Suhoj

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
OAO Suhoj (rus. Suhoй)
Sukhoi Logo.png
Vrsta preduzeća Projektovanje i proizvodnja
DelatnostAeronautika, vojna industrija, vazduhoplovstvo
Godina osnivanja 29. jul 1939. godine
Moskva, Rusija
Osnivač(i)Pavel Osipovič Suhoj
Sedište Moskva
RukovodiociFedorov Aleksej Inokentjevič
Proizvod(i)Vojne i civilne avione
Uslugeprojektuje vojne i civilne avione
Broj zaposlenih26.177 (2011)
uredi Pogledajte dokumentaciju šablona
Sukhoi Superjet 100 (Campeche, Mexico) 2015

Suhoj (rus. Suhoй) je veliki ruski proizvođač aviona. Kompanija je najpoznatija po svojim vojnim avionima, ali se od nedavno polako orijentiše i ka civilnom, komercijalnom tržištu.

Istorijat[uredi - уреди | uredi izvor]

Zgrada OAO „OKB Suhoj“ u Moskvi

Dana 29. jula 1939. Pavel O. Suhoj[1] je imenovan za glavnog projektanta Fabrike aviona No135 u Harkovu, sa zadatkom da uspostavi masovnu proizvodnju BB-1/Su-2 bombardera. Istovremeno, projektni biro Suhoj dobio je zvanične sudske registracije i od 1940. godine se locira na aerodromu u Podmoskovlju. U ratnom periodu biro se premešta iz Moskve do kraja rata, kada se ponovo vraća u Moskvu. U periodu od 1940. do 1949. godine u birou se radi na projektima nekoliko aviona: Su-6 i Su-8 oklopnih jurišnih aviona, i dva prototipa lovaca Su-1 i Su-3 za borbu pri visokim brzinama i velikim visinama. Lovac Su-7 je bio opremljen raketnim akceleratorom koji je mogao da se uključuje i isključuje u toku leta. Prvi avion na mlazni pogon u ovom birou (ujedno i prvi u Sovjetskom Savezu) je projektovan 1946, imao je oznaku Su-9, poleteo sa dva RD-10 malazna motora, a kasnije i njegove modifikacije Su-11, sa motorima TR-Liulka 1 - prvi ruski mlazni motor.

Do 1948. godine bila su završena dva aviona Su-15 i Su-17, bili su to, u to vreme najsavremeniji avioni koji su mogli da dostignu brzinu zvuka (Mah 1). Avion Su-17 je bio prvi sovjetski supersonični avion. Oba ova aviona su kao prvi u svetu bili opremljeni sedištima za katapultiranje pilota u slučaju nužne potrebe.

Bez obzira na ove uspehe, Vlada je 1948-49. donela odluku da smanji sredstva za razvoj vojnog vazduhoplovstva, pa je shodno tome projektantski biro Suhoj zatvoren u novembru 1949. Međutim, posle smrti Staljina, 14. maja 1953, obnovljen je projektni biro Suhoja kao OKB-1 (eksperimentalni konstruktorski biro-1). Novembra 1953. biro dobija svoju proizvodnu osnovu, da bi u februaru 1954, bio preimenovan u OKB-51. U septembru 1953. su prijavljena dva projekta novih aviona sa strelastim (kosim) krilima i delta (trouglastim) krilima sa supersoničnim brzinama od 1800 km/h. U proleće 1956. avion Su-7 sa AL-7F motorom kojim je pilotirao V. N. Mahalin postignuta je brzina od 2070 km/h preko 2 Maha.[2] Eksperimentalni avioni T-431 i T-405 (Su-9) postavili su nekoliko svetskih rekorda, a Su-9 je postao lovac-presretač Su-11. Posle zatvaranja projekta „3 Maha“ T-37 (T-3M), sa motorom na mlazni pogon P-15B, novi lovac-presretač T-58 (Su-15), je stvaran pod maskom modernizacije aviona Su-11.

Eksperimentalni bombarder T-4 projektovan za brzinu preko 3 Maha, građen je od titanijuma i nerđajućeg čelika visoke čvrstoće, takođe se po prvi put u Sovjetskom Savezu na ovom avionu primenjuje daljinski sistem upravljanja zasnovan na elektromehanici i elektronici. Verzija bombardera T-4 sa promenljivom geometrijom krila T-4M, je 1970. godine pobedila na konkursu za strateški bombarder, a T-4MS je izašao pobednik na takmičenju za supersonični izviđački avion dugog dometa, ali je u serijsku proizvodnju otišao Tupoljev Tu-160.

Serijski avioni kao što su lovaci-bombarderi Su-7B i Su-17, taktički bombarder Su-24 i jurišni bombarder Su-25 doneli su veliku slavu sovjetskoj vazduhoplovnoj industriji, ovi avioni pored toga što su korišćeni u VVS bili su i značajan izvozni posao Sovjetskog Saveza. Kao kruna ove etape razvoja OKB Suhoja je svakako, svetski poznat lovac Su-27. Njegovo projektovanje je započeto pod upravom P. O. Suhoja, ali su ga završili njegovi naslednici.

Posle smrti P. O. Suhoja, OKB-51 dobija i zvanično ime prema svom osnivaču i naziva se „OKB Suhoj“. Firmu nastavlja da vodi dugogodišnji bliski saradnik P. O. Suhoja, Jevgenij A. Ivanov.[1] koji je i za života P. O. Suhoja obavljao gotovo sve menadžerske poslove. Na čelu firme je bio od 1975. do 1983. godine kada ga nasleđuje Mihail P. Simonov[1] takođe dugogodišnji projektant firme Suhoj. On vodi firmu do 1999. godine kada rukovođenje preuzima Mihail A. Pogosjan[1] takođe stasao u firmi Suhoj[3]

Ovaj period je bio veoma težak za firmu „Suhoj“ s obzirom da se raspao Sovjetski Savez, prestalo je državno subvencioniranje projekata, a to je najznačajniji deo aktivnosti avio-industrijskog kompleksa kakav je „Suhoj“, u zemlji je došlo do tranzicije a zbog opšteg siromašenja zemlje izostale su i porudžbine vojnih aviona, tako da su se morali tražiti i alternativni proizvodi. No i pored toga AHK „Suhoj“ je izbacio seriju veoma dobrih vojnih aviona Su-30; Su-32; Su-33; Su-34; Su-35; Su-37; Su-39; zatim akrobatske avione Su-26; Su-29; Su-31; poljoprivredni avion Su-38; školsko-trenažni avion Su-49; putničke avione Su-80; Suhoj Superdžet 100; i na kraju projekt supersoničnog poslovnog aviona Su-21.

Organizaciono „Suhoj“ je postala holding kompanija kao otvoreno akcionarsko društvo koje se sastoji iz više organizacionih delova tj. fabrika.

Struktura holding kompanije Suhoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Avijaciona holding kompanija „Suhoj“ (rus. Aviacionnя holdingovaя kompaniя Suhoй) ima sledeću strukturu:[4]

  • OAO „OKB Suhoj“
  • ZAO „Civilni avioni Suhoj“
  • OAO KnAAPO „Jurij Gagarin“
  • OAO NAPO „Čkalov“
  • OAO NPK „Irkut“
  • OAO TANTK „Beriev“

Po odluci ruske vlade Avijaciona holding kompanija „Suhoj“ je 2006. godine integrisana u novu „Ujedinjenu avio-proizvodnu korporaciju“.

Galerija slika[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Laki bombarder Su-2 (1937)

  • Avioni Su-7 i Su-17 (1955) i (1966)

  • Avion Su-24 sa promennjivom geometrijom krila (1970)

  • Lovac Su-27 (1977)

  • Lovac presretač Su-30 (1989)

  • Višenamenski borbeni avion Su-35 (1988)

  • Eksperimentalni avion Su-47 (1997)

  • Akrobatski avion Su-26 (1991)

  • Putnički avion SUPERJET 100 (2008)

Popis Suhojovih aviona[uredi - уреди | uredi izvor]

U dugogodišnjoj istoriji koja je trajala više decenija, OKB Suhoj je stvorio oko 100 tipova aviona i njihovih modifikacija, od kojih je više od 60 tipova serijski proizvođeno, a ukupan broj proizvedenih aviona je prešao brojku od 10.000 primeraka. Više od 2.000 aviona isporučeno je u 30 zemalja širom sveta. Avionima sa oznakom Su je postavljeno više od 50 svetskih rekorda. Popis aviona koji su projektovani i izrađeni u OKB Suhoj prikazani su nadalje.

Vojni avioni[uredi - уреди | uredi izvor]

Civilni avioni[uredi - уреди | uredi izvor]

Povezano[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 „Kto estь kto”. Airforce.ru. http://www.airforce.ru/staff/who_is_who/index.htm. Pristupljeno 14. 5. 2012.. 
  2. ↑ John Pike. „Sukhoi Design Bureau - Russian Defense Industry”. Globalsecurity.org. http://www.globalsecurity.org/military/world/russia/sukhoi.htm. Pristupljeno 14. 5. 2012.. 
  3. ↑ „Sukhoi Design Bureau history” (((ru))). Testpilot.ru. http://www.testpilot.ru/russia/sukhoi/su_e.htm. Pristupljeno 14. 5. 2012.. 
  4. ↑ „OAO «Kompaniя «Suhoй» - Glavnaя stranica”. Sukhoi.org. 14. 5. 1953.. http://www.sukhoi.org/. Pristupljeno 14. 5. 2012.. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Janić, Čedomir (2003) (((sh))). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija]. Beočin: Efekt 1. (COBISS). 
  • Kramer, Andrew E. (2006) (((en))). Russian Aircraft Industry Seeks Revival Through Merger. NY: The New York Times. 
  • Angelucci, Enco; Matricardi Paolo (((en))). Combat Aircraft of World War II. ISBN 978-0-517-56843-9. 
  • Gunston, Bill (1995) (((en))). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875—1955.. London: Osprey Aerospace.. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Donald, David (1997) (((en))). The Complete Encyclopedia of World Aircraft. NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000) (((en))). The Encyclopedia of Military Aircraft. NY: Barnes & Noble. 
  • Guston, Bill (1995) (((en))). The Encyclopedia of Modern Warplanes. NY: Barnes & Noble. 
  • Rendall, David (1999) (((en))). Jane's Aircraft Recognition Guide (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Taylor, Michael (1996) (((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997. London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999) (((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000. London: Brassey's. 
  • Shavrov, V.B. (((en))). History of the aircraft construction in the USSR. ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Rzheshevsky, O.A. (((ru))). Who was who in the Great Patriotic War. ISBN 5-250-02435. 
  • Kuzьmina, Lidija M. (1985) (((ru))). Generalьnый konstruktor Pavel Suhoй. Minsk, Belorusija: Voennaя literatura. 
  • Antonov, Vladimir; Gordon, Yefim & others (1996) (((en))). OKB Sukhoi. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Commons-logo.svg
Avioni Suhoj
Putnički i teretni avioni
Vojni avioni
Rukovodioci
Dobavljeno iz "https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Suhoj&oldid=40936143"