KGB

Izvor: Wikipedia
Edit-find.svg Ovaj članak ili poglavlje ne citira izvore, tako da postoji verovatnoća da su neke informacije iznete u ovom članku netačne.
Možete pomoći Vikipediji unoseći odgovarajuće reference ili barem literaturu.
Ablem KGB-a

Komitet državne bezbednosti ili KGB, (rus. Komitét gosudárstvennoй bezopásnosti O ovom zvuku slušaj), je bilo ime glavne sovjetske službe bezbednosti i obaveštajne službe, kao i glavne tajne policije od 13. marta 1954. do 6. novembra 1991. godine. Zaduženja KGB-a se okvirno mogu porediti sa zaduženjima američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), protiv-obaveštajne službe, odseka za unutrašnju bezbednost Federalnog istražnog biroa (FIB), i bezbednosti Savezne službe za zaštitu i Tajne službe.

Istorija[uredi - уреди]

Marta 1953, Lavrentij Berija je ujedinio MVD i MGB u jedno telo, MVD. Nad Berijom je zatim izvršena smrtna kazna (ubrzo nakon Staljinove smrti), i MVD je podeljen. Reformisani MVD je zadržao svoje funkcije unutrašnje bezbednosti (policija i pravosuđe), dok je novi KGB preuzeo funkcije unutrašnje i spoljašnje bezbednosne funkcije. KGB je bio podređen savetu ministara. 5. jula, 1978. KGB je preimenovan u „KGB SSSR-a“ a direktoru KGB-a je dato mesto u savetu.

KGB je raspušten zbog učešća njegovog šefa, general-pukovnika Vladimira Krjučkova, u pokušaju puča u avgustu 1991. čiji je cilj bilo svrgavanje Mihaila Gorbačova i sprečvanje raspada Sovjetskog Saveza.[1] On je koristio značajne resurse KGB-a da pomogne puč. Kriučkov je uhapšen, i general Vadim Bakatin je postavljen za predsedavajućeg 23. avgusta, 1991, sa mandatom da rasformira KGB. 6. novembra 1991, Ruski KGB je zvanično prestao da postoji, mada je organizacija koja ga je nasledila, Federalna služba bezbednosti, ili FSB funkcionisala na način vrlo sličan KGB-u.

Belorusija je jedina post-sovjetska zemlja, gde se organizacija naslednica još uvek zove KGB. U Belorusiji je takođe jedan od osnivača KGB-a, Feliks Dzeržinski — koji je rođen u gradiću koji je danas na teritoriji Belorusije — i dalje narodni heroj.

Neki članovi KGB-a su ga zvali imenom „Komitet“ dok su ga ostali zaposleni zvali -{Kontora Grubih Banditov}- - „udruženje grubih bandita“.

Zadaci i organizacija[uredi - уреди]

Zadaci KGB-a su bili špijunaža, kontra-špijunaža, likvidacija antisovjetskih i kontra-revolucionarnih formacija unutar SSSR-a, zaštita granica, i zaštita vođa partije i države i ključne državne imovine. KGB je takođe istraživao i procesuirao one koji su krali državnu ili socijalističku imovinu. Za razliku od zapadnih obaveštajnih službi, KGB (u teoriji) nije bio zainteresovan za otkrivanje namera neprijatelja, već samo njegovih sposobnosti.

Koristeći ideološko privlačenje, Sovjeti su uspešno regrutovali veliki broj špijuna na visokim funkcijama. Najznačajniji su uspesi KGB-a u sakupljanju američkih atomskih tajni, i Kembridž pet, posebno Kim Filbi u UK. Ova ideološka metoda vrbovanja je zakazala nakon slamanja Mađarske revolucije, 1956. Umesto toga, KGB je morao da se osloni na ucene i podmićivanje kod većine svojih špijuna. Ovaj metod je takođe doneo značajne uspehe, poput krtice CIA, Oldriha Ejmsa i krtice FIB, Roberta Hansena, ali su ovi uspesi bili znatno ređi nego ranije.

Značajne operacije KGB-a[uredi - уреди]

Džejms Džizus Englton, šef kontra-obaveštajaca CIA se navodno smrtno plašio da je KGB imao krtice na dve ključne pozicije: u kontra-obaveštajnom odseku CIA i u kontra-obaveštajnom odseku FIB. Sa te dve krtice, KGB bi imao kontrolu ili znanje o svim američkim naporima da uhvate špijune KGB-a, i mogao bi da ih zaštiti potkopavanjem svake istrage koja bi mogla da donese rezultate, ili barem da upozori svoje špijune; takođe, kontra-obaveštajci su imali zadatak da proveravaju strane obaveštajne izvore, tako da su krtice u toj oblasti mogle da daju ovlašćenja dvostrukim agentima koji bi radili protiv CIA. Hvatanjem Oldriha Ejmsa i Roberta Hansena, izgleda da su engltonovi strahovi, koji su ranije smatrani paranoičnim, bili utemeljeni.

KGB je povremeno vršio atentate, kao što je antentat na ukrajinskog nacionalistu Stepana Banderu. Takođe je često pomagao bezbednosnim službama drugih zemalja u sprovođenju atentata; jedan od čuvenih primera je ubistvo Georgija Markova, u kome su bugarski agenti koristili KGB-ov kišobran.

Organizacija[uredi - уреди]

  • KGB je bio državna obaveštajna i bezbednosna agencija Sovejtskog Saveza i direktno je kontrolisao republičke nivoe KGB. Ipak, kako je Rusija bila središte Sovjetskog Saveza, sam KGB je takođe bio i ruski republički KGB. KGB je direktno kontrolisala KPSS i načelno je pratio njene smernice.
  • Viši štab se sastojao od predsedavajućeg, jednog ili dvojice prvih zamenika predsedavajućeg, i četiri do šest zamenika predsedavajućeg.
    • Kolegijum KGB-a, koji se sastojao od predsedavajućeg, opšteg zamenika predsedavajućeg (all Deputy Chairmen), određenih šefova direktorata i jednog ili dvojice predsedavajućih republičkih KGB-ova, je donosio ključne odluke.
  • KGB je bio organizovan u direktorate. Neki od najbitnijih direktorata su bili:
    • Prvi glavni direktorat (spoljne operacije) - odgovoran za spoljne operacije i aktivnosti u vezi sa skupljanjem obaveštajnih podataka.
    • Drugi glavni direktorat - odgovoran za unutrašnju političku kontrolu građana i stranaca u Sovjetskom Savezu.
    • Treći glavni direktorat (oružane snage) - koji je kontrolisao vojne kontra-obaveštajce i politički je nadzirao oružane snage.
    • Peti glavni direktorat - koji se takođe bavio unutrašnjom bezbednošću. Prvenstveno je bio formiran da bi se borio protiv političkih disidenata, preuzeo je neke zadatke koje je prethono obavljao Drugi glavni direktorat poput verskih disidenata, praćenja umetničke javnosti, i cenzure publikacija.
    • Sedmi direktorat (nadzor) - koji se bavio nadzorom, opskrbom opremom za praćenje i nadgledanje aktivnosti stranaca i sovjetskih građana.
    • Osmi glavni direktorat - odgovoran za komunikacije. Bavio se praćenjem stranih komunikacija, i bio je odgovoran za kriptografske sisteme koje su koristile divizije KGB-a, odašiljanje ka prekomorskim stanicama KGB-a, i razvoj komunikacione opreme.
    • Deveti direktorat (garda) - formacija od 40.000 ljudi koja je obezbeđivala uniformisane stražare i telohranitelje za vođe KPSS i njihove porodice, bitne vladine ustanove u Sovjetskom Savezu, uključujući skladišta nuklearnih bojevih glava. Takođe je upravljao VIP metro sistemom u Moskvi, i vladinim bezbednim telefonskim sistemom koji je povezivao visoke vladine i zvaničnike KPSS. Pod Borisom Jeljcinom, ovaj direktorat je postao Federalna zaštitna služba (FPS).
    • Šesnaesti glavni direktorat (državne komunikacije) - unapređen od odseka. Bio je odgovoran za funkcionisanje vladinog telefonskog i telegrafkog sistema SSSR-a.
    • Direktorat granične garde - ova formacija sa 245.000 ljudi je bila odgovorna za graničnu bezbednost i borila se protiv krijumčarenja preko dugačkih granica SSSR-a. Ovaj direktorat je takođe imao i velike mornaričke i vazdušne kontigente.
  • U sastavu KGB-a su takođe bili i sledeće nezavisne formacije:
    • KGB odsek za osoblje,
    • sekretarijat KGB,
    • KGB štab za tehničku podršku,
    • KGB odsek za finansije,
    • KGB arhiv,
    • KGB administracioni odsek, i
    • KPSS komitet.
    • KGB OSNAZ (odred za specijalne operacije), Alfa grupa, Grupa beta, i Delfin, Vimpel itd. čija su tačna zaduženja nepoznata.
    • Kremaljske gardijske snage - izvan kontrole devetog gardijskog direktorata. Kremaljske gardijske snage su pružale uniformisanu stražu za Kremlj i telohraniteljske usluge predsedništvu. Kasnije su od njih postale Predsedničke bezbednosne snage ili PSS.

Reference[uredi - уреди]

  1. -{The Sword and the Shield}- (1999) str. 550

Vanjske veze[uredi - уреди]