Mihailo Psel

Izvor: Wikipedia

Mihailo Psel (grč. Μιχαήλ Ψελλός, rođen oko 1017, umro posle 1078. godine) bio je vizantijski književnik, filozof, političar i istoričar.

Životopis[uredi - уреди]

Pažnju Psela, koji je rođen u Carigradu i po rođenju dobio ime Konstantin, od rane mladosti privlačila je antička filozofija i književnost, posebno dela Platona i Aristotela. U vrlo mladim godinama postao je carev sekretar (ὑπογραμματεύς), a već za vlade Konstantina IX Monomaha (1042–1055) Psel je postao jednom od najistaknutijih ličnosti na dvoru. U isto vreme mladi filozof preuzima, kao ὕπατος τῶν φιλοσόφων, katedru filozofije na obnovljenom Univerzitetu u Cargiradu (1045), na kome je držao predavanja punih devet godina. Razočaran razvojem situacije u Vizantiji, poslednje godine vlade Konstantina IX, Psel se neočekivano povlači u manastir Olimp u Bitiniji, gde dobija monaško ime Mihailo. Obično je to značilo definitivno odricanje od političkih aktivnosti. Mađutim, nepune dve godine kasnije Psel se vraća svetovnom životu i počinje ponovo da igra odlučujuću ulogu u vizantijskoj politici. U vreme svog najvišeg uspona, za vlade svog učenika Mihaila VII Duke (1071–1078), Psel se iznenada našao potisnut i iščezava sa političke pozornice. Tačan datum Pselove smrti nije poznat: verovatno je umro 1096. ili 1097. god.

U Pselovom obrazovanju odigrala je veliku ulogu njegova majka, koja je posedovala izuzetno široku kulturu i koja mu je omogućila da dopuni svoje obrazovanje i postane jedan od najkulturnijih, najučenijih i najumnijih, ali i politički najmoćnijih ljudi svog vremena. Psel je verovatno poreklom iz Nikomedije, iz viših društvenih slojeva. Studirao je retoriku i filozofiju, a kod Jovana Ksifilina (potonjeg carigradskog patrijarha) usavršavao se u pravnim naukama. Karijeru je započeo kao advokat, da bi za vreme vladavine Mihaila Paflagona (10341041) bio sudija u Filadelfiji, a pod njegovim naslednikom Mihailom Kalafatom (10411042) carski sekretar, vrlo moćan i uticajan pogotovo za vreme Konstantina Monomaha (1042–1055). U to vreme pada osnivanje "univerziteta" u Carigradu, gde Psel bude postavljen za profesora filozofije, ali tu ne ostaje dugo. Kao ὕπατος τῶν φιλοσόφων ("konzul filozofâ") a zatim carski savetnik povlači se na kraće vreme u manastir, ali se kao monah Mihailo vraća u javni život, za vlade Isaka Komnina (10571059), Konstantina Duke (10591067) i Mihaila Parapinaka (10711078), kada je prvi ministar i najmoćnija ličnost u carstvu. Okolnosti njegove smrti nisu poznate.

Istorijsko delo[uredi - уреди]

Pselovo istorijsko delo, Hronografija (Χρονογραφία), predstavlja, prema rečima Georgija Ostrogorskog, "remek-delo srednjovekovne memoarske literature: živo i slikovito prikazivanje, istančanost psihološkog čula i umetnost portretisanja nemaju sebi ravnog u celokupnoj srednjovekovnoj književnosti". Pselov je spis samo po naslovu hronografija, a po sadržini pripada čistoj istoriografskoj književnosti, nastavljajući se, vremenski, na delo Lava Ðakona, i obuhvatajući vreme od 976. do 1075. godine. Središnje mesto u ovom delu zauzima sam autor kao očevidac i učesnik – tu je došla do izražaja autorova samosvest. Mada Psel priznaje proviđenja, u samom svom delu on insistira na utvrđivanju uzročno-posledičnih veza među događajima. Po prvi put u vizantijskoj istoriografiji javlja se opis ličnosti, koja sada nije determinisana kataloškim nabrajanjem osobina. Iako Psel piše ponešto izveštačenim klasičnim jezikom, njegov prikaz je ne samo izvanredno vešt nego i neobično živ. Braneći politiku careva, kojoj je služio i koju je sam u znatnoj meri inspirisao, Psel je vrlo tendenciozan u opisivanju mnogih događaja.

Filozofski i naučni rad[uredi - уреди]

Značaj Mihaila Psela prevazilazi okvire Vizantijskog carstva. Iako se još ne može smatrati dovoljno proučenim, van svake je sumnje da je po svojoj erudciji, literarnim sposobnostima, izvornom filozofskom rasuđivanju bio jedan od najvećih ljudi 11. veka. Krumbacher ga poredi s Albertom Velikim i Rogerom Baconom. Njegov je značaj pre svega u tome što je za ono kratko vreme vođenja novoosnovanog carigradskog univerziteta, sa puno invencije i intelektualne hrabrosti, obnovio interes za studiju i aktualiziranje platonske filozofije. Psel je shvatio da hrišćanskom doživljaju sveta u stvari više odgovara Platonova nego Aristotelova filozofija. Zbog toga je morao da se brani od optužbi da je heterodoksan, ali je tom akcijom, i mnogim svojim spisima, stvarao preduslove za sve one epohalne promene koje će doneti sa sobom doba Komnina. Pisao je o temama iz oblasti teologije i filozofije, prirodnih nauka (medicine, fizike, matematike, astronomije), prava, arheologije, gramatike, istorije. Ostavio je veliki broj govora, pisama, pa čak i pesničkih pokušaja.

Pselova metafizika polazi od uzročnosti i opšteg determinizma. Svako biće i svaka pojava imaju svoj uzrok, pa se tako stiže do boga, prvobitnog uzroka, koji, međutim, deluje posredstvom prirode svakog bića, svake pojave. Ali, ako sve ima razlog postojanju, potrebno je mnogo vremena da se svi uzroci upoznaju i mnogi izmiču našem rasuđivanju. Tako "sve božansko nam nije dostupno i čitava priroda se ne može shvatiti razumom". Iznad razuma je "um" (νοῦς) koji doseže stvari neposredno, bez dokazivanja, intuicijom. Tako možemo ličiti na boga po političkim vrlinama (u odnosima sa sebi sličnima), po vrlinama očišćenja (askeza), po kontemplativnim i teurgijskim vrlinama (ekstaza, isihija). Ali kontemplativan život je proizvod neosetljivog dela duše, rezervisan za budući život i nedostupan razumu. Za život na zemlji treba pretpostaviti osetljivi deo duše, koji zajedno sa telom stvara političkog i društvenog života. Sve te principe Psel je crpeo iz filozofije Platona i naročito Prokla. "Uputio sam se", piše on, "ka Plotinu, Porfiriju i Jamblihu, da bih se, kao u prostranoj luci, zaustavio na divnom Proklu. Od njega sam crpeo znanje i prave ideje".

Klasicistička dela[uredi - уреди]

Mnogobrojna su Pselova dela retorskog karaktera napisana u klasicističkom duhu. Ponekad su se privatni sukobi završavali razmenom satiričnih spisa koje su autori nastojali i da objave u javnosti. Sjajni uspeh Pselov izazivao je zavist, jer je on bio majstor u izazivanju i vređanju svojih protivnika: oni su žabe koje krekeću, psi koji laju, glupaci. Monah po imenu Jakov, koji je neko vreme živeo u jednom manastiru na Olimpu, sastavio je stihove u kojima je Psela uporedio sa Zevsom koji, ostavši bez lepih boginja, nije mogao da živi na Olimpu. Kao odgovor Psel mu je poslao drugu satiru, u stvari parodiju na liturgijski kanon, u kojoj su prva slova svakog stiha formirala akrostih: "Skladno opevam tu pijanicu Jakova" (Μέθυσον Ἰάκωβον εὐρύθμως δάω).

Filozof, polihistor i dvoranin Mihailo Psel poseduje velika antikvarska znanja, ali isto tako ume da ih, u skladu sa duhom 11. veka, vešto "unovči". Njegovo istoriografsko delo veoma je daleko od patosa jednog Prokopija, ono teži duhovitoj opasci i anegdoti: istorija prelomljena kroz raznobojnu prizmu njegove vlastite ličnosti. Lirski ton nije mu stran, što se vidi iz Pselovog kratkog govora svom unuku. Ništa manje vredne nisu ni njegove satire. Tu je vizantijski pop, Pselov pop, koga on kao retko ko uzima na nišan ("i beščasni pop, moj pop" = καὶ ποταπὸς παππᾶς ὁ παππᾶς ὁ ἐμός):

Wikicitati „Ono što moj popo predstavlja, to bih morao opisati u liturgijskim stihovima, ali takve pisati ne znam. Konačno, to i ne bi bilo neophodno, jer on i ne liči mnogo na popa: od njegove svešteničke odore ostale su samo zakrpe; što se obrazovanja tiče, ostao je u prvom razredu osnovne škole, ali je nenadmašan u kocki i dobroj kapljici.“
()

I tako dalje. Tu nije reč toliko o oštroj satiri koliko o persiflaži koja nam daje realističnu i vrlo verovatnu sliku jednog vizantijskog sveštenika. Znatno ogorčeniji Psel postaje onda kada neko bez neophodnog obrazovanja pokušava da se ugura u njegove vlastite, tj. književne krugove. Svedočanstvo o tome je satira o krčmaru koji je postao sudija.

Psel je značajan i po tome što je bio jedan od prvih učenih ljudi koji se bavio narodnim govorima svog vremena – znak lingvističkog interesovanja koji prelazi okvire klasicizma.

Epistolografija[uredi - уреди]

Vizantijskoj književnosti pripada i pismo, a to se na Pselovom primeru veoma jasno može videti. I kod njega, naravno, pismo često nije ništa drugo do jedan pretenciozni billet. Takođe, često je reč o pismu s preporukom koju on daje mladim ljudima ili osobama koje se nalaze u teškom položaju i kojima treba pomoći. Psela nije dugo trebalo moliti za takva pisma, inače se drugačije ne može objasniti ogroman broj ovih pisama. Ali on u pismu stalno postaje pripovedač koji nam omogućava da zavirimo duboko u svakodnevni život njegovih savremenika. Tako, na primer, pripoveda o poseti jednog sveznalice koji se ponaša kao da se tek juče vratio iz Egipta, Etiopije i Indije: taj zna sve o svakom rukavcu delte Nila, poznaje svako seoce, čak i to kakav vetar tamo duva, a pre svega ne dopušta da ga iko prekida u izlaganju. "Meni nije ostalo ništa drugo nego da potonem u dubok san i da se tako otarasim tog čoveka. Ali on će sigurno ponovo doći!" Među Pselovim pismima ima i takvih koja u sumnjivom svetlu predstavljaju monaštvo njegovog vremena, a u nekima žestoko kritikuje predstavnike ovog staleža, što se nikad ne bi moglo očekivati od "pravovernog" Vizantinca.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]