Esad Paša Toptani

Izvor: Wikipedia
Esad-paša Toptani
Essad Pasha Toptani.jpg
Esad-paša Toptani
rođen: oko 1863.
Tirana, Otomansko Carstvo, danas Albanija
preminuo: 13. juna 1920.
Pariz,  Francuska

Esad-paša Toptani (albanski: Esat Pashë Toptani, oko 1863 – 13. juna 1920) je bio otomanski general i albanski političar s početka 20. veka.

Tokom okupacije Albanije u balkanskim ratovima, Esad Paša je sarađivao sa srpskom i crnogorskom vladom protiv privremene albanske vlade Ismaila Kemalija. U previranjima nakon proglašenja nezavisnosti Albanije, krajem 1913 je uz pomoć Srbije preuzeo vlast u centralnoj Albaniji, uspostavivši neku vrstu marionetske države. Nakon toga, nakratko je stekao visok položaj u vladi Vilhelma od Vida, dok nije 1914. prognan iz zemlje.

Tokom prvog svetskog rata je bio na strani Srbije, omogućujući joj povlačenje preko Albanije. Nakon rata je saveznicima pokušao da se predstavi kao jedini legitimni vladar i da se vrati u zemlju. 1920. godine ga je ubio albanski aktivista u Parizu.

Porodica Toptani[uredi - уреди]

Glavni članak: Porodica Toptani

Esad-paša potiče iz bogate zemljoposedničke porodice Toptani, koja je imala mnoge posede u oblasti Tirane.[1] Njegov otac se zvao Salih-beg Toptani[2]. Esad je imao i sestru koja se zvala Sadije koja je kasnije bila druga žena Džemal-paše Zogua i majka Zoga I od Albanije[2]. Porodica Toptani je jedna od najstarijih albanskih feudalnih porodica i jedna od nekoliko koje su preuzele kontrolu nad delom teritorije Srpskog carstva cara Dušana posle smrti cara Dušana i raspada njegovog carstva 1355. godine.[3] Karlo Topija (sin Andreje Topije koji je sin najstarijeg poznatog, mada ne i u istorijskim izvorima u potpunosti dokumentovanog, predstavnika ove porodice Tanuša Topije) i vanbračne ćerke napuljskog kralja Roberta I Anžujskog i vladao je delom današnje Albanije u periodu između 1359. i 1388. godine. Na vrhuncu njegove moći ova teritorija je obuhvatala Elbasan, Drač, Kroju, Petrelu i područje oko Skadra.[3] Ipak, krajem 14. veka porodica Kastrioti je preuzela kontrolu nad najvećim delom priobalnog dela današnje Albanije.

Karijera[uredi - уреди]

Karijeru je započeo kao oficir Otomanske vojske u carskoj palati u Istanbulu, a zatim u otomanskoj policiji. Kao bogati zemljoposednik, veoma brzo se popeo na lestvici turske administrativne hijerarhije.[4] Početkom 20. veka je imenovan za komandanta žandarmerije Janjinskog vilajeta.[4] Smatra se da je ovu poziciju zloupotrebljavao radi sticanja lične dobiti.[5] U političkom životu je rano stekao reputaciju "beskrupuloznog oportuniste".[1][6] Godine 1908 se pridružuje mladoturcima i postaje poslanik u skupštini Osmanskog carstva.[1] Među Albancima je bio poznat kao "tiranin iz Tirane".[7]

Predaja Skadra[uredi - уреди]

Glavni članak: Opsada Skadra

Za vreme srpsko-crnogorske opsade Skadra u prvom balkanskom ratu, Esad Paša je bio zapovednik pomoćnog garnizona u Skadru, pod komandom turskog generala Hasana Rize. Odlukom velikih sila na Konferenciji ambasadora u Londonu decembra 1912, Skadar je dodeljen novoformiranoj Albaniji. Turski zapovednik Hasan Riza je trebalo da preda grad privremenoj vladi Albanije. Međutim, nakon nerazjašnjenog ubistva generala Hasana Rize 18. januara 1913, Esad Paša je preuzeo komandu nad odbranom grada. 23. aprila 1913. Esad Paša Toptani je predao Skadar crnogorskoj vojsci.[8] Njemu i njegovim jedinicama je dozvoljeno da napuste grad pod oružjem i da iznesu veći deo vojnih zaliha.[9] Smatra se da je Esad-paša ubio Hasana Rizu i predao Skadar Crnogorcima da bi ga oni zauzvrat priznali kao vladara centralne Albanije.[1][10][5]

Esad-paša se nakon napuštanja Skadra, sa velikim brojem naoružanih žandara, uključuje u borbe za vlast u centralnoj Albaniji. U previranjima nakon proglašenja nezavisnosti, on nije priznao nadležnost privremene vlade Albanije na čelu sa Ismailom Kemalijem, već stvara sopstvenu marionetsku državu uz pomoć Srbije.

Srpska okupacija i Pašina vlast[uredi - уреди]

Srpska vojska je tokom 1912-1913 zaposela najveći deo severne i središnje Albanije, zajedno sa obalom na kojoj je najvažnija strateška tačka bila luka Drač. Na osvojenom području su uspostavljene civilne vlasti i albanska teritorija je de facto anektirana Srbiji: 29. novembra je osnovan drački okrug sa četiri sreza: Drač, Lješ, Elbasan i Tirana.[11]

Tokom okupacije Albanije, Esad Paša je sarađivao sa Srbijom, pristajući na izmenu priznatih granica Kneževine Albanije u korist Srbije, Crne Gore i Grčke.[4] Esad-paša je u srpskoj vladi našao podršku za svoju ambiciju da postane albanski vladar, a Albanija na čelu sa Esad-pašom bila bi, zauzvrat, u srpskoj sferi uticaja.[12] Već početkom maja 1913, Essad Paša je obavestio crnogorskog kralja Nikolu da namerava da se proglasi vladarem Albanije, i izrazio spremnost da sarađuje sa Balkanskim savezom.[4]

Nakon pripajanja Kosova i Makedonije Kraljevini Srbiji, na teritoriji Albanije se našao veliki broj naoružanih dobrovoljaca izbeglih iz tih oblasti, pod komandom Hasana Prištine, Ise Boljetinca i privremene albanske vlade.[4] Oni su se borili protiv Esad-paše i podsticali ustanak albanskog naroda protiv srpske vlasti. Krajem septembra 1913, dolazi do velikog albanskog ustanka u pograničnim oblastima Ljume, Debra, Struge, Ohrida i Đakovice. U pobuni je učestvovalo oko 10.000 ustanika, na koje je Srbija poslala oko 20.000 vojnika. Albanska pobuna je krvavo ugušena uz mnoge ljudske žrtve.[13]

Potčinjavanje Malisora 1914.

Essad-paša se koristi ovim porazom pro-vladinih snaga da sebe proglasi guvernerom Albanije, krajem septembra 1913.[4] On uz pomoć Srbije preuzima vlast u središnjoj Albaniji.[14] 16. oktobra 1913. Esad Paša je proglasio rivalsku Republiku Centralnu Albaniju sa sedištem u Draču.[1] Njegova "država" je uglavnom obuhvatala muslimansko stanovništvo središnje Albanije, bez katoličkih plemena severa i pravoslavnih sa juga.[4] Zvanična Srbija je pomogala i druge lokalne poglavare koji su pružali otpor Kemalovoj vladi, upućujući ih na saradnju sa Esad pašom. Srpski premijer Nikola Pašić naređuje slanje novca i oružja njegovim pristalicama.[4] Esad Paša je susedna plemena (npr. Malisore) potčinjavao tako što im je oduzimao oružje, nakon čega su morali da dođu u Drač da mu izjave lojalnost.[15]

Ministar u vladi Vilhelma od Vida[uredi - уреди]

Zastava Esad-pašine Republike Centralne Albanije

Velike sile su ga primorale da 1. februara 1914. prizna vlast knezu Vilhelmu od Vida, a zauzvrat je dobio položaj ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova Albanije. Esad Paša zahteva od velikih sila da privremena vlada Albanije bude premeštena u Drač, gde će biti pod njegovom kontrolom.[16] Međutim, on ubrzo pada u nemilost nakon što je, uz novčanu pomoć Italije, pokušao da izvede državni udar protiv Vilhelma od Vida.[17] Paša je uhapšen 19. maja 1914 i nakon suđenja za izdaju, osuđen na smrt. Samo intervencijom Italije mu je spašen život, nakon čega beži u Italiju u izgnanstvo.[17] Italija ga je podržavala jer je nameravala da trajno zauzme Valonu nakon njegovog preuzimanja vlasti u Albaniji.[4] Esad Paša je iz izgnanstva u Rimu održavao bliske odnose sa vladama Srbije i Crne Gore.[1]

Sporazum sa Nikolom Pašićem[uredi - уреди]

Glavni članak: Sporazum Toptani-Pašić

Po izbijanju prvog svetskog rata, Esad Paša dolazi u Niš, gde potpisuje tajni ugovor o savezu sa srpskim premijerom Nikolom Pašićem 17. septembra 1914. Ugovorom je predviđeno osnivanje zajedničkih političkih i vojnih institucija, vojni savez i izgradnja Jadranske pruge od Srbije do Drača. Sporazum je ostavljao mogućnost da Srbija, na poziv Esad Paše, vojno interveniše radi zaštite njegovog režima. Razgraničenje između dve zemlje je trebalo da utvrdi posebna srpsko-albanska komisija. Srbija se obavezala da finansira Pašinu žandarmeriju i snabdevanje vojnom opremom, plaćajući po 50.000 dinara mesečno.[4]

"Pozdrav sa srpskog primorja. Drač. Suveniri iz prve srpske luke."

Usled izbijanja prvog svetskog rata i muslimanskog ustanka u centralnoj Albaniji, Vilhelm od Vida napušta zemlju.[18] Esad Paša se oktobra 1914. preko Srbije vraća u Drač,[1] sa nekoliko hiljada dobrovoljaca skupljenih u okolini Debra.[4] Početkom oktobra 1914, uspostavlja svoju vladu i proglašava se za vrhovnog komandanta albanske vojske.[4]

Početkom novembra 1914, Turska ulazi u rat na strani Centralnih sila, čime Esad-Paša, saveznik Srbije i Antante, gubi podršku među muslimanima. U Albaniji dolazi do pro-turske pobune i Paša gubi kontrolu nad nekim oblastima. Pobunjenici zahtevaju da se oblasti koje je Srbija zauzela u Prvom balkanskom ratu vrate autonomnoj Albaniji pod turskim suverenitetom.[4] Pod pritiskom pobunjenika, on poziva Srbiju da interveniše u Albaniji. Prećutan dogovor sa Italijom mu je obezbeđivao novac. Od Grčke je tražio oružje, i zahtevao da njihove trupe zauzmu oblasti koje drže njegovi neprijatelji.[4]

Vlada Srbije je decembra 1914 započela pripreme za vojnu intervenciju u Albaniji. Početkom 1915. pobunjenici su držali pod opsadom Esad-pašu u Draču i zahtevali od njega da objavi rat Srbiji. U tom trenutku Pašić procenjuje da je vreme da interveniše. Savezničke diplomate upozoravaju Vladu Srbije da vojna intervencija u Albaniji može izazvati nepoželjan odgovor. Uprkos upozorenjima saveznika, Pašić se odlučio na vojnu intervenciju.[4]

Početkom juna 1915. u Albaniju je poslato preko 20.000 srpskih vojnika.[4] Oni su zauzeli Elbasan i Tiranu, središta pobune, i oslobodili opkoljenog Esad-pašu u Draču. Poseban albanski odred je uspostavljen za sprovođenje pacifikacije Albanije i konsoliduje Esad Pašinog režima. Crnogorska vojska koristili situaciju i zauzima Skadar, koji je zvanično i dalje pod međunarodnom upravom.[4] Srpska vojna intervencija je izazvala snažno neodobravanje savezničkih diplomata. Pašić je odgovarao da je to privremena akcija i da će se srpska vojska povući čim konsoliduje vlast Esad-paše. S druge strane, Pašić je radio na trajnom vezivanju Albanije za Srbiju.

Srpski ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović doputovao u Tiranu i 28 juna 1915 (na Vidovdan) potpisao tajni ugovor sa Esad Pašom o stvaranju realne unije između Srbije i Albanije.[12] Srbija je sporazumom dobijala sledeća naselja: Podgradec, Golo Brdo, Debarska Malissia, Ljuma i Has.[4] Zajedničke institucije su podrazumevale vojsku, carinu, narodnu banku i diplomatiju. Uz pomoć Srbije, Esad Paša je trebalo da postane knez Albanije. Predviđa se da srpska vojska ostane u nekim albanskim gradovima da progoni i uništava zajedničke neprijatelje, dok finalne odredbe ugovora ne stupe na snagu. Pašićeva vlada je smatrala Tiranski sporazum (en. Tirana Treaty) najboljim političkim rešenjem albanskog pitanja. Očekivalo se da će sudbina Albanija ponovo biti razmatran na mirovnoj konferenciji posle rata, pa je Vlada Srbije želela da osigura teritorije.[4]

Povlačenje srpske vojske[uredi - уреди]

Glavni članak: Albanska golgota
Povlačenje srpske vojske preko Albanije u decembru 1915.

Austro-Ugarsko-Nemačka ofanziva na Srbiju - sa čestim vestima o porazima i povlačenju srpskih trupa - je ponovo ojačala Esad Pašine protivnike u severnoj Albaniji. Krajem 1915. godine desetkovana srpska vojska je započela povlačenje preko Albanije, koje je ostalo upamćeno kao Albanska golgota. Esad pašina žandarmerija je pomagla srpskoj vojsci, obezbeđujući sigurne prolaze, smeštaj i hranu, i učestvujući u sukobima sa albanskim odredima koji su napadali srpske jedinice i izbeglice. Kroz oblasti gde Esad Pašina vlast nije dopirala, srpske trupe su se morale oružjem probijati do Jadranskih luka, gde su ih saveznički brodovi čekali. Essad paša objavio poseban proglas kojim poziva Albance da pomognu srpskoj vojsci. On je izdao naredbu da se na teritoriji Albanije obavezno mora primati srpski dinar kao sredstvo plaćanja da bi omogućio srpskim vojnicima koji su se povlačili preko Albanije da kupe namirnice za svoje potrebe. Takođe je objavio da srpsku vojsku niko ne sme napasti, a da će onaj ko je napadne veliki greh učiniti.[19] Albanska Golgota je predstavljala najveću ratnu tragediju srpskog naroda. Od 220.000 vojnika koji su krenuli preko Albanije prema Krfu, 150.000 ih je stiglo na cilj, a od oko 200.000 izbeglica jedva je trećina (60.000 ljudi) preživela. Srpski gubici bi bili daleko teži da Esad Paša nije ostao veran sporazumu u tim teškim trenucima.[4]

Esad Paša napušta Drač 1916.

Esad Paša je 1916. godine objavio rat Austro-Ugarskoj i Centralnim silama. Kada je Austro-Ugarska tokom 1916. okupirala veći deo centralne i severne Albanije, Toptani je pobegao iz zemlje. Na zahtev italijanske diplomatije, Esad paša je sa nekoliko stotina žandarma prebačen krajem februara 1916 do grada Brindizi u južnoj Italiji. Uprkos obećanjima da će biti priznat kao albanski knez, i suočavajući se sa otvorenim nastojanjem italijanske vlade da ostvari potpun uticaj nad njim, Essad-paša je nastavio u Francusku da traži podršku od savezničkih diplomata. Neki politički krugovi u Parizu ga čak priznaju kao premijera legitimne vlade.[4]

Aktivnosti kod saveznika[uredi - уреди]

Krajem avgusta, Esad paša stiže u Solun francuskim brodom. Posredstvom srpske i grčke diplomatije, njegova vlada dobija status prognanih savezničkih kabineta. Esad-pašin kamp je bio postavljen na Solunskom frontu sa oko 1.000 žandarma i pristalica. Tokom boravka u Solunu, Esad je tražio garancije Francuske i Velike Britanije da po završetku rata Albaniju neće dati Italiji, i da će biti obnovljena njegova vlast u zemlji. Međutim, general Giacinto Ferrero je početkom juna 1917 proglasio Albaniju italijanskim protektoratom. Početkom 1918. Francuska preuzima komandu nad njegovim jedinicama. Saveznici odlučuju da prepuste kontrolu nad Albanijom Italiji. Nakon toga on sve nade za povratak vlasti polaže u Srbiju.[4]

Esad Paša na solunskom frontu, francuski general Maurice Sarrail i italijanski general Carlo Petitti di Roreto.

Po završetku rata, Italija je kontrolisala najveći deo Albanije i predstavljala je glavnog rivala Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Na mirovnoj konferenciji u Parizu Italija je težila da obezbedi posed Valone i dobije mandat nad ostalim delovima Albanije. Italija je podržavala zahteve Kosovskog komiteta za pripajanjem Albaniji Kosova i zapadne Makedonije. Pod okriljem Kraljevine SHS, Esad paša je doveo svoju delegaciji na Mirovnu konferenciju u Parizu. On je podneo memorandum o Albaniji krajem aprila 1919, kojim nastoji da ubedi Parisku mirovnu konferenciju da je on jedina legitimna vlast u Albaniji.[1]

U Albaniji, srpska vojska je u onim oblastima iz kojih je isterala austro-ugarske trupe pomogala organizovanje Essad Pašin sledbenika. Esad Paša je slao poruke svojim pristalicama da se vraća u zemlju i savetovao ih da deluju u saradnji sa Srbijom protiv Italijana.[4] Na brzinu sazvana narodna skupština sastavljena od njegovih pristalica u Albaniji ga je proglasila za kralja.[20]

Atentat[uredi - уреди]

Dok se spremao za povratak u Albaniju, Esad Paša je ubijen u atentatu 13. juna 1920. u Parizu. Ubio ga je Avni Rustemi, politički aktivista i član albanskog parlamenta, verujući da je sarađujući sa Srbijom izdao interese albanskog naroda.[21] Mnogi Albanci su ovaj atentat smatrali herojskim činom.[22]

Esad-paša je sahranjen na srpskom vojničkom groblju na Tijeu u Bolonjskoj šumi, gde i dan-danas u moru krstova stoji i jedan polumesec.[19]

Nasleđe[uredi - уреди]

Ulaz u utvrđenje u kojem se nalazi kuća porodice Toptani
Deo kuće porodice Toptani, zanemarene, oronule i zarasle u korov

U Srbiji se Esad-Paša Toptani smatra tradicionalnim srpskim prijateljem. U Beogradu jedna ulica u opštini Voždovac nosi njegovo ime.

U Albaniji, Esad-Paša se smatra jednim od najvećih izdajnika sopstvenog naroda zbog saradnje sa Srbijom tokom okupacije Albanije.[4] Iako je Tirana krajem 20. i početkom 21. veka grad u kojem je graditeljstvo i građevinska delatnost doživela procvat, kuća porodice Toptani koja se nalazi u centralnom delu Tirane je, iako formalno stavljena pod zaštitu države kao spomenik kulture i pretvorena u muzej, zapuštena, obrasla korovom i ruinirana, a ulaz u utvrđenje u kojem se nalazi je onemogućen za posetioce.

Ulica u kojoj se nalazi ulaz u kuću porodice Toptani nosi naziv Murata Toptanija, koji

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 Robert Elsie, Essad Pasha Toptani
  2. 2.0 2.1 Internet sajt fabpedigree.com
  3. 3.0 3.1 Internet sajt „Foundation for Medieval Genealogy“
  4. 4.00 4.01 4.02 4.03 4.04 4.05 4.06 4.07 4.08 4.09 4.10 4.11 4.12 4.13 4.14 4.15 4.16 4.17 4.18 4.19 4.20 4.21 4.22 4.23 SERBIAN GOVERNMENT AND ESSAD PASHA TOPTANI
  5. 5.0 5.1 The Albanians: a modern history, by Miranda Vickers
  6. The Balkans since 1453, by Leften Stavros Stavrianos, Traian Stoianovich
  7. Twenty Years of Balkan Tangle, by Mary Edith Durham
  8. Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu. Oslobođenje Kosova
  9. The Rise of Nationality in the Balkans, by R. W. Seton-Watson
  10. Potjomkin (Hrsg.): Geschichte der Diplomatie, Zweiter Band, Seite 276. Berlin 1948
  11. Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu
  12. 12.0 12.1 Mario Brudar, Sveta srpska zemlja vs. drevne albanske zemlje
  13. Dole in Dibra: Official Report Submitted to the Great Powers
  14. The Albanians: a modern history, by Miranda Vickers
  15. « L'anarchie règne toujours en Albanie », Le Miroir, 1
  16. Twenty Years of Balkan Tangle, by Mary Edith Durham
  17. 17.0 17.1 Pearson, Owen (2006). Albania in the Twentieth Century: a history. I.B.Tauris. str. 50, 64, 292. ISBN 1845110137. 
  18. Duncan Heaton-Armstrong: An Uprising in the Six-Month Kingdom
  19. 19.0 19.1 Večna vatra na grobu neznanog junaka
  20. Essad Pasha's provisional government
  21. Essad Pasha's assassination
  22. Miranda Vickers The Albanians: a modern history IB Tauris (2006) page 96 [1]

Literatura[uredi - уреди]

  • Bataković, D.T. (1986) Esad-paša Toptani i Srbija 1915. godine. Beograd: Istorijski institut SANU
  • Bataković, D.T. (1988) Esad-paša Toplani, Srbija i albansko pitanje 1916-1918. u: Srbija 1918. godine i stvaranje jugoslovenske države - zbornik radova, Beograd: Istorijski institut SANU, knj. 7, 349
  • Kolgjini, Tahir: Esat Pashë Toptani dhe akuzat, qi bahen. Istanbul 1977. 2. Aufl. 2003 u.d.T.: Esat Pasha, tradhtar apo patriot. (tr)
  • Pierre La Mazière « Essad Pacha », L'Opinion, 1916, p. 689 (fr)
  • Michael Schmidt-Neke, Entstehung und Ausbau der Königsdiktatur in Albanien (1912-1939), Munich, 1987 (ISBN 3-486-54321-0) (de)
  • Miranda Vickers, The Albanians. A modern history, Londres, 1995 (ISBN 1-85043-749-1)
  • Arben Puto, L'indépendance albanaise et la diplomatie des grandes puissances 1912-1914, Éditions "8 Nentori", Tirana, 1982, 525 p. (fr)
  • A. Italo Sulliotti, In Albania. Sei mesi di regno. Da Guglielmo di Wied a Essad Pascià. Da Durazzo a Vallona. Con 19 incisioni fuori testo, Milan, 1914, 182 p. (it)
  • Idriz Basha I Novosejt, Essad Pasha e Shqipnia 1912-1920, Idriz Basha i Hovosejt, Bruxelles, 1982, 170 p. (al)
  • Tahir Kolgjini, Esat Pashë Toptani dhe Akuzat, Qi bahen, T. Kolgjini, Istanbul, 1977, 238 p. (al)

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]