Deklaracija o nezavisnosti Albanije

Izvor: Wikipedia
Albanski prvaci proglašavaju nezavisnost Albanije sa balkona Skupštine u Valoni.

Deklaracija o nezavisnosti Albanije (albanski: Shpallja e Pavarësisë ili Deklarata e Pavarësisë) je dokument usvojen 28. novembra 1912. na skupštini u Valoni kojim je osnovana Nezavisna Albanija i okončan period albanskog narodnog preporoda.

Pozadina[uredi - уреди]

Članice Balkanske lige su napale Otomansko carstvo oktobra 1912. godine u cilju podele njegovih balkanskih poseda, što je dobrim delom uključivalo oblasti naseljene Albancima.[1] Albanci su se protivili zauzimanju njihovih naselja i organizovali su dobrovoljačke jedinice koje su pružale jak otpor.[2]

Isa Boljetinac sa borcima nakon povlačenja u Valonu 1912.

Srbija je u toku oktobra i novembra 1912. zaposela veći deo Albanije, zajedno sa albanskom obalom na kojoj je najvažnija strateška tačka bila luka Drač. Računalo se sa politikom svršenog čina.[3] Kada je crnogorska vojska napala Skadar, naišla je na jak otpor turskog garnizona potpomognutog sa šest hiljada albanskih dobrovoljaca.[4] Posle dugotrajne opsade uz pomoć srpske vojske i mnogo ljudskih žrtava, kralj Nikola je ušao u grad 23. aprila, kapitulacijom Esad-paše.[3] Grčka vojska je prodirala sa juga. Nakon što su vojske balkanskih država osvojile većinu albanskih oblasti, albanski glavari su se povukli na slobodnu oblast Vlore (Valone).

Albanski predstavnici su se u početku borili za autonomiju Albanije u okviru Otomanskog carstva. Međutim, nakon velikih potresa u prvom balkanskom ratu, kada su balkanske teritorije Otomanskog carstva podeljene između susednih država, Albanci se takođe odlučuju za stvaranje nezavisne države.

Pripremanje skupštine[uredi - уреди]

Istaknutu ulogu u ovim događajima je imao albanski političar Ismail Kemali. Nakon što je srpska vojska posle Kumanovske bitke (23. i 24 oktobar 1912) ušla u Skoplje Kemali je doputovao iz Trsta u Bukurešt, u kojem je živela velika zajednica Albanaca. Kemali se u Bukureštu dogovorio sa albanskim prvacima da zajedno otputuju u Albanski vilajet. On je iz Bukurešta slao telegrame u sve krajeve Albanskog vilajeta tražeći da svi pošalju delegate u Valonu na veliki nacionalni kongres. Kemali se takođe susreo sa ministrom inostranih poslova Austrougarske Grofom Berčtoldom, koji je podržao njegove poglede na rešenje nacionalnog pitanja Albanaca i stavio mu na raspolaganje brod koji ga je prevezao do luke Drač.[5] Iz Drača je Ćemali sa grupom Albanaca iz Rumunije odjahao u Valonu.[6].

Luku Valona je grčka mornarica držala u blokadi i sa svojih brodova je vršila artiljerijsko bombardovanje grada.[7]

Narodna skupština u Vlori[uredi - уреди]

Delegati[uredi - уреди]

U Valoni je u kući Džemil-bega (albanski: Xhemil bey) održana velika narodna skupština kojoj su prisustvovali predstavnici iz svih oblasti u kojima žive Albanci.[8] Skupštinu su činili predstavnici sa teritorije četiri vilajeta Osmanskog Carstva (Kosovski, Skadarski, Janjinski i Bitoljski vilajet) uključujući i nekolicinu Albanaca iz Bukurešta. Navedeni predstavnici se u Albaniji nazivaju Očevima osnivačima (albanski: Baballaret e kombit):

Ismail Qemali, vodeća figura borbe za nezavisnost Albanije.

Iako je iz određenih oblasti Osmanskog carstva u kojima su živeli Albanci bilo prisutno više osoba, dogovoreno je da svaki region ima po jedan glas, nezavisno od broja osoba iz tog regiona koje su prisutne [9]. Predstavnici nekih gradova koji su se nalazili pod opsadom (npr. Korče i Skadra) nisu mogli da stignu do Valone, pa su među prisutnima odabrane osobe koje će zastupati te krajeve.[10].

Odluke[uredi - уреди]

U Valoni, dana 28. novembra 1912. godine, Narodna skupština je proglasila Albaniju za nezavisnu državu.[11] Po usvajanju teksta deklaracije Ismail Ćemali je izašao na terasu zgrade skupštine i pred okupljenim građanima razvio crvenu albansku zastavu sa crnim dvoglavim orlom. Nakon toga su albanski predstavnici uputili telegrame balkanskim susedima:

Nacionalna zastava Albanije usvojena na skupštini.
Želim da obavestim vaše ekselencije o izuzetnom događaju u narodnom životu Albanaca. Predstavnici svih albanskih oblasti, različitih veroispovesti, koji su se sastali juče u narodnoj skupštiti u gradu Valoni, objavili su nezavisnost Albanije i izabrali privremenu vladu. Albanci su srećni što se pridružuju porodici slobodnih naroda istočne Evrope sa jedinim ciljem da žive u miru sa svim susedima. Nadamo se da će ovu promenu u životu našeg naroda kao i našu privremenu vladu priznati vlade vaših ekselencija, da će svako neprijateljsko dejstvovanje vaše vojske u našoj zemlji prestati i da će sve albanske teritorije koje su sad zaposednute od strane savezničkih vojski, opet biti slobodne.[12]
 
— Telegram predsednika albanske privremene vlade ministrima inostranih poslova Crne Gore, Srbije, Bugarske i Grčke, 29. novembra 1912.

Dana 4. decembra 1912, Skupština Valone izabrala je prvu Vladu nezavisne Albanije. Na čelu privremene vlade bio je Ismail Kemali, koji je uspeo da pridobije podršku Austrije i Italije. Takođe, uspostavljeno je veće staraca (albanski: Plekёsia), koje je pomagalo Vladi na dužnosti. Organizovanje narodne vojske povereno je Rizi-beju iz Đakovice i Isi Boljetincu, koji se ispred srpske vojske preko Ljume povukao u Valonu.[13] Skupština je za albansku nacionalnu zastavu izabrala crvenu zastavu sa dvoglavim orlom Skenderbega.

Granice novoproglašene države nisu bile jasno utvrđene. Deklaraciju su izglasali albanski prvaci iz sva četiri vilajeta koja su naseljavali Albanci (Kosovski, Skadarski, Janjinski i Bitoljski), ali nisu činili apsolutnu većinu stanovnika. Takođe, Privremena vlada Albanije u trenutku proglašenja nezavisnosti nije imala kontrolu nad mnogim oblastima na koje je polagala pravo.

Međunarodno priznanje i utvrđivanje granica[uredi - уреди]

Radi ustanovljenja novih granica na Balkanu sazvana je u Londonu međunarodna konferencija ambasadora velikih sila (Austro-ugarske, Italije, Rusije, Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva). Članice Balkanske lige nisu priznavale nezavisnost Albanije i tražile su podelu albanskih teritorija. Međutim, već prvog dana ambasadorske konferencije, 17. decembra 1912. godine, donet je načelni zaključak o formiranju Kneževine Albanije garantovane od strane šest sila.[3]

Priznate granice Albanije.

Albanska delegacija je zahtevala punu nezavisnost Albanije u okviru svojih etničkih granica. Srbija je zahtevala da se granična linija povuče razvođem zapadno od Ohridskog jezera i Crnog Drima, tako bi dobila Dečane, Đakovicu, Prizren, Debar i Ohrid. Crna Gora je, pak, tražila granicu na reci Mati i razvođu Drima i Fani, tako da joj pripadnu Skadar, Medova i Lješ. Grčka je, na jugu, tražila čitav severni Epir.[3] Protiv zahteva balkanskih suseda navodio se demografski argument. Austro-Ugarska je, u skladu sa demografijom, predlagala granicu Albanije koja bi obuhvatala i Đakovicu, Debar, Korču, Janjinu, Strugu i Ohrid, Peć i Prizren.[3] Srbija je, uz podršku Francuske i Rusije, uspela da dobije Peć, Đakovicu, Prizren, Debar i Ohrid.[2]

20. decembra 1912. ambasadorska konferencija u Londonu je priznala nezavisnu Albaniju.[14] Londonskim mirovnim ugovorom 30. maja 1913. godine Albanija je zvanično priznata kao država. 29. jula 1913. godine velike sile su Kneževinu Albaniju stavile pod upravu međunarodne komisije na period od deset godina, a za prvog kneza Albanije postavljen je Nemac Vilhelm od Vida (Wilhelm von Wied). Novonastala Kneževina Albanija je obuhvatila tek oko polovinu albanske etničke teritorije, dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije, Crne Gore i Grčke.[15] Međutim, ni po zaključenju Londonske konferencije srpske trupe se nisu povukle na demarkacionu liniju. Tek ultimativnom pretnjom velikih sila i topovima sa austrijskih i italijanskih brodova okrenutim ka luci Drač, Srbija je bila primorana na povlačenje.[16] Srpska vojska se počela povlačiti iz Albanije u drugoj polovini avgusta 1913. godine, u toku Drugog balkanskog rata[3].

Posledice[uredi - уреди]

The New York Times, 9.novembar 1921.

Uprkos podršci zapadnih zemalja, albanska država se od samog nastanka suočavala sa ozbiljnim problemima. Novoosnovanu državu su 1912-1913 okupirale trupe okolnih zemalja (Srbije, Crne Gore i Grčke). Esad-paša Toptani je krajem 1913 uz pomoć Srbije preuzeo vlast u centralnoj Albaniji, ne priznajući nadležnost privremene vlade. Međunarodna zajednica je 1914 za upravnika Albanije imenovala Vilhelma od Vida, ali zbog izbijanja pobune i prvog svetskog rata on iste godine napušta zemlju. Tokom narednih godina, u Albaniji je vladala neka vrsta bezvlašća.[17]

Tokom velikog rata, delove Albanije su sukcesivno zauzimale razne države (Srbija, Austro-Ugarska, Italija), da bi po završetku rata Italija, Grčka i novoosnovana Kraljevina SHS nastavile otimanje oko nje. Valonskim ratom 1920 Albanci proteruju Italijane, nakon čega uspostavljaju kontrolu većim delom albanske teritorije. Beogradska vlada je i dalje nastavila da izaziva nestabilnosti u Albaniji, pružanjem podrške svojim klijentima i katoličkom separatizmu na severu (Republika Mirdita).[18] Tijekom 1921 Kraljevina SHS će zajedno s Grčkom[19] početi voditi agresivni rat protiv Albanije koji će doći na naslovne strane svetske štampe i na dnevni red Lige naroda[20].

Ambasadorska konferencija u Parizu je 21. novembra 1921. potvrdila granice Albanije iz 1913. godine i priznala Albaniju kao potpuno nezavisnu i suverenu državu.

Nasleđe[uredi - уреди]

Dan usvajanja deklaracije o nezavisnosti Albanije se slavi kao državni praznik u Albaniji pod nazivom Dan nezavisnosti[21]. Ovaj praznik slave i Albanci van Albanije, neki i pod imenom Dan albanske zastave.

Izvori[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]