Kosta Vojinović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Kosta Vojinović

Војвода Коста Војиновић.jpg

Lični podaci
Puno ime Kosta Vojinović
Datum rođenja 1891.
Mesto rođenja Smederevo (Kraljevina Srbija)
Datum smrti 23. decembar 1917.
Mesto smrti Grgure (Kraljevina Srbija)

Kosta Vojinović Kosovac (1891. Smederevo - 23. decembar 1917. Grgurski potok) je bio potporučnik srpske vojske i vođa Topličkog ustanka u okupiranoj Srbiji 1917. godine.

Rana biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Kosta Vojinović je rođen 1886. godine u Smederevu.[1] Nadimak Kosovac je nosio stoga što je njegova porodica živela u okolini Vučitrna na Kosovu.[1] Vojinović je studirao ekonomske nauke u Beču, koje je prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima 1912 - 1913. godine.[1] Njegov otac Jovan Vojinović je postao predsednik opštine Kosovska Mitrovica nakon pripajanja novih oblasti Srbiji, uoči Prvog svetskog rata.[2]

Potporučnik Kosta Vojinović je ranjen u ratnim operacijama u jesen 1915. godine. Pri povlačenju srpske vojske u Albaniju 1915. godine, ostao je kao ranjenik u bolnici u Kuršumliji i bio svedok pokolja, pljačke i nasilja okupatora.[1] Po izlasku iz bolnice, vratio se u kuću svoga oca u Kosovskoj Mitrovici i započeo rad na stvaranju organizovanog pokreta otpora.[2]

Toplički ustanak[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Toplički ustanak
Wikiquote „Uspeo sam da ubedim srpski narod da Srbija nije propala i da će ona ipak postojati i ubuduće mnogo veća, kao i da svi treba oružje pažljivo da čuvaju, jer će nam kasnije biti od velike potrebe.[3]
(Dnevnik Koste Vojinovića od 4. marta 1916. godine)


Vojinović je prvu gerilsku grupu od pet ljudi okupio na području Leposavića, a odatle je otišao na Kopaonik. U leto 1916. formirao je u Leposaviću četu, jezgro budućeg Ibarsko-kopaoničkog odreda.[4] Već od jeseni 1916. godine pokret otpora se omasovio. Austro-ugarske snage su odmah započele odmazde; streljano je više ljudi u opštinama Borač, Dragušica, Guncati i Bumbarevo Brdo. I na teritoriji pod bugarskom okupacijom takođe su se pojavile odmetničke grupe.

Austrougarska okupaciona vlast je surovo kaznila porodicu Vojinović. Jovan i Mariola Vojinović (koja je bila Kostina pomajka) su sa dvoje dece, Natalijom od osam i Ilijom od pet godina, internirani u logor Nežider.[2] U leto 1916. godine Austrougari su u Brusu obesili Sibina Jeličića i još sedmoricu, pod optužbom da su spremali ustanak. Kosta Vojinović se odmetnuo u planinu.

15. decembra 1916. godine kod Blaževa na Kopaoniku Vojinovićeve komite napale austrougarsku patrolu od 9 ljudi, spasao se samo jedan. Krajem 1916. i početkom 1917. namnožio se veliki broj četa, i širom Srbije vođene su česte borbe.

Ustanički vođi su 21. februara 1917. većali i glasali o dizanju opšteg ustanka. Jedino je Kosta Pećanac bio protiv, ali se morao složiti. Podeljene su i zone odgovornosti; Kosta Vojnović je bio određen za Kopaonik i dolinu Ibra, Kosta Pećanac za Toplicu, Milinko Vlahović za Vranje, Toško Vlahović za Timočku krajinu, a Jovan Radović za Pirot. U proglasu je pisalo da će se “dan opšteg ustanka i mesto mobilizacije odrediti kasnije.” Karakteristično je da je ustanak, kada su komandanti došli na teren, (spontano) već bio u toku. To potvrđuju i austrougarski izvori: vojni ataše u Sofiji je znao da je u regionu Prokuplja, Kuršumlije i Lebana već izbio ustanak.

26. februara ustanici su oslobodili Kuršumliju. Dva dana kasnije Kosta Vojnović naređuje da se digne Toplica. 2. marta 1917. oslobođeno je Prokuplje. Pet dana kasnije oslobođeno je i Blace od Austrougara. Krajem februara i početkom marta 1917. godine ustanici su kontrolisali teritoriju između reke Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa. Ni mimo ove teritorije okupator nije bio miran; odmetničke čete su bile veoma aktivne i uspešne kod Knjaževca, Zaječara i Svrljiga. Prvi odgovor Bugarske i Austrougarske je bilo brojno jačanje sopstvene vojske, što su izveli prebacivanjem trupa sa Solunskog, Italijanskog i Istočnog fronta. Procenjuje se da su skoncentrisali oko 30.000 vojnika.

Tokom ustanka došlo je do sukoba ustaničkih vođa Koste Vojinovića Kosovca, koji je organizovao ustanak, i Koste Milovanovića Pećanca, kojeg je poslala srpska Vrhovna komanda da preuzme vodstvo. Neki smatraju da je njihov sukob "odsjaj sukoba Crne (Apisove) i Bele (kraljeve) ruke".[5]

Obračun okupatora sa ustanicima je počeo 12. marta u rejonu Dubci-Zlatari gde su Austrougari opkolili 13.000 ljudi. Borbe su trajale 20 dana. Protiv austrougarskih trupa, Vojnović se prihvatio borbe kod Blaca, Jankove klisure i Brusa. Vojnović je imao uspeha i ceni se da su ove bitke bile i najveće ustaničke pobede.

Sa druge strane, Pećanac je izbegavao borbe i male komitske čete prebacivao u neprijateljevu pozadinu. Braća Vlahovići, pritisnuti od nadmoćnije sile, povlačili su se i prelazili u gerilu. Bugari su zauzeli Prokuplje 14. marta. 16. marta 1917. godine Austrougari su ušli u Kuršumliju - zvanične akcije traju još desetak dana uz teške represalije. Okupatori su masovno ubijali i civile, starce, žene i decu. Prema podacima samih Austrijanaca, pobijeno je oko 20.000 ljudi.[6]

25. marta 1917. godine Bugarska je proglasila kraj antiustaničkih operacija. Otpor se nastavlja i dalje (Vojinović na Kopaoniku, Vojin Marjanović kod Aleksandrovca itd.) do jeseni čete u svim krajevima Srbije. Bez obzira na sve Bugarske i Austrougarske mere, "red i mir" nisu sasvim zavedeni u Toplicu, ni druge delove Srbije.

Akcije komitskih četa su trajale celu 1917. godinu, bez obzira na žrtve. Okupatori su obrazovali takozvane “protivčete”, čiji je zadatak bio da gone određenu četu do uništenja. U borbama najuspešniji su bili Vojnović, Pećanac, braća Vlahovići i Jovan Radović. Među njima nije bilo dovoljno saradnje, a između Vojnovića i Pećanca je bio otvoren sukob.

Pogibija Koste Vojinovića[uredi - уреди | uredi izvor]

Vođe srpskih četa u oblasti Morave prilaze bugarskoj vojsci.

„Predavanje četnika postalo masovno. Bugarske vlasti vode pregovore sa još nepredatim četnicima, a to demorališe i ostale koji se inače ne bi predali“.[7]

Izveštaj pukovnika Petra Darvingova iz oktobra 1917.

Bugari su sprovodili teror nad stanovništvom i porodicama boraca, istovremeno nudeći povoljne uslove onima koji se predaju i nagrade onima koji sarađuju. Neki od četnika prešli su na bugarsku stranu i predvodili protivčete u gonjenju Vojinovića, koji je u okršaju ranjen. 18. septembra Vojinović je poslao svoje četovođe Kostu Vučkovića i Milivoja Raičevića da nabave hranu. Međutim, oni su se predali Bugarima, kao i neki drugi. Ne samo što su odali veze, jatake i puteve, nego su krenuli na čelu bugarskih poternih odeljenja. To su činili: Jovan Bulajić, Jovan Jelić, Đorđe Koprivica, Novica Veljović, potom i Vučković i Raičević.[8]

Bugari su (3) 16. oktobra, uz podršku austrijskog mitraljeskog odeljenja, opkolili odred Koste Vojinovića između Žareva i Trećaka, gde su borbe vođene od jutra do kasno u noć.

„Vojinović je 16. oktobra istočno od Trećaka pobeđen i razbijen. Na mestu okršaja ostalo je 18 mrtvih i 10 ranjenih komita. Među mrtvima bila je i njegova ljubavnica. Celokupna oprema i arhiva Vojinovićeve čete pala je u ruke Bugarima. Borba je trajala od 11 sati pre podne do kasno u noć. Bugari su imali 3 mrtva i 1 ranjenog. Između Male čuke i Trećaka Vojinovića su napadali prva bugarska četa i mitraljesko odeljenje, dok su ga sa juga napadali druga bugarska četa i kontra četa“.[7]

Telegram Drugog poternog bataljona upućen Okružnoj feld-žandarmerijskoj komandi u Kruševcu

Bugari su izvestili da je njegov odred razbijen: „17 četnika mu je poginulo, cela arhiva mu zaplenjena a on, ranjen, sa svega nekoliko drugova je izmakao“.[7] O tome, Vojinović je u svojim beleškama zapisao:

Wikiquote „U samu zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama - Ivaljku. Potkazan sam od četnika koji su se predali, uhvatili su nam zasede na mestima koja su im bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio. Kad smo naišli na njih oni su otvorili na nas vatru mada su se Bugari bili povukli... U toj ogorčenoj borbi ranjen sam teško u nogu. Opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske borio sam se ranjen do same noći.[7]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Od 3. oktobra do 3. novembra Vojinović se nalazio u Kuli i lečio rane, odakle je morao da se sklanja usled potere. Vojnović je u svome dnevniku zapisao:

Wikiquote „Potera je bilo velikih za mnom. Naročito su me tražili predati četnici. Njima je želja bila da ja poginem te da se oni spasu odgovornosti pred srpskim sudom za počinjena zla i krađe kojima sam ja sve podatke pohvatao. Sedmog novembra, zbog velikih potera u ovome kraju, iako nisam prezdravio, morao sam se po najvećoj hladnoći i snegu premestiti za Rankovicu kod sela Šipovca. Tu sam od strane Jovana Bulajića i vojske bugarske opkoljen. Borili smo se nekoliko sati potom smo se povukli. [...] Na nogu još ne mogu da se naslonim.[7]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Vojnović je u svojim beleškama zapisivao imena četnika izdajnika:

Wikiquote „Predali su se četnici Martin Mladenović i Petar Prstojević. Oba nisu htela da se interniraju već su se primili u bugarsku komitsku četu. [...] Mnogi su zahtevali da se interniraju i oni su oterani, a oni koji to nisu hteli danas idu i vode vojsku na nas, tuku narod i pljačkaju, optužuju one Srbe koji su ih hranili i od Bugara čuvali, pokazuju gde je šta od materijala zakopano itd.[7]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Vojinović se od 7. novembra do 25. novembra nalazio u Toplici, gde su ponovo bili opkoljeni u selu Lazarevcu, ali su se probili bez gubitaka. Potkazali su ih bogati seljaci:

Wikiquote „Potkazivali su me imućniji građani seljaci, a sirotinja nam izlazila na susret i čuvala.[7]
(Dnevnik Koste Vojinovića)

Ranjeni vođa ustanka Kosta Vojnović je konačno opkoljen sa borcima svoga odreda kod vodenice u selu Grguru kod Blaca. Tek kada su mu svi borci izginuli, on se ubija da ne bi pao živ u ruke neprijatelju.[1]

Wikiquote „Svako ko bude video vodenicu na Grgurskoj reci, odmah će shvatiti da Kosta Vojinoić iz nje nije mogao pobeći, ali i da je poteru doveo neko ko je znao gde se vodenica nalazi. Vodenica je, naime, podignuta ispod jedne stene i potpuno je zaštićena i neprimetna za nekoga ko ne živi u okolini.[2]

Baron Kun u poverljivom izveštaju svom ministru priznaje: "Ne može se poreći da je Kosta Vojinović pokazao izvesnu plemenitost u načinu na koji je vodio svoje ljude." Nakon rata, Hugo Kerchnawe je pisao da se Vojnović borio viteški, da je naređivao svojim gerilcima da ne čine nikakve zločine i da tretiraju zarobljenike velikodušno.[9]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]