Apostoli

Izvor: Wikipedia
Džejms Tiso, Isus i apostoli.

Apostol (grč. απόστολος apostolos - poslanik, izaslanik; grč. apo "od" + stellein "slati") je naziv nadjenut dvanaestorici Kristovih učenika koje je on izabrao i poslao da nastave njegovu misiju propovijedajući evanđelje i čineći "znakove" u njegovo ime.

Po redu izbora, "ovo su imena dvanaestorice: Šimun, zvani Petar, i njegov brat Andrija; Jakov Zebedejev (stariji) i brat mu Ivan; Filip i Bartolomej; Toma i Matej, carinik; Jakov Alfejev (mlađi) i Juda Tadej; Šimun Kanaanac (Kananej) i Juda Iskariotski (Iškanotski), koji ga izdade" (Mt 10, 2-4). Kako se Juda Iskariotski nakon izdaje objesio, apostoli su kockom u svoj zbor pribrojili Matiju. Kod ove dvanaestorice samo su dvojica evanđelisti: Matej i Ivan, dok ostala dvojica evanđelista, Marko i Luka, nisu bili apostoli.

Među najbližim Isusovim učenicima je bilo i onih koji ne spadaju u apostole, poput Jakova Pravednog. Jakov nije bio apostol (poslanik), jer nije nigde odaslat da širi evanđelje, već je ostao u Jeruzalemu kao glava crkve.

Učenje apostola[uredi - уреди]

Isus i apostoli, kapadokijska freska.

Prvi Isusovi učenici razvili su svojevrsni kodeks ponašanja i način života. Iz Dela apostolskih doznajemo da su oni delili svoju imovinu. Takođe, apostolski poziv podrazumevao je, u velikoj meri, odricanje od kućnog života i stalnog boravka, pa se tako među ovim misionarima počeo širiti svojevrstan „ideal beskućništva“. Da bi se pristupilo Isusu i njegovom pokretu, poželjno je bilo napustiti svoje ognjište, kuću, vlasništvo. Ideal beskućništva bio je prilično rasprostranjen među ranim hrišćanima tokom prva tri veka. U jevanđeljima se, u skladu s tim ranim kodeksom ponašanja, preziralo bogatstvo i privatno vlasništvo. Blago ne treba sakupljati na zemlji, „gde moljac i rđa kvari“, već na nebu, kao što to savetuje Isus (Mt 6.19–21). Apostolski život je bio život proveden na putu. A sam Isus je govorio: „Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima onoga koji me je poslao“. Ili, opet: „Traži, i biće ti dato“. Još jedna upadljiva karakteristika apostolskog i proročkog života bila je odricanje od porodičnih veza. Napuštanje stalnog doma podrazumevalo je, svakako, i raskid s familijom. Prema Markovom evanđelju, učenici su napuštali kuće, njive, rodbinu. Neki od njih morali su čak da prekrše i minimalne obzire prema članovima svojih porodica, uključujući i njihovo sahranjivanje.[1]

Zanimljivo je da Evanđelje po Marku prikazuje apostole u ne tako povoljnom svetlu - Isusovi učenici često ne razumeju svog učitelja (Mk 4.13), nedostaje im vere i hrabrosti (4.40), nisu ni sasvim sigurni u Isusovo poslanstvo (4.41) i svađaju se oko prvenstva u zajednici (9.34; 10.37-43).[2] Proučavaoci Evandelja po Marku su primetili da u tom evanđelju izgleda da učenici nikad nisu „shvatili" Isusa (6:51-52; 8:21).[3]

Putovanja apostola[uredi - уреди]

Wikicitati „Apostoli i učenici Spasitelja našeg raziđoše se po čitavom svetu. Toma, kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju, Andrej u Skitiju, Jovan u Aziju, u Edesu gde je živeo i gde je skončao. Petar, kako vidimo, blagovestio je Jevrejima rasejanim po Pontu, Galatiji, Vitiniji, Kapadokiji i Aziji. Pred kraj života otišao je u Rim, gde je bio raspet, glave okrenute na dole, tražeći da kazna bude izvršena na taj način. Treba li govoriti o Pavlu koji je Hristovu veru blagovestio od Jerusalima do Ilirika, i koji je postradao u Rimu, tokom Neronove vladavine.[4]

Kasniji apostoli[uredi - уреди]

Glavni članak: Sedamdeset apostola
Sedamdeset učenika, takođe poznati kao apostoli

Čini se da je u najranijoj Crkvi postojao sloj učenika koji su primali taj naslov premda nisu bili među dvanaestoricom Isusovih najbližih učenika. Osobito si ga sam pripisuje sveti Pavao, a u crkvenoj ga se tradiciji tako i naziva. Pavao je za sebe tvrdio da ga je u viziji Krist izabrao i pozvao za apostola (1 Kor 15,8—9). Slično Pavlu, taj se naziv daje i Barnabi i nekim drugima. U istočnom hrišćanstvu se apostolima nazivaju i sedamdesetorica učenika koje je Isus poslao da šire dobru vest.[5]

Didahe, ranohrišćanski spis s kraja 1. ili početka 2. vijeka, prenosi da su apostoli bili putujući propovednici za koje su važila stroga pravila. Apostol se nije smeo zadržati u istoj hrišćanskoj zajednici duže od tri dana, a da ne bude proglašen »lažnim prorokom«, dok se to dopuštalo čak i običnom vjerniku prolazniku.[6]

“Svaki apostol koji dođe k vama neka bude primljen kao Gospodin; no neće ostati dulje od jednog dana; ako pak bude potrebno, i slijedeći; ali ako ostane tri dana, to je lažni prorok. Kad apostol odlazi, neka ne uzme ništa osim kruha do slijedeće postaje; ako pak zaište novca, to je lažni prorok.”

Didahe (XI. 4-6)

Kasnije će se misionari pojedinih krajeva nazivati apostolima tih područja ili naroda. Tako je sveti Augustin Kenterberijski apostol Engleske, sveti Patrik apostol Irske, sveti Ćiril i Metod apostoli Slavena i tako dalje.

Veze[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]