Simon Mag

Izvor: Wikipedia
Simon Magus, okružen demonima, sa bazilike u Tuluzu.

Simon Mag (grčki Σίμων ὁ μάγος, lat. Simon Magus), poznat i kao Simon Vrač ili Šimun Mag, je bio duhovni učitelj iz Samarije koji je živeo u 1. veku.

Veoma rano je primio Hristovo učenje, ali je došao u sukob sa apostolom Petrom. Smatra se začetnikom gnosticizma, «ocem svih jeretika», prema navodima ranih hrišćanskih pisaca.

Naziv simonijani ili šimonijaki se odnosi na sledbenike Simona Maga.

Život[uredi - уреди]

Gotovo da ne postoje istorijski podaci o njegovom životu. Zna se da je bio iz Samarije, "iz drevnog Hitona".[1] Primio je krštenje u vreme prve propovedi u svom rodnom kraju. Eusebije prenosi da ga je u Hristovo učenje uveo Filip, jedan od onih koji su prvi postavljeni među đakone, kada je propovedao u Samariji.[1] Filip tada "svojim rečima privuče i Simona Vračara kao i mnoge sa njim."[1]

Harnack smatra da je Simon Mag pokušao da spoji judaističko učenje i hrišćanstvo sa elementima vavilonskog haldejskog učenja u kome su magijska znanja imala važnu ulogu.[2] Harnak navodi da je Simon bio sveštenik samarjanskog naroda a njegov nadimak Magus potiče od haldejsko-persijske reči koja znači sveštenik. Neki navode da je sebe proglasio za Mesiju, i da je mogao da levitira po volji. U Samariji je došao u sukob sa Isusovim apostolima, pre svega sa apostolom Petrom.

Smrt Simona Maga, iz Nimberške hronike.

Po Justinu, Simon je došao u Rim za vrijeme Klaudija, što znači prije 54. godine.[3] Justin dalje kaže:

Wikicitati „...tu je činio čudesa svojom madjioničarskom veštinom, i beše priznat za boga i postaviše statuu na obali reke Tibar, izmedju dva mosta, na njoj je bio latinski natpis: „Simoni deo sancti" („Simonu, bogu svetome"). Gotovo svi Samarjani, i neki iz inoplemenika, ispovedali su ga kao prvog boga i klanjali su mu se. Neku Jelenu, koja je u to vreme svuda sa njim putovala, a ranije je živela u Tiru Finikijskom u nekoj poročnoj kući, nazivaju njegovom prvom sledbenicom.[1]
()

U Rimu se, prema hrišćanskom predanju, odigrao zaključni čin prepirke Simona i Petra. Crkveno predanje kazuje da je Simon želeo da pokaže silu svojih magijskih veština, te da se podigao u vazduh pred mnoštvom ljudi i pred samim imperatorom. Tada je apostol Petar prouzneo molitvu Gospodu da jeretik bude posramljen, te je Simon pao na zemlju i tako je poginuo.

Učenje[uredi - уреди]

Učenje Simona Maga do nas je došlo u krajnje zamršenom i protivrečnom izlaganju. Jedno izlaganje njegovog učenja imamo u "Filosofumenama" Ipolita Rimskog (MPGr. t. XVI).

Simon Mag, kaže Hipolit, tvrdio je da je svako ljudsko biće stanište, »i da u njemu stanuje neograničena moć ... koren svemira«.[4] Ali pošto ta beskrajna moć postoji u dva vida, stvarnom i potencijalnom, ona »živi u svakom u latentnom stanju«, »potencijalno, a ne stvarno«.[5] Samoistraživanjem čovek otkriva ovu božansku moć u sebi.[6]

Šagi-Bunić ga smatra predstavnikom stanovitog samarijanskog mesijanizma, iz kojega se poslije g. 70. razvio pokret koji treba smatrati početnim gnosticizmom.[3]

Sledbenici[uredi - уреди]

Glavni članak: Simonovci

Još se među prvim hrišćanima pojavila skupina Simonjana. Hrišćanska tradicija među Isusovih sedamdeset apostola navodi nekolicinu koji su odstupili od Crkve postavši sledbenici Simona Maga, između ostalih[7]:

  • Nikola, jedan od sedam đakona (Dela 6,5). Posle je bio biskup Samarije, te sledbenik Simona (2 Tim 1,15).
  • Figel, episkop Efesa, posle je postao sledbenik Simona Maga (2 Tim 1,15).
  • Ermogen, episkop Megara u Trakiji, te sledbenik Simona Maga (2 Tim 1,15).

Simonov naslednik je bio Menandar, rodom iz Samarije, koji je živeo i naučavao u Antiohiji.[1] Sredinom 2. veka, Justin, koji je bio rodom iz Samarije, govori o već razvijenom pokretu čiji je rodonačelnik bio Simon Mag, poznat kao «otac svih jeretika». Po Justinu, Samarijanci štuju Simona kao prvog Boga, a s njime povezuju Helenu, prvu njegovu ideju (ennoia).[8] Taj prvi Bog je u suprotnosti s anđelima (arhonti) koji su stvorili ovaj svijet i nadahnuli Stari Zavjet. Prvi Bog dolazi da oslobodi čovjeka od anđela koji su loše upravljali svijetom. U vrijeme Justina je postojala u Rimu zajednica simonovaca.[9] Oko 178. godine, grčki filozof Kelsos, koji je u Aleksandriji pisao protiv raznih hrišćanskih zajednica, pominje i sledbenike Simona, navedeći da je on imao pratilju Helenu, koja također ima svoje sledbenike:

Wikicitati „Mogao bih takođe pomenuti one koji se nazivaju Simonijani po Simonu, i one koji se nazivaju Helenijani po Heleni, njegovoj pratilji.[10]
()

Hipolit (170-235) je napisao da su simonjani bili pobornici slobodne ljubavi i da su nosili slike Simona i Helene u formi Zevsa i Atene. Autor gnostičkog Svedočanstva istine (iz 3. veka), koji zagovara strogi asketizam, zamera simonjanima što se venčavaju i rađaju decu. Crkveni istoričar Epifanije navodi da su u njegovo vreme (oko 367.) još uvek postojali, te opisuje pojedine elemente njihovog učenja. U početku je Bog imao prvu misao, Enoju, koja je stvorila anđele koji su se podigli protiv nje zbog ljubomore i stvorili svet da bude njena tamnica i zatočili je u žensko telo. Zbog toga je ona reinkarnisana puno puta (na primer kao Helena Trojanska) i tokom svakog svog života doživljavala sramotu, najčešće kao prostitutka. Poslednjeg puta bila je Helena, robinja i prostitutka iz fenićanskog grada Tira. Bog se onda spustio u formi Simona Maga da spasi svoju Enoju i da raširi među ljudima znanje. U setijanskoj gnostičkoj himni Misao Noreje (nastaloj krajem II veka n.e), božanski Otac je prvobitni um, njegova prvobitna misao je iskonska duhovna Majka Enoja, a njihov sin je Logos ili Autogen.

Šagi-Bunić smatra da povezivanje s Helenom može imati vezu s kultom Helene u Samariji i sa željom helenizacije židovstva.[3]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 Eusebije, Istorija crkve (scribd)
  2. Adolf von Harnack, Istorija dogme (1898)
  3. 3.0 3.1 3.2 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  4. Hippolytus, REF 6.9.
  5. Hippolytus, REF 6.17.
  6. Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  7. Prvi episkopi crkve
  8. Justin, Prva apol. 26
  9. K. BEYSCHLAG, Zur Simon-Magus-Frage, Zeitschrift für Theol. und Kirche 68 (1971), str. 395-426.
  10. Origen, Contra Celsum

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]