Katinjski masakr

Izvor: Wikipedia


Koordinate: 54° 46′ 24" SG Š, 31° 47′ 20" IGD

Spomenik u Katinju

Katinjski masakr ili masakr u Katinjskoj šumi (polj. zbrodnia katyńska) je masovno pogubljenje poljskih građana koje je naredila sovjetska vlast 5. marta 1940. godine[1]. Procene o broju ubijenih osoba se kreću od 1.803 (prema ruskoj vladi[2]) do 21.768 (prema poljskoj vladi[3]). Poljski ratni zarobljenici i zatvorenici su ubijani u katinjskoj šumi, Tveru (rus. Тверь), harkovskim zatvorima i drugim mestima[4]. Oko 8.000 ubijenih bili su oficiri zarobljeni 1939. godine tokom sovjetskog napada na Poljsku, dok su ostali bili poljski građani — zemljoposednici, žandari, vlasnici fabrika i državni zvaničnici — optuženi za špijunažu i sabotiranje. [3]. Poljski vojni sistem je nalagao da svako ko je posedovao univerzitetsku diplomu bude rezervni oficir tako da su Sovjeti na ovaj način pobili veliki broj poljskih intelektualaca.

Prvo se naziv „Katinjski masakr“ odnosio samo na masakr u Katinjskoj šumi, blizu sela Katinj i Gnezdovo (na 19 km zapadno od Smolenska, Rusija), izvršen nad poljskim oficirima koji su se nalaziuli u logoru ratnih zarobljenika u Kozelsku. Međutim danas se odnosi na seriju pogubljenja poljskih ratnih zarobljenika iz logora ratnih zarobljenika u Starobelsku i Ostaškovu[5], kao i na pogubljenja političkih zatvorenika u Zapadnoj Belorusiji i Zapadnoj Ukrajini[6] koji su streljani u Katinjskoj šumi po Staljinovom naređenju, zatim u štabu NKVD-a u Smolensku u tzv. smolenskoj klanici[1], i u zatvorima Kalinina (Tver), Harkovu, Moskvi i drugim ruskim gradovima[3].

Do Katinjskog masakra je došlo usled odluke Politbiroa CK Komunističke partije Sovjetskog Saveza od 5. marta 1940. godine da se pobiju svi ratni zarobljenici koje je NKVD držao u logorima na teritoriji SSSR-a,a koji su tokom mjeseci ispitivanja odbili da priznaju novu sovjetsku vlast. Masakr je izvršen u strogoj tajnosti, ali već 1943. godine su otkrivene masovne grobnice u Katinju na prostoru koji je privremeno okupirala Nacistička Nemačka. Sovjetski Savez je negirao odgovornost za izvršenje masakra sve do 1990. godine kada je objavljeno da je tajna policija NKVD-a izvršila masakr i pokušala da sakrije dokaze o njemu.[3][7] Ovaj masakr je po poljskom razmišljanju genocid (zločin protiv čovečnosti), dok s druge strane Rusija priznaje ovaj događaj kao masakr ili ratni zločin, ali nikako genocid. Da jeste, preživeli učesnici u izvršenju masakra bi morali da se kazne, na čemu Poljska vlada i dan danas insistira.[3][8] Rusija takođe nije uvrstila ubijene u žrtve staljinističke represije.

Pozadina masakra[uredi - уреди]

Sovjetski Savez je 17. septembra 1939. godine napao Poljsku sa istoka. Napad je izvršen dok je Poljska bila u ratu sa Nemačkom koji je počeo 1. septembra 1939. godine i trpela značajne gubitke na zapadnom frontu. Ovaj napad je izvršen u skladu sa sporazumom Ribentrop — Molotov kojim je izvršena podela interesnih sfera između SSSR-a i Nemačke. Zbog brzog napredovanja Crvene armije koja je naišla na slab otpor, između 250.000[9] i 454.700[10] poljskih vojnika je zarobljeno. Oko 250.000 je smesta pušteno dok je 125.000 predato NKVD-u. NKVD je smesta oslobodio još 42.400 vojnika. Oko 170.000 oslobođenih vojnika su bili poreklom Ukrajinci ili Belorusi koji su služili u poljskoj vojsci. Oko 43.000 vojnika koji su rođeni u zapadnom delu Poljske (tada pod nemačkom kontrolom) je predato Nemcima. NKVD je 19. novembra 1939. godine držao oko 40.000 poljskih ratnih zarobljenika: oko 8.500 oficira, 6.500 policijskih oficira kao i 25.000 vojnika i rezervnih oficira.[11]

Do marta 1940. godine stvorena su tri posebna logora: Kozelsk (Козельск), Ostaškov (Оста́шков), i Starobelsk (Старобельск) u kojima su se našli skoro svi poljski oficiri zarobljeni u SSSR-u kojih je bilo oko 15 hiljada.

Dugo vremena samo ovo je bilo poznato jer je, na tada zagonetan način, ovako velika skupina prestala da daje znake života (porodice su naglo prestale da dobijaju pisma od zarobljenika). Glasine o masakru koje su počele da se javljaju 1943. godine SSSR je prećutkivao ili odlučno odbacivao. Tek slabljenje i raspad te države su dozvolili da se u potpunosti sazna tok događaja.

Odluka o ubistvu i motivi[uredi - уреди]

Dokument koji je Berija poslao Staljinu u kome se predlaže ubistvo poljskih oficira

Narodni komesar za unutrašnje poslove SSSR-a Lavrentij Berija je 5. marta 1940. godine poslao dokument (794/B) Josifu Staljinu u kojem je posle tvrdnje da poljski vojni zarobljenici (14.736 ljudi – od toga 97 % Poljaci) kao i zatvorenici u zapadnoj Belorusiji i Ukrajini (18.632 ljudi - od toga 1.207 oficira i ukupno 57 % Poljaka) predstavljaju „deklarisane i beznadežno nepopravljive neprijatelje sovjetske vlasti“, izjavio da NKVD smatra da je razborito da se:

  • strelja 14.700 vojnih zarobljenika i 11.000 zatvorenika, bez saslušanja, bez iznošenja optužbi i bez odluke o okončanju istrage[12]
  • slučaj i donošenje odluka vodi trojka u sastavu: Vsevold Merkulov (upisan posebno, verovatno od strane Staljina iznad precrtanog Berije), Bogdan Kobulov i Leonid Baštakov.

Na dokumentu se nalaze 4 potpisa: Staljinov, Vorošilovov, Molotovov i Mikojanov, kao i dopisano – Kalinin – za, Kaganovič – za. U skladu sa dokumentom Politbiro CK Komunističke partije Sovjetskog Saveza je istog dana doneo odluku br. P13/144 sa sadržinom koju je Berija predložio, ali u kojoj brojke nisu navedene. Ova odluka predstavlja primer vansudske presude za oko 26 hiljada ljudi.

U Kobulovom kabinetu se 14. marta održao sastanak. Na njemu je učestvovala nekolicina šefova okruga NKVDa. Njima se danas pripisuje masakr. Berija je 22. marta izdao naredbu br. 00350 „O raspuštanju zatvora NKVDa u Ukrajini i Berusiji“. U tim zatvorima većina zatvorenika su bili poljski oficiri i policajci. Iz Moskve su 1. aprila stigla 3 prva pisma – uputstva namenjena logoru u Ostaškovu. Ova pisma su sadržala imena 343 osoba i bila su početak akcije „raspuštanja zatvora“.

Masakr[uredi - уреди]

Najveća masovna grobnica u Katinjskoj šumi
Datoteka:Les mrtvych v Katyne.jpg
Nemački poster koji prikazuje Sovjete koji ubijaju poljskog oficira. Natpis na slovačkom u prevodu znači: „Šuma mrtvih u Katinju“

Gore navedeni nalozi za transport su uglavnom – sem nekoliko o premeštanju Juhnov (Юхнов) – bili smrtne presude. Na osnovu tih naloga su stvarani konvoji, koji su na razne načine (peške, vozovima ili kamionima) sprovođeni do mesta gde su ljudi ubijani. Postojalo je pet mesta gde su ljudi masovno ubijani, ali dva mesta su i dalje sporna pošto nema tačnih podataka pa se i dalje često navodi nekoliko lokacija na kojima su te grupe žrtava ubijene. Mesta zločina su:

Ubijeno 4.410 zatvorenika iz logora Kozelsk, a od tog broja je deo verovatno ubijen u Smolensku u sedištu NKVD-a. Iz logora su odlazili konvoji u grupama od 50 do 344 ljudi i to od 3. aprila do 12. maja. Zadnjeg dana organizovana su 2 konvoja u kojima je ukupno bilo 205 ljudi i poslata u logor u Juhnovu. Ostali su pobijeni i sahranjeni u 8 masovnih grobnica. Među žrtvama su bili i: kontradmiral Ksaveri Černjicki (Xawery Czernicki) i generali Bronjislav Bohatirevič (Bronisław Bohatyrewicz), Henrik Minkjevič (Henryk Minkiewicz) i Mječislav Smoravinjski (Mieczysław Smorawiński), kao i jedna žena – potporučnik Janjina Levandovska (Janina Lewandowska).
Konvoji su železničkom prugom u trajanju od oko 24 sata, preko Smolenska dovoženi do stanice Gnjazdovo – prisutan svedok na skoro celom putu konvoja 29. i 30. juna 1940. godine. je bio profesor Stanislav Svjanjevič (Stanisław Swianiewicz). Sa železničke stanice oficiri su autobusom prevoženi na mesto masakra, gde su nad masovnim grobnicama mlađim i jačim žrtvama stavljani šinjeli preko glave i vezivane ruke kanapom sovjetske proizvodnje isečenim na jednake delove. Potom su iz bliza ubijani iz pištolja marke Walther, kalibra 7,65 mm, uglavnom pucnjem u zadnji deo glave; neke žrtve su dodatno prebijane sovjetskim bajonetom. Na mestu ubistva i kod grobnica su nađene čaure metkova iz pomenutog pištolja. Masakriranje na mestu gde su žrtve sahranjene nije u potpunosti potvrđeno, a postoje izvori koji kazuju da je barem deo žrtava ubijen u Smolensku, kao i Hrakovu. Dokaz za ovaku tvrdnju može da bude i to što su tela u jednoj od masovnih grobnica složena drugačije nego u ostalim. Tela su bila više zbijena, lepše složena i okrenuta licem na dole. Ostaci žrtava su sahranjeni u 8 masovnih grobnica.
  • Harkov, okružno sedište NKVD-a
Ubijeno 3.739 zatvorenika iz logora u Starobelsku. Iz logora su odlazili konvoji od 5. aprila do 12. maja. Dva konvoja od 25. aprila i 12. maja u kojima je ukupno bilo 78 ljudi je poslato u logor u Juhnovu. Ostali su ubijeni i sahranjeni u masovnim grobnicama u okolini Hrakova, 1,5 kilometara od sela Pjatihatki (Pяtihatki). Tom prilikom su ubijeni generali: Leon Bilevič (Leon Billewicz), Stanislav Haler (Stanisław Haller), Aleksander Kovalevski (Aleksander Kowalewski), Kazimir Orlik-Lukoski (Kazimierz Orlik-Łukoski), Konstanti Plisovski (Konstanty Plisowski), Franćišek Sikorski (Franciszek Sikorski), Leonard Skjerski (Leonard Skierski), Pjotr Skuratovič (Piotr Skuratowicz) i Alojzi Vir-KOnas (Alojzy Wir-Konas).
Konvoji sa zarobljenicima su vagonima dolazili do Harkova, a sa železničke stanice automobilima do zatvora NKVD-a. Posle identifikacije zatvorenicima su vezivane ruke, potom su uvođeni u salu u kojoj su ubijani pucnjem u potiljak. Tela ubijenih su, sa čaršavima vezanim oko glave, po noći odvožena kamionima i sahranjivana.
  • Tver, okružno sedište NKVD-a
Ubijeno 6.314 zatvorenika iz logora u Ostaškovu. Iz logora su odlazili konvoji od 4. aprila do 16. maja. Tri konvoja od 29. aprila, 13. i 16. maja u kojima je ukupno bilo 112 osoba je poslato u logor u Juhnovu. Ostali su ubijeni i sahranjeni u preko 20 masovnih grobnica u okolini Tvera u naselju Mednoje (Медное).
Konvoji sa zarobljenicima su peške dovođeni preko zaleđenog jezera Seliger do naselja Tupik i železničke stanice Soroga, a potom vagonima do Tvera u zgradu NKVD-a (sada je Tverski medicinski institut). U podrumu je svaki zarobljenik identifikovan, posle čega je dovođen do tapaciranih vrata. Slično kao i u Harkovu, žrtve su ubijane pucnjem u potiljak iz pištolja marke Walther. Prvi put, kada je došao konvoj od 390 osuđenika egzekutori su imali problema sa ubijanjem tako velikog broja ljudi pa sledeći konvoji nisu prelazili brojku od 250 osoba. Ostaci ubijenih su odnošeni na kamione koji su čekali ispred i potom voženi do 32 km udaljenog naselja Mednoje. Tamo je, na letnjikovcu Tverskog NKVD-a na kraju šume, uz pomoć bagera iz Moskve već bila pripremljena raka dubine 4-6 m u kojoj je moglo da se smesti oko 250 posmrtnih ostataka. Leševi su ubačeni u raku posle čega je bager zatrpavao leševe i pripremao raku za sledeći dan.
Ubijeno 3.435 (po drugim podacima 4.181) zatvorenika iz zapadne Ukrajine.
Ubijeno 3.870 (po drugim podacima 4.465) zatvorenika iz zapadne Belorusije.

U Katinjskom masakru NKVD je pobio skoro polovinu ukupnog broja poljskih oficira[1]. Među ubijenim oficirima bilo je ukupno 14 generala[13]. Masovno ubistvo je izbeglo jedino 395 (često se spominje i brojka od 448) zatvorenika[3] koji su prebačeni u logor u Juhnovu. Među zarobljenicima koji su prebačeni u Juhanov su bili i Stanislav Svjanjjevič (Stanisław Swianiewicz) i Juzef Čapski (Józef Czapski)[1].

Prvi period skrivanja masakra[uredi - уреди]

Posle izvršenja masakra, koji je imao status državne tajne, za porodice ubijenih je nastupila nagla tišina – prestala su da stižu pisma, pisma koja su slana ubijenima su se vraćala, svaka proba da se dođe do podataka o sudbinama zarobljenika i mestu gde se oni nalaze je nailazila na zid ćutnje. Počele su da se javljaju razne glasine, između ostalih da su zarobljenici poslati u logore na severu Rusije, na Zemlju Franje Josifa i Novu Zemlju i da su udavljeni u Belom moru ili Severnom ledenom okeanu.

U ovom periodu nije se javljala teza koja će ubrzo postati veoma zastupljena o umešanosti Nemaca u sudbinu zarobljenika. Iako su se odnosi Poljske i SSSR-a izmenili nabolje posle napada Nemačke na SSSR, Sovjetske vlasti nisu odgovarale na zahtev poljske vlade da objasni status zarobljenika.

U ovom periodu se pojavljuje raport iz 1940. godine koji je premijeru Čerčilu poslao bivši vlasnik Katinja i koji je video ubacivanje tela u jame.

Pronalaženje grobova u Katinju[uredi - уреди]

Britanski, belgijski i američki oficiri - nemački ratni zarobljenici koji su dovedeni u Katinj da bi se upoznali sa činjenicama o masakru
Masovna grobnica, ekshumacija leševa

Mesto gde se nalaze masovne grobnice 1942. godine otkrili su poljski radnici koje su Nemci sproveli iz Bauzuga 2005. Mesto je otkriveno na osnovu podataka koje su dostavili meštani ruske nacionalnosti. Oni su izvršili nezavisno istraživanje i kada su otkopali dva leša u poljskim vojnim uniformama obavestili su nemačku vlast koja nije bila zainteresovana. Međutim pred kraj zime 1943. godine opet su se zainteresovale. Ekshumaciju tela Nemci su otpočeli 18. februara i do 13. aprila iskopali su preko 400 tela. Tog dana berlinski radio je javio vest da je u Katinjskoj šumi pronađena„jama ... 28 metara dugačka i 16 metara široka, sa telima 3.000 poljskih oficira koji su poređani u 12 slojeva.“[14]

Nemci su se trudili da iskoriste otkriće u propagandne svrhe tako da su već 16. aprila pozvali Međunarodni Crveni krst, predstavnike Poljaka kao i vojne zarobljenike da posete mesto gde je pronađena masovna grobnica. U takvoj situaciji poljska vlada u izgnanstvu generala Vladislava Sikorskog (Władysław Sikorski) se obratila 17. aprila Međunarodnom Crvenom krstu da ispita slučaj. MCK je posle šest dana izjavio da je spreman da učestvuje u pronalaženju istine, ali pod uslovom da se za to obrate sve zainteresovane strane, znači i SSSR. Na taj način su De facto date odrešene ruke Staljinu da blokira delatnost MCK. Zbog toga je nemačka vlada osnovala međunarodnu komisiju od 12 osoba iz država koje su bile zavisne od Trećeg rajha i jedne iz Švajcarske. Komisija je bila u Katinju od 28. do 30. aprila. U Katinj je došlo i nekoliko Poljaka, a bili su i zarobljeni Amerikanci, Englezi i Poljaci.

Otkriće katinjskog masakra je bio značajan događaj za Nemce, koji su ga koristili za propagandu protiv Sovjeta. Gebels je u svom dnevniku 14. aprila 1943. godine napisao: „Sada koristimo otkriće 12.000 Poljskih oficira, koje je ubio GPU, za anti-boljševičku propagandu. Poslali smo neutralne novinare i poljske intelektualce na mesto gde su oni pronađeni. Izveštaji koji nam stižu od njih su užasni. Firer nam je takođe dao dozvolu da predamo surove članke nemačkoj štampi. Ja sam dao instrukcije da se izvrši najšira moguća upotreba propagandnog materjala“[15]

Ekshumacija je izvršena u osam masovnih grobnica, a među posmrtnim ostacima pronađena su i tela dva generala koji su potom sahranjeni u posebnim grobovima. Do 3. juna 1943. godine iskopano je preko 4.100 tela, a doktor Vođinjski (Wodziński) je izvršio 2.800 identifikacija. Posao je detaljno dokumentovan i zapisan je između ostalog i način ubistva, vrsta korišćenog oružja, a pored tela ubijenih su pronađena pisma rodbini koja su prestala da se pojavljuju proleće 1940. godine.

Zbog situacije na frontu i početak leta iskopavanja su prekinuta 3. juna. Ubrzo je teren ponovo potpao pod rusku kontrolu. Dokumenti o ispitivanju su bili smešteni u Krakovu, ali pred kraj rata su nestali. U nemačkim vojnim protokolim je zabeležena brojka od 4.143 tela.

Krivotvorenje i prećutkivanje masakra[uredi - уреди]

SSSR[uredi - уреди]

U odgovoru na vest berlinskog radija, moskovski radio (15. aprila 1943) i novine „Pravda“ (17. pravda) su objavili zvanično stanovište sovjetskih vlasti koje za masakar optužuje Nemačku. Kada se poljska vlada obratila MCK-u „Pravda“ je objavila članak "Poljsci saradnici Hitlera", a u noći između 25. i 26. aprila poljski ambasador Tadeuš Romer (Tadeusz Romer) je dobio pismo o prekidu diplomatskih odnosa. Britanska Foreign Office je tajnom depešom obavestila američki Stejt department da je po njenom mišljenju: sovjetska vlada prekinula odnose sa Poljacima [...] da bi sakrila sopstvenu krivicu. Istovremeno je Vinston Čerčil u depeši koju je poslao Staljinu optužio Poljake za prekid diplomatskih odnosa: obnova prijateljskih i ekonomskih veza sa Sovjetskom Rusijom neće biti moguće dokle god ona [poljska vlast] iznosi uvredljive optužbe na račun Sovjetske vlasti (...).

Kada su Nemci isterani iz okoline Smolenska oformljena je komisija pod nazivom Specjalna komisija za otkrivanja i ispitivanja događaja oko streljanja poljskih zarobljenika u Katinjskoj šumi koje je izvršio nemačko-fašistički okupator.

Komisija je objavila postojanje 9 dokaza na osnovu kojih se može zaključiti da je zločin izvršio Vermaht. Rapot komisije je podržao Staljinovu ideju od marta 1942. godine prema kojoj su poljski oficiri iz Kozelska, Ostaškova i Starobelsk na proleće 1940. godine prebače ni bez prava komunikacije u tri radna logora 1-ON, 2-ON, 3-ON u okolini Smolenska i da su ih tu Nemci pobili kada su zauzeli teren. Komisija je utvrdila da je zločin izvršen u avgustu-septembru 1941. godine.

Podaci koji osuđuju Nemce su se pojavili i u nekoliko posleratnih sovjetskih enciklopedija

Krajem 50-ih godina 20. veka, na predlog Hruščova, šef KGBa Aleksandr Šelepin je u tajnosti ispitivao masakr u Katinju i posle pretraživanja po arhivama NKVD-a i KGB-a je u dokumentu N-632-Š od 3. marta 1959. godine predložio uništavanje 21.857 dosijea sa podacima o - kako se izrazio osoba bivše buržoazijske Poljske – koji nisu korisni kako u operativnom tako ni u istorijskom smislu. Predlog je izvršen, a sačuvan je samo jedan dosije sa najbitnijim podacima koji je čuvan kao sovjetska najstroža tajna. Ovom dosijeu pristup je imao samo predsedavajući KP Sovjetskog Saveza.

У Катињу је 1978. године саграђен први спомен комплекс – саграђени су бетонски обелисци са мермерним луковима, на којима је исписано пољским и руском језиком: Жртвама фашизма – пољским официрима које су хитлеровци стрељали 1941. године.

Nirnberški proces[uredi - уреди]

Ovaj događaj je spomenut i za vreme Nirnberškog procesa, kada je sovjetski tužilac Rudenko optužio Nemce za masakr 11.000 poljskih oficira u Katinju. Međutim postupak je zaobiđen u konačnim osudama kao stvar koju je nemoguće pripisati Nemcima. Značajno je to da je u tužbi postojao zapis o tome da su katinjski masakr izvršili Nemci, ali u konačnoj presudi to je izostavljeno. Neki smatraju da je to dokaz da je na međunarodnoj sceni ovaj slučaj još bio otvoren i smatran za slučaj koji treba ispitati.

Velika Britanija i SAD[uredi - уреди]

Zapadni saveznici su bili nezainteresovani za slučaj ili su savetovali Poljskoj da bude uzdržana i umerena. Britanski političari su se trudili da Katinj okruže „zidom ćutanja“.

Malobrojni, kao što je npr. Geoffrey Potocki de Montalk (autor dela Katyn Manifesto - prvog zapadnog dela koje govori istinu o Katinjskom masakru), ili britanski ambasador pri poljskoj emigracionoj vladi Owen O'Malley su se trudili da dođu do istine.

Vlast SAD je takođe dugo vremena, zbog odnosa sa SSSR-om podržavala sovjetsku tezu o masakru i sprečavala objavljivanje istinitih podataka o masakru. Poznat je slučaj jednog američkog pukovnika koji je 1943. godine kao zarobljenik dovezen sa grupom zarobljenika u Katinj. Kada je oslobođen podneo je raport generalu, ali general je dao nalog da raport dobije status "strogo poverljivo" i verovatno da se uništi. Tek 1952. godine pukovnik je ponovo morao da piše raport da bi bio dostavljen komisiji koja je vršila ispitivanje o zločinu.

Poljska[uredi - уреди]

Poljski državni organi su takođe bili zavisni od SSSR-a, pa su podržavali sovjetsku verziju o Nemačkom zločinu. Na proleće 1945. godine, na zahtev poljskog ministra pravde Henrik Svjontkovskog (Henryk Świątkowski), otpočela je istraga o ubistvu poljskih oficira u Katinju. Istragu je pod nadzorom tužioca Ježija Savickog (Jerzy Sawicki), vodio doktor Roman Martini (Roman Martini). On je učestvovao u odbrani Poljske 1939. godine i dobio je orden za hrabrost u toku bitke za Varšavu 1939. godine. Istragu je vodio nepunih goinu dana, dok nije ubijen 30. marta 1946. godine. Po nekim poljskim izvorima istraga je trebala da optuži Nemce za masakr, ali Martini je istragu vodio u drugom pravcu (krivica SSSR-a).

Zvanični stavovi[uredi - уреди]

Staljinova verzija događaja je održavana u javnosti kako u SSSRu tako i u Poljskoj skoro do 1990. godine. Godine 1987. na osnovu Perestrojke osnovana je mešovita poljsko-sovjetska komisija koja je imala za cilj da objasni nedostatke u odnosima dve zemlje[1]. Komisija je osnovana uz saglasnost tadašnjeg vođe SSSR-a Mihaila Gorbačova. Telegrafska agencija Sovjetskog Saveza je 14. aprila 1990. godine objavila da je za Katinjski masakr kriv SSSR tj. Berija i njegovi saradnici.

Boris Jeljcin je 14. oktobra 1992. godine naložio da se poljskom predsedniku Valensi preda kopija dokumenata iz dosijea br. 1. Dokumenti su objavljeni 1992. godine u Poljskoj u monografiji „Katinj. Dokumenti masakra“, a u rusiji 1993. godine[16].

Nezavisna i objektivna istraživanja[uredi - уреди]

SAD[uredi - уреди]

Tek 1952. godine komisija senata SAD je, posle pritisaka Kongresa Američke Polonije, ispitala događaje. Ona je 22. decembra 1952. godine podnela zaključak na uvid vlasti SAD kao i UN-u u kome se za masakr optužuje SSSR[1]. Komisija je takođe predložila da se SSSR-u sudi pred Međunardonim sudom pravde. Godine 1971. stanica BBC je emitovala dokumentarni film o masakru.

SSSR/Rusija, Belorusija, Ukrajina[uredi - уреди]

Zvanično priznanje krivice SSSRa je omogućilo ispitivanje arhiva. Takođe to je omogućilo da sovjetski tužilac pokrene istragu u saradnji sa Poljskom. Između ostalog izvršena su saslušanja još uvek živih svedoka, kao i ekshumaciju još dve masovne grobnice van Katinja.

Ekshumacija u Mednoju je vršena od 15. do 31. avgusta. 1991. godine na terenu u obliku petougla dimenzija 37x108x36x120x120 m. Izvršeno je 30 iskopavanja i otkopana je jedna masovna grobnica. Pronađeno je oko 240 posmrtnih ostataka u policijskim uniformama. Na osnovu ličnih predmeta i dokumenata utvrđeno je da su to skoro isključivo bili polski policajci zarobljeni u Ostaškov. Ispitivanja lobanja ubijenih su pokazala da je 169 ljudi ubijeno pucnjem u zadnji deo glave. Posle završetka ispitivanja 31. aprila 1991. godine posmrtni ostaci su svečano sahranjeni. Na sledećim ispitivanjima 1994. i 1995. godine rusko MUP je pronašlo sve masovne grobnice i izvršilo ekshumaciju ostalih tela.

Ekshumacija u okolini Hrakova je vršena od 25. jula do 9. avgusta 1991. godine. Ispitivanja su izvršena na prostoru površine 97x62x143x134 m. Na ovom prostoru je izvršeno 49 iskopavanja i pronađeno 167 posmrtnih ostataka poljskih oficira. U kasnijim ispitivanjima pronađeno je 75 masovnih grobnica, a u petnest se nalazio pepeo spaljenih tela poljskih oficira. Takođe je pronađeno još 420 posmrtnih ostataka.

Spomen mesta[uredi - уреди]

Ulaz na poljsko vojno groblje

Godine 1994. u Krakovu je sklopljen sporazum između Poljske i Rusije o grobljima i mestima sećanja na žrtve ratova i represije totalitarističkih režima.

Prvo groblje koje je bilo posvećeno žrtvama masakra NKVD-a je otvoreno u junu 2000. godine u Hrakovu u Ukrajini.

Nekropola u Katinju je svečano otvorena 28. jula.

Poslednja tri groblja u Mednoju, kod Tvera u Rusiji su otvorena u septembru 2000. godine.

Savremene kontroverze[uredi - уреди]

Iako se od 1990. godine priznaje da je SSSR bio kriv za masakr i dalje postoje mišljenja pojedinaca da su za masakr krivi Nemci. Poznati po takvim stavovima su između ostalog publicista Juri Muhin (rus. Юрий Игнатьевич Мухин)[17] kao i guvernator Aman Tiulejev (rus. Аман-Гельды Молдагазыевич Тулеев) koji takođe optužuje Poljsku za masakr ruskih zarobljenika 1920. godine[17]. Sovjetski pokušaji da se ovaj događaj prikaže na drugačiji način su prouzrokovali da neki istoričari smatraju da je masakr izvršen u saradnji SSSR-a i Gestapoa ili da je ideja za sprovođenje masakra bila poznata Nemačkoj još pre samog zločina[17]. Osnovu za ovakvu saradnju oni vide u dogovoru SSSR-a i Poljske od 28. septembra 1939. godine koji je imao za cilj saradnju u slamanju svakog otpora protiv okupacije[18]. Po ovom dogovoru Gestapo i NKVD su trebali da održe nekoliko konferencija o metodima ubijanja i deportacije u Zakopanim i Krakovu. Profesor Džordž Votson (George Watson) sa univerziteta u Kembridžu smatra [19], smatra da je o sudbini logoraša u Katinju odlučeno na jednoj takvoj konferenciji u Krakovu, a to mišljenje je citirao i L. R. Kotni (L. R. Coatney)[20]. Ovakvo mišljenje imaju još neke osobe koje ispituju masakr kao npr. A. Paul[21].

U popularnoj kulturi[uredi - уреди]

Katinjski masakr je dio zapleta mnogih fiktivnih djela, a kao jedan od primjera se navodi W.E.B. Griffinov roman The Lieutenants, koji pripada seriji Brotherhood of War, isto kao i roman i film Enigma. Poljski pjesnik Jacek Kaczmarski je jednu od svojih poema posvetio ovom djelu.[22] Godine 1974. je srpski filmski režiser Dušan Makavejev koristio nacističke dokumentarce o Katinjskom masakru za svoj Sweet Movie.

Poljski filmski režiser Andrzej Wajda,[23] čiji je otac Jakub Wajda bio ubijen u Harkovu, režirao je film o masakru zvan Katyn.[24] Radnja prati sudbinu dvadesetak žena - majki, supruga i kćeri poljskih oficira koji su ubijeni u masakru. Neke od scena u filmu rekonstruiraju sam masakr. Scenario se temelji na Post mortem - priča o Katynu,. knjizi Andrzeja Mularczika. Film je producirao Akson Studio, a premijeru u Poljskoj je imao 24. septembra 2007. Godine 2008. je bio nominiran za Oscara za najbolji strani film.

Događaji u toku[uredi - уреди]

Spomenik žrtvama Katinjskog masakra u poljskom gradu Katovice

Institut narodnog sećanja (polj. Instytut Pamięci Narodowej) je 30. jula 2004. godine otpočeo poljsko istraživanje o Katinjskom masakru.

Vojno tužilaštvo Ruske federacije je 5. marta 2005. godine objavilo da zatvara istragu o masakru. Materijali istrage su se nalazili u 183 toma, a od toga su 116 toma u potpunosti ostala skrivena od javnosti. Postoji mišljenje da je jedan od razloga za skrivanje dela dokumenata to što se u njima možda nalaze podaci o učešću Komunističke partije Poljske u spremanju spiskova za hapšenje. Međutim ova teza može da se odnosi samo na zatvorenike koji su ubijeni u zapadnoj Belorusiji i Ukrajini, jer su zarobljenici u ostale logore zatvoreni bez ikakvih spiskova .

Dana 11. marta 2005. godine Vojno tužilaštvo Ruske federacije je zvanično izjavilo da „nema osnova da se katinjski masakr smatra masakrom“; mišljenje o ovome je nezvanično rečeno već pola godine pre. Tada je izjavljeno između ostalog da je zarobljavanje poljskih oficira, način na koji su zarobljenici držani i ponašanje prema njima odgovaralo normama koje su vladale u to vreme. Takođe je rečeno da je njihovo ubistvo u svakom slučaju prekršaj, ali da on nije bio usmeren protiv naroda.

Pošto je ova izjava govorila samo šta ovaj događaj nije udruženje Memorial (Memoriał) je postavilo pitanje tužilaštvi i dobilo odgovor da je Katinjski masakr predstavljao zloupotrebu položaja osoba koje su vodile Crvenu armiju[25].

Krajem marta 2006. godine Institut narodnog sećanja je objavio da se deo Smolenske arhive NKVD-a možda nalazi u SAD. Po njihovim saznanjima ona je oduzeta Nemcima posle završetka Drugog svetskog rata, a Nemci su je pre toga oduzeli u napadu Trećeg rajha na SSSR.

Predsednik Poljske Leh Kačinjski je 9 i 10. jula 2007. godine posmrtno unapredio za jedan čin sve vojnike, policajce i ostala uniformisana lica kojima su imena poznata. Posmrtno unapređenje obuhvatilo je preko 14 hiljada ljudi[26].

Poljski Sejm je 14. jula 2007. godine proglasio 13. april Danom sećanja na žrtve katinjskog masakra (polj. Dzień Pamięci Ofiar Zbrodni Katyńskiej).

10. aprila 2010. se kraj Smolenska srušio avion sa predsednikom Lehom Kačinskom, njegovom suprugom, guvernerom Centralne banke, zapovednikom poljske vojske, članovim parlamenta i najvišim državnim funkcionerima. Kačinski i njegova pratnja su leteli za Smolensk kako bi odatle učestvovali na komemoraciji podom 70. godišnjice masakra.

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 Benjamin B. Fischer.The Katyn Controversy: Stalin's Killing Field Zvaničan veb sajt CIA
  2. www.aiipowmia.com InterNetwork.Russia and the Katyn Forest Massacre. 13. mart 2005.
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 Odluka o otpočinjanju istrage o Katinjskom masakru, Malgožata Kižnjar-Plota, Državna komisija za gonjenje zločina protiv Poljskog naroda, Varšava 30. novembar 2004. godine, (Internet arhiva)
  4. Podaci iz Šelpinovog pisma Hruščovu i sovjetski podaci od 3. decembra 1941.
  5. Zawodny, Janusz K., Death in the Forest: The Story of the Katyn Forest Massacre, University of Notre Dame Press, 1962, ISBN 0-268-00849-3 onlajn knjiga
  6. Isečak iz beleški br. 13 sastanka Politbiroa CK, naređenje o streljanju od 5. marta 1940.
  7. BBC vesti: Rusija objavila dokumente o masakru, 16. decembar 2004. na internetu
  8. Članak Mosnjuza: Katinjski masakr nije bio genocid — Ruski vojni tužilac, 11. 03. 2005. online
  9. Молотов на V сессии Верховного Совета 31 октября цифра «примерно 250 тыс.»
  10. Отчёт Украинского и Белорусского фронтов Красной Армии Мельтюхов, с. 367. http://www.usatruth.by.ru/c2.files/t05.html
  11. Катынь. Пленники необъявленной войны. сб.док. М., МФ "Демократия": 1999}-, сс.20–21, 208–210.
  12. Izvod iz zapisnika br. (na internetu)
  13. Andrzej Leszek Szcześniak, ur. (1989). Katyń; lista ofiar i zaginionych jeńców obozów Kozielsk, Ostaszków, Starobielsk. Warsaw, Alfa. str. 366. ISBN 83-7001-294-9. , Adam Moszyński, ur. (1989). Lista katyńska; jeńcy obozów Kozielsk, Ostaszków, Starobielsk i zaginieni w Rosji Sowieckiej. Warsaw, Polskie Towarzystwo Historyczne. str. 336. ISBN 83-85028-81-1. , Jędrzej Tucholski (1991). Mord w Katyniu; Kozielsk, Ostaszków, Starobielsk: lista ofiar. Warsaw, Pax. str. 987. ISBN 83-211-1408-3. , Kazimierz Banaszek (2000). Kawalerowie Orderu Virtuti Militari w mogiłach katyńskich. Wanda Krystyna Roman, Zdzisław Sawicki. Warsaw, Chapter of the Virtuti Militari War Medal & RYTM. str. 351. ISBN 83-87893-79-X. , Maria Skrzyńska-Pławińska, ur. (1995). Rozstrzelani w Katyniu; alfabetyczny spis 4410 jeńców polskich z Kozielska rozstrzelanych w kwietniu-maju 1940, według źródeł sowieckich, polskich i niemieckich. Stanisław Maria Jankowski. Warsaw, Karta. str. 286. ISBN 83-86713-11-9. , Maria Skrzyńska-Pławińska, ur. (1996). Rozstrzelani w Charkowie; alfabetyczny spis 3739 jeńców polskich ze Starobielska rozstrzelanych w kwietniu-maju 1940, według źródeł sowieckich i polskich. Ileana Porytskaya. Warsaw, Karta. str. 245. ISBN 83-86713-12-7. , Maria Skrzyńska-Pławińska, ur. (1997). Rozstrzelani w Twerze; alfabetyczny spis 6314 jeńców polskich z Ostaszkowa rozstrzelanych w kwietniu-maju 1940 i pogrzebanych w Miednoje, według źródeł sowieckich i polskich. Ileana Porytskaya. Warsaw, Karta. str. 344. ISBN 83-86713-18-6. 
  14. David Engel, Facing a Holocaust: The Polish Government-In-Exile and the Jews, 1943–1945, 1993, ISBN 0-8078-2069-5. Stranica knjige na Gugl buksu
  15. Gebels. Gebelsov dnevnik (1942–1943). Preveo na engleski Louis P. Lochner. Doubleday & Company. 1948
  16. Enciklopedija PWN, 'KATYŃ'
  17. 17.0 17.1 17.2 www.prudnicki.iap.pl - članak o masakru
  18. Tekst tajnog dodatnog dogovora od 28. septembra 1939. godine (na engleskom)
  19. Watson G., Rehearsal for the Holocaust? Commentary, 1981, s. 60
  20. Coatney L. R., The Katyn Massacre, 1993.
  21. Paul A., Katyń. Stalinowska masakra i tryumf prawdy, Świat Książki, Varšava 2006., ISBN 83-274-0240-7
  22. Kaczmarski, Jacek. "Katyń". kaczmarski.art.pl, 29 August 1985. Retrieved on 05 August 2008.
  23. "Andrzej Wajda. Official Website of Polish movie director - Biography". Wajda.pl. 06. 03. 1926.. http://www.wajda.pl/en/kalendarium.html. pristupljeno 19. 03. 2010.. 
  24. "Katyń - film Andrzeja Wajdy". Postmortem.netino.pl. http://postmortem.netino.pl. pristupljeno 19. 03. 2010.. 
  25. Članak na wiadomosci.polska.pl
  26. Vest o unapređenju na zvaničnom sajtu poljskog predsednika.

Vanjske poveznice[uredi - уреди]