Atila

Izvor: Wikipedia
Atila (zamišljena slika)

Atila (oko406 - 454) je jedan od najvećih osvajača u istoriji i najčuveniji među varvarskim vođama u doba seobe naroda. Sasvim je sigurno da je Atila bio osoba koja ostavlja utisak, što je najbolje opisao Edvard Gibon u knjizi Istorija uspona i pada Rimskog Carstva opis glasi: Velike glave, crnokos, bele puti, nizak, očiju udubljenih u lobanju, ravnog nosa, sa nekoliko dlaka na bradi, širokih ramena, kratkog četvrtastog tela, nervoznih pokreta.

Atila kao mladi Hun[uredi - уреди]

Atila, budući vođa Huna je po svemu sudeći rođen oko 406. godine. Njegov otac se zvao Mundiuha a, izvori ga pominju i kao Manzaka. Stradao je u lokalnim sukobima sa Vizigotima. Ime njegove majke je nepoznato. Atilin otac je bio ugledni hunski nomad, koji je imao čak i svoj privatni posed. Pošto su se hunska plemena stalno selila od mesta do mesta, tako je ostalo nepoznato mesto gde je Atilin otac držao svoje posede, kao i mesto gde se rodio Atila. Po svedočanstvu Amijana Marcelina, budući vođa Huna je došao na svet u sudaru rasa, odnosno u vreme sukoba naroda. Hunska oganizacija je tada bila podeljena u plemenske saveze, a na čelu plemenskog saveza se nalazio Veliki Kan, slično kao i kod Avara.

Atilin otac je imao dva brata: Ru-u i Oktara. Rua je služio u rimskoj legiji, a istovremeno je bio i vođa Huna (432-440). Posle smrti svoga brata, starao se za Atilu i njegovog brata. Kao rimski ratnik bio je čak vojni komandant sa godišnjom platom od 350 funti u zlatu. Karakteristika Huna je bila da su većina njihovih sposobnih vojnika i komandanata za platu stupala u redove rimske vojske i služili Rimskom Carstvu. Rim je na taj način održavao svoje severne granice.

Atila je imao i mlađeg brata koga izvori spominju pod imenom Bledes, odnosno Bleda. Za razliku od Atile, on je bio osilan vladar koji se na sve moguće načine pokušavao obračunati sa Atilom, ne bi li posle Ruine smrti zavladao Hunima.

Od svoje rane mladosti, Atila se, kao i većina Huna učio veštini gađanja strelom, lovom i jahanju. Izvori govore da je Atila spavao u konjskom sedlu po celu noć i da je bio odličan strelac, da je nosio hunsku tuniku i stalno se kretao sa svojom skupinom. Odmah po rođenju, Atili su uklonili pomoću usijanog gvožđa i poslednju malju sa obraza, što je običaj i kod ostalih Huna koji su za života bili bez dlaka na licu, a umirali su slično evnusima. Ne zna se tačno sa koliko godina je Atila otišao da služi u Rimskoj vojsci. Pre Atilinog oslaska u Rim, car Valentijan je zatražio primirje sa Ru-om i zamolio ga za vojnu pomoć u borbi protiv Vizigota. U tu svrhu sa Ru-om se sastao rimski namesnik Flavije Aecije u nekoliko navrata. Vojsku je predvodio Atila i njegov brat Bleda. Vizigoti su potučeni, a plen je po dogovoru podeljen. Od Vizigotskog kralja Teodoriha zatraženo je kao primirje da preda Rimu 2.000 funti u zlatu, da da 1/3 vojnika kao robove i da preda polovinu žetve. Ovaj plen su podelili Rimljani i Huni. Nakon bitke, Aecije se obratio Atili, videći da se pokazao kao odličan borac i tražio je da dođe u Rim da služi kao i njegov ujak u rimskoj vojsci za platu. Atila je obučavan rimskom načinu ratovanja, odvođen je na dvorske priredbe i upoznao je jedan mnogo savršeniji način življenja od hunskog. Pošto je bio odličan strelac i jahač uskoro se uzdigao za velikog vojnika. Za vreme služenja u Rimu nije bio odlikovan nekim većim odlikovanjima, ostao je samo običan rimski legionar.

U Rimu je saznao da je vođa Huna Rua umro 440. godine, pa se odmah vratio u Panoniju gde je bilo središte Hunskoh plemena.

Atila kao vođa Huna[uredi - уреди]

Huni slikani u ulju iz 15. veka

Atilin stariji brat Bleda je već, kao stariji, prigrabio vlast nad čitavim hunskom plemenskim savezom, ali se posle povratka Atile saglasio da vladaju zajedno. Period dvovlašća u Hunskoj državi bio je praćen raznim trvljenjima i neslogama. Bleda je kovao zaveru protiv svog brata nekoliko puta, ali ga je Atila osujetio. Bleda je takođe imao veći ugled među Hunima kao stariji vladar.

Atila je ojačao svoj položaj. Optužio je Bledu da je otrovao Ru-u i rešio ga se ubistvom 443. kada je postao jedini vladar Huna. Ujedinio je sva hunska plemena i narode od Volge do Germanije. Sedište njegove države koja se protezala od Danske do Panonije, od Laponije i Rajne do Kaspijskog jezera pa sve do Kine bilo je u ugarskoj niziji, nedaleko današnjeg Tokaja. Njegovu vlast priznavala su mnoga plemena Germana, Sarmata, Slavena i Turaka. Po rečima Priska, koji je jedini video Atilu i njegovu prestonicu, vojska mu je brojala oko 500.000 ratnika. Bila je naoružana strelama, kopljima, mačevima i noževima. Po osvajanju vlasti Atila je rešio da prekine savezništvo sa Rimom, ali da u početku ne ugrožava teritorije Zapadnog carstva, već samo Istočnog, tj. Vizantije.

Atili se za pomoć protiv Vizogota obratio vandalski kralj Gajzerih, šaljući mu brojne darove da bi ga naterao da zarati protiv Vizigotskog kralja Teodoriha. To je Atilu pokrenulo da ponovo obnovi neprijateljstva prema Vizigotima. Atila šalje svoje izaslanike caru Valentijanu III, u čije je ime vladala njegova majka Presidija u nameri da ih odvuče od saveza sa Vizigota i da se priključe Hunima u zajedničkoj borbi. Atila je obećavao da će čuvati mir prema zapadnom carstvu i da će samo ratovati protiv Teodoriha s kim je već dugo vreme nalazi u lošim odnosima. Teodorih je na vreme uvideo opasnost od ponovnog zbližavanja Huna i Rimljana, pa je pisao Atili da se zajedno sa Vizigotima bori protiv Rimljana.

Posle preuzimanja trona, Atila je za kratko vreme uspeo da potčini veliki broj okolnih plemena: Skira, Turkilinga, Sarmata, Herula, Hazare, i konačno mu je pošlo za rukom da i Ostrogote stavi pod svoju vlast. Osnovao je moćno kraljevstvo Huna sa sedištem u Panoniji. Sagradio je veleletnu prestonicu koja se nalazila nedaleko od današnjeg grada Đera u Mađarskoj. Skirski kralj mu se pokorio i dao mu je svoju ćerku za ženu. Prema izveštajima Priska sa Atilinog dvora, Atilina žena se zvala Krek i rodila mu je tri sina. Atila je priređivao manifestacije na dvoru, bio je obožavalac šamana, a bogatu trpezu su mu ukrašavale robinje iz drugih plemena.

Atilino pustošenje gradova Istočnog Carstva[uredi - уреди]

Mapa Atilinih osvajanja

Dok je Zapadno carstvo bilo u trpeljivom odnosu sa hunskim vođom, to nije bio slučaj sa istočnim.

Istočnim carstvom je tada vladao car Teodosije II, koji se suočavao sa hunskom opasnošću. Za vreme dvovlašća kod Huna bilo je samo izolovanih incidenata na granici Teodosijevog carstva, da bi se za vreme Atile sukobi preneli i u unutrašnjost carstva.

Okupivši ogromnu armadu, Atila je krenuo da osvaja i pustoši pojedine gradove Istočnog carstva. Prvi napad je preuzeo na Emonu (Ljubljana), 445.,zatim na Sirmijum (Sremska Mitrovivca) 447., spalivši grad do temelja. Zatim je stradao Petovio (Ptuj) 449., pa Singidunim (Beograd), za čiju svhu je Atila dovukao teške katapulte koje su rušili jaka utvrđenja. Većinu stanovništva je poveo sa sobom kao robove. Krećući se dalje prema jugu, napao je Naisus (Niš), u septembru 450. Grad je branio zapovednik rimske provincije Ilirije (magister militum per Ilyricum) Aginteja, koji je naredio da se celokupno stanovništvo skloni iz grada na udaljeni brežuljak, pokraj reke Nišave. Huni su opsedali grad, tukli zidine utvrđenja i kasapili vizantijske vojnike. Na kraju je Aginteja predao grad u Atiline ruke, i da bi spasao život položio je sve dragocenosti i zlato koje je imao pred hunskim osvajačem. Huni su zatim prodrli do Nišave i pobili veću skupinu ljudi koju su zatekli, a na kraju spalili grad. Jedino su uspeli da prežive stanovnici koji su se pred Hunima posakrivali u obližnjim crkvama da bi se spasli od kuge koja je tada harala. Atila je poštedeo život rimskom namesniku i tražio je da referišee Teodosiju o gubitku grada. Atila je počeo da pustoši i gradove duž Bugarske, približavajući se Carigradu. U takvim okolnostima, vizantiski dvor je reagovao tako što je započeo pregovore sa Atilom o miru, obavezajući se da će plaćati danak u zlatu i ropstvu. U tu svrhu više puta je kao izaslanik vizantijskog cara slan Prisk. On je više puta svojim diplomatskim akcijama uspeo da razuzda Atilu i da otkloni opasnost od hunskog osvajanja. Prisk je svoje izvode sačuvao u svom najznačajnijem delu:“ O Atili“, kome je dao naročiti karakter. Međutim, većina njegovog dela je sačuvana u fragmentima. Prvu diplomatsku misiju je Prisk je preuzeo odmah nakon opustošenja Sremske Mitrovice. Putovao je preko Serdike (Sofije) do opustošeni Naisus, da bi zatim krenuo duž severnih teritorija, preko Tise u Atilinu prestonicu. Prisk je opisao Atilijinu prestonicu kao jedno malo selo u kojima je većina kuća izgrađena od drveta, pa i sam Atilin dvor. U gradu su se mogli videti ogromni drveni zidovi napravljeni od dasaka, zatim kompleksi za ishranu hunskih ratnika i na kraju, na sred sela ogromni krug na kome je izgrađeno postolje za hunskog vođu. Prisk je razgovarao sa Atilom u njegovoj odaji gde je upoznao i njegovu ženu Skirskog porekla. Na kraju mu je predao ogromne količine zlata i razne dragocenosti koje je poslao car Teodosije u znak mira. Prisk je naročito opisao dvorski život Huna. Oni su voleli da pevaju, da se vesele, a svako veče su priređivali bogate večere na kojima je bilo svega. Naročito je opisiovao Atilinu neodoljivu želju za vinom i Atiline robinje, koje su uvek bile pored njega. Po rečima Priska Huni su polako prevazilazi fazu varvarskog plemena i počinjali poprimati odlike civilizovanog plemena. Tome je sigurno doprineo i Atilin boravakl u Rimu gde je upoiznao pravi život naroda visoke rase. Na Atilinom dvoru je boravio i galski lekar Eudoksije, koji je posle sloma Gala prešao na hunsku stranu. Takođe boravio je i jedan rimljanin iz Mezije koji će se kasnije oženiti varvarkom, a Atila će mu lično kumovati

Atilin rat protiv Rimskog carstva[uredi - уреди]

Kada je Atila osigurao svoju poziciju prema Vizantiji, koja je kupovala mir sa Hunima, okrenuo se Rimskom carstvu. Misao Atile da krene sa vojskom na Rim nikada ga nije napuštala. Ipak, on je oprvo napao njene provincije. Krajem 450. napao je Galiju. To je i vreme razvitka Burgundske kraljevine u oblasti Majnca, sa glavnim gradom Vormsom na Rajni. Kod Burgunda je tada vladao kralj Gunter koji se nalazio pritisnut između otvorenog sukoba njegovih ćerki i Huna. Najznačajnije svedočanstvo ovih događaja je bio starogermanski ep „Pesma o Nibelunzima“.

"Gozba Atile"

Gunterove ćerke Krimhilda i Brunhilda su se zavadile oko blaga junaka iz plemena Nibelunga Zigfrida. Da bi pridobila celo bogatstvo, Krimhilda se udaje za Ecela,tj. Atilu, kralja Huna.

Lukavstvom poziva sve Burgunde i kralja Guntera u logor Huna i izaziva masakr. Kako izbija veliki požar u samom logoru, svi bivaju mrtvi, sem Atile, koji je zatim zagospodario Burgundima. Nakon prisajedinjenja Burgunda, Atila izlazi pred zapadnorimskim carem sa jasnim namerama. Traži da se sestra cara Valentijana III, Honorijom.Zanimljivo je objasniti kako je došlo do povezanosti Honorije i Atile. Honorija, sestra spomenutog cara Valentinijana, 449. godine zatečena je u ljubavnoj vezi sa svojim slugom. Nakon toga ljubavnik je pogubljen, a Honorija koja je verovatno bila trudna, izolovana je iz javnog života. Besna poslala je poruku Atili u kojoj je zamolila da postane njen vitez. Atila je to protumačio kao bračnu ponudu i zatražio polovinu Zapadnorimskog Carstva za njen miraz.Protiv ovoga je naročito ustala Valerijanova majka Presilda koja je izjavila da se njena ćerka neće nikada udati za varvarina. Atila je rešio da spor reši silom. Jedini čovek koji se tada mogao suprostaviti Atili bio je zapadnorimski namesniik Flavije Aecije. On je jedno vreme bio taoc na hunskom dvoru i upoznao je hunski način življenja, njihove običaje i tradiciu. Kada su ga Rimljani u zamenu vratili, pokušao je da uzurpira mesto Valentijana za novog cara Rimljana, pa je osuđen na doživotno zatočeništvo. Opasnost od Huna je naterala da se on oslobodi iz tamnice i da ponovo komanduje rimskom vojskom. Međutim, Aecije će posle pobede nad Atilom pasti kao žrtva čiste politike. Optužiće ga da je ponovo pripremao prevrat, pa će biti ubijen na ulici 454. Flaviju Aeciju je data velika vojska, a on je ponovo postavljen za vrhovnog zapovednika rimskih legionara. Aecije je na jugu formirao jake vojne snage, primivši u vojsku Vizigote, Franke i Burgunde. Pošto je Atila zauzeo Orlean, koji je Aecije uskoro povratio, Atila se sa bogatim plenom počeo vraćati u otadžbinu, ali ga je Aecije u stopu gonio. Hunska vojska je prešla Rajnu nizvodno od Majnca, ali su ih na drugom kraju sačekale odmorne trupe Aecija. U rano svitanje 20.6.a 451.godine na ravnici Campus Mauriciacus (Maurikijevo polje), sedam ipo kilometara od grada Troe započeta je odsudna bitka. U toj bici na jednoj strani su se borili Huni i niz germanskih plemena, među kojima i Ostrogoti, dok su na drugoj strani bili Aecijevi Galo-Rimljani i takođe germanska plemena, između ostalih Vizigoti sa njihovim kraljem Teodorihom, koji je našao svoju smrt na ovom bojištu i njegovim sinom Torismundom. Huni su zauzeli desnu stranu polja, a Rimljani levu. Kada je Atila video da je njegova vojska preslaba da bi izborila pobedu, lično je krenuo na Aecija koji se nalazio na brdašcu odakle je mirno posmatrao tok bitke. Atila je posle velikih gubitaka naredio povlačenje u vojne barake, 4km od polja. Tu su Vizigoti noću pokušali da prepadnu Hune, ali su Huni na vreme alarmirali uzbunu i oterali Vizigote dalje od logora. Idućeg dana, Atila se sa ostatkom vojske povukao. Aecije je slavio svoju veliku pobedu u Rimu. Atila je iskoristio dezorganzaciju Vizigota, pa je preduzeo novi ratni plan. Prešao je Julijske Alpe i upao u Italiju 452.Opseo je grad Akvileju, blizu [Venecij|Venecije]] i zidine je tukao katapultima. Kad je grad pao, Atila je nameravao da odatle krene na Rim, ali su ga njegovi najbliži savetovaoci odvratili. Zauzeo je više gradova, opustošio dolinu Pada i stigao do Mincia gdje mu je u susret došao papa Leon I. Samo zahvaljujući papi Leonu I Rim je spašen od razaranja. Epidemije i glad prisilili su Atilu da napusti Italiju. Konstantinopolj je pak nakon poraza vizanstkog cara Teodosija II spašen samo zato što je hunska vojska, koju je prvenstveno činila pešadija, bila sasvim nedorasla i neopremljena za opsadu tako velikog grada.

Smrt u bračnoj postelji[uredi - уреди]

Atila je umro na dan svog venčanja, iako je već imao velik broj žena. Uzeo je novu, mladu. Zvala se Idilko. Dan venčanja protekao je u žestokom opijanju i slavlju. Pijan i požudan kada je pala noć mladu je odveo u svoje odaje. Nađen je mrtav naredno jutro, a nova mlada drhatala je od straha dok je pored nje ležao mrtav veliki hunski vođa. Navodno je umro od prekomerne doze alkohola i jakog krvarenja iz nosa premda postoje i pretpostavke kako je smrt bila nasilna. Sahranjen je, prema legendi, u tri kovčega: zlatnom, srebrnom i gvozdenom. Nakon njegove smrti hunska se država raspala. U toku noći, telo mu je spaljeno po starom hunskom običaju, a zatim stavljeno u kovčeg, zajedno s velikom količinom opljačkanog blaga i spušteno u reku Tisu. Reka je odnela Atilino telo u neznane daljine. U više navrata pokušalo se otkriti njegov grob, ali je do sada sve ostalo samo na pokušajima. Hunsko carstvo nakon Atiline smrti nestalo je u hipu. Godine 454. Ostrogoti i druga germanska plemena pobunila su se protiv Huna, a Atilini sinovi zavađeni među sobom nisu se mogli nositi s krizom.

Ime[uredi - уреди]

Atila je imao gotsko ime (atila je umanjenica od gotske reči ata što znači otac). Na njegovom su dvoru vladali gotski običaji, a spomen mu je sačuvan i u gotskoj narodnoj priči. Zbog svojih pustošenja i surovosti prozvan je flagelum Dei (bič Božiji). To ime se prvi put spominje kod anonimnog pisca iz 9. veka. Ušao je u priče i legende mnogih drevnih naroda. Kao legendarna ličnost Atila se javlja i u Nibelunzima (kao: Etzel), Edi (kao: Atli) i u narodnoj tradiciji Južnih Slavena kao Atil pasoglavi.

Vidi još i...[uredi - уреди]