Suhoj Su-34

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Suhoj Su-34
Sukhoi Su-34, Russia - Air Force AN1646787.jpg

Suhoj Su-34

Opšte
Namena Višenamenski borbeni avion
Lovačko-bombarderski avion
Posada 2 člana
Zemlja porekla  Rusija
Proizvođač projektant: OKB Suhoj, proizvođač:Fabrika aviona OAO NAPO „Čkalov“ iz Novosibirska
Prvi let 13. aprila 1990.
Uveden u upotrebu 4. januara 2007.
Status u upotrebi
Prvi korisnik  Rusija Air Force
Broj primeraka 69 serijskih aviona i 8 prototipova[1][2]
Dimenzije
Dužina 23,30 m
Razmah krila 14,70 m
Visina 6,00 m
Površina krila 62,00 m²
Masa
Prazan 22.500 kg
Normalna poletna 38.240 kg
Maks. težina pri uzletanju 45.000 kg
Maks. spoljni teret 8.000 kg
Pogon
Turbo-mlazni motor 2 h -{Saturn AL-31F-M1}-
Potisak TMM 2 x 82,50/forsaž 2 x 135,00 kN
Performanse
Maks. brzina na Hopt 1.900 km/h
Maks. brzina na H=0 1.400 km/h
Dolet 4.500 km
Plafon leta 17.000 m
Brzina penjanja 13.800 m/min

Suhoj Su-34 (rus. Suhoй Su-34, NATO naziv Fullback) je višenamenski taktički lovac-bombarder na mlazni pogon koji je konstruisao KB Suhoj, a serijski se proizvodi u Novosibirskoj fabrici aviona „Valerij Čkalov". Avion je prvi put poleteo 13. aprila 1990. godine, a zvanično je primljen u Rusko ratno vazduhoplovstvo početkom 2014. godine. Prednaznačen je da zameni Su-24, iako su isti prošli potpunu modernizaciju i usavršavanje.

Projektovanje i razvoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Avioni Suhoj Su-27UB u Farnborou 1990. godine, na čijoj je osnovi nastao Su-27IB

Rad na projektu aviona Su-34 je počeo 1980.-tih godina. Zadatak je bio napraviti višenamenski avion lovac-taktički bombarder koji je trebalo da zameni već zastareli Su-24. Kao bazni model za razvoj ovog aviona je posložio dvosedi školsko borbeni avion Su-27UB. Su-27IB (radna oznaka ovog aviona) je trebalo da zadrži većinu prednosti lovca Suhoj Su-27 kao i da ima visoku efikasnost u izvršenju zadataka uništavanja ciljeva na zemlji i površinskih ciljeva na moru, kao i da se može koristiti u borbi protiv podmornica. Projekt je razvijan u OKB Suhoj, vodeći projektant je bio R. G. Martirosov.[3] pod opštim rukovodstvom Mihail Petrovič Simonova[3] Prvi probni let je obavljen 13. aprila 1990. a probni pilot je bio A. A. Ivanov.[3] Prvi put je prikazan javnosti 13. februara 1992. godine na izložbi u Minsku u povodu samita država, bivših republika Sovjetskog Saveza. U periodu od 1990 do 1994. godine napravljeno je pet prototipava ovih aviona a svaki je bio bolji od prethodnika. U proleće 1995. godine avion je predstavljen na međunarodnoj avio izložbi u Parizu na aerodromu Le Buržeu u Francuskoj. U toku svog razvoja avion je nosio nekoliko imena što je dovodilo u konfuziju mnoge ljubitelje i poznavaoce aviacije. Na početku avion je nosio oznaku Su-27IB, zatim interni naziv T10B na pariskoj izložbi La Burže avion je predstavnjen kao Su-32FN Mornarički lovac (-{Fighter Navy}-) da bi na kraju dobio zvaničnu oznaku Suhoj Su-34.

Tehnički opis[uredi - уреди | uredi izvor]

Shematski prikaz kunture aviona Suhoj Su-34

Avion Su-34 je dvosedi dvomotorni avion napravljen prema klasičnoj aerodinamičkoj šemi, razvijen na osnovu višenamenskog lovca Su-27 tj. njegove školsko borbene varijante Su-27UB. Kako je projektovanje odmicalo avion Su-34 postajao je sve osobeniji, tako da se ne može podvesti pod varijantu aviona Su-27. Pošto je avion koncipiran kao višenamenski lovac-bombarder, razdvojena je funkcija pilota i navigatora-operatora oružara. Kao raspored sedišta posade je izabran bočno sedište do sedišta, a ne tandem raspored jedan iza drugog. Time se obezbeđuje bolja komunikacija između članova posade, a izbegnuto je i dupliranje pojedinih instrumenata. Postignuta je bolja ergonomija kabine i poboljšani bezbednosni aspekt, poboljšani uslovi za odmor i ishranu članova posade (avion može sa dopunom goriva u letu da provede preko 10 sati u neprekidnom letu). Kabina je prostrana tako da posada može normalno da ustane na noge bez da udari glavom o poklopac kabine, što omogućava posadi da radi vežbe razgibavanja za vreme dugotrajnih letova. Ovo je moguće jedino još kod aviona Tu-160. Između sedišta ima dovoljno prostora da jedan član posade može da legne. Iza sedišta posade postoji čajna kuhinja i toalet. Kabina je pod pritiskom što omogućava članovim posade da bez maski za kiseonik lete do visine od 10.000 -{m}-. Maske za kiseonik se koriste samo u slučaju potrebe (let na većim visinama od 10 -{km}-, dekompresije, kvara) ili za vreme izvođenja borbenih dejstava. Ulaz u kabinu je napravljen sa donje strane aviona, iza prednje noge stajnog trapa se nalaze merdevine kojim se članovi posade penju u kabinu. Stakleni poklopac kabine se ne koristi za ulaz članova posade (što je uobičajeno kod ostalih borbenih aviona te klase), ali se taj poklopac može odbaciti u slučaju vanrednih potreba prinudnog sletanja na stomak aviona, kada je blokiran donji izlaz, ili kod katapultiranja članova posade u toku leta. Avion je opremljen sedištem za katapultiranje K-36DM koje omogućava spašavanje posade u svim uslovima leta uključujući i aerodromski režim. Paket za spašavanje uključuje: splav za naduvavanje, kamp opremu, minimalnu rezervu hrane, sredstva za signalizaciju, radiofar, kiseoničku opremu i zaštitno odelo.[4]

Poredeći avion Su-34 sa dizajnom porodice aviona Su-27, praktično su nepromenjene konture krila i rep aviona, a ostalo je sve drukčije. Oblik kljuna aviona pored toga što smanjuje aerodinamički otpor umanjuje i radarski odraz.

Masa aviona Su-34 je za 1,5 puta veća od Su-27, što je zahtevalo drugi stajni trap. Stajni trap vazduhoplova je sistema tricikl. Prednja noga stajnog organa dobila je dva točka „blizanca“ (jedan pored drugog), dok su glavne noge stajnog trapa takođe dobile dva točka po sistemu „tandem“ (jedan iza drugog). Prednja noga se uvlačila u trup aviona kretanjem noge u nazad dok su se glavne noge stajnog trapa uvlačile u krila i to kretanjem u napred. Povećavanjem broja točkova (u odnosu na Su-27) je omogućilo lakše sletanje i poletanje aviona sa punim opterećenjem i sa loše pripremljenih poletno sletnih staza.

U avione Su-34 su ugrađeni motori AL-31F-3 ili AL-31F-M1 koji imaju veći potisak (sa forsažom potisak je 128/135 -{kN}-) u odnosu na motore koji su ugrađeni u Su-27 (AL-31F). Motori su smešteni u razmaknutim gondolama na zadnjem delu trupa, dovoljno udaljeni jedan od drugo da jedan drugom ne smetaju u toku rada i da se poveća preživljavanje (u slučaju pogotka jednog od njih). Ispred krila aviona Su-34 su postavljena mala „krilca" kanard, kao i kod aviona Su-33, u cilju poboljšalja horizontalne stabilnosti aviona i zbog povećavanja uzgona aviona u toku poletanja. U avion je ugrađen sistem za napajanje gorivom u letu, koji mu omogućava znatno povećanje radijusa dejstva ili vreme patroliranja.

Kokpit pilota je veoma savremen. Ima tri monitora u boji sa multifunkcionalnim prikazom, dva računara koja prate sve funkcije leta, moderan radarski sistem dometa 120 -{km}-, za vazdušne ciljeve i 30 do 100 -{km}- za zemaljske ciljeve, može da prati 10 i da nišani 4 cilja istovremeno. Sistem za „kopiranje“ terena neophodan je za let aviona na malim visinama. Svi vitalni delovi aviona su zaštićeni oklopom čija ukupna težina iznosi 1.480-{kg}-. U produžetku repa je smeštena antena i detektor elektromagnetnih anomalija, neophodan uređaj za otkrivanje i borbu protiv podmornica.

U toku 2010. godine izvršena je modernizacija ovog aviona, time što su mu dodate sledeće novine:

  • ugrađene su nove rakete sistema vazduh-vazduh i vazduh-brod,
  • urgađeni poboljšani turbomlazni motori -{AL-31F-M1}-,
  • ugrađena pomoćna gasna turbina -{TA14-130-35}-.

[5][6][7][8]

Naoružanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Suhoj Su-34 vrste i raspored naoružanja
Naoružanje aviona: Suhoj Su-34
Vatreno (streljačko) naoružanje
Top
Broj i oznaka topa 1 h GŠ-301
Broj granata 180
Kalibar 30 mm
Mitraljez
Bombardersko naoružanje (bombe)
Klasične avio bombe 34hFAB-100; 22hFAB-250; 16hFAB-500; 3hKAB-1500; 6hKAB-500; 4htorpeda SET-95 i kasetne bombe
Ukupna masa 8.000 kg
Broj tačaka za podvešavanje 12
Raketno naoružanje (rakete)
Broj i oznaka raketa v-v:6h(R-27/R-73); 8hRVV-AE; v-z: 120hS-8; 30hS-13; 6hS-25; v-m:(1 h H-41 „Moskit"/3 h H-59M)
Broj podvešanih raketa 12

Avion na raspolaganju ima veoma široku lepezu naoružanja od raketa vazduh-vazduh, vođenih i balističkih raketa vazduh-zemlja, vođenih raketa vazduh-brod, klasičnih slobodno padajućih bombi, vođenih (inteligentnih) bombi, kasetnih bombi, samonavodećih torpeda i protiv podmorničkih bova. Za to mu na raspolaganju stoji 12 podvesnih nosača naoružanja. Pored navedenog naoružanja avion Su-34 mornarička varijanta može da bude naoružan sa 4 samonavođena torpeda -{AP-SЭT-95}-

Operativno korišćenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Dve generacije frontalnih bombardera se dopunjavanju gorivom u letu, Su-24 i Su-34

U operativnu upotrebu avion je ušao 4. januara 2007. godine. Dug period između leta prvog prototipa i početka operativne upotrebe je bio dosta dug i prouzrokovan je raspadom Sovjetskog Saveza i nedostatkom finansijskih sredstava. Pored ovoga na ovaj period je uticala i modernizacija aviona Su-24 koga je ovaj avion trebalo da zameni. Inače je planirano da Su-34 zameni avione Su-24, iako je kompletna flota istog prošla modernizaciju i usavršavanje. Razlog za to je što se tokom dugotrajnog i opsežnog testiranja procenilo da ovaj avion mnogostruko prevazilazi sve karakteristike prethodnika, i čak ulazi u kategoriju taktičke avijacije dalekog dejstva. Piloti su za vreme Gruzijskog konflikta i sukoba u Čečeniji, kao i u mnogobrojnim manevrima, ocenili da ovaj avion treba da zameni i Tupoljev Tu-22M. Prema njihovom iskustvu, širok spektar mogućnosti dejstva, manevrenost, izdržljivost i zaštićenost, veliki radijus dejstva sa mogućnošću višekratnog dopunjavanja gorivom u letu, obezbeđuje pouzdano i sigurno ispunjavanje zadataka taktičke avijacije. MiG-31 i Su-34 potpuno dopunjuju jedan drugog u misijama daljne avijacije.[9][10][6]

Avion Suhoj Su-34 je proizveden u 20 primeraka u fabrici aviona OAO NAPO „Čkalov“ iz Novosibirska u periodu od 1990. do 2010. godine, za potrebe testiranja ruskog vojnog vazduhoplovstva i ratne mornarice. Osnovni zadatak aviona Su-34 je napad raketama i bombama na kopnene ciljeve od operativne do taktičke dubine neprijatelja, kao i na površinske mete na moru i borbu protiv podmornica. Pored toga avion je naoružan raketama vazduh-vazduh i jednim topom kalibra 30 -{mm}-, tako da može da posluži kao lovac presretač ili za sopstvenu odbranu od neprijateljskih lovaca, pa se stoga stvarno može tretirati kao višenamenski avion.

Prva borbena upotreba aviona Su-34 se odigrala u rusko-gruzijskom ratu 2008. kada je Su-34 korišćen za elektronsko ometanje protiv vazdušnih raketnih sistema „Buk“ i S-125 „Neva", kao podrška jurišnoj avijaciji ruskih snaga. Ovom avionu se pripisuje neutralisanje gruzijskog radarskog sistema RLS 36D6-M u selu Šavšvebi kod gruzijskog grada Gori, korišćenjem antiradarske rakete.[11]

U toku vežbi dislociranja aviona iz baza u evropskom delu Rusije na aerodrom na Dalekom istoku, sa neprekidnim letom uz dopunu gorivom u letu, od 6.000 -{km}- održane leta 2010. učestvovali su avioni Su-34 i Su-24M. Avion Su-34 je dopunjavan gorivom dva puta, a Su-24 tri puta.

Zemlje korisnice[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Јанић, Чедомир (2003) (((sh))). Век авијације - [илустрована хронологија]. Беочин: Ефект 1. (COBISS). 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004) (((ru))). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб. Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,. 
  • Багратинов, Валерий (2005) (((ru))). Крылья России. Москва: Эксмо. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Гордюков, Николай (1994) (((ru))). Первые реактивные истребители Сухого. Москва: Polygon. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Лавров, А. Б. (2010) (((ru))). Реформирвание Военно-воздушных сил России. Москва: Новая армия России. ISBN 978-5-9902620-1-0. 
  • Antonov, Vladimir; Gordon, Yefim & others (1996) (((en))). OKB Sukhoi. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997) (((en))). The Complete Encyclopedia of World Aircraft. NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000) (((en))). The Encyclopedia of World Military Aircraft. NY: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995) (((en))). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995. London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995) (((en))). The Encyclopedia of Modern Warplanes. New York: Barnes & Noble,. 
  • Rendall, David (1999) (((en))). Jane's Aircraft Recognition Guide (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob; Chant, Christopher; (1995) (((en))). Jane`s Combat Aircraft. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • David, Isby,C (1997) (((en))). Jane`s Fighter Combat in the Jet Age. London: Harper Collins Publishers. 
  • Shavrov, V.B. (((en))). History of the aircraft construction in the USSR. ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W; Swanborough, G (2001). The Great Book of Fighters. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 
  • Winchester, Jim (2006) (((en))). Military Aircraft of the Cold War. San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996) (((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997. London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999) (((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000. London: Brassey's. 

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]