Gnosis

Izvor: Wikipedia

Gnosa (grčki: γνώσις gnosis - znanje, spoznaja, uvid) se najčešće upotrebljava da označi duhovno znanje prosvetljenog čoveka, koje se opisuje kao neposredno iskustveno saznanje o natprirodnom ili božanskom. U problemima teologije gnosis se odnosi na spoznaju dogmi i "objavljene istine" i predstavlja suprotnost pukom verovanju u crkvene autoritete.[1]

Od reči gnosa je nastao savremeni pojam gnosticizam koja označava mnoge od blisko-istočnih škola, koje su cvetale u prvim vekovima hrišćanstva, i tvrdile su da poseduju znanje o natprirodnom. Gnostici su tvrdili da neznanje, a ne greh, čoveka vodi patnji. Za gnostike, gnosa je bila prvenstveno stvar samospoznaje, bez čega čoveka pokreću impulsi koje ne razume.[2] Oni tragaju za unutrašnjom samospoznajom kao ključem za razumevanje opštih istina — »ko smo, odakle smo došli, kuda idemo«.[2] Cilj samospoznaje je bio prosvetljenje, spoznaja Boga putem svesti božanske iskre u sebi.[1]

Ortodoksno kršćanstvo nije odbacivalo svaki govor o gnozi. Irenej govori o »istinskoj gnozi«, a Klement Aleksandrijski o »pravom gnostiku«, sve to u polemici protiv gnosticizma.[3]

Etimologija[uredi - уреди]

Platon je uveo gnosis u filozofsku terminologiju.

Gnosis (γνώσις) je grčka reč, izvorno korišćena u Platonovim filozofskim spisima. Termin je upotrebljavan u grčkoj filozofiji za iskustveno znanje (vidi gnoseologija) kao kontrast teorijskom znanju koje je srodno epistemologiji. Termin je takođe povezan sa izučavanjem vraćanja znanja u svest ili prisećanja (vidi kognitivnost). Od reči gnosa su nastale i reči agnostik i prognoza.

Gnosis nije prevashodno racionalno znanje.[2] Grčki jezik razlikuje naučno ili refleksivno znanje (»on zna matematiku«) i znanje stečeno posmatranjem i iskustvom (»on zna mene«), koje je gnoza. Termin gnosis, kako ga gnostici upotrebljavaju, neki prevode kao »uvid« jer podrazumeva intuitivni proces samospoznaje.[2]

Gnosis u ranom hrišćanstvu[uredi - уреди]

Gnoza je doživljavana kao znanje koje se prenosi usmeno, ona je saopćena apostolima od Isusa, a dalje se tako saopćava kao ključ za razumijevanje svega, a pre svega za ispravno razumevanje svetih spisa.[4]

Apostol Pavle[uredi - уреди]

Razlika između prostih hrišćanskih „vernika" i onih koji poseduju „gnosis" javlja se već u Pavlovim poslanicama. Pavle kaže da se jednom prilikom »našao na trećem nebu — da li telom ili dušom, to ne znam«. Tamo je u zanosu mistične ekstaze »čuo stvari koje se ne mogu saopštiti, koje čovek ne sme izreći«.[2] Pavle kaže da je kroz duhovno opštenje sa Isusom otkrio »skrivene misterije« i »tajnu mudrost«, koje ne deli sa svima nego sa hrišćanima koje smatra zrelim.[5]

U Prvoj poslanici Korinćanima (poglavja 8 i 9), Pavle kaže da je on, zbog sopstvene gnose, slobodan da jede i pije šta želi, slobodan da putuje sa sestrom hrišćankom kao sa suprugom i slobodan da živi kao evanđelista na račun zajednice.[6] Ipak, kaže Pavle, „pošto nema svako gnosu" (Prva Korinćanima 8: 7-13), on se dragovoljno odriče tih sloboda, u korist čovekoljublja, kako ne bi uvredio potencijalne probraćenike ili nezrele hrišćane.[6]

Razlikovanje „vernika" i onih koji poseduju „gnozu" javlja se već kod Pavla.

Kliment i Origen[uredi - уреди]

Razlikovanje između prostih „vernika" i teologa koji „znaju" istinsko značenje svetih spisa može se naći i kod ranohrišćanskih pisaca Klimenta i Origena. Tendencija naglašavanja gnoze je postala snažnija u 2. veku, kada su se pojavili sistemi koji su sebe nazivali „gnostičkim". Snažan naglasak na gnosi kod Klimenta i Origena pokazuje da su oni morali da obrate pažnju na ovu novu silu koja je pretila da postane opasan suparnik hrišćanstvu. Ono što su Aleksandrijski teolozi nudili pod imenom gnose, veoma se razlikuje od sistema Vasilida ili Valentina. Hrišćanska gnosa Klimenta ili Origena je bila pokušaj da se gnostičke sklonosti njihovih savremenika zadovolje na legitiman način.[7] Orijentalnoj gnosi oni su suprotstavili svoju gnosu, koja je uglavnom izvedena iz grčke filozofije. Ova tradicija nudila im je razliku između ezoterične i egzoterične vrste znanja koja je odgovarala suprotnosti između istine (aletheia) i pukog mnjenja (doxa). Ideja hrišćanske religije kao misterije, koja je uskoro bila opšteprihvaćena i postala preovladujuća u hrišćanskoj literaturi, bila je naklonjena ovom razvoju. Gnosa koju je hrišćanska teologija nudila predstavljala je za hrišćane jedinu misteriju, nadmoćnu nad mnogim pseudomisterijama paganske religije.[7]

Oštru Klimentovu polemiku s paganskim misterijskim religijama u njegovom spisu Protrepticus lakše je objasniti kada uzmemo da u to vreme oblik grčke religije koji je najviše uticao na ljude s višim obrazovanjem nije bio religija olimpskih bogova nego religija misterija, koja je pojedincu pružala prisniji odnos sa božanstvom.[7]

Evanđelje po Tomi[uredi - уреди]

Prema Evanđelju po Tomi, Isus je objašnjavao da je »Carstvo Božje« stanje samospoznaje i podsmevao se onima koji su ga shvatali kao određeno mesto:

Ako vam oni koji vas vode kažu: 'Pogledajte, Carstvo je na nebu', preteći će vas ptice nebeske. Ako vam kažu: 'Ono je u moru', ribe će vas preteći. Carstvo je u vama, i izvan vas. Kad spoznate sebe, bićete prepoznati i uvidećete da ste deca živog Oca. Ali ako ne spoznate sebe, živite u siromaštvu, i vi ste siromaštvo’.[8]


Isus se također suprotstavljao onima koji su »Carstvo« pogrešno shvatali kao budući događaj:

Njegovi učenici su mu rekli, »Kada će ... novi svet doći?« On im je rekao, »Ono što očekujete već je došlo, ali ga ne prepoznajete« .... Njegovi učenici su mu rekli, »Kada će doći Carstvo?« (Isus je rekao) »Ono neće biti ostvareno čekanjem. Nećete moći da kažete, 'Evo ga ovde' ili 'Eno ga tamo'. Carstvo očevo se rasprostire po zemlji ali ljudi ga ne vide«.


To »Carstvo«, izgleda, simbolizuje stanje promenjene svesti.[2] Evanđelje po Tomi donosi i Isusovo kazivanje o samospoznaji koje se slaže sa savremenom psihoterapijom u osnovnoj premisi: da psiha ima u sebi mogućnost za oslobođenje ili uništenje:[2]

Isus je rekao: „Ako ispoljiš ono što je u tebi, spašće te ono što ispoljiš. Ako ne ispoljiš ono što je u tebi, uništiće te ono što ostane neispoljeno".[9]


Ovakav uvid se dostiže postepeno, kroz napor: »Prepoznaj ono što ti je pred očima, i otkriće ti se ono što je skriveno[10] Evanđelje opisuje da je traženje gnoze usamljenički, težak proces, u kome pojedinac savlađuje unutrašnji otpor. Ovaj otpor gnozi je poput želje za snom ili pijanstvom — to jest, želja da se ostane besvestan. Isus izjavljuje da kad je došao na svet: "Našao sam ih sve pijane; našao sam da niko nije bio žedan."[11][12]

Evanđelje po Filipu[uredi - уреди]

Prema Evandelju po Filipu, gnoza izjednačava hrišćanina sa Hristom:

Ko god postigne gnozu nije više hrišćanin nego Hrist.[13]


Autor dalje govori da je važno je pomiriti slobodu koju nam gnosa donosi sa hrišćanskom dužnošću da volimo druge. Autor sledi Pavla kada postavlja ključno pitanje: Kako živeti u skladu i s gnosom i s agape, ljubavlju? Čovek čija je ljubav zrela pazi da ne izazove ničiju patnju („Blagosloven je onaj koji nikome ne nanosi bol"[14]). Hriščanin mora ljubavlju prema drugima ograničiti slobodu koju gnosa daje. Autor s radošću iščekuje doba kada će se sloboda i ljubav spontano usklađivati, tako da će duhovno zrela osoba biti slobodna da sledi svoje istinske želje, ne strahujući da če to nekoga ožalostiti.[6]

Evanđelje Istine[uredi - уреди]

Evanđelje Istine uzrok straha i greha pronalazi u neznanju: "Neznanje je donelo teskobu i strah. A teskoba se zgusnula kao magla, tako da niko nije mogao da vidi. Zbog toga je greška moćna".[15] Usled neznanja ljudi žive u zaboravu, rečeno savremenim jezikom, besvesno.[2] Budući nesvesni sopstvenog ja, oni »nemaju korena«.[16] Evanđelje Istine opisuje takvo postojanje kao košmar. Oni koji tako žive doživljuju »strah, zbrku i nestabilnost, sumnju i podeljenost« jer su uhvaćeni u »mnoge iluzije«.[17] Tako, usled neznanja, oni žive:

Kao u košmarnom snu, oni nekud jure ili iznureni nekud beže, zadaju i primaju udarce, padaju s visina, lete vazduhom bez krila. Izgleda im kao da su u smrtnoj opasnosti iako ih niko ne goni, ili ubijaju svoje susede, okaljavši se njihovom krvlju. I sve dok se iz ove pometnje ne probude, oni ne vide ništa osim svoje uobrazilje. Oni koji odbace od sebe neznanje, ne drže više do sna, već ih ostavljaju kao snove u noći. Njima je osvit spoznaja Oca. Jer svako u neznanju postupa kao u snu a sticanjem znanja se budi. Blago onome ko dođe sebi i probudi se.[18]


Onaj ko ostane u neznanju »živi u manjkavosti«, a manjkavost nestaje u ispunjenju znanjem:

Kad čovek dođe do znanja, njegovo neznanje nestaje samo od sebe; kao što tama nestaje kad se svetlost pojavi, tako isto manjkavost nestaje u ispunjenju.[19]


Stoga je potrebno steći znanje da bi saznali "odakle dolazimo i kuda idemo":

Ako neko ima znanje, prima ono što mu pripada, i privlači to sebi ... Ko god je predodređen da ima znanje, na taj način saznaje odakle dolazi i kuda ide.[20]


Evanđelje Istine, izražava to u metafori: svako mora primiti »sopstveno ime« — odnosno, svoj pravi identitet. Oni koji su »sinovi unutrašnjeg znanja« [21] stiču moć da izgovaraju sopstvena imena. Spis se obraća njima:

Kažite onda iz srca da ste savršen dan i da u vama boravi svetlost koja se ne gasi ... Brinite se o sebi; nemojte se brinuti o stvarima koje ste odbacili od sebe.[22]


Dijalog Spasitelja[uredi - уреди]

Prema Dijalogu Spasitelja samoneznanje je oblik samouništenja.[2] Ko god ne razume elemente svemira i sebe neće dobro proći:

Ako neko ne (razume) kako je nastala vatra, izgoreće u njoj, zato što ne zna svoj koren. Ako neko prvo ne razume vodu, ne razume ništa ... ako neko ne razume kako je nastao vetar koji duva, odneće ga. Ako neko ne razume kako je nastalo telo koje ima, nestaće s njim ... ko god ne razume kako je nastao neće razumeti kako će otići...[23]


Učenje Silvana[uredi - уреди]

Učitelj Silvan, čija su Učenja otkrivena kod Nag Hamadija, podstiče svoje sledbenike da se odupru neznanju i besvesnosti:

... i okončajte san koji vas teško pritiska. Odvojite se od zaborava koji vas ispunjava tamom... zašto tražite mrak kada vam je dostupna svetlost ... Mudrost vas zove, a vi želite glupost ... budalast čovek ... ide putevima želje svake strasti ... on pliva u željama života i tone ... on je kao brod koji vetar baca tamo-amo, i kao slobodan konj bez jahača. Jer njemu je potreban jahač, koji je razum ... pre svega ... spoznaj sebe ...[24]

Silvanova učenja

Silvan navodi i Isusovu izreke o kucanju i traženju koju tumači u smislu duhovnog istraživanja i samospoznaje:

Kucaj na sebe kao na vrata i idi po sebi kao po pravom putu. Jer ako ideš tim putem, nemoguće je da zalutaš... Otvori sam vrata da bi znao šta je... Što god otvoriš za sebe, otvorićeš.[25]


Irenej Lionski[uredi - уреди]

Nasuprot gnosticima, Irinej razrađuje svoj pojam gnoze. Pozivajući se na Pavla, da »djelomično znamo i djelomično prorokujemo« (1 Kor 13), Irenej se obraća gnosticima, koji misle da su »ne djelomično, nego univerzalno dohvatili sveukupno znanje svega što postoji«. On ima poručuje neka se ne hvastaju znanjem onoga što je nevidljivo i što se ne da dokazati, nego neka nam najprije rastumače uzroke ovozemnih stvari, pa ćemo im onda moći vjerovati o onome što se ne vidi. (c. 28).

Irenej svoj pojam gnoze poistovećuje sa crkvenom tradicijom. Istinito znanje (gnoza) je samo ono što su apostoli predali Crkvi i što se u Crkvi u suglasju čuva u njezinu vjerovanju:

Wikicitati „Prava gnoza je nauka apostola; stara uspostava Crkve po svemu svijetu; oznaka Tijela Kristova po nasljedstvima biskupa kojima su oni predali pojedinu mjesnu Crkvu; besprevarno čuvanje Pisma koje je do nas došlo; cjelovito razrađivanje, bez dodavanja ili oduzimanja; čitanje bez krivotvorenja; korektna i brižljiva egzegeza, u skladu s Pismima, bez pogibli i blasfemije; a iznad svega dar ljubavi, koji je dragocjeniji od gnoze, slavniji od proroštva, a nadilazi sve ostale karizme (Adv. haer. 4, 33, 8).“
()

Irenej je bio prvi teolog koji je upotrebio načelo apostolske predaje kako bi se suprostavio gnosticima, odnosno dokazao nepostojanja tajne »gnoze«, koje se od apostola u uskom krugu usmeno prenosi:

Wikicitati „Apostolska predaja očituje se po čitavom svijetu, pokazuje se u svakoj Crkvi svima koji žele vidjeti istinu; možemo nabrojati sve koji su od apostola postavljeni za biskupe, i njihove nasljednike sve do danas. Da su apostoli imali nekakvo tajno znanje, koje bi odijeljeno i skriveno od ostalih naučavali pred savršenima, svakako bi prvo predali ovima kojima su povjerili i same Crkve. (Adv. haer. 3, 3, 1). “
()

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Gnosis, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 2.6 2.7 2.8 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  3. R. McL. Wilson, Gnosticism in the light of recent research, Kairos 13 [[[1971]]], str. 282—288
  4. Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  5. Druga poslanica Korinćanima 12 : 2—4.
  6. 6.0 6.1 6.2 Elejn Pejgels - Poreklo Satane (scribd)
  7. 7.0 7.1 7.2 Verner Jeger, Rano hrišćanstvo i grčka paideja (str. 38-39), Službeni glasnik, Beograd, 2007.
  8. Evanđelje po Tomi, Izreka 3)
  9. Evanđelje po Tomi 45.30—33, u: NHL 126.
  10. Ibid., 33.11—13, u: NHL 118.
  11. Jevanđelje po Tomi 38.23—29, u: NHL 121.
  12. Za diskusiju o ovim metaforama videti: G. MacRae, »Sleep and Awakening in Gnostic Texts«, u: Le Origini dello Gnosticismo, 496—507.
  13. Jevanđelje po Filipu 67.26—27, u: NHL 140.
  14. Evanđelje po Filipu
  15. Jevanđelje istine 17.10—16, u: NHL 38.
  16. Ibid., 28.16—17, u: NHL 42.
  17. Ibid., 29.2—6, u: NHL 43.
  18. Ibid., 29.8—30.12, u: NHL 43.
  19. Ibid., 24.32—25.3, u: NHL 41.
  20. Jevanđelje istine 21.11—22.15, u: NHL 40.
  21. Jevanđelje istine 32.38—39, u: NHL 44.
  22. Ibid., 32.31—33.14, u: NHL 44.
  23. Dijalog Spasiteljev 134.1.—22, u: NHL 234.
  24. Silvanova učenja 88.24—92.12, u: NHL 349—350.
  25. Silvanova učenja, 106.30—117.20, u: NHL 356—361.

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]