Tupoljev Tu-160

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Tupoljev Tu-160[1]
Kremlin Tupolev Tu-160.jpg

Tupoljev Tu-160

Opšte
Namena Strateški bombarder
Posada četiri člana
Proizvođač OKB Tupoljev, No22 Kazan  Rusija
Prvi let 19. decembar 1981.
Početak proizvodnje 1985.
Dimenzije
Dužina 54,10 m
Razmah krila 55,70/35,60 m
Visina 13.10 m
Površina krila 360 m²
Masa
Prazan 110.000 kg
Normalna poletna 267.600 kg
Maks. težina pri uzletanju 275.000 kg
Maks. spoljni teret 22.500 kg
Pogon
Motori 4 × TRDDF NK-32
Potisak 4 × 245,70 kN
Performanse
Maks. brzina na Hopt 2.200 km/h
Taktički radijus kretanja 6.000 km
Dolet 14.000 km
Plafon leta 15.600 m
Brzina penjanja 4.200 m/min

Tupoljev Tu-160 (rus. Туполев Ту-160; NATO ime: Blackjack), je supersonični strateški bombarder sa promenjivom geometrijom krila. Uveden je u naoružanje SSSR 1987. godine kao pandan američkom B1 . Rusija trenutno poseduje 16 primeraka operativnih Tu-160, a proizvodnja je i dalje u toku.

Projektovanje i razvoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Šezdesetih godina 20. veka Sovjeti i Amerikanci počinju s razvojem supersoničnih strategijskih bombardera. U Americi je napravljen XB-70, koji je postizao brzinu od preko 3 maha, a u Sovjetskom Savezu je napravljen Suhoj T-4 sa sličnim karakteristikama. Pošto su oba aviona bila preskupa za održavanje, ovi projekti su bili napušteni, tako da se pristupilo izradi novih. U Americi je započeo razvoj bombardera B-1. B-1 je bio zamišljen kao supersonični avion sa promenljivom geometrijom krila koja je trebalo da obezbedi veliki radijus dejstva i brzinu. B-1 je jedva mogao da postigne brzinu veću od zvuka, ali je ipak bio uveden u naoružanje.

Na osnovu američkih nacrta i proračuna Sovjeti su pristupili izradi novog aviona sa sličnim karakteristikama. Zadatak da napravi sličan avion dobila je firma "Tupoljev" 1973. godine. Prvi prototip je napravljen 1981. godine, kada je izvršio prvi probni let, tačnije 18. decembra. Amerikanci su otkrili Tu-160 pomoću špijunskog satelita koji je snimao aerodrom "Žukovski", na kome se Tu-160 nalazio. Godine 1984. počinje serijska proizvodnja u "Kazanjskoj fabrici aviona". U početku je bila planirana proizvaodnja od 100 aviona, ali ih je proivedeno svega 35 zbog raspada Sovjetskog Saveza i teške ekonomske situacije u Rusiji 90-ih godina.[2][3]

Dizajn[uredi - уреди | uredi izvor]

Tu-160 sa raširenim krilima na paradi u Moskvi 2010.

Tu-160 ima krila sa promnljivom geometrijom, koja mogu da menjaju ugao od 20 do 65 stepeni. Ovo omogućava avionu kombinaciju kratkog poletanja i sletanja, dobre performanse pri krstarenju, ali i isto tako dobre karakteristike pri letu na velikim brzinama. Avion pokreću 4 motora kuznjecov NK-321, inače najjači avionski motori ikad instalirani na neki avion. Ovi motori mogu da obezbede brzine veće od 2 maha sa lakoćom. Avion poseduje sistem za dopunu goriva u vazduhu, a inače može da primi 130 tona goriva koje mu obezbeđuju 15 sati neprekidnog leta pri brzini od 850 km/h na visini od 9.145 m . Stajni trap aviona je sistem tricikl sa prednjom nosnom nogom i dve glavne noge ispod krila. na prednjoj nozi su udvojeni točkovi „blizanci“ a na glavnim nogama stajnog trapa se nalaze po 3 para točkova tako da avion ima ukupno 14 točkova, što mu omogućava da, iako je težak, sleće i poleće sa loše pripremljenih poletno-sletnih staza.

Tu-160 ima vrlo slab radarski odraz uprkos svojim kolosalnim dimenzijama. Ruski komandant Igor Hvorov je izjavio 2006. da Tu-160 može neopaženo da prodre u vazdušni prostor SAD preko Severnog pola iako ne poseduje "stelt" tehnologiju.

Tu-160 poseduje najsavremenije ruske radare kao što su ofanzivni radar "Obzor-K" i "Sopku", radar za osmatranje terena. Posada se sastoji od 4 člana, koju čine 2 pilota, nišandžija (navigator) i operator naoružanja i elektronsku odbranu aviona od projektila. Avion poseduje sedišta koja se po potrebi mogu katapultirati u slučaju havarije.[4] Zvanična Rusija je objavila da je u toku modernizacija ovih aviona, koja je otpočela 2003. godine. Avion inače ima samo analogne instrumente, za razliku od zapadnih strateških bombardera, čiji su instrumenti digitalizovani.

Varijante[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Tu-160S: oznaka korišćena za serijski proizvođene Tu-160S iz potrebe da se odvoje od svih prototipova i eksperimentalnih aviona
  • Tu-160V: pogon na hidrogensko gorivo (vidi takođe Tu-155)[5]
  • Tu-160 NK-74: nadograđena verzija sa motorima NK-74 (povećan domet)
  • Tu-160M: izdužen bombarder koji nosi dve dalekodometne hipersonične H-90 ( 3M25 Meteorit-A ) rakete
  • Tu-160P (Tu-161): vrlo dalekodometni lovac-presretač (koristi se kao prateći avion)
  • Tu-160PP: avion za elektronski rat. Nosi pasivnu opremu za ometanje i ECM opremu (ruski: PP - postanovщik pomeh )
  • Tu-160R: strateška platforma za pretraživanje (osmatranje, snimanje) terena
  • Tu-160SK: komercijalna verzija, dizajnirana za lansiranje satelita sustema „Burlak“
  • Tu-170: konvencionalni bombarder (napravljen sa ciljem da izbegne SALT-2 limite)
Crtež aviona Tu-160

Operativna upotreba[uredi - уреди | uredi izvor]

Avion je zvanično uveden u naoružanje u aprilu 1987, kada je 184. gardijski bombarderski puk u Prilukiju dobio prve avione. Tu-160 je trebalo da zameni prevaziđene avione Tupoljev Tu-16, koji su tu bili već odavno prizemljeni. Do 1991. godine, puk je dobio 19 aviona Tu-160. Avioni iz Prilukija su redovno vršili izviđačke letove iznad Severnog pola i zapadne Evrope. U slučaju sukoba sa NATO paktom 184. gardijski bombarderski puk bi trebalo prvi da napadne i bio bi na prvoj liniji fronta.

Druga jedinica koja je posedovala Tu-160 bio je 121. gardijski bombarderski puk u bazi "Engels" na teritoriji današnje Rusije. Ova jedninica je oformljena 1992. godine i do 1994. u njen sastav je uključeno samo 6 aviona Tu-160. Godine 2000. u jedninicu stiže još 8 aviona iz Ukrajine i još jedan novi iz fabrike, tako da je jedinica imala 15 bombardera. Jedan avion se srušio 18. septembra 2003. godine zbog kvara na motoru.

Do 2006. godine flota je uvećana za još 2 aviona, tako da se u bazi "Engels" sada nalazi 16 Tu-160. Ruski predsednik Boris Jeljcin izdao je naređenje 1999. godine da se obnovi proizvodnja Tu-160. Vladimir Putin je 17. avgusta objavio da je rusko ratno vazduhoplovstvo obnovilo letove strategijskih bombardera i da će se letovi obavljati redovno. Dva Tu-160 su se 25. decembra iste godine približila danskom vazdušnom prostoru. Danski F-16 su poleteli da ih presretnu i identifikuju da bi nakon toga ruski bombarderi krenuli put matične baze. Engleski i norveški lovci često presreću ruske Tu-160 kao i Tu-95 u blizini svojih vazdušnih prostora iznad Severnog mora. Kanadski lovci takođe presreću ove bombardere koji neretko uđu u kanadski vazdušni prostor.

Tu-160 je bacio najjaču konvencionalnu bombu zvanu "Otac svih bombi" 11. septembra 2007. godine.

Naoružanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Smotra Tu-160 u bazi Engels

Sam avion ima dva velika skladišta jednakog kapaciteta, raspoređenih jedno iza drugog po osi aviona. Svako skladište ima tačno jedan otvor na trupu aviona i može da primi:

  • 6 projektila H-55/H-55M,
  • ili 12 projektila malog dometa H-15,
  • ili 12 bombi različitih tipova do težine 1 500 kg po komadu (termodinamične i obične)

Ukrajinski Tu-160[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon raspada Sovjetskog Saveza u Ukrajini je ostalo oko 1500 aviona i među njima i 19 Tu-160 u sastavu 184 gardijskog bombarderskog puka u bazi Priluki. Rusiji je u to vreme ostalo samo 6 letelica ovog tipa. Godine 1992. obustavlja se privremeno proizvodnja zbog teške ekonomske situacije, tako da je Rusija na sve moguće načine pokušavala da povrati preostale Tu-160 koji su se nalazili u Ukrajini. Ukrajinska vlada je 1992. odlučila da eliminiše sve nuklearno naoružanje kao i sve strategijske bombardere, koji bi bili postepeno povučeni iz upotrebe.

Ukrajinsko ratno vazduhoplovstvo je koristilo neke od bombardera Tu-160 tokom izvesnog perioda, ali nije imalo dovoljno sredstava da ih izdržava i servisira, tako da je većina propala i zarđala.

Ukrajinska vlada je odlučila 1999. godine da u skladu sa potpisanim ugovorima kao i pod pritiskom SAD eliminiše sve Tu-160.

Rusiji je vraćeno 8 bomardera Tu-160 i nekoliko Tu-95 kao kompenzacija za naftni i gasni dug. Pored toga u Rusiju je transportovano oko 600 krstarećih prijektila i ostalog naoružanja za Tu-160 i Tu-95. Od preostalih 11 Ukrajina je uništila 10 aviona dok je jedan sačuvan i nalazi se u stalnoj postavci muzeja u gradu Poltavi u Ukrajini. Ukrajinci su prvi Tu-160 uništili 1998. godine, a 2001. poslednji.

Zemlje korisnice[uredi - уреди | uredi izvor]

Kokpit aviona Tu-160

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Современная военная авиатехника, В. Н. Шунков, 1997, pp. 353
  2. "Tupolev Tu-160". www.airwar.ru. http://www.airwar.ru/enc/bomber/tu160.html. pristupljeno 14. 9. 2011. 
  3. "Tupolev Tu-160 - strategic bomber". www.aviastar.org. http://www.aviastar.org/air/russia/tu-160.php. pristupljeno 14. 9. 2011. 
  4. "Samolet Tu-160". www.airforce.ru. http://www.airforce.ru/aircraft/tupolev/tu-160/book/index.htm. pristupljeno 14. 9. 2011. 
  5. OAO «Tupolev», Pristupljeno 27. 4. 2013.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Predsednik Rusije u kokpitu Tu-160
  • Janić, Čedomir (2003) (((sh))). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija]. Beočin: Efekt 1. (COBISS). 
  • Višnяkov, Aleksandar (2010) (((ru))). Samolёt Tu-160. http://www.airforce.ru/aircraft/tupolev/tu-160/book/index.htm: www.airforce.ru. 
  • Donald, David (1997) (((en))). The Complete Encyclopedia of World Aircraft. NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Gordon, Yefim; Rigament, Vladimir; (2005) (((en))). OKB Tupolev: History of the Design Bureau and its Aircraft. Hinckley, England: Midland Publishing. ISBN 978-1-85780-214-6. 
  • Gunston, Bill (1995) (((en))). The Encyclopedia of Modern Warplanes. New York: Barnes & Noble,. 
  • Gunston, Bill (1995) (((en))). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995. London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Duffy, Paul; Kandalov, Andrei; (1996) (((en))). Tupolev: The Man and His Aircraft. Shrewsbury UK: Airlife Publishing. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  • Rendall, David (1999) (((en))). Jane's Aircraft Recognition Guide (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Winchester, Jim (2006) (((en))). Military Aircraft of the Cold War. San Diego, CA: Thunder Bay Press. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]