Bitka na Avali oktobra 1944.

Bitka na Avali između Vermahta, sa jedne strane, i jugoslovenskih partizana i Crvene armije, sa druge, trajala je od 17. oktobra do 20. oktobra 1944. godine, paralelno sa uličnim borbama za oslobođenje Beograda. Borbe na Avali vođene su danonoćno i karakterisale su se velikom upornošću i žestinom sa obje strane.

Pozadina

Početkom oktobra 1944. godine, na ulicama Beograda su se vodile borbe za oslobođenje.

Proboj Nemaca iz Smedereva

Velika nemačka grupacija, koju je vodio ozloglašeni general Valter Štetner, je uoči gubitka Smedereva, pod borbom započela nastupanje u pravcu Grocke i Beograda. Glavninu Korpusne grupe „Štetner” činila je 1. brdska divizija, elitna jedinici Vermahta, sa velikim borbenim iskustvom na mnogim evropskim ratištima. Komandant korpusne grupe, general Walter Stettner, ujedno je bio komandant 1. brdske divizije. Obično se navodi kako je grupacija „Štetner” brojala 20.000-30.000 vojnika.

Ova nemačka grupacija je po svaku cenu, ne žaleći gubitke, nastojala da prodre u Beograd, gde bi se spojila sa nemačkim snagama. Štetner je prvo pokušao proboj najbližim putem, preko Malog Mokrog Luga i Zvezdare, ali je nakon ogorčene borbe i uz velike gubitke odbijen. Jedna grupa nemačkih vojnika se bila probila čak do Studentskog doma. Peko Dapčević je kasnije cenio da je prodor glavnine Korpusne grupe Štetner od 16. oktobra 1944. predstavljao „najdramatičnije trenutke Beogradske operacije”.

General Štetner je, nakon silovite i uporne odbrane crvenoarmejaca i partizana u Beogradu, doneo odluku da njegovi vojnici ostave svo teško naoružanje i mehanizaciju na Smederevskom drumu, i samo sa pešadijskim naoružanjem krenu u proboj preko Avale. Nemci su nameravali da se preko Avale probiju ka Čukarici, odnosno ka Posavini i šabačkom mostobranu, u slučaju da proboj ka Čukarici bude neuspešan. General Štetner je 17. oktobra 1944. saopštio svoje namere generalu Felberu, komandantu Armijske grupe „Srbija”, što je bila njegova poslednja poruka.

Štetner je, da bi ostvario planirani proboj obruča, formirao tri borbene grupe. Grupa „Vitman”, pod komandom generala Augusta Vitmana (koji će preuzeti komandu nakon pogibije Štetnera) bila je određena za proboj glavnog pravca nastupanja. Grupe „Hilebrant” bila je zadužena za obezbeđivanje desnog boka iz pravca Beograda, a grupa „Langrok” za obezbeđivanje levog boka i pozadine. Nemačka grupa za proboj je krenula je uveče s položaja kod Boleča. Ona je nastupala u dva pravca: desnom kolonom u pravcu Zuca, a levom prema Vrčinu. Cilj im je bio da ovladaju planinom Avalom i obezbede proboj ostalih kolona ka zapadu.

Povlačenje partizana iz Beograda

Partizanskim borcima je veoma teško palo naređenje o povlačenju iz borbi za Beograd. Milutin Vujović, politički komesar 12. krajiške brigade opisuje reakciju boraca kada im je 17. oktobra saopšteno da je brigadi naređeno da se izvuče iz borbi na Čukarici i ustremi ka nemačkim snagama koje su nadirale iz pravca Grocke:

Što se boraca tiče, teško im je pala odluka da se moraju izvući iz beogradske akcije. Uhvatila ih je bila neka seta, tuga. Mnogo smo mrtvih drugova ostavili. Bilo nam je krivo što im bar nismo grobove obeležili. Nerado su napuštali već oslobođene ulice Beograda. Ipak su najteže primili vest o odlasku iz Beograda borci koji su rodom iz ovog grada.

– Milutin Vujović, politički komesar 12. krajiške brigade 11. krajiške divizije

Slično, borci 5. krajiške (kozaračke) brigade su nakon zauzimanja Banovog brda, sredinom 16. oktobra premeštene u rezervu, radi odmora boraca, u Žarkovo i Kneževac. Međutim, istog dana ovo naređenje je povučeno i izdato je novo u 17 časova, po kome je 5. brigada dobila zadatak da usiljenim maršem izvrši pokret u rejon sela Beli potok pod Avalom.

Tok bitke

Preko nas živih boraca 12. krajiške brigade, Nijemci neće stići do Avale.

– Poruka komandanta 12. krajiške brigade Mila Vučenovića generalu Peku Dapčeviću

Partizanska komanda je kao prioritet nametnula zaposedanje vrha Avale i zaprečenje pravaca mogućeg prodora u podnožju ove planine. Napad nemačkih vojnika bio je silovit, hrabar i bezglav.

Borbe kod Vrčina

17. oktobra uveče, na visovima severno od Vrčina došlo je do susreta boraca 1. krajiške brigade 5. krajiške udarne divizije NOVJ, koji su se kretali u pravcu odakle su nastupale nemačke snage, neznajući da ih čeka susret sa nemačkim kolonama. Došlo je do borbe prsa u prsa, koja je vođena celu noć, jer su se pojedini partizanski bataljoni izmešali sa Nemcima.

Nijemci su rano izjutra 18. oktobra nastavili napad na pravcu Vrčin-Zuce i kod Vrčina uspjeli potisnuti snage 1. krajiške brigade.

Borbe u Zucama

Istovremeno, desna kolona nemačke grupe za proboj, koja je napadala iz pravca Boleča ka vrhu Avale, bila je u toku noći kod Zuca zadržana snažnom vatrom 5. i 12. krajiške brigade 11. krajiške divizije.

Nemci su pozvani da se predaju. Odgovorili su pojačanim očajničkim nasrtajem, naročito na položaj 12. krajiške brigade. Odlučno napadajući, bez obzira na velike gubitke, čelo ove nemačke kolone je u toku noći uoči 18. oktobra probilo prvu liniju obruča, zauzelo Zuce i prodrlo do Avale, a zatim i na put Avala-Ralja.

– Petar Višnjić

Probojem kolone Nemaca ka Avali su ugroženi pozadina i bok 12. krajiške brigade, i prijetila je opasnost da Nijemci izbiju na vrh Avale. Zbog toga je glavnina 12. krajiške brigade hitno povučena na Avalu (1. i 2. bataljon) i na istočnu ivicu Belog Potoka (3. bataljon), dok je 4. bataljon ostao na položajima u selu Zuce.

Borbe za Avalu

5. krajiška (kozaračka) brigada je na sektor Avale stigla u noći 16-17. oktobra i odmah posjela položaj: vrh Avale (k. 511) – Šuplji kamen (k. 295) – Ripanj – Ciganski gaj (k. 312) – Ljuta strana.

Dva dana i dvije noći, brigada je vodila odbrambene borbe, uspješno odbijajući mnogobrojne juriše Nijemaca, koji su uporno, bez obzira na velike gubitke, pokušavali da se dočepaju vrha Avale. Položaje na vrhu Avale, oko Spomenika neznanom junaku, držao je 4. bataljon 5. brigade. Borbe na ovom sektoru bile su najžešće. Borci ovog bataljona najčešće su ručnim bombama odbijali njemačke juriše. U početku naše jedinice nisu imale značajnije podrške u artiljeriji, ali su im zato dobro došla dva LPA topa (automatizovani četvorocevni topovi nemačke proizvodnje), zaplijenjena u prethodnim borbama na Banovom brdu. S obzirom na to da su i Nijemci imali vrlo malo artiljerije, to smo prvi put u ratu bili u situaciji da sa njima vodimo borbu, u tehničkom pogledu, na ravnopravnoj osnovi. Između ostalog, na borbeni moral boraca uticala je i činjenica da je stariješinama i borcima bilo poznato (preko prvih zarobljenika) da se tučemo sa zloglasnom 1. brdskom divizijom koja je učestvovala u Petoj ofanzivi na Sutjesci i sa 117. divizijom sa kojom su Kozarčani bili ’znanci’ još od 1942. iz ofanzive na Kozaru. Čak ni ranjenici nisu htjeli napuštati položaje.

U ranim jutarnjim časovima 18. oktobra, pre svanuća, iscrpljeni borci 12. krajiške brigade su nastojali su da se probiju do vrha Avale, pre Nemaca:

Dobili smo naređenje da zaposednemo vrh Avale i da ga ni po kakvu cenu ne smemo napustiti. Iz borbenih položaja izvukli smo se i krenuli ka vrhu. Iza nas su, i levo i desno, Nemci. Ispred nas – potpuna neizvesnost. Nismo znali da li su Nemci već stigli na vrh Avale. Sustigao nas je totalni umor. Idemo sporo, tromo, milimo. Noge su nam teške, olovne. Korak po korak gamižemo. A znamo to dobro, moramo stići pre Nemaca na vrh Avale. Bilo nam je jasno: ko noćas pre stigne na vrh ove planine, taj će bitku dobiti! Zato smo žurili i nismo se osvrtali na one koji zastajkuju. .. Zora je, 18 oktobar. Trud i napor se isplatio. Pre nemačkih jedinica izbili smo na vrh Avale... Sanjivi smo. Umorni. Neispavani, mokri i gladni. Borci su mi izgledali namrgođeni, ljuti. S obzirom na takvo raspoloženje, znao sam da će se žestoko tući... Sve prilaze ka vrhu Avale zaposele su naše jedinice. Napravili smo jaku kružnu odbranu i fašisti nas ne mogu iznenaditi. Uz to, zakloni su nam prirodni, odlični, tvrdi kamen između kog smo proturili mitraljeske i puščane cevi. Imamo dovoljno ručnih bombi. A iskustvo nas uči da ne isključujemo mogućnost rvanja i boda nožem.

U borbi na brdu Ljuta strana, nedaleko od Ripnja, u jutarnjim časovima 18. oktobra, poginuo je politički komesar 5. krajiške brigade Mahmut Ibrahimpašić.

Gubici

Prema podacima Štaba 11. krajiške divizije (25. oktobar 1944), 12. krajiška brigada je u borbama na sektoru Avale i u podavalskim selima, kao i u gonjenju neprijatelja u Posavini, 18-20. oktobra, ubila 438, a zarobila 586 nemačkih vojnika. Brigada je imala gubitke od 25 poginulih, 38 ranjenih i tri nestala vojnika.

Posledice

Milutin Vujović je u svoj partizanski dnevnik zapisao jednu vrlo karakterističnu rečenici nakon okončanja borbe na Avali:

Tukao sam se četiri godine sa Nemcima pod različitim uslovima. Ali retko kad sam video ovo suludo, samoubilačko nastupanje... Zadivljuje me masovni heroizam partizana. Ovog maglovitog jutra sećaću se dok živim. Bilo bi mi veoma teško istaći pojedinačno hrabra čoveka. Svi su hrabri, svi su odlučni. Cela brigada u stroju.

– Milutin Vujović

Uništenje, odnosno nanošenje teških gubitaka korpusnoj grupi Štetner, uz oslobođenje Beograda, predstavlja najznačajniji uspeh NOVJ i Crvene armije u Beogradskoj operaciji.

Zaslugom 12. brigade neprijatelj se nije uspeo uspeti na najviši vrh Avale, a zaslugom 5. brigade, uz pomoć crvenoarmejske motorizacije, neprijatelj je konačno razbijen na sektoru Avale.

– Izveštaj Štaba 11. krajiške divizije od 25. oktobra 1944.

Literatura

• Milorad Gončin, Stevo Rauš, Prva krajiška udarna proleterska brigada, Beograd, 1981.
• Savo Drljević, Beogradska operacija – najveći domet snage i umijeća NOVJ
• Milutin Vujović, Borbe za oslobođenje Beograda
• Peko Dapčević, Za Beograd, Beograd, 1984.
• Joco Marjanović i dr., Dvanaesta krajiška NOU brigada, Beograd, 1986.
• Milan Radanović, OSLOBOĐENJE Beograd, oktobar 1944., Beograd, 2014.

Vidi još

• Beogradska operacija
• Walter Stettner