Generalni sekretar Ujedinjenih naroda

Izvor: Wikipedia

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija je čelna ličnost Sekretarijata, jedne od glavnih organa Ujedinjenih nacija. Prema Povelji Ujedinjenih nacija, Generalni sekretar se imenuje na zasedanju Generalnoj skupštini uz preporuku Saveta bezbednosti. Opšte je mišljenje da je ovo najutucajnija funkcija u Ujedinjenim nacijama.

Trenutno na funkciji[uredi - уреди]

Prethodni Generalni sekretar je Kofi Anan. Postavljen je na tu dužnost 1. januara, 1997, a drugi mandat mu je počeo 1. januara, 2002. Anan je svoju funkciju opisao rečima, „Ja sam navijač, promoter, prodavac, sakupljač dugova, ispovednik i još mnogo toga što još tek treba da otkrijem“.

Od 1. januara 2007., generalni sekretar Ujedinjenih nacija je južnokorejski diplomata Ban Ki-Mun, kojeg je na tu funkciju izabrala Generalna skupština 13. oktobra 2006.

Uloga[uredi - уреди]

Funkcija Generalnog sekretara je u Povelji opisana kao „glavni administrativni službenik“ organizacije. Neki su s početka smatrali da bi uloga Generalnog sekretara trebala da bude čisto administrativna. Prvi je norvežanin Trigve Laj, prvi Generalni sekretar, tvrdio da je njegova uloga da govori i deluje kao lider i posrednik. Od tada svaki Generalni sekretar raspravlja o globalnim temama i problemima u ime Organizacije i koristi svoj položaj kako bi posredovao u sporovima. Ovo je u skladu sa originalnom vizijom predsednika SAD-a Frenklin D. Ruzveltom, koji je imao sličnu ulogu pre nastanka UN i koji je imao veliki uticaj na njeno formiranje, da organizaciju treba da predvodi „svetski posrednik“.

Način i uslovi izbora[uredi - уреди]

Generalni sekretar se imenuje na mandat od pet godina. Generalni sekretari obično služe dva uzastopna mandata, ali ponekad samo jedan. Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština, na preporuku Saveta bezbednosti. Stoga, izbor podleže pravu veta bilo koje od pet stalnih članica Saveta bezbednosti.

Prema konvenciji, funkcija se rotira prema geografskim regionima, ali pošto je Butros Butros-Gali iz Egipta odslužio samo jedan mandat, njegov naslednik je izabran takođe iz Afrike. Kada je Anan odslužio svoj prvi mandat, zemlje članice su bile impresionirane njegovim radom tako da je imenovan za još jedan mandat na dužnosti uprkos činjenici da bi sledeći Generalni sekretar trebalo da bude iz Azije. Još ni jedan Generalni sekretar nije izabran iz Severne Amerike ili Okeanije.

Većina Generalnih sekretara su kompromisni kandidati iz neutralnih zemalja i sa malom dotadašnjom političkom karijerom. Visokorangirani političari su često predlagani za tu funkciju, ali su skoro uvek odbijani kao neodgovarajući za neku od strana. Na primer, ličnosti kao što su Šarl de Gol, Dvajt Ajzenhauer i Entoni Eden su razmatrani da budu postavljeni na mesto prvog Generalnog sekretara, ali su odbijeni u korist nekontraverznog norvežanina Trigve Laja. Shodno međunarodnoj politici i mehanizmima političkih kompromisa, postoji puno sličnosti između procesa i ciljeva izbora Generalnog sekretara i izbora vodećih figura u međunarodnim organizacijama, uključujući tu i izbor Papa u Rimokatoličkoj crkvi.

Kandidati za mesto poslednjeg generalnog sekretara[uredi - уреди]

Prilikom izbora za novog Generalnog sekretara pojavile su se glasine da bivši predsednik SAD-e Bil Klinton i bivši predsednik Čilea Rikardo Lagos planiraju da se kandiduju za to mesto; međutim, izbor g. Klintona, koji je iz zemlje članice Saveta bezbednosti, bi bilo kršenje tradicije. Drugi mogući kandidati bili su ministar spoljnih poslova Južne Koreje Ban Ki-Mun, Gro Harlem Brundtland, bivši premijer Norveške i bivši generalni direktor SZO, Tajra Halonen trenutna predsednica Finske i Vajra Vike-Frejberga, bivša predsednica Litvanije[traži se izvor]. Međutim, neki su smatrali da je red na Aziju da popuni ovo mesto a takođe i Klinton i Lagos su porekli da imaju ambicije da se kandiduju. Dok nijedna kandidatura nije bila objavljena, iza scene Kinaje lobirala za kandidaturu tajlandskog zamenika premijera Surakijarta Satirataija, koji je takođe imao podršku SAD-a, Rusije, i Asocijacije azijskih jugoistočnih zemalja. Džajanta Danapala iz Šri Lanke se takođe smatrala za jakog kandidata. Danapala je bio visoko cenjen u krugovima UN-a naročito za njegov doprinos po pitanju razoružanja.

Postojalo je jako mišljenje da bi ovog puta Generalni sekretar trebalo da bude žena, zato što su sekretari u proteklih 60 godina svi bili miškarci. Bivša premijerka Novog Zelanda Helen Klark, i bivši generalni guverner Novog Zelanda Silvija Kartvajt nagoveštene su bile kao kandidati potpomognuti od strane međunarodne organizacije za prava žena Jednakost sada.

Sve u svemu, zemlje koje poseduju pravo veta u Savetu bezbednosti su zemlje koje neće imati svog Generalnog sekretara; ovo uključuje Kinu, SAD, Francusku, Rusiju i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Predloženo ukidanje funkcije[uredi - уреди]

Ranih 1960ih, sovjetski premijer Nikita Hruščov pokušao je da ukine funkciju Generalnog sekretara. Brojčana prednost Zapadnih sila značila je da će Generalni sekretar doći od neke od tih zemalja, i da će naravno biti prozapadno nastrojen. Hruščov je dao predlog da se ova funkcija zameni trojnim savetom („troika“): jedan član sa Zapada, jedan iz komunističkih zemalja, i jedan iz nesvrstanih zemalja. Ideja je propala jer neutralne zemlje nisu podržale Sovjetski predlog.

Generalni sekretari[uredi - уреди]

# Generalni sekretar Vreme na dužnosti Zemlja porekla Napomena Bibliografija
Ser Gledvin Džeb 19451946 Ujedinjeno Kraljevstvo Privremeno
1 Trigve Li 2. februar 1946 – novembar 1952 Norveška Podneo ostavku [1]
2 Dag Hamaršeld 10. april 195318. septembar 1961 Švedska Poginuo u avionskoj nesreći u Severnoj Rodeziji (sada Zambija) [2]
3 U Tant 30. novembar 196131. decembar 1971 Burma (sada Mijanmar) U ulozi Generalnog sekretara od 3. novembra 1961 do 30. novembra 1962 [3]
4 Kurt Valdhajm 1. januar 197231. decembar 1981 Austrija Veto Kine na njegov treći mandat [4]
5 Havijer Perez de Kueljar 1. januar 198231. decembar 1991 Peru Odbio treći mandat [5]
6 Butros Butros-Gali 1. januar 199231. decembar 1996 Egipat Veto Amerike na njegov drugi mandat [6]
7 Kofi Anan 1. januar 199731. decembar 2006 Gana [7]
8 Ban Ki-Mun 1. januar 200731. decembar 2011 Južna Koreja

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]