Toplički ustanak

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Toplički ustanak
Deo Prvog svetskog rata
Toplički ustanak spomenik.jpg
Spomenik palim Topličanima u Prokuplju
Vrijeme: 21. februara25. marta, 1917.
Mjesto: okupirana Kraljevina Srbija
Uzrok: regrutovanje u bugarsku vojsku
Rezultat: gušenje ustanka
Sukobljene strane
Flag of Kraljevina Srbija Srpski ustanici (komiti) Flag of Bugarska Kraljevina Bugarska
Flag of IMRO.svg VMRO
 Austro-Ugarska
Komandanti i vođe
Flag of Kraljevina Srbija Kosta Vojinović
Flag of Kraljevina Srbija Kosta Pećanac
Flag of Kraljevina Srbija Uroš Kostić
Flag of Kraljevina Srbija Dimitrije Dimitrijević
Flag of the Kingdom of Montenegro.svg Milinko Vlahović
Flag of the Kingdom of Montenegro.svg Toško Vlahović
Flag of the Kingdom of Montenegro.svg Jovan Radović
Flag of Bugarska Aleksandar Protogerov
Flag of Bugarska Petar Darvingov
Flag of IMRO.svg Tane Nikolov
Snaga
5.000-15.000 ustanika oko 30.000 austrougarskih i bugarskih vojnika
Žrtve i gubici
ubijeno oko 20.000 ljudi (2.500-3.000 boraca, ostalo civili)

Toplički ustanak 1917. godine (poznat i kao ustanak na jugu Srbije[1] ili narodna buna[2]") je bio srpski ustanak protiv bugarske i austrougarske okupacije za vreme Prvog svetskog rata. To je bio jedini "ustanak iza frontova"[1], odnosno jedini ustanak u nekoj državi okupiranoj od Centralnih sila tokom celog Prvog svetskog rata.[3]

Ustanku je prethodilo četovanje, a nastavilo se i po njegovom ugušenju.[1] Izbijanju ustanka doprinelo je više činilaca, a na prvom mestu brutalan režim u okupiranim oblastima.[3] Neposredan povod ustanka je mobilizacija koju su bugarske vlasti htele da izvrše na teritoriji Toplice.[4]

Masovni ustanak je trajao od 21. februara do 25. marta 1917. godine. Ustanička vojska od petnaestak hiljada boraca sručila se u rano proleće 1917. godine sa planina u ravnice i okupatorske garnizone, zarobila oko hiljadu bugarskih vojnika i oslobodila veliki deo južne Srbije.[5] Najveće borbe su vođene u dolini južne Morave, na Kopaoniku i na severu Kosova. Bilo je borbi i u drugim delovima Srbije. Da bi ugušile ustanak, centralne sile su morale sa frontova na Soči i Solunu povući čitave divizije.[5]

Opštim narodnim ustankom je stvorena takozvana "Toplička slobodna republika", koja je trajala mesec dana.[6] Obuhvatala je teritoriju Toplice, Jablanice, Jastrepca, istočnih i srednjih predela Kopaonika. Mnoge žene su pomagale ustanak i imale su u njemu bitnu ulogu.[7] Paralelno sa ustankom u Srbiji, vođene su komitske borbe u okupiranoj Crnoj Gori. Vojni rezulatati ustanka su bili uništavanje neprijateljske žive sile, odvajanje divizija sa savezničkih frontova, sprečavanje regrutacije za bugarsku vojsku, sprečavanje rekvizicije, dezorganizacija okupatorske vlasti i presecanje važnih arterija kao što su pruge BeogradSolun i Beograd — Sofija, koje su vezivale centralne sile među sobom i sa frontom.[5]

Ofanzivom centralnih sila i strahovitim represalijama u proleće 1917. godine "toplička država" je slomljena. U samom topličkom okrugu do temelja je uništeno pedeset pet sela.[5] Uprkos svemu, preostale ustaničke čete su nastavile borbe. Tokom ustanka došlo je do sukoba ustaničkih vođa Koste Vojinovića Kosovca, koji je organizovao ustanak, i Koste Milovanovića Pećanca, kojeg je poslala srpska Vrhovna komanda da preuzme vodstvo. Neki smatraju da je njihov sukob "odsjaj sukoba Crne (Apisove) i Bele (kraljeve) ruke".[6]

Do jeseni 1917. godine komitske čete su nastavile borbe širom Srbije. U jesen 1917. godine Toplički ustanak je konačno ugušen u krvi: okupatorski vojnici, najviše bugarski, ubijali su ne samo poslednje učesnike pobune, nego i žene, decu, starce.[6]

Pre oslobođenja Srbije poginule su mnoge ustaničke vođe, između ostalih vođa ustanka Kosta Vojinović, stari komita Uroš Kostić, pop Dimitrije Dimitrijević, profesor Jovan Radović, kapetan Milinko Vlahović, student Toško Vlahović i brojni drugi. Preživeo je samo vojvoda Kosta Pećanac, koji se povukao iz ustanka.[8]

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Povlačenje srpske vojske ka Albaniji[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Albanska golgota

Tokom povlačenja ka jugu, Druga srpska armija pod komandom Stepe Stepanovića, oktobra i novembra 1915. pružila je neprijatelju žestok otpor na Jablanici, Pustoj Reci, Južnoj Moravi, kod Leskovca, a zatim na Toplici i Kosanici, gde je bila Vrhovna komanda sa kraljem Petrom.[9] Srpska vojska se 19. novembra povukla ka Kosovu. U Jablanici je ostalo oko 2000 bolesnih vojnika i ranjenika, koji će postati jezgro ustaničke vojske u Jablaničko–topličkoj buni.[9]

Okupacija i podela Srbije[uredi - уреди | uredi izvor]

Okupaciona podela Srbije

Posle povlačenja srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju, okupirana Srbija je bila podeljena između Austrougarske i Bugarske. Granica dve okupacione zone je bila duž Velike Morave od Smedereva do Stalaća, a zatim linijom: Kruševac-Vukanja-Zlata-Lebane-Lipovica-Ogošte-Gnjilane-Betina-Šar-planina-albanska granica. Zapadno od ove linije je pripalo Austrougarskoj, a istočno Bugarskoj. Bugarska je od okupiranog dela Srbije stvorila dve zone: Moravsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Nišu i Makedonsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Skoplju.

U Srbiji su formirani organi okupacione vlasti, koji su stalnom politikom denacionalizacije (zatvaranje srpskih škola, zabrana srpskog jezika, običaja, spaljivanje knjiga) i bezobzirnom pljačkom, rekvizicijom i odvođenjem u internaciju, izazvali ogorčenje stanovništva. Bugarski okupatori su čak uzeli ulogu oslobodilaca, propagirajući da su okupirane oblasti Srbije u stvari stara bugarska teritorija.[3] Bugarska je provodila politiku bugarizacije okupiranog stanovništva. Makedonsko stanovništvo je tretirano kao bugarsko. Uz zabranu jezika i pisma, okupacione bugarske vlasti su menjale i imena porodicama. U srpske crkve su dovođeni bugarski popovi, a srpske ikone su zamenjivane bugarskim. U školi su deca morala govoriti kako su zadovoljna što su ponovo povratila svoju bugarsku nacionalnost.[traži se izvor]

Centralne sile i Bugarska su organizovale privrednu eksploataciju Srbije i vršile rekvizicije i konfiskacije imovine stanovništva; oduzimala se stoka, hrana, koža i vuna. Smanjen broja goveda i konja se odrazio na ishranu stanovništva i smanjenje zasejanih površina. Prema izvorima Međunarodnog Crvenog krsta, u Srbiji je do 1. septembra 1917. od gladi umrlo oko 8.000 lica.[10]

U zarobljeničkim logorima Bugarske početkom 1917. je bilo 187 srpskih oficira i 31.492 vojnika što je bilo 20,5% svih zarobljenih Srba od strane Centralnih sila i njenih saveznica.[11]

Okupacija Crne Gore[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon Mojkovačke bitke januara 1916. godine, austrougarske trupe su okupirale Crnu Goru. Pojedinačni slučajevi otpora su počeli odmah po uvođenju okupacije, a ubrzo je započelo i organizovano prikupljanje oružja u tajnosti. Brigadir Radomir Vešović je bio jedan od vođe ove akcije. Okupatori su ubrzo saznali za pokret otpora i sredinom jula počeli da hapse kolovođe po Crnoj Gori. Vešović je uspeo da pobegne ubivši stražara žandara koji je pokušao da ga uhapsi, čime je počeo oružani otpor u Crnoj Gori.[12]

Incident je odjeknuo širom Crne Gore i uskoro su se čete gerilaca (komita) pojavile po šumama. Braća Milinko i Toško Vlahović su formirali jednu takvu četu od dvadesetak boraca u oblasti Kolašina. Oni su u septembru pošli ka Srbiji u nameri da se pridruže ruskim snagama u Rumuniji. Mnoge druge čete su ostale u Crnoj Gori, nastavljajući oružani otpor.[12]

Gerilski otpor[uredi - уреди | uredi izvor]

Počeci otpora[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon što je zavedena okupaciona uprava, vlasti su lovile preostale srpske vojnike i slale ih u logore.[12] Vojnici koji nisu uspeli da se povuku u Albaniju su se skrivali. Počeci otpora su bili u formi ličnog bunta.[3]

Кrajem 1915. godine, komita Uroš Kostić Rudinac se odmetnuo. On je bio tajanstveni čovek koga su austrougarski obaveštajci u svojim izveštajima u proleće 1916. godine nazivali Uroš Belaković i Uroš Bečanović i vezivali za područje oko Gornjeg Milanovca i Kragujevca. Okupacioni guvernman je za njim uputio poternicu.[1] Rudinac je radio na pripremi otpora. Stvorio je prvu pouzdanu mrežu jataka i poverenika, podsticao četovanje i pripremio borbenu akciju.

Već u proleće 1916. mnogi su se odmetnuli u šume.[12]

Racija u Brusu[uredi - уреди | uredi izvor]

Austrougari vešaju civile.

Potporučnik srpske vojske Kosta Vojinović Kosovac, koji se nije povukao sa glavninom vojske zato što je bio ranjen, je ostao u Kosovskoj Mitrovici i započeo rad na stvaranju organizovanog pokreta otpora.[3] Istovremeno, otpor je organizovan i u drugim mestima.

U leto 1916. godine u Brusu, prema austro-ugarskim dokumentima, otkrivena je organizacija koja planira pobunu.[12] Iznenadnom racijom, u varoši je uhapšeno više zaverenika, a kao vođa je uhapšen trgovac Sibin Jeličić, pod optužbom da je nagovarao ljude da kriju oružje i eksploziv za predstojeći ustanak. Austrougari su obesili Jeličića i još sedmoricu, pod optužbom da su spremali ustanak.[12]

Nakon austrougarske provale, Kosta Vojinović se odmetnuo u planinu.

Formiranje prve čete[uredi - уреди | uredi izvor]

Vojvoda Kosta Vojinović, vođa ustanka.
Wikiquote „Uspeo sam da ubedim srpski narod da Srbija nije propala i da će ona ipak postojati i ubuduće mnogo veća, kao i da svi treba oružje pažljivo da čuvaju, jer će nam kasnije biti od velike potrebe.[13]
(Dnevnik Koste Vojinovića od 4. marta 1916. godine)

Avgusta 1916. godine, rezervni oficir srpske vojske, Kosta Vojinović, je na području Leposavića formirao prvu gerilsku grupu od pet ljudi, Leposaviću četu, jezgro budućeg Ibarsko-kopaoničkog odreda.[3] Ova prva gerilska četa je, osim Vojinovića i Rudinca, brojala još četiri borca: Aleksandra Pipera iz Kosovske Mitrovice, Vlajka Vladisavljevića iz Leposavića, Proku Planića iz Zemanice i Radomira Gašića s Kopaonika.[1] Četa se krila na Kopaoniku.

Ulazak Rumunije u rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Ulazak Rumunije u rat na strani Antante, u avgustu 1916. godine, probudio je nadu stanovništva da će uskoro doći do proboja Solunskog fronta. Mnogi su se tada naoružali i izbegli u šume.

Centar ustanka je bio na Kopaoniku, gde je dejstvovao odred Koste Vojnovića. Sredinom septembra, Austro-Ugari su saznali za ustanike na području Kopaonika. Poslat je jedan odred žandarmerije koji je naleteo na družinu Koste Vojinovića. Došlo je do borbe, uz gubitke na obe strane, nakon čega su se ustanici povukli.[12]

Od jeseni 1916. godine ustanički pokret se omasovio. Došlo je do formiranja oružanih grupa i u drugim krajevima. Nemački konzul beleži da je ustanak buknuo u blizini Kragujevca, i da u njemu učestvuje oko 2000 Srba.[12] Uskoro se situacija oko Kragujevca zakuvala, pa su okupatori iz Beograda poslali jedan skvadron konjice i tri bataljona pešadije, ali nisu uhvatili ustanike. Austrougarski vojnici su ubijali civile i palili kuće po okolnim selima.[12]

Austro-ugarske snage su odmah započele odmazde; streljano je više ljudi u opštinama Borač, Dragušica, Guncati i Bumbarevo Brdo.

I na teritoriji pod bugarskom okupacijom takođe su se pojavile odmetničke grupe. Nešto kasniji bugarski izveštaj pominje veće organizovane gerilske čete koje vode "bivši srpski oficiri, učitelji i sveštenici".[12]

Borbe u Crnoj Gori[uredi - уреди | uredi izvor]

Uporedo sa otporom u Srbiji, organizovan je otpor u okupiranoj Crnoj Gori. Prve komitske čete u Crnoj Gori su organizovali braća Milinko i Toško Vlahović, Jovan Radović i Miljan Drljević. Prve sukobe sa komitama Austrijanci su imali septembra 1916. Komite su činili uglavnom preostali crnogorski i srbijanski vojni obveznici i izlečeni ranjenici koji su izbegli zarobljavanje.

Dolazak Koste Pećanca[uredi - уреди | uredi izvor]

Kosta Pećanac, izaslanik Vrhovne komande.
Kada je otpočeo toplički ustanak kralj Aleksandar i Pašić su mi naredili da se prebacim u zemlju. Moj zadatak je bio da po svaku cenu sprečim bilo kakav ustanak u zemlji. A ako je narod raspoložen za borbu, da ga stišavam i potajno organizujem, a zatim tek kada naša vojska razbije neprijatelja, da u njegovoj pozadini, sa već organizovanim manjim četničkim odredima, otpočnem četničku akciju i time olakšam brži i efikasniji prodor naše vojske i oslobođenje zemlje. Ovaj zadatak sam i onda uz pomoć okupatora izvršio. Ustanak smo ugušili, narod smo spasli, a vlast zadržali, kralj i mi, radikali.[14]
 

Septembra 1916. počela je velika saveznička ofanziva na Solunskom frontu. Krajem septembra, srpska vojska je ovladala vrhom Kajmakčalana, što je bila prva pobeda srpske vojske od povlačenja.[15]

Saznavši za gerilske akcije i bojeći se pobune širih razmera u Srbiji, srpska Vrhovna komanda je poslala četničku grupaciju pod vodstvom poručnika Koste Milovanovića Pećanca, da preuzme kontrolu.[14][16] Pećanac je imao stroge instrukcije da spreči izbijanje ustanka, sve dok Vrhovna komanda to ne oceni za potrebno.[17] Kao razlog navodi se da je srpska vlada želela da zaštiti narod od masovnih represalija[17], te da su kralj i radikali strahovali da ne izgube vlast.[14]

Pećanac je francuskom avionom ubačen u Srbiju 15. septembra (28. septembra) 1916. On je dobio instrukciju da ustaničke snage stupe u borbu tek kada saveznička i srpska vojska probiju Solunski front i stignu do Skoplja.[3] Međutim, Pećanac je naišao na pobunjenički pokret koji rastao i preduzimao akcije bez njegovog znanja i odobrenja.

Borbe u zimu 1916/1917[uredi - уреди | uredi izvor]

„Kao organizator i vođa četničkog rata protiv austrougarske vlade, prvi se istakao srpski kapetan druge klase Kosta Vojinović. Njegove su čete već krajem 1916. izvele više uspešnih udara i iznenadnih napada. Tako im je uspelo da namame i unište u zasedi celu žandarmerijsku patrolu od 14 ljudi“.[18]

Izveštaj austrougarskog general-majora Huga Kerhnavea

Crnogorski kapetan Milinko Vlahović, koji se pridružio ustanicima.

Središte ustanka je bila planina Kopaonik. I Kosta Vojinović i Kosta Pećanac su tamo smestili svoje štabove. Tu je došla i Vlahovićeva grupa komita iz Crne Gore. Pridružili su im se i Milan Dečanski, stari komita iz Banata, i Ramadan Nezirović, Albanac iz Prištine. Između Pećanca i Vojnovića je ubrzo došlo do trvenja. Pećanac je imao naredbu da čeka, a Vojinović je bio odlučan da se bori, i imao je podršku boraca i naroda.[12]

15. decembra 1916. godine kod Blaževa na Kopaoniku Vojinovićeve komite napale austrougarsku patrolu od 9 ljudi, spasao se samo jedan. Krajem 1916. i početkom 1917. namnožio se veliki broj četa, afirmisao se niz komandanata i vođene su česte borbe.

Austro-Ugarski izveštaj iz januara 1917. godine govori o bandama i paljenju kuća u oblasti Užica, i gerilskom ratovanju između Kruševca i Kuršumlije (Kruševac je bio u austrijskoj a Kuršumlija u bugarskoj zoni).[12]

Okupacioni komandant Kosovske Mitrovice u svom izveštaju od 11. januara upozorava:

Ako ne preduzmemo mere da ugušimo ustanak sada, moramo računati na neuporedivo jačim komitskim pokretom na proleće.[12]

Izveštaj komandanta Kosovske Mitrovice od 11. januara 1917.

15. januara nemački konzul telegrafiše nemačkom kancelaru:

Čitav pokret izgleda da je organizovan iz Bitolja [koje je Antanta držala od novembra 1916]... Vođe su četvorica bivših srpskih oficira, svaki sa oko 150 stalnih boraca. Delimično pod prinudom, oni su započeli regrutaciju po selima, ponekad odvodeći i dečake ispod šesnaest. Nakon regrutacije oni su trenirani u grupama i poslati sa naređenjem da se okupe na određenoj lokaciji i započnu ustanak. Broj muškaraca i dečaka treniranih na ovaj način procenjuje se između 400 i 600. Akciju izgleda planiraju na proleće. Moj poverljivi agent veruje da trebamo računati sa narodnim raspoloženjem za ustanak.[12]

Izveštaj nemačkog konzula nemačkom kancelaru od 15. januara 1917.

Ustanički vođa Uroš Kostić Rudinac, poginuo u zimu 1916/1917.

Na početku 1917. godine učestale su potere za Rudinčevom četom. Okupatori su detaljno pretraživali planinu Rogoznu. Uroš Rudinac je rasturio četu na nekoliko manjih grupa, i prebacio se u novopazarsku oblast. I u ovom kraju su, takođe, bile brojne potere, kojima je Kostić u početku uspešno uzmicao. Jedna potera stigla ga je u Banjskoj Reci. Razvila se borba u kojoj je Kostić poginuo početkom februara. Kosta Vojinović je desetak dana kasnije zapisao u dnevnik:

Wikiquote „Poginuo je Uroš Kostić izdajom.[1]
(Kosta Vojinović)

Istovremeno, Austrougari su uhapsili oko 100 ljudi u Kosovskoj Mitrovici. U februaru je 47 ljudi optuženo za pripadnost komitskom pokretu. Njih 29 je osuđeno na smrt, a 11 na uslovne kazne "jer su bili ispod dvadeset godina", a sedmoro na zatvorske. Od 29 osuđenih na smrt, 13 je pogubljeno. Ostali su dobili zatvorske kazne između 5 i 20 godina.[12]

Masovni ustanak[uredi - уреди | uredi izvor]

Bugarska regrutacija[uredi - уреди | uredi izvor]

„Svi muškarci od 19 do 40 godina starosti, podležu dužnosti u redovnoj vojsci...“[19]

Bugarski akt o regrutaciji

Zbog brutalne bugarske okupacione politike, njihova zona je bila nestabilnija od austrougarske. U februaru 1917. su bugarski popisivači izašli na teren da regrutuju obveznike. Ovo je izazvalo masovno odmetanje vojnih obveznika u šume. Bugarske vlasti su vršile pritisak na porodice da se obveznici vrate, što je još više zaoštrilo situaciju.[17]

Nezadovoljstvo naroda se snažno povećalo i našlo izraz u sukobima i neredima. Početkom februara izbio je masovni ustanak, koji je vodio Kosta Vojinović.[17] Ustanički štab se nalazio na planini Kopaonik.

Savetovanje ustaničkih vođa[uredi - уреди | uredi izvor]

Videvši da je situacija eskalirala, ustaničke vođe su se tajno sastale u okolini Leskovca 21. februara 1917. Savetovanje je trajalo dva dana. Skupu je prisustvovalo oko 300 komita. Kosta Pećanac je pokušao ubediti prisutne da obustave borbu, ali su svi ostali, osim njegovog ađutanta, glasali za dizanje opšteg ustanka.[12]

Odlučeno je da se u opšti ustanak krene u prvoj polovini marta. Vojni obveznici su bili dužni da se odazovu pozivu, a oni suviše stari da nose oružje su bili zaduženi da održavaju red na ustaničkoj teritoriji.[12] Pećanac se na kraju pridružio kad je uvidio da se na njegove savjete protiv pobune ustanici ne obaziru.[17]

Podeljene su i zone odgovornosti; Kosta Vojnović je bio određen za Kopaonik i dolinu Ibra, Kosta Pećanac za Toplicu, Milinko Vlahović za Vranje, Toško Vlahović za Timočku krajinu, a Jovan Radović za Pirot. U proglasu je pisalo da će se “dan opšteg ustanka i mesto mobilizacije odrediti kasnije.”

Kada su se vođe razišle na svoje terene, ustanak je već bio u toku. Negde su ljudi zapucali kako bi zaštitili sebe i svoje porodice, dok su drugde bugarski žandarmi za odmazdu ubijali stanovništvo. Pećanac se kasnije žalio da su pojedinačne borbe sa neprijateljem već počele 23. februara, bez ikakve njegove naredbe.[12] Došlo je do pucnjave na nekoliko mesta u Toplici toga dana, a na brojnih mestima sledećeg. Naoružani ustanici su presretali bugarske patrole. Bugarski izveštaj od 24. februara navodi da je srpska gerila prisutna u oblastima Prokuplja, Kuršumlije, Lebana, jugozapadno od Niša i Leskovca.[12]

Komitski vođa Milinko Vlahović je na svom rejonu naredio da svi budu "naoružani i spremni" za ustanak 11. marta. Međutim, 24. februara rano ujutru su naleteli na bugarsku vojnu jedinicu i uspustili se u okršaj, nanevši joj ozbiljne gubitke. Bugarski guverner Niša je izvestio austrijskog guvernera Beograda da je bugarsku pešadiju napalo nekoliko stotina komita i da je nakon "teškog i krvavog okršaja" naterana u bekstvo, izgubivši 20 ljudi. Tako je Milinko Vlahović odneo prvu veću pobedu u srpskom ustanku, neznajući još uvek da je počeo.[12]

Stvaranje slobodne teritorije[uredi - уреди | uredi izvor]

Oslobođena Kuršumlija 1917.

24. februara 1917. Pećanac i Vojinović su saznali da su Bugari obustavili mobilizaciju srpskih regruta, i naredili smirivanje situacije na terenu ali ih niko nije poslušao. Lokalni komiti su razbili bugarsku patrolu kod sela Mačkovca, a potom su ustanici, u munjevitom pohodu, 26. februara oslobodili Kuršumliju. Kada je Vojinović stigao dva dana kasnije, našao je grad u rukama ustanika.[12]

28. februara, u skladu sa novonastalom situacijom, Kosta Vojnović naređuje opšti ustanak. Pećanac je pokušavao da ga zaustavi, ali na putu ka Kuršumliji sukobio se sa dve bugarske jedinice, prvo 28. februara a potom i 1. marta. Po ulasku u grad upozorio je stanovništvo da je ustanak preuranjen i da se zbog toga može izjaloviti. Uprkos ovome, Pećanac i Vojinović su primili pismo od vođa šest novoformiranih jedinica koji ih obaveštavaju da su na nekakvom "ratnom savetu" odlučili da napadnu Prokuplje u zoru sledećeg dana.[12] 2. marta 1917. oslobođeno je Prokuplje. Pećanac je pokušao da naredi napuštanje oslobođenog Prokuplja, ali su ostale starešine ismejale taj predlog kao kukavički. Vojinović mu se oštro suprotstavio i dodao: „Ne može se niko, pa ni sam kralj odupreti želji naroda![20]

Vojvoda Kosta Vojinović je preselio svoj štab u oslobođeno Prokuplje, glavni grad obnovljene Srbije. Ustaničke vlasti su iz oslobođenog Prokuplja uputile narodu jugoistočne Srbije proklamaciju za opšti ustanak.[21]

Ustanak je počeo veoma uspješno. Oslobođeno je veliko područje s nekoliko gradova.[17] Stvorena je "ustanička država" koja je imala oko milion stanovnika i ustaničku vojsku od 12.782 puške i 364 konjanika.[22] Krajem februara i početkom marta 1917. godine ustanici su kontrolisali teritoriju između reke Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa. Ni mimo ove teritorije okupator nije bio miran; odmetničke čete su bile veoma aktivne i uspešne kod Knjaževca, Zaječara i Svrljiga.

Kada su ustanici bili na manje od 10 kilometara od Niša, bugarski guverner i nemački zapovednik železnice su hitno tražili pojačanje. U dva minuta do ponoć 3. marta austrougarski oficir za vezu iz bugarske vrhovne komande je poslao telegraf svom generalštabu:

"Najhitnije! Bugarski načelnik generalštaba je objavio da je situacija u okolini Niša smrtno ozbiljna. Srpski ustanici su na 9 km od Niša."[12]


General von Remen je naredio austrougarskim trupama oko Blaca da marširaju na Prokuplje kako bi popustio pritisak ustanika na Bugare. Međutim, 3. marta austrijska izvidnica je uništena, a onda su Vojnovićeve jedinice napale glavninu austro-ugarskih snaga. Nakon surove borbe sa mnogo obostranih gubitaka, Austro-Ugarska je bila primorana da se povuče i 7. marta ustanici su oslobodili Blace.[12]

"Ovo što je počelo je narodni ustanak u kome učestvuju svi koji mogu nositi oružje, čak i starci i deca, dok su žene odgovorne za snabdevanje."[12]

Izveštaj nemačkog konzula u Beogradu od 11. marta 1917.

Milorad Kozić procenjuje de je u Toplici ustanička vojska zarobila preko hiljadu bugarskih vojnika.[8] Procene ustanika se kreću između 4000 i 15000. Mnogi ljudi koji su uzeli učešća nisu imali oružje, ali je sigurno da je bilo oko 4000 boraca koji su činili udarnu snagu.[12] Izvan Srbije se nije znalo ništa o ustanku. Početkom marta srpski izaslanik u Hagu je govorio o okupacionom teroru u Srbiji, ali ni jednom rečju nije spomenuo ustanak. Čak i u Beogradu su ljudi veoma malo znali o dešavanjima na jugu zemlje.[12]

Antiustanička ofanziva[uredi - уреди | uredi izvor]

General Aleksandar Protogerov, vojvoda VMRO i komandant bugarskih okupacionih snaga u Srbiji.

U narednim danima, Bugarska i Austrougarska, uz pomoć Nemačke, su prikupile oko 30000 vojnika za gušenje ustanka, prebacivanjem trupa sa Solunskog, Italijanskog i Istočnog fronta.

Bugarski napad iz pravca Niša je počeo 8. marta, uz jaku artiljerijsku podršku. Započeli su odmazde i pogubljenja u oblastima oko železničkih linija, gde borbe nisu ni vođene. Trupe su spaljivale sela, odvodile muškarce i progonile porodice iz kuća. Austro-Ugarski napad je počeo 12 marta. Bugarskim snagama rukovodili su okupacioni komandant Aleksandar Protogerov, potpukovnik Petar Drvingov, vođa komitskih odreda VMRO Tane Nikolov, kako i Todor Aleksandrov.[23] Bugarske i austrougarske snage su dejstvovale koordinirano.

Ustanici su, prema procenama, tada imali oko 13000 ljudi naoružanih puškama i hladnim oružjem, sa osam ispravnih mitraljeza.[12] Suočen sa neprijateljskom ofanzivom, Pećanac se pred Bugarima povlačio bez borbe. On je svojim ljudima naredio da se tokom mraka provuku kroz obruč i sakriju po selima.[12] On je raspustio svoje četnike rečima:

Wikiquote „Idite kud koji zna, zakopajte oružje i krijte se.[8]

Za razliku od njega, svi ostali su pružili otpor. Braća Vlahovići su prihvatili borbu, i povlačili su se korak po korak. Kada više nisu mogli održavati front, nastavili su sa gerilskim prepadima sa ostacima svojih snaga.[12]

Držeći deo fronta prema austrougarskim snagama, Kosta Vojnović je svojim ljudima naredio:

Wikiquote „Držite položaje oko Blaca čak iako poginete braneći ih. Pružajte otpor. Ne povlačite se.[12]

Austrougari su u rejonu Dubci-Zlatari opkolili glavninu srpskih ustanika. Borbe su trajale 20 dana. Protiv austrougarskih trupa, Vojnović je vodio očajničke bitke u Jankovoj klisuri, kod Kopaonika, i u Brusu. Njegova naređenja i izveštaji od 14. marta govore za sebe:

Wikiquote „Naše komitske čete oko Brusa napadaju neprijatelja na svakom koraku; njihovi topovi i mitraljezi im ne pomažu. Napred, napred u ime Boga. Nemate čega da se plašite![12]

Neočekivana Vojnovićeva pobeda je ujedno bila najveća izvojevana pobeda čitavog ustanka. 18. marta nemački konzul izveštava o austrougarskom porazu:

"Četa Srba, za koju je Austro-Ugarski komandant verovao da je ispred njega, odjednom se pojavila iza njegovih leđa, ubivši jednog oficira i 53 vojnika, uz 120 nestalih."[12]

Izveštaj nemačkog konzula od 18. marta 1917.

Austrougarski odred koji se našao na udaru je brojao oko 800 ljudi. Nakon prepada, većina preživelih se razbežala u strahu, a ustanici su zarobili čitav voz sa zalihama. Prema konačnim izveštajima, ustanici su ubili 3 austrougarska oficira i 78 vojnika, 48 je ranjeno, a 54 se vodi kao nestalo, ali se pretpostavlja da su mrtvi.[12]

Dok se Vojinović lavovski borio, Pećanac je svoje ljude raspustio. Istovremeno, nakon nekoliko dana borbi, odred Vlahovića je ostao bez municije i Bugari su zauzeli Prokuplje 14. marta 1917. godine. 16. marta Austrougari su ušli u Kuršumliju.

Borbe su se nastavile još desetak dana, uz teške represalije. 24. marta su Austrijanci zaključili da je ustanak ugušen i naredili svojim trupama povlačenje iz bugarske okupacione zone. 25. marta bugarska komanda je proglasila kraj antiustaničkih operacija, ali otpor nije ugušen niti je iko od ustaničkih vođa uhvaćen ili ubijen.

Od 5.000-6.000 ustanika, polovina je poginula tokom antiustaničkih operacija. Okupacione trupe su svuda streljale seljake pod optužbom da su ustanici. Prema austrougarskom izveštaju:

"Od ustanika, kojih je prema poslednjim procenama bilo između 5000 i 6000, jedva da je polovina preživelo. Osim onih palih u borbi, naše trupe su pogubile njih 600, a Bugari su sigurno pobili dvostruko više."[12]


Iako su okupacione snage zauzele oslobođenu teritoriju, nisu uspele da slome otpor. Prema procenama, oko 2.600 ustanika je ostalo skriveno po planinama i šumama, uključujući sve vođe.[12]

Odmazde i zločini okupatora[uredi - уреди | uredi izvor]

Austrougari ubijaju zavezane ustanike.
Austrougarski okupatori vešaju srpske žene.

Tokom kaznene ekspedicije, okupatori su masovno ubijali i civile, starce, žene i decu. Prema podacima samih Austrijanaca, pobijeno je oko 20.000 ljudi.[24] Austro-ugarski izveštaj od leta 1917. pominje 20.000 ubijenih, što je takođe broj koji je utvrdila međunarodna komisija nakon rata.[12]

Pod izgovorom da ljude šalju u Sofiju, Bugari su vršili streljanja. U niškom okrugu ubijeno je oko 100 sveštenika. Tako je u Vranju i okolini ubijeno 3.500 ljudi, a u Surdulici oko 3.000 lica.[25] Teške zločine nad stanovništvom počinile su komite VMRO koje je vodio Todor Aleksandrov, oficir u bugarskoj vojsci.

Bugarske okupacione snage su tokom cele 1917. godine primenjivale strahovite odmazde za komitske akcije, a nastavljeno je i sa interniranjem civilnog stanovništva. Sve je to dovodilo do smanjenja brojnog stanja stanovništva i njegove privredne snage. Prema podacima Crvenog krsta Austrougarske, krajem 1917. u Nemačkoj je bilo 34.000 srpskih ratnih zarobljenika, u Austrougarskoj 93.500, a u Bugarskoj 35.000. Prema istom izvoru, broj interniranih civila u Nemačkoj je bio oko 2.000, u Austrougarskoj oko 77.000, a u Bugarskoj oko 100.000.[26] Sve to je ukupno činilo 341.500 interniranih osoba.

Nastavak borbi[uredi - уреди | uredi izvor]

Bez obzira na krvave okupatorske mere, "red i mir" nisu zavedeni u okupiranu Srbiju. Pećanac i još neki su se pritajili, ali je Vojinović u potpunosti odbijao tako nešto. Čitava hajka tokom aprila je bila za njim i njegovom družinom. U to vreme na Kopaoniku je besnela snežna oluja. Vojinović je imao jaku grupu boraca oko sebe koja je neprestano prepadala neprijateljske patrole i uspešno izbegavala potere.[12]

U međuvremenu su se pojavile i nove vođe. U austrijskoj zoni se pojavio Vojin Marjanović sa svojom četom od dvadesetak ljudi. Dok su poterne grupe tražile Vojinovića, Marjanović i njegovi ljudi su postavljali goniocima zasede.[12]

Istovremeno, borbe su se nastavile i u Crnoj Gori, a pored starih četa su nastajale nove. Dolaskom proleća izbio je "Mali rat" u Crnoj Gori, gde su se ustanici borili na nekoliko mesta. Među njima je bilo i Rusa koji su pobegli iz zarobljeništva, uključujući i dezertere iz austro-ugarske vojske.[12]

Sukob Pećanca i Vojinovića[uredi - уреди | uredi izvor]

Između Pećanca i Vojinovića je došlo do otvorenog sukoba. Pećanac je pokušavao da zaustavi Vojonovića, upućivao mu pretnje, pa se čak pronela glasina da je Pećanac odlučio da Vojinović mora biti ubijen.[12] Vojinović piše Pećancu:

Wikiquote „Dokle sam ja, slavni vojvodo, vodio borbu sa neprijateljem, dotle se vi sa pet ljudi krijete po potocima i mirno posmatrate kako vaši četnici vrše nečuvena zla.[8]

Vojinović navodi da su Pećančevi ljudi, posle propasti ustanka, učinili brojna nedela, ne samo sa njegovim znanjem, "nego i po njegovom (Pećančevom) naređenju, kada su ubijani pojedini bogati ljudi čiji je novac Pećanac dobijao". Vojinović, zatim optužuje Pećanca da je "slao četnika Jovu Bulajića da i njega - Vojinovića ubije".[8] Vojinović dalje piše: "Ti nikada pušku nisi omrčio, niti u jednoj borbi aktivno učestvovao", da bi završio rečima:

Wikiquote „Najzad skrećem vam pažnju da će narod sutra imati prava suda pred kojim sam ja u svako doba gotov poći a i vas ću naterati, pa će svačije delo i zasluge izaći na videlo.[8]

Pećančev upad u Bugarsku[uredi - уреди | uredi izvor]

Kako se sneg topio i proleće dolazilo, šume su se ponovo punile ustanicima. Krajem aprila ponovo se neočekivano pojavio i Pećanac. Sa nekoliko stotina ljudi, on je 13. maja napao železničku stanicu Ristovac, nanevši ozbiljne gubitke bugarskoj i nemačkoj posadi.[27] Takođe je uništio železni most preko južne Morave, stopirajući transporte ka solunskom frontu na nekoliko dana. Jake nemačke i bugarske snage su krenule u poteru, i avijacija je uključena. U sukobu sa Nemcima i Bugarima Pećanac je izgubio preko 70 ljudi. Nakon toga je raspustio ostale zadržavši oko 130 najboljih boraca. Koristeći se iznenađenjem, uspeo je da prodre u Bugarsku. 15. maja zapalio je bugarski pogranični grad Bosilegrad, zajedno sa nekoliko okolnih sela (Gornja Lisina, Ržana) i vratio se u Srbiju ostavljajući spaljena sela i ljude.[28]

Pop Dimitrije Dimitrijević

Bugarska armija je pokrenula poteru, ali bez uspeha. Iz jednog bugarskog dokumenta se vidi koji je ovo utisak ostavilo:

"Apsolutno ništa nam ne garantuje da se nešto slično neće ponoviti za par dana."[12]


Sledeći delovi okupatorskih izveštaja opisuju eskalaciju ustanka: "mir još uvek nije sasvim uspostavljen u bugarskoj zoni s obe strane Južne Morave" (13. maj 1917); "došlo je do obnove ustanka u bugarskoj okupacionoj zoni Srbije" (20. maj); "za razliku od pokreta u martu, koji je bio organizovan, danas smo suočeni sa raspršenim manevarskim grupama" (23. maj).[12]

Nakon prepada na bugarsko civilno stanovništvo, Pećanac se ponovo pritajio. On se nakon toga povukao na Kosovo, u oblast oko Peći, koja je bila pod kontrolom Austrougarske. Sveštenik i ustanički vođa Dimitrije Dimitrijević mu je 28. juna 1917. godine uputio pismo u kojem mu preti narodnim sudom:

Wikiquote „Što se kriješ, što ne izađeš u narod i da se o njemu kao i sirotim četnicima postaraš… Da si čovek, kao što nisi, ti bi sam trebao da naiđeš na neprijatelja i da pogineš, da ne bi čekao sud koji će za tebe biti strašan i na kome će učestvovati cela Srbija… Ti si sve napustio, kriješ se od ostalih vojvoda, četnika i naroda, sedi u svojoj rupi i čuvaj glavu za strašni sud… Ceo narod pobiti ne možeš, te da ukriješ svoja prljava dela u ovom poslu. Sedi u budžaku i ćuti.[8]

Formiranje protivčeta[uredi - уреди | uredi izvor]

Pukovnik Petar Darvingov kao načelnik štaba Moravske vojnoinspekcijske oblasti.

Okupatorska dokumenta za jul 1917. pokazuju da su "bande delovale na područjima Negotina, Požarevca, Zaječara, Ćuprije i Niša." Do druge polovine jula je uočeno da njihov broj raste i da su "stekle obeležja revolucionarnog karaktera".[12] Region ustaničkih dejstava se protezao od Hercegovine do Pirota na jugu Srbije i na severu do Negotina.

Pored masovnih zločina nad civilnim stanovništvom, bugarske snage su u borbu protiv ustanka uvele i jednu novinu: obrazovane su takozvane “protivčete”, koje su imale da se služe istom gerilskom taktikom kao ustanici. Komandant Moravsko vojno-inspekcijske oblasti pukovnik Petar Darvingov, stari bugarski komita iz borbi za Makedoniju, 16. jula 1917. godine, objavljuje naredbu o promeni taktike u borbi protiv srpskih četnika. Naredba sadrži i uputstvo pukovnika Tasova o formiranju i dejstvu „kontračeta“, čiju okosnicu sačinjavaju bugarske komite VMRO sa iskustvom iz ratovanja u Makedoniji.[29] Kontračete su bile manje jedinice od 50 ljudi, dobro naoružane i opremljene za samostalna dejstva na teškom terenu po više nedelja, bez kontakta sa komandom. Na čelu je bio iskusni komitski vojvoda. Njihov zadatak je bio „da gone sasvim određenu srpsku četu danima, nedeljama i mesecima, sve dok je ne unište“.[30]

Bugari su u tom cilju doveli 64 komitske čete. Na prostor Jablanice i Toplice dovedeni su bugarski „planinski vodovi“ koji su predvodili vojvode: Krum Zoograf, Tane Nikolov, Peta Rozov, Todor Orovčanin, Ičko Dmitrov, Mihajlo Undazov, Slavčo Pirčev, Tančo Stojanov, Trajko Pavlov, Nikola Gramašev, Hristo Cvetov, Velko Mandračev i drugi. Uskoro su i Austrijanci pribegli istoj taktici.[31]

U julu su beogradska i niška okupaciona komanda preduzele zajedničku operaciju sa ciljem uništenja gerilskih grupa Pećanca i Vojinovića. Najveći deo poternih trupa je bio koncentrisan u oblasti Jastrepca. Ponovo je Pećanac pobegao, a Vojinović se upustio u bitku. Najveća bitka u jesen 1917. se ponovo odigrala u oblasti između Kopaonika i Jastrebca.[12]

U međuvremenu u Crnoj Gori borbe su se omasovile, i za razliku od Srbije, ustanici su imali inicijativu. U jesen 1917. komiti iz Srbije i komiti Crne Gore su uspeli da uspostave međusobne veze.

Poruka srpskoj Vrhovnoj komandi[uredi - уреди | uredi izvor]

Vojinović je pokušao da kontaktira srpsku Vrhovnu komandu pismom, tražeći pomoć u novcu, obučenim gerilcima i medicinckoj opremi. Objašnjavajući zašto se odlučio na pobunu on kaže:

Wikiquote „Naš narod je počeo da se slama i materijalno i duhovno, i da gubi svaku nadu da će se nezavisnost i sloboda ikada vratiti.[12]
(Kosta Vojinović)

Sedam dobrovoljaca je poslato da odnesu poruku. Oni su se razdvojili i samo je troje njih uspelo da se probije preko linije fronta. Vojinovićev apel za pomoć je stigao u srpsku Vrhovnu komandu 17. septembra 1917. Umesto pomoći, srpska komanda je u oktobru odlučila da pošalje oficira na okupiranu teritoriju što pre, da obavesti Pećanca da prekine svaku dalju aktivnost.

Razlog je bio da se spreči stradanje naroda, ali takođe i da vlada Srbije ne izgubi kontrolu nad situacijom u okupiranoj Srbiji. U to vreme je u toku bila revolucija u Rusiji, a sukob sa Crnom rukom, koja je imala jak uticaj na komite, još uvek je bio svež.

Međutim, kapetan Jovan Ilić koji je sa instrukcijama poslat avionom u okupiranu Srbiju, je pao Bugarima u ruke i poruka srpske Vrhovne komande nikad nije stigla.[12]

Borbe srpskih komitskih četa nastavljene su celu 1917. godinu, bez obzira na žrtve.

U jesen 1917. guverner Beograda je počeo da sledi bugarski primer i organizuje specijalne jedinice žandarmerije. U oktobru 1917. austrougarske okupacione vlasti su dovukle nekoliko stotine specijalaca u Srbiju i organizovale protivčete.

Pogibija Koste Vojinovića[uredi - уреди | uredi izvor]

Vođe srpskih četa u oblasti Morave prilaze bugarskoj vojsci.

„Predavanje četnika postalo masovno. Bugarske vlasti vode pregovore sa još nepredatim četnicima, a to demorališe i ostale koji se inače ne bi predali“.[32]

Izveštaj pukovnika Petra Darvingova iz oktobra 1917.

Bugari su sprovodili teror nad stanovništvom i porodicama boraca, istovremeno nudeći povoljne uslove onima koji se predaju i nagrade onima koji sarađuju. Neki od četnika prešli su na bugarsku stranu i predvodili protivčete u gonjenju Vojinovića, koji je u okršaju ranjen. 18. septembra Vojinović je poslao svoje četovođe Kostu Vučkovića i Milivoja Raičevića da nabave hranu. Međutim, oni su se predali Bugarima, kao i neki drugi. Ne samo što su odali veze, jatake i puteve, nego su krenuli na čelu bugarskih poternih odeljenja. To su činili: Jovan Bulajić, Jovan Jelić, Đorđe Koprivica, Novica Veljović, potom i Vučković i Raičević.[33]

Bugari su (3) 16. oktobra, uz podršku austrijskog mitraljeskog odeljenja, opkolili odred Koste Vojinovića između Žareva i Trećaka, gde su borbe vođene od jutra do kasno u noć.

„Vojinović je 16. oktobra istočno od Trećaka pobeđen i razbijen. Na mestu okršaja ostalo je 18 mrtvih i 10 ranjenih komita. Među mrtvima bila je i njegova ljubavnica. Celokupna oprema i arhiva Vojinovićeve čete pala je u ruke Bugarima. Borba je trajala od 11 sati pre podne do kasno u noć. Bugari su imali 3 mrtva i 1 ranjenog. Između Male čuke i Trećaka Vojinovića su napadali prva bugarska četa i mitraljesko odeljenje, dok su ga sa juga napadali druga bugarska četa i kontra četa“.[32]

Telegram Drugog poternog bataljona upućen Okružnoj feld-žandarmerijskoj komandi u Kruševcu

Bugari su izvestili da je njegov odred razbijen: „17 četnika mu je poginulo, cela arhiva mu zaplenjena a on, ranjen, sa svega nekoliko drugova je izmakao“.[32] O tome, Vojinović je u svojim beleškama zapisao:

Wikiquote „U samu zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama - Ivaljku. Potkazan sam od četnika koji su se predali, uhvatili su nam zasede na mestima koja su im bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio. Kad smo naišli na njih oni su otvorili na nas vatru mada su se Bugari bili povukli... U toj ogorčenoj borbi ranjen sam teško u nogu. Opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske borio sam se ranjen do same noći.[32]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Od 3. oktobra do 3. novembra Vojinović se nalazio u Kuli i lečio rane, odakle je morao da se sklanja usled potere. Vojnović je u svome dnevniku zapisao:

Wikiquote „Potera je bilo velikih za mnom. Naročito su me tražili predati četnici. Njima je želja bila da ja poginem te da se oni spasu odgovornosti pred srpskim sudom za počinjena zla i krađe kojima sam ja sve podatke pohvatao. Sedmog novembra, zbog velikih potera u ovome kraju, iako nisam prezdravio, morao sam se po najvećoj hladnoći i snegu premestiti za Rankovicu kod sela Šipovca. Tu sam od strane Jovana Bulajića i vojske bugarske opkoljen. Borili smo se nekoliko sati potom smo se povukli. [...] Na nogu još ne mogu da se naslonim.[32]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Vojnović je u svojim beleškama zapisivao imena četnika izdajnika:

Wikiquote „Predali su se četnici Martin Mladenović i Petar Prstojević. Oba nisu htela da se interniraju već su se primili u bugarsku komitsku četu. [...] Mnogi su zahtevali da se interniraju i oni su oterani, a oni koji to nisu hteli danas idu i vode vojsku na nas, tuku narod i pljačkaju, optužuju one Srbe koji su ih hranili i od Bugara čuvali, pokazuju gde je šta od materijala zakopano itd.[32]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Vojinović se od 7. novembra do 25. novembra nalazio u Toplici, gde su ponovo bili opkoljeni u selu Lazarevcu, ali su se probili bez gubitaka. Potkazali su ih bogati seljaci:

Wikiquote „Potkazivali su me imućniji građani seljaci, a sirotinja nam izlazila na susret i čuvala.[32]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Ranjeni vođa ustanka Kosta Vojnović je konačno opkoljen sa borcima svoga odreda kod vodenice u selu Grguru kod Blaca. Tek kada su mu svi borci izginuli, on se ubija da ne bi pao živ u ruke neprijatelju.[8]

Wikiquote „Svako ko bude video vodenicu na Grgurskoj reci, odmah će shvatiti da Kosta Vojinoić iz nje nije mogao pobeći, ali i da je poteru doveo neko ko je znao gde se vodenica nalazi. Vodenica je, naime, podignuta ispod jedne stene i potpuno je zaštićena i neprimetna za nekoga ko ne živi u okolini.[1]

Baron Kun u poverljivom izveštaju svom ministru priznaje: "Ne može se poreći da je Kosta Vojinović pokazao izvesnu plemenitost u načinu na koji je vodio svoje ljude." Nakon rata, Hugo Kerchnawe je pisao da se Vojnović borio viteški, da je naređivao svojim gerilcima da ne čine nikakve zločine i da tretiraju zarobljenike velikodušno.[12]

Borbe tokom 1918.[uredi - уреди | uredi izvor]

Gerilske borbe su nastavljene i nakon pogibije Koste Vojnovićeva, čije je ime postalo legendarno. Do proleća 1918. godine, guverner Beograda je imao dvanaest protivčeta, svaku sa jednim oficirom i 40 vojnika. Pored toga, brojne patrole su zajedno sa žandarmerijom imale zadatak da se bore protiv gerilskih grupa.[12]

Tokom čitavog leta 1918. godine Guverner Beograda je podnosio izveštaje Beču da gerilske borbe u Srbiji neprestano rastu. Prema okupacionim izveštajima, početkom avgusta 1918. godine Srbija je izgledala "u stanju opšteg ustanka".[12]

Sredinom septembra 1918. godine, srpska i francuska vojska su probile Solunski front. 23. septembra 1918. general fon Remen piše da se gerilski rat u čitavom Vojnom Guverneratu Srbija pojačao tokom avgusta i septembra:

Gerilski rat je postao agresivniji i jači sa učešćem domaće populacije i dezertera.[12]


Neki izveštaji pominju Italijane koji su se pridružili gerilcima nakon bekstva iz zatvoreničkog logora kod Kragujevca. Austrougarski guverner upozorava:

U Beogradskom distriktu, komiti se bore sa slobodom koja je neshvatiljva. Činovi razbojništva su uobičajeni.[12]


Kosta Pećanac prima ključeve manastira Dečani od Austrijanaca.

Takođe, u oblastima naseljenim albancima, vođa kačaka Azem Galica je pružao oružani otpor okupatoru.[34] On je s nekoliko stotina kačaka primorao na predaju jedan austrijski puk između Mitrovice i Peći u jesen 1918. Nešto kasnije je stigao i Kosta Pećanac. Njih dvojica su se tom prilikom pobratimili i 12. oktobra 1918. zajedno oslobodili Peć.[35]

Savremena tumačenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Po završetku Prvog svetskog rata 1918. godine došlo je do podele narodnog pamćenja na ustanak na dve vrste: seosku i gradsku tradiciju. Seoska tradicija je negovana u usmenom obliku, i prenošena mlađim naraštajima. Događaji su prepričavani realno i jednostavno, „nekac šaljivo ili ironično, ali uvek s nespornim poštovanjem ustanika, ustanka i četovanja“ kao dela svoje istorije.[1] U Beogradu i drugim gradovima je ova tema obrađivana putem publicistike i feljtonistike. Osnovna razlika između ove dve vrste pamćenja je bila da seoska tradicija čuva sećanja na sasvim određene sadržaje, dok je gradska tradicija težila, „saglasno ukusu i htenjima srednjeg varoškog sloja, izgrađivanju vaspitnog mita sa integrativnom nacionalnom funkcijom“.[1]

U Kraljevini Jugoslaviji redovno je romantizovana uloga Koste Pećanca, pa je čak navođeno kako je on bio pokretač i vođa Topličkog ustanka. Uloga Pećanca u Topličkom ustanku je sporna, ali on ju je vješto koristio i, stvorivši od nje legendu, uspio je doći na vodeći položaj u četničkom udruženju.[17]

Treba istaći da su prve obrade ove teme, koje se mogu svrstati u stručnu istoriografiju, zapravo iz pera austrougarskih oficira koji su za vreme rata zauzimali visoka mesta u okupacionoj upravi u Srbiji.[1] Autori su imali ozbiljan pristup istorijskim izvorima, a u njihovim izlaganjima prisutni su elementi preciznog, činjeničnog i sređenog iskaza.[1]

U srpskoj istoriografiji je tek od 1987. godine, u okviru obeležavanja 70-godišnjice Topličkog ustanka, započeo period ozbiljnijih kritičkih istraživanja. Te godine je objavljena monografija Andreja Mitrovića Ustaničke borbe u Srbiji 1916-1918, u kojoj je autor, na osnovu nepoznatih ili nedovoljno korišćenih izvora i kritičkim vrednovanjem građe i literature, dao do sada najcelovitiju sliku pokreta otpora koji je tokom okupacije neprekidno postojao u Srbiji i pobune u Toplici i Jablanici. Monografija je označila prekretnicu u načinu izučavanja ustanka.[1]

Dr Božica Mladenović, profesorka filozofskog fakulteta u Nišu navodi da su do sada ostala aktuelna pitanja: zašto se ustanak zove Toplički i gde je (na kom mestu) i kojim događajem započeo.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 Mladenović Božica. Toplički ustanak 1917. godine - (ne)istraženost teme i mogućnost daljeg istraživanja. Baština 2006;(20-2):313-322.
  2. Narodna buna: Toplička država
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Božica Mladenović, TOPLIČKI USTANAK 1917.
  4. Milivoje Perović, Toplički ustanak, Beograd 1972.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 JUŽNA SRBIJA (SRBIJA U NARODNOOSLOBODILAČKOJ BORBI) (str. 6)
  6. 6,0 6,1 6,2 Tragični raskoli
  7. Božica Mladenović, Žena u Topličkom ustanku 1917. godine, Beograd 1996.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 8,7 Komitski vojvoda u Balkanskim i Prvom svetskom ratu
  9. 9,0 9,1 Milovan Cvetković, STRADANJE LESKOVČANA U PRVOM SVETSKOM RATU
  10. Popović 2000, str. 63.
  11. Popović 2000, str. 66.
  12. 12,00 12,01 12,02 12,03 12,04 12,05 12,06 12,07 12,08 12,09 12,10 12,11 12,12 12,13 12,14 12,15 12,16 12,17 12,18 12,19 12,20 12,21 12,22 12,23 12,24 12,25 12,26 12,27 12,28 12,29 12,30 12,31 12,32 12,33 12,34 12,35 12,36 12,37 12,38 12,39 12,40 12,41 12,42 12,43 12,44 12,45 12,46 12,47 12,48 12,49 12,50 12,51 Andrej Mitrović: Serbia's Great War, 1914-1918
  13. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:480933-Vojvoda-u-dve-uloge
  14. 14,0 14,1 14,2 UBISTVO KOSTE MILOVANOVIĆA PEĆANCA
  15. “ЦРНА РУКА”ОРГАНИЗАЦИЈА „УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ!”
  16. Valter Manošek: HOLOKAUST U SRBIJI (Četnici Koste Pećanca)
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 17,6 Jozo Tomasevich: CETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945
  18. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:481103-Komite-razbile-zandarme
  19. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:481442-Bombasi-slomili-Bugare
  20. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:481620-Poklon-poljske-plemkinje
  21. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:481750-Prokuplje-glavni-grad
  22. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:481750-Prokuplje-glavni-grad
  23. Dimitar Bechev, Historical Dictionary of the Republic of Macedonia, Scarecrow Press, 2009 ISBN 0-8108-5565-8, pp. 10, 183-184.
  24. Popović 2000, str. 88.
  25. Popović 2000, str. 65.
  26. Popović 2000, str. 89.
  27. Istorija s. n., str. 198
  28. Димитров, Т. Босилеградският край в Сръбската експанзия към Българските земи до 1920 г. Кюстендил. 1996 г., стр. 45-46.
  29. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:482063-Krvavi-pir-nad-narodom
  30. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:482063-Krvavi-pir-nad-narodom
  31. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:482063-Krvavi-pir-nad-narodom
  32. 32,0 32,1 32,2 32,3 32,4 32,5 32,6 Novica Pašić, Ranjen Kosta pobegao
  33. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:482696-Izdaja-skupo-kostala
  34. Galica Azem, Historical dictionary of Kosova
  35. Petrit Imami, Srbi i Albanci kroz vekove

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Toplički ustanak. Beograd 1959.
  • Perović, Milivoje (1971). Toplički ustanak 1917. Slovo ljubve. http://books.google.com/books?id=tWgyAQAAIAAJ. 
  • Andrej Mitrović, Ustaničke borbe u Srbiji 1916-1918, Beograd, 1987.
  • Braća Vlahović 1917. godine, priredio Miodrag Vlahović, Beograd 1987,1988.
  • Miodrag Vlahović, Jovan Radović (1891-1918), Prilog istoriografiji Topličkog ustanka, Beograd 1992.
  • Naredbe, izveštaji i pisma vojvoda i četovođa Topličkog ustanka, priredila Božica Mladenović, Prokuplje-Leskovac 1992.
  • Kazivanja o Topličkom ustanku, priredila Božica Mladenović, Novi Sad 1995.
  • Božica Mladenović, Žena u Topličkom ustanku 1917. godine, Beograd 1996.
  • Dnevnik Koste Milovanovića Pećanca od 1916. do 1918. godine, priredila Božica Mladenović, Beograd 1998.
  • Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918.. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 
  • Istorija srpskog naroda, knjiga 6, tom 2, SKZ 1983.
  • Momčilo Pavlović-Božica Mladenović, Kosta Pećanac (1878-1944), Beograd 2003.

Povezano[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]