Suhoj Su-30

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Su-30
Sukhoi Su-30LL.jpg

Suhoj Su-30 (osnovni)

Opšte
Namena višenamenski
Posada dva člana[1]
Proizvođač Komsomoljsko-na-Amuru i Irkutsko avijacijsko proizvodno udruženje, Rusija
Prvi let 1989.
Početak proizvodnje 1992.
Dimenzije
Dužina 21.94[1] m
Razmah krila 14.70[1] m
Visina 6.40[1] m
Površina krila 62,00 m²
Masa
Prazan 17.700 kg
Normalna poletna 24.000 kg
Maks. težina pri uzletanju 34.000[1] kg
Maks. spoljni teret 8.000[1] kg
Pogon
Motori 2 × AL-31F
Potisak 2 × 122.58 kN
Performanse
Maks. brzina na Hopt 2.121 km/h
Taktički radijus kretanja 1.500 km
Dolet 3 500 km
Plafon leta 17.500[1] m
Brzina penjanja 13.800 m/min

Suhoj Su-30 (rus. Сухой Су-30), (NATO naziv engl. Flanker-C) je višenamenski borbeni avion, dvomotorni dvosed, generacije 4+. Karakteriše ga super-manevarbilnost, veliki radijus dejstva, savremena avionika i motori sa promenljivim vektorom potiska kao opcija. Proizvodi ga Ujedinjena avio-proizvodna korporacija, a konstruisao ga je OKB Suhoj. Avion je veliki izvozni uspeh, a prodat je u deset zemalja, u preko 500 primeraka. U Irkutsku je pored aviona za izvoz, u toku proizvodnja 60 aparata za Rusko ratno vazduhoplovstvo, sa rokom isporuke do 2016. godine.[2]

Razvoj, oprema, namena[uredi - уреди | uredi izvor]

Organizovanje efikasne zaštite nenaseljenih prostranstava sovjetskog severa i Dalekog istoka bio je jedan od glavnih zadataka vojske PVO. Mnogobrojni aerodromi koji ne ispunjavaju ni osnovne, a teške klimatske uslove, stavili su pred vazduhoplovnu industriju težak zadatak da obezbedi lovačke avione velikog doleta, opremljene kvalitetnom navigacijskom opremom i sposobne za što samostalnije obavljanje zadataka. Povoljna početna iskustva u upotrebi Su-27UB pokazala su da taj avion po mnogim svojstvima odgovara zahtevima dugotrajnog patroliranja. U drugoj polovini osamdesetih godina Crvena armija, naručila je posebnu varijantu dvoseda, koja je mogla da služi kao leteće komandno mesto za navođenje grupe lovaca Su-27. Ovo posebno dolazi do izražaja kod važnih zadataka presretanja krstarećih raketa i strateških bombardera naoružanih takvim oružjem. Rad na projektu aviona Su-30 je počeo u OKB Suhoj sredinom 80-ih godina dvadesetog veka pod rukovodstvom rus. I. V. Emelьяnov-a, a ispitivanje ovih aviona, obavljeno je u jesen 1988. godine. [3]

Piloti su zapazili da trenažni dvosedi Su-27UB, uz pune borbene mogućnosti izvorne varijante, daju priliku za podelu poslova između dva člana posade tokom dugotrajnih letova. Početkom 1987. godine na jedan Su-27UB ugrađen je sistem za utakanjem goriva u vazduhu što je trajanje leta produžilo na 10 časova. Prvi prototip aviona Su-27 PU, koji je kasnije preimenovan u Su-30, završen je 1990. godine. Oprema aviona dopunjena je taktičkim pokazivačem koji je smešten u drugoj kabini, na instrumentalnoj tabli komandira lovačke grupe. Uređaj za vezu i navođenje obezbeđuje prijem podataka, kao što su koordinate i karakteristike ciljeva i položaj grupe Su-27. Oni stižu iz operativnog centra sistema PVO i letećih radarskih osmatračkih stanica A-50. Poseban navigacijski sistem upotpunio je opremu za patroliranje. U grupnoj borbi u vazduhu, jedan Su-30 može da predvodi 4 lovca Su-27. Takva borbena grupa, osim suprostavljanja protivničkim avionima može da postavlja blokadu na pretpostavljenim pravcima leta krstarećih raketa. U podeli odgovornosti između članova posade, pilot Su-30 na prvom sedištu je zadužen za upravljanje avionom i naoružanjem kao i za vođenje vazdušne borbe na malim udaljenostima, a komandir, na drugom sedištu, osim vođenja grupne vazdušne borbe, odlučuje o upotrebi raketa većeg dometa protiv ciljeva izvan vizuelnog kontakta, na distanci. [4][3][5]

Tehnički opis[uredi - уреди | uredi izvor]

Avion Su-30 je dvomotorni avion dvosed, sa klasičnom aerodinamičkom šemom, razvijen na osnovu višenamenskog lovca Su-27 i prilagođen za lovačku namenu, sa velikim radijusom dejstva ili lovca za ulogu komandnog mesta. U avione Su-30SM (Serijski Modernizovani) su ugrađeni motori AL-31FP, koji imaju promenljiv vektor potiska (sa dopunskim sagorevanjem, iznosi 123-{kN}-) u odnosu na motore koji su ugrađeni u osnovi Su-30 (AL-31FL). Motori su smešteni u razmaknutim gondolama na zadnjem delu trupa, dovoljno udaljeni jedan od drugo da jedan drugom ne smetaju u toku rada i da se poveća preživljavanje u slučaju pogotka jednog od njih sa raketom. Zbog ugradnje težeg radarskog sistema u kljunu, na trupu aviona su ispred krila postavljen kanard, u cilju poboljšalja uzdužne stabilnosti aviona, ali se u toku ispitivanja pokazalo da isti povećava uzgon aviona u toku poletanja, pa je odlučeno da se ugrađuje u buduće modifikacije aviona Su-30(SM, MKI, MKM, MKA). Tehnički opis aviona Su-30 uglavnom odgovara tehničkom opisu aviona Su-27 u odnosu na njega ima nekih poboljšanja proistekla iz prilagođavanja novoj nameni. [3][6]

Naoružanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Naoružanje aviona: Suhoj Su-30
Vatreno (streljačko) naoružanje
Top
Broj i oznaka topa 1 h GŠ-301
Broj granata 180
Kalibar 30 mm
Mitraljez
Bombardersko naoružanje (bombe)
Klasične avio bombe 28hFAB-250; 8hFAB-500;
Ukupna masa 4.000 kg
Broj tačaka za podvešavanje 12
Raketno naoružanje (rakete)
Broj i oznaka raketa v-v:6h(P-27/P-73/R-77/R-27ER/R-27T/R-27ET); v-z: 4 kontejnera h S-8; 7 kontejnera h S-13;
Broj podvešanih raketa 12

Zemlje korisnice[uredi - уреди | uredi izvor]

Korišćenje aviona Suhoj Su-30 u svetu

Su-30 u ruskoj avijaciji[uredi - уреди | uredi izvor]

VVS Ruske federacije poseduje samo 19 primeraka serijskih aviona Su-30 koji su izrađeni od 1994. do 1996. godine. Nalaze se u upotrebi u sastavu 54. gardijskog kerčanskog lovačkog avijacijskog puka iz baze Sevaslejka koji pripada 18. centru za borbenu opremu i preobuku letačkog sastava. Ta jedinica je zadužana za razradu taktike lovačke avijacije, pa Su-30 često učestvuju u vežbama kojima se proveravaju nove taktičke ideje borbene upotrebe. Jedan prototip Su-30 dodeljen je akrogrupi, u njoj lete piloti, koje predvodi čuveni Anatolij Nikolajevič Kvočur.[7] Su-30 je korišćen u razvoju nekoliko izvoznih varijanti, koje su definisane kao višenamenski borbeni avioni osposobljeni za primenu raketnih sredstava vazduh-zemlja. U toku je ispitivanje prototipa koji će postati standard za modernizaciju aktivnih Su-27UB i Su-30. Rusko ratno vazduhoplovstvo i Rusko mornaričko vazduhoplovstvo dobija po 30 aviona Su-30SM, koji predstavljaju analog Su-30MKI, prilagođenih ruskim uslovima eksploatacije. [8]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Avion Su-30MKI na izložbi sa naoružanjem.
  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Современная военная авиатехника, В. Н. Шунков, 1997. pp. 245
  2. Autor: Živojin Banković Zbog čega Srbija neće Suhoje? Vazduhoplovni portal Srbije-Tango 6, 25. juli 2013.
  3. 3,0 3,1 3,2 "Suhoй Su-30". -{www.airwar.ru}-. http://www.airwar.ru/enc/fighter/su30.html. pristupljeno 14. 9. 2011. 
  4. http://www.sukhoi.org/planes/military/su30/
  5. "[2.0] Second-Generation Su-27s & Derivatives". -{www.vectorsite.net}-. http://www.vectorsite.net/avsu27_2.html. pristupljeno 14. 9. 2011. 
  6. "SU-30 FLANKER-C management interceptor". -{legion.wplus.net}-. http://legion.wplus.net/guide/air/i/su30.shtml. pristupljeno 14. 9. 2011. 
  7. "Kto estь kto". -{www.airforce.ru}-. http://www.airforce.ru/staff/who_is_who/index.htm. pristupljeno 14. 9. 2011. 
  8. Ruski avioni neprikosnoveni Srbin. Info, 29.09.2012.

Galerija[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Radić, Aleksandar (2002) (((sh))). Vazdušna moć Rusije. Beograd. 
  • (((en))) Encyclopedia of World Military Aircraft. London: Aerospace publishing. 1994,; Volume 1,2. 
  • Janić, Čedomir (2003) (((sh))). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija]. Beočin: Efekt 1. (COBISS). 
  • Hlopotob, O. D. (2004) (((ru))). Istoriя voennoй aviacii ot pervыh letatelьnыh apparatov do reaktivnыh samolёtob. Moskva: AST, Moskva i Poligon, SPb,. 
  • Bagratinov, Valeriй (2005) (((ru))). Krыlья Rossii. Moskva: Эksmo. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Gordюkov, Nikolaй (1994) (((ru))). Pervыe reaktivnыe istrebiteli Suhogo. Moskva: Polygon. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Lavrov, A. B. (2010) (((ru))). Reformirvanie Voenno-vozdušnыh sil Rossii. Moskva: Novaя armiя Rossii. ISBN 978-5-9902620-1-0. 
  • Antonov, Vladimir; Gordon, Yefim & others (1996) (((en))). OKB Sukhoi. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997) (((en))). The Complete Encyclopedia of World Aircraft. NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000) (((en))). The Encyclopedia of World Military Aircraft. NY: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995) (((en))). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995. London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995) (((en))). The Encyclopedia of Modern Warplanes. New York: Barnes & Noble,. 
  • Rendall, David (1999) (((en))). Jane's Aircraft Recognition Guide (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob; Chant, Christopher; (1995) (((en))). Jane`s Combat Aircraft. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • David, Isby,C (1997) (((en))). Jane`s Fighter Combat in the Jet Age. London: Harper Collins Publishers. 
  • Shavrov, V.B. (((en))). History of the aircraft construction in the USSR. ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W; Swanborough, G (2001). The Great Book of Fighters. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 
  • Winchester, Jim (2006) (((en))). Military Aircraft of the Cold War. San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996) (((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997. London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999) (((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000. London: Brassey's. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]