Maya

Izvor: Wikipedia
(Preusmjereno sa Civilizacija Maya)
Bonampak painting2.jpg
Civilizacija Maya

Arhitektura Maya
Kalendar Maya
Jezici Maya
Mitologija Maya
Narodi Maya
Religija Maya
Društvo Maya

Historija Maya
Špansko osvajanje Yucatána

Civilizacija Maja (šp. La Civilización Maya), najpoznatija od drevnih civilizacija, razvijala se na području koje se danas naziva Mezoamerika. Svoju kulturu su zasnovale na znanjima i idejama ranijih civilizacija, poput Olmeka. Poznate su po svojim gradovima, arhitekturi, umetnosti, religiji, ali i po kalendaru, matematici i astronomiji. Period u kome je živeo ovaj narod možemo podeliti na tri razdoblja: preklasični, klasični i postklasični period, u čijem je sklopu i kolonijalni period.

Civilizacija Maja je bila u velikom preplitanju sa drugim srednjeameričkim civilizacijama, tako da sa njima deli mnoge odlike. Kalendar i pismo ne potiču od Maja, ali je civilizacija Maja najviše doprinela njihovom punom razvoju. Španski katolički sveštenici su spalili većinu knjiga napisanih na pismu Maja. Njihovo pismo je tek u novije vreme velikim delom dešifrovano. Uticaj Maja se oseća i više od 100 kilometara od područja gde su živeli.

Istorija[uredi - уреди]

Preteče Maja[uredi - уреди]

Negroidna lica od kamena

Civilizacija Olmeka (šp. Los Olmecas) poznata je još i pod imenom „narod kaučuka“ (šp. el pueblo hulo/caucho). Olmeci predstavljaju veliku mesoameričku kulturu koja se razvijala u pretklasičnom periodu na teritoriji gde se danas nalaze Tabasko i Verakruz (dve meksičke oblasti). Njihova kultura koja je takođe poznata pod imenom „kultura majka“, razvijala se između 1500. p. n. e. i 100. g. p. n. e, a svoj vrhunac je doživela između 1200. p. n. e. i 400. p. n. e. Olmeci su se istakli svojom društveno-političkom i religioznom organizacijom. Narod se delio na dve klase. Prva, vladajuća klasa imala je svu moć, a drugu, nižu klasu činio je narod koji se pokoravao nadređenima, gradio hramove, obrađivao zemlju... Olmeci su bili veliki trgovci. Bavili su se trgovinom žada, gume, krzna i kaučuka. Dok su muškarci radili teže fizičke poslove, žene su se usavršile u odgajanju pamuka i pravljenju tkanina neverovatnih šara. Religija Olmeka se zasnivala na kultu jaguara. Imali su više bogova (vode, smrti, zemlje...) kojima su prinosili ljudske žrtve. Njihovi sveštenici su izmisli prve glife, koji su prvi oblik pisma pronađen na američkom kontinentu. Najbitnijim političko-religioznim centrima smatraju se San Lorenso (šp. San Lorenzo), La Venta (šp. La Venta) i Tres Sapotes (šp. Tres Zapotes). La Venta je poznata po velikim klesanim kamenim glavama koje predstavljaju negroidna lica, težine oko 11 tona i visine preko 2 metra. Takođe, arheolozi smatraju da su baš iz ovog centra nastale kulture koje su na višem stepenu razvoja, poput majanske civilizacije.

Što se tiče nauke, Olmeci su se bavili matematikom. Glavni broj je bio broj 20, a za nulu nisu znali. Maje su kasnije usavršile numeraciju i ubacile nulu. Bili su vešti astrolozi, napravili su prvi kalendar od 365 dana. Umetnost Olmeka se odlikuje glinenim figuricama, keramičkim posuđem koji je korišćen u svakodnenvnim poslovima, kao i spomenicima i skulpturama od isklesanog kamena. Od ove kulture kasnije su potekle mnoge druge, između kojih je i civilizacija Maja.[1]

Preklasični period[uredi - уреди]

Ova epoha obuhvata otprilike 15 vekova pre naše ere, i 3 veka nove ere, odnosno traje do 317. godine naše ere. U tom periodu Maje su zemljoradnici, bave se poljoprivredom, pretežno se gaji kukuruz, izgrađuju se sela i drvene kuće pored jezera i močvara, nastaju prvi ceremonijalni centri i različiti religijski običaji. Prvi dokazi o postojanju Maja pronađeni su na Jukatanu (Meksiko), u pećini Loltun, i to su bile humke od kostiju preistorijskih životinja i slike po zidovima pećine. Gradili su i stepeničaste piramide da bi se stekao utisak stepenica koje vode ka nebu. Mnoge od njih su imale na vrhu platformu na kojoj je bila sagrađena mala građevina, posvećena nekom od božanstava majanske mitologije. Prvi jezik Maja nazivao se „protomaya” (primer Maya), i on se govorio u Gvatemali.[2][3]

Klasični period[uredi - уреди]

Zlatna epoha je trajala od 317. Do 889. godine. Ovo je bilo najblistavije razdoblje Majanske civilizacije u kom cveta kultura. U vreme kada su bile najmoćnije, Maje su bile organizovan narod koji je gradio velelepne ceremonijalne i religiozne centre-gradove, kao što su: Palenke, Ćićen, Ica, Ušmal, Koba, Tulum – u Meksičkim državama; Tikal, Pijedras, Negras, Uašaktun, Jašćilan – u Gvatemali; Kopan – u Hondurasu. Naučni, tehnološki, društveni i umetnički napreci dogodili su se oko 650. godine. U pojedinim gradovima živelo je čak 30 - 40 hiljada stanovnika. U novim gradovima nalazili su se tragovi, hramovi-piramide, kolovozi, javne zgrade, igrališta, istraživački centri za astronomiju i matematiku, u kojima su Maje sa neverovatnom preciznošću izmerile solarni sistem (sa greškom od 17, 28 sekundi). Izmislilie su 2 kalendara, horoskop, stvorile sistem brojeva od samo 3 simbola (0, 1, 5). Razvila se i trgovina, tako da su se među robom, kojom su Maje raspolagale, nalazili so, med, pamuk, kremen, kvarc, žad, opsidijan, i cenjeno perje kvecala (vrsta ptice). Kao sredstvo plaćanja koristio se kakao, kao vrlo tražena namirnica, tako da je trgovina imala vid trampe.[2][3]

Postklasični period[uredi - уреди]

Zidne slike u hramu Maja (Bonampak)

Ova epoha počinje dolaskom osvajača sa zapada ili jugozapada, iz doline Meksika. Ti osvajači su bili ratoborni narod Tolteka koji je pokorio Maje. U početku to je bilo uspešno mešanje dveju kultura, a kasnije dekadencija i jedne i druge. Postklasični period može se produžiti do vremena posle dolaska Španaca i moglo bi se reći da traje do 1697. godine kada je i poslednja, ratoborna grana stabla nacije Maja pala pod udarcima iberskih osvajača. Ovo razdoblje je počelo velikim naprecima u ekonomiji, politici, društvenom uređenju, umetnosti, a završilo se ratovima i uništavanjem onoga što je vekovima bilo građeno, kako u materijalnom, tako u duhovnom svetu.[2][3]

Kolonijalni period[uredi - уреди]

Ovaj period spada u postklasični, i počinje dolaskom španskih osvajača dvadesetih godina 16. veka u Meksiko, i 1542. u Gvatemalu. Maje, kao jedinstvena etnička celina, tada više nisu postojale, i svi njihovi religiozni i ceremonijalni centri odavno su bili napušteni. Od moćne i mirne nacije Maja rodile su se mnoge grane naroda koje su govorile sličnim ili različitim jezicima, i koje su ratovale međusobno. Jezikom maja govorila je samo jedna etnička grupa, i to ona koja je ostala na Jukatanu. Smatra se da su španski osvajači bili varvari i veoma neobrazovani ljudi koji su tražili zlato. Uništavali su sve na šta su nailazili, i pokoravali narode koji su im se suprotstavljali. Zajedno sa osvajačima, dolazili su i sveštenici – misionari, čiji je zadatak bio da pokornim, domorodačkim narodima propovedaju hrišćanstvo i da ih uče novom jeziku. Do danas je sačuvano mnogo spomenika materijalne kulture, a vrlo malo dela duhovnog stvaralaštva. Ipak, to što je sačuvano je samo deo velike umetničke istorije koju su Maje stvarale, a koji je sačuvan posle napada španskih osvajača.[2][3]

Društveno-politička struktura[uredi - уреди]

Društveno-politička organizacija civilizacije Maja bila je zasnovana na hijerarhiji sa kraljem na vrhu. Vlast vrhovnog poglavara bila je nasledna. Vladajuću klasu činili su kralj i državni savet. Državni savet je pomagao kralju u građanskim, vojnim i verskim upravljanjima. Administrativni činovnici bili su na visokoj poziciji u društvu, odmah posle vladajuće klase. Sveštenici su tumačili volju bogova i živeli su u dodiru sa seljanima. Bili su i izvanredni astronomi. Unapred bi objavljivali pomračenja, određivali planetarne cikluse, računali dane, mesece, godine i preduzimali razne mere ne bi li odobrovoljili bogove i odložili smak sveta. Želeli su da društvo shvati važnost njihove uloge posrednika između bogova i ljudi, i da se ulepšaju obredna središta u kojima vrše tu ulogu. Razmena proizvoda vršila se preko brojnih vodenih i kopnenih trgovačkih puteva. Trgovci su uvozili bakar, srebro i druge proizvode. Profesionalnu vojsku činili su ratnici. Seosko stanovništvo je bilo izvor radne snage. Obrađivali su zemlju, gradili piramide i hramove. Pored toga morali su da doprinose i odbrani grada. Obrazovali su telo vojnika-građana i pružali vojne usluge. Robovi i ratni zarobljenici bili su prinošeni kao žrtve bogovima.[4]

Religija i nauka[uredi - уреди]

Religija[uredi - уреди]

Religija je bila od velikog značaja za civilizaciju Maja. Osim njenog uticaja u svakodnevnom životu, poljoprivrednim obredima, javnim ceremonijama, uticala je na umetnost i kulturu. Verovali su u više bogova, tako da im je religija bila politeistička. Smatrali su da su bogovi ti koji im daju život, zdravlje i hranu, te su im prinosili žrtve, koje su činile važan deo kulta. Osim prinošenja namirnica bogovima, u postklasičnoj epohi kao žrtve prinosili su se i ljudi. Značajnu ulogu u svim religijskim verovanjima imao je tamjan, kao i ples. Maje su verovale da je duša besmrtna i da nastavlja da živi posle smrti.

Bog kukuruza

Bogovi[uredi - уреди]

Moć bogova bila je ograničena, jer se iznad njih nalazila kosmička moć. Dvojstvo je bilo karakteristično za bogove. Božanstva su mogla biti muška ili ženska, dobra ili loša, stara ili mlada, u zavisnosti od okolnosti.[5] Glavni bogovi Maja bili su: Unab Ku (šp. Hunab Kú), njegov sin (šp. Itzamná), Kukulkan (šp. Kukulkán), Ćak (šp. Chac). Unab Ku (njegovo ime je značilo „samo jedan bog“) je bio bog stvoritelj. On je bio stvoritelj života, čovečanstva, kao i otac i gospodar svih bogova. Njegov sin (šp. Itzamná) bio je gospodar neba, noći i dana. Kukulkan je predstavljao boga vetra, takođe poznatog kao „Pernata zmija“. Ćak je bio bog kiše. Pored ovih bogova, Maje su imale i bogove kukuruza, sunca, meseca, smrti i druge manje poznate bogove.

Kalendar[uredi - уреди]

Za razliku od drugih ranih visokih civilizacija, Maje su imale dve vrste kalendara: Tsolk'in(Tzolk'in) i Haab(Haab'). Ljudi su se zavisno od klase različito ophodili prema vremenu i kalendaru. Intelektualna elita sveštenika kalendara i astronoma je bila dobro upoznata sa svim detaljim različitih kalendara, dok su običnim ljudima bila sasvim dovoljna osnovna znanja. Tsolk'in je ritualni kalendar, povremeno zvan i sveti krug, koji obuhvata 260 dana. Njegovi opisi dana se sastoje iz kombinacije broja od jedan do trinaest, sa jednim od dvadeset naziva za dane. Ti nazivi dana glase: Imiks (Imix'), Ik' (Ik'), Ak'bal (Ak'bal), K'an (K'an), Čikčan (Chikchan), Kimi (Kimi), Manik' (Manik'), Lamat (Lamat), Muluk (Muluk), Ok (Ok), Čuven (Chuwen), Eb (Eb'), Ben (B'en), Hiks (Ix), Men (Men), Kib (K'ib'), Kaban (Kab'an), Ets'nab (Etz'nab'), Kavak (Kawak), Ajav (Ajaw). Jedan Tsolk'in-krug počinje sa danom 1 Imiks i završava se sa danom 13 Ajav, da bi potom počeo iz početka.[6]

Koreni ritualnog kalendara su dalekosežni. Prvi dokazi o postojanju ovog kalendara vezuju se za VII vek pre Hrista, iako neki od istraživača smatraju da počeci kalendara datiraju od početka naseljavanja, oko 2000. p. n. e.. Ono što je sigurno jeste da Maje nisu izmislile ovaj prvi kalendar, jer je on korišćen još pre njihovog vremena. Ništa manje sporno pitanje, od korena ritualnog kalendara, nije i zašto obuhvata 260 dana. Uzimajući u obzir značaj brojeva i njihov sveti, magični karakter kod Maja, trajanje Tsolk'in-a bi moglo da se zasniva na tome što su 13 i 20 bili sveti brojevi, pa je njihov proizvod služio kao merilo vremena. Pored ovoga, 260 dana otprilike odgovara trajanju jedne trudnoće, koja istina traje 267 dana, ali okvirni broj dana je zaokružen na prvi deljiv broj sa 20. Ova teza je dugo bila odbijana, međutim značajne podatke pružaju Maje današnjice koji i sada koriste ritualni kalendar i povezuju ga iskuljučivo sa trudnoćom. I naposletku, postoji pretpostavka da je kalendar Maja zasnovan na ciklusima Venere koja se pojavljuje kao zornjača ili večernjača. Njen ciklus od otprilike 584 dana obuhvata dve kraće faze: kada je zvezda skrivena ljudskom oku, jer je Sunce prekriva ili nadjačava sjajem, dok je preostalih 260 dana vidljiva i ujutru i uveče.[7]

Drugi kalendar jeste Haab, koji otprilike odgovara našoj solarnoj godini. Sadrži osamnaest punih meseci po imenu vinal (vinal), koji su imali po 20 dana i bili su drugačije numerisani nego što bi to bilo očekivano: svaki mesec počinje danom 1, ali poslednji se označava brojem 0 i imenom sledećeg meseca, jer se po shvatanju Maja već pripremao za kraj meseca ili smestao. Prema tome, broj 20 nije prisutan u Haab-u. Tih osamnaest punih meseci Haab-a su se zvali: Pop (Pop), Vo (Wo), Sip (Sip), Sots' (Sotz'), Sek (Sek), Ksul (Xul), Jaksk'in (Yaxk'in), Mol (Mol), Č'en (Ch'en), Jaks (Yax), Cak (Sac), Kej (Keh), Mak (Mak), K'ank'in (K'ank'in), Muvan (Muwan), Paks (Pax), K'ajab (K'ayab') i Kumk'u (Kumk'u).

Iz ovoga proizilazi 360 dana na koje se dodaje mesec za odmor od pet dana radi izjednačavanja sa solarnom godinom kao u egipatskom kalendaru. Ovaj kratki mesec se zove Vajeb(Wayeb) i njegovih pet Vaj-dana su smatrani zloslutnim. Najraniji dokazi za Haab potiču iz vremena oko 100 godina pre Hrista, pet vekova nakon što je Tsolk'in ostavio svoje tragove. Pošto Maje nisu znale za razlomke, kao Rimljani, morali su da upoređuju cikluse različitih nebeskih tela sve dok se kod svakog od njih krug nije zatvarao sa jednim punim danom. Čak i bez razlomaka, Maje su bile u stanju da bolje sračunaju trajanje solarne godine, nego što je to mogao julijanski kalendar, koji je tada korišćen u Evropi. U tome im je pomoglo praćenje mesečevih faza tokom nekoliko genracija i njihov odnos prema solarnoj godini.

Matematika[uredi - уреди]

Majanski brojevi

Maje su za brojeve primenjivale jedan vrlo jednostavan princip: od jedan do četiri su brojevi izražavani odgovarajućim brojem tačkica, dok je petica bila predstavljana jednom crtom. Crte su stavljane ili jedna pored druge ili jedna ispod druge, a tačke levo od njih ili iznad njih, kao red ili kao kolona tačkica. Veći brojevi su stajali u parovima jedni iznad drugih, i na taj način su činili dve kolone odozgo nadole u silaznoj vrednosti. A pošto je najveća navedena vrednost jednog položaja bila 20, u jednom 'broju' se nikada nisu pojavljivale više od četiri tačke ili stubaca.

Brojevi su mogli da se pišu i kao takozvani glavoglifi. Glavoglifi su bili predstavljeni glavom nekog od božanstava koje je bilo povezivano sa odgovarajućim brojem. Oni se mogu videti na najsloženijim monumentalnim rezbarijama. Takođe, za razliku od Rimljana, Maje nisu znale za razlomke i stoga ni za negativne brojeve. To što su razlomci bili nepoznati objašnjava nastanak enormno velikih jedinica vremena kako bi se usaglasili različiti ciklusi – tako što se tragalo za najmanjim zajedničkim množiteljem. Nejasno je, međutim, da li su Maje stvarno množile ili su množenje računali kao sabiranje, jer za praksu računanja nedostaju podaci, pošto ono malo sačuvanog materijala prikazuje samo rezultate.[8]

Umetnost[uredi - уреди]

Umetnost Maja predstavlja odraz njihovog načina života i bogate kulture. Ona obuhvata mnogobrojne crteže i slike, plitki i duboki reljef u drvetu , kamenu, glini, žadu, kao i figurice od gline. Iako su znali kako da obrađuju metale, retko su ih nalazili, pa su ih koristili samo za ukrašavanje. Na prestolima i muralima, kao i na polihromnoj keramici, mogu se videti ugravirane scene iz svakodnevnog života Maja, a na stelama uklesani natpisi o njihovim podvizima u bitkama. Osim toga, muzika je bila vrlo cenjena, pa su se na kraju svake javne ceremonije izvodili pozorišni komadi.[9]

Skulptura[uredi - уреди]

Majanska skulptura obuhvata oltare, stele, spomenike, grede od drveta i kamena, različite figurice... Najpoznatija vrsta skulpture su stele, odnosno ogromne kamene ploče koje prikazuju vladare ili bogove. Nadgrobne stele su veličanstvena dela, a najpoznatije su one iz Tikala, Kopana, Kirigue i Kobana. Najveća stela majanske umetnosti svakako je stela E iz Kirigue, koja je teška 65 tona i visoka 10,5m.

Keramika[uredi - уреди]

Majanska kodeks vaza

Za razliku od spomenika, koji su bili namenjeni svima, keramika je bila živopisnija i dopuštala je umetnicima da se u potpunosti prepuste mašti. Grčka keramička umetnost bila je odličnog kvaliteta, ali je njihov stil, u poređenju sa majanskim, bio monoton. Baš kao i Kinezi i Grci, i Maje su potpisivale svoja dela jer ona nisu pripadala jednoj kulturi i narodu, već su bila njihovo lično dostignuće. Pronađene su različite vrste keramike dobrog kvaliteta, kao što su ćupovi za čuvanje esencije i lekova, kadionice, urne... Najlepša keramika naziva se kodeks. Na njoj se mogu videti najrazličitiji motivi, od ovozemaljskih do mitoloških, dok su figurice pravljene ručno ili uz pomoć kalupa. Običnu keramiku Maje su koristile tokom dana, a posebnu na ceremonijama. Posebna vrsta keramike koja se naziva šp. Pobellon Moldeado Tallado pojavila se na teritorijama Petena i Belizea tokom postklasičnog perioda. Motivi Maja, ali i drugih naroda kojima je bila oslikana, predstavljaju nagoveštaj propasti ove civilizacije.[10]

Murali[uredi - уреди]

Iako su Maje bile izuzetni slikari, važno mesto u njihovom životu zauzimali su murali, koje su obično slikale na utvrđenjima ili pećinama. Koristile su prirodne boje i minerale, a nazivane su „aj tz'ibob“ („oni koji slikaju“). Bile su ne samo vešti slikari već i odlični poznavaoci kaligrafije.

Arhitektura[uredi - уреди]

Ruševine grada Palenke

Gradovi Maja podizani su u nizijama. Najveći gradovi bili su prilično gusto naseljeni. Retko su bili raspoređeni u pravilne mreže i smatra se da su se razvijali neplanski. Velegrad se sastojao iz tri dela, iz gradskog centra, okoline i zaseoka. Gradski centar je predstavljao središte vladajuće klase. Isticala se arhitektura piramida, hramova, astronomskih opservatorija, palata, terena za igru loptom i stanova zanatlija ili trgovaca, koji su bili na usluzi vladajućoj klasi. Sve ovo je bilo sagrađeno od kamena prekrivenog stukom. Maje su bile u stanju da ruše hramove i palate i da ih grade ponovo. Zbog takvog nasumičnog načina gradnje, danas je veoma teško odrediti tačne granice njihovih gradova. Gradovi su takođe činili nezavisne političke celine, podsećali su na gradove-država antičke Grčke. Neki gradovi bili su okruženi odbrambenim kanalima i zidinama, iako su gradske zidine bile retka pojava kod Maja. Arhitekturu Maja karakteriše poseban osećaj za dekoraciju i umetnost, izražen kroz reljefe i zidno slikarstvo. Tipičan grad Maja klasičnog perioda sastojao se od serija stepenastih platformi na kojima su se zidale građevine. Takve strukture okruživale su velike trgove i parkove. Dosta gradova imalo je i plesne podijume, neki su imali javna kupatila. Važniji gradovi imali su spomen-ploče i spomenike podignute na popločanim trgovima ili ulicama, obično ispred važnih hramova i palata. Spomen-ploče su se nalazile na malim platformama i obično se ispred njih nalazio nizak, na vrhu ravan, oltar. Seljani su živeli izolovano u okolini, u zaseocima, podižući naselja. Njihove kuće bile su dosta skromne, sačinjene od blata i pruća. U njihovoj blizini nije bilo javnih službi, kao što su hramovi, pijace, itd. Zbog toga, svaki put kada bi im nešto bilo potrebno, morali su da idu u gradski centar.[11]

Tikal[uredi - уреди]

Hram u Tikalu

Tikal (šp. Tikal) je bio politički glavni grad Petena 300. g.n.e. Bio je najveći grad Maja u prašumi. Površina gradskog centra iznosila je 16km². U njemu se nalazilo više od 10 hiljada pojedinačnih građevina, od hramova-piramida do koliba sa krovom od pletenog pruća. Procenjeno je da je Tikal imao oko 60 hiljada stanovnika. U Tikalu su velike građevine verovatno bile povezane kamenim putevima i prolazima. Hramovi-piramide bili su najpoznatije građevine grada Maja klasičnog perioda. Nalazili su se na velikom centralnom trgu, imali su jednu ili više prostorija i bile su uske. Predstavljali su mesto okupljanja za one koji su tražili pomoć od bogova, građene su na ručno klesanim blokovima krečnjaka. Maje su uspele da podignu niz piramida, na čijim su se vrhovima uzdizali hramovi. Tikal je posedovao bogata nalazišta kremena, a i bio je blizu rudnika opsidijana. U Tikalu se takođe uzgajao i kakao. Ovi proizvodi bili su namenjeni razmeni sa drugim gradovima. Tikal je imao i velike veštačke rezervoare za vodu, koje su stanovnici čuvali za sušne sezone.

Ćićen-Ica[uredi - уреди]

Ćićen-Ica (šp. Chichén Itzá) se nalazila na severu poluostrva Jukatan. Bila je okružena prirodnim rezervoarima za vodu, od kojih je jedan bio korišćen za prinošenje ljudskih žrtava. Najznamenitija građevina ceremonijalnog centra bio je Zamak. Ovaj hram je posvećen Kikulkanu, bogu-heroju Tolteka, ili Kecalkoatlu Naca koji je počinio greh jer je napustio svoj narod i potražio sklonište sa svojim sledbenicima u neplodnim oblastima Jukatana. Doseljenici su se pomešali sa grupama Maja i na taj način je nastao grad Ćićen-Ica. Cela njegova struktura nazvana je prema dominantnom motivu pernata „zmija“. Osim Zamka, ističu se i mnogobrojni spomenici koji su važni za majansku religiju i kulturu.

Književnost[uredi - уреди]

Jezik i pismenost[uredi - уреди]

Pismo Maja

Maje su razvile svoj sistem pisma koji se sastojao od ideografskih i fonetskih elemenata. Predstavljano je pomoću hijeroglifa koji zapravo nisu ni u kakvoj vezi sa egipćanskim hijeroglifima. Samo vladajuća klasa i sveštenici su bili dovoljno obrazovani da bi poznavali pismo. Koristili su ga da bi beležili istorijske događaje, religiozne ceremonije, imena kraljeva, datume, astronomiju, matematiku. Majanski hijeroglifi su predstavljani sa dve vrste natpisa, jedan normalan, a drugi u obliku glave. Njihov jezik je pripadao grupi maja-kiće (šp. maya quiché) porodice maja-soke (šp. maya zoque). Dok naše pismo fonetskog karaktera broji između 20 i 30 grafema (slova), majansko se sastoji od otprilike 800 znakova koji ne predstavljaju jedno slovo, već jedan slog. Zbog toga majansko pismo spada u silabička. Jedan majanski znak može da se pročita na nekoliko načina, tako da su pisci mogli da koriste na primer pet različitih znakova za slog BA. [2]

Poezija[uredi - уреди]

Najznačajnije delo poezije koje je nama poznato „Knjiga pesama iz Dzitbalćea“ (šp. Libro de los Canaters de Dzitbalché), drugačije nazvano „Knjiga plesova drevnih ljudi, običajno izvođenih ovde u narodu, dok još nisu stigli belci“, sastoji se od 15 pesama ili spevova. Te pesme su obično pratile neki ples ili igru. Ovo delo je otkriveno u Meridi (Meksiko) 1942. godine. Alfredo Barera Vaskes (šp. Alfredo Barrera Vázquez), istaknuti stručnjak za jezik Maja, objavio ga je 1964. godine. On smatra da su ove pesme zapravo priče, koje su zapisane u stihovima. Ovi spevovi su epsko-religioznog, lirskog i herojskog karaktera.[12]

Pozorište[uredi - уреди]

Pozorište Maja, Naua (Nahua) i Ateka (Astecas) bilo je veoma slično. Sastojalo se od igre, pesme i pantomime. Do nas nije stiglo mnogo pozorišnih dela. Jedno od retkih je „Rabinal Aći” (Rabinal Achí) ili „Igra uz bubanj”. U ovom delu se radi o zarobljeništvu i žrtvovanju jednog ratnika iz Rabinala u 15.veku. Stil ovog komada je herojski i monoton, govor je arhaičan i vrlo nerazumljiv. Drugo nama poznato delo se zove „Saki ku ašol” (Zaqui Q axol). Ono predstavlja ples o konkisti. Dijalog se odvija između starosedeoca koji govore jezikom kiće (quiché) i konkistadora koji govore nekim španskim-maja jezikom.[13]

Proza[uredi - уреди]

Književnost Maja je bila usmena, apstraktna i simbolička. Iza sebe su ostavili mnoge kodekse (rukopise) koji su ilustrovani glifima. Uprkos mnogim razaranjima i uništavanjima tokom španskih osvajanja, do današnjeg dana su preživela 4 kodeksa.

  1. Kodeks iz Drezdena (Codex Dresdensis), nalazi se u Kraljevskoj biblioteci u Drezdenu (Nemačka)
  2. Persijanski kodeks (Codex Peresianus), nalazi se u Nacionalnoj biblioteci u Parizu (Francuska)
  3. Tro-kortenskijanski kodeks (Codex Tro-Cortesianus), nalazi se u Muzeju Amerike u Madridu (Španija)
  4. Kodeks Grolijer, nalazi se u Njujorku, ali je sumnjive autentičnosti.

Pomoću ovih kodeksa možemo da sagledamo složenost majanske civilizacije, ali nažalost, nijedan od ovih kodeksa ne govori zapravo o njihovoj istoriji. Kodeks iz Drezdena je rasprava o astronomiji, Tro-kortenskijanski je u osnovi knjiga za proricanje koja je bila namenjena sveštenicima kao pomoć u predskazanju. Persijanski kodeks je ritualan, i samo je jedan fragment sačuvan. Maje su za pisanje koristile koru drveta (copó) koju su pretvarale u kašu i na taj način dobijale neku vrstu papira koju su kasnije presvlačile gipsom da bi po njoj mogle da crtaju. Oni su bili velikih dimenzija i sklapali su se poput paravana. Obe strane tog papira bile su premazivane belim krečom da bi po njima moglo da se slika u različitim bojama. Čitalo se s leva na desno, u istom horizontalnom delu, sve dok se tema ne završi. Strane su odvajane crvenim horizontalnim linijama.

Prva strana Popol Vuha

Ćilam Balam (šp. Chilam Balam) je rukopis nastao na Jukatanu tokom veka koji je sledio konkistu. Ćilam (Chilam) je reč koja se koristila za sveštenike koji su bili vračevi, mudraci ili proroci, a Balam (Balam) je bio najpoznatiji majanski sveštenik koji je predvideo dolazak ljudi druge vere tj. konkistadora. Osim toga, reč Balam je označavala i „Jaguara“ ili nešto skriveno i tajanstveno. Moguće je da je postojalo dosta rukopisa ove vrste, mada mi danas poznajemo samo nekoliko. Razlikuju se po imenu naroda u kom su nastali, a poznati su delovi samo desetak knjiga, od kojih su najznačajnije Knjige Ćilam Balam iz Manija, Tisimina, Ćumajela, Kaua, Išila... Starosedelačke hornike koje opisuju događaje iz istorije Maja, seobe, rituale, najznačajniji su delovi Knjiga Ćilam Balam.

Popol Vuh (šp. Popol Vuh) ili Knjiga saveta, najstariji je poznati dokument o istoriji čovečanstva. Napisan je pre hinduističke Rig Vedi (Rig Vedi) i persijske Zend Avesti (Zend Avesti). U sebe uključuje i delove iz kosmologije, religije i mitologije naroda Kiće (Quiché), a glavne teme su otpor naroda Kiće pred napadom Pedra de Alvadra (Pedro de Alvadro), španskog konkistadora i uništenje Utatlana (Utatlán), glavnog grada. Do sredine 16.veka se prenosilo usmenim putem sve dok ga nije jedan starosedelac zapisao na jeziku kiće, ali latiničnim pismom. Ovaj rukopis je otkrio otac Francisko Himenes (Franciscko Himenes). On ga je preveo i objavio 1722. godine. Popul Vuh je više puta prevođen na španski i na mnoge druge jezike. Jedan od prevodilaca na španski jezik bio je i gvatemalski nobelovac Migel Anhel Asturijas (Miguel Angel Asturias). U ovoj knjizi se izdvajaju 3 dela. Prvi govori o istoriji stvaranja sveta i čoveka, drugi o pustolovinama mitskih ličnosti, a treći o narodima koji pripremaju progon i seobe nakon pada Starog carstva Maja. Čitajući Popol Vuh možemo se upoznati sa razvojem ideja, umetnosti, nauka i opšte kulture starosedelačkih naroda Amerike. Popol Vuh je simboličkog karaktera i kroz mitove od kojih je sastavljen se može protumačiti istorija naroda Kiće i sve etape kroz koje je on prolazio.[14]

Reference[uredi - уреди]

  1. Cultura Maya
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 Guatemala Ancestral
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 Popol Vuh, Beograd, 2008. pp. 5-8
  4. Uvod u latinoameričku civilizaciju, Silvija Iskierdo Todorović, Beograd, 2005. pp. 61-62
  5. Uvod u latinoameričku civilizaciju, Silvija Iskierdo Todorović, Beograd, 2005. pp. 62-63
  6. Kalendar Maja, Bernd Ingmar Gutberlet, Beograd,2009. pp. 119-120
  7. Kalendar Maja, Bernd Ingmar Gutberlet, Beograd,2009. pp. 141-146
  8. Kalendar Maja, Bernd Ingmar Gutberlet, Beograd,2009. pp. 150-152
  9. "mayasautenticos"
  10. Arte Maya
  11. Arhiva tekstova - Istorija 4 - Civilizacija Maja
  12. Uvod u latinoameričku civilizaciju, Silvija Iskierdo Todorović, Beograd, 2005. pp. 72-73
  13. Uvod u latinoameričku civilizaciju, Silvija Iskierdo Todorović, Beograd, 2005. pp. 74
  14. Uvod u latinoameričku civilizaciju, Silvija Iskierdo Todorović, Beograd, 2005. pp. 69-74, 77-79

Literatura[uredi - уреди]

  • Mundo Maya
  • Kalendar Maja, Bernd Ingmar Gutberlet, Beograd,2009.
  • Uvod u latinoameričku civilizaciju, Silvija Iskierdo Todorović, Beograd, 2005.
  • Iščezle civilizacije, Erik Tomson, Beograd, 1965.
  • Popol Vuh, Beograd, 2008.

Vanjske veze[uredi - уреди]

Ostali projekti
Commons-logo.svg U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Maya