ludvig van Betoven Austrijanac.

Morate da sanjate da biste ujutru ustali.

Verujte svojim instinktima. Vaša greške će tako biti samo vaše, a ne nečije tuđe.

Dobri ste onoliko koliko najbolja stvar koju ste uradili u životu.

(kada su ga pitali da li je nužno da reditelj zna da piše): Ne, ali je korisno ako zna da čita.

Dobar reditelj mora biti policajac, babica, ulizica i kopile.

Imam svojih 10 zapovesti. Prvih devet su da ne smeš biti dosadan. Deseta je da imaš pravo da poslednji kažeš: Rez!.