Budizam na Šri Lanki

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dio serije članaka na temu
Budizam

Lotus-buddha.svg

Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori

Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja

Ključni termini
Tri oznake postojanja
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma

Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica

Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici

Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad

Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole

Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma

Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Budizam u Šri Lanki (Cejlonu) je uglavnom teravada škole, i čini većinsku religiju sa oko 70% stanovništva.[1]

Šri Lanka je zemlja najstarije budističke tradicije, koju je institucionalno zasnovao indijski car Ašoka u 3. veku pre naše ere. Od tada, opstaje tesna povezanost između cejlonskih vladara i sange.[2] Cejlonski budizam postao je politički uticajan u 11. veku i od tada vrši snažan uticaj na budizam u jugoistočnoj Aziji.[3] Budizam u Šri Lanki se do danas održao kao institucionalna religija pod zaštitom države.[2] Budistička sanga na Cejlonu se predstavlja "kao čuvar nacionalnog identiteta Sinhaleza."[4]

Jedna od najpoznatijih relikvija na Šri Lanki je Budin zub. Kult stupa (spomenika u obliku humke koji često sadrže relikvije), svetog drveća i hramova za hindu bogove postali su popularni i prihvatili su ih i ortodoksni budisti.[5]

Teravadski budizam sa Šri Lanke imao je ključnu ulogu u razvoju budizma u jugoistočnoj Aziji.[5]

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Budine posete[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Mahavamsi, hronici na paliju iz 5. veka, Sidarta Gautama je tri puta posetio ostrvo Cejlon. Jedanput je otišao na vrh Sumanakate (danas poznatiji kao Adamov vrh) i tamo ostavio otisak svoje stope[6]. Ova priča nije istorijski potkrepljena, ali, otisak stope je ostao jedno od najvećih mesta hodočašća na Cejlonu i predstavlja simbol narodnog verovanja da je Šri Lanka „dhamadipa“, ostrvo koje čuva Budino učenje.

U Šri Lanki se čuva i relikvija Budinog zuba koja je iz Kalinge doneta na Cejlon u 3. veku. Iz tog doba datira kult zuba, za koji se tvrdi da je Budin levi očnjak. Parakrama Bahu je isticao značaj relikvije zuba za dobrobit Cejlona, zajedno sa još jednom relikvijom, Budinom zdelom za milodare, kojoj se danas izgubio trag. Tokom vekova relikvija zuba se selila sa prestonicom i dvorom. Portugalci ističu da su je zaplenili i uništili u 16. veku, ali Sinhalezi tvrde da se radilo o duplikatu, a da je original odnesen u Kandi, gde se čuva i dan danas[7].

Bodi drvo koje još uvek postoji u Anuradhapuri, je, prema predanju, izniklo od sadnice drveta iz Buda-Gaje, pod kojim je Buda dostigao prosvetljenje, a koju je na Cejlon donela Mahindina sestra.

Uvođenje budizma[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Ašoka
Drevna statua Bude iz Aukane.

Istorijski, budizam je stigao na Šri Lanku u 3. veku p. n. e, kada je kao misionar došao Ašokin sin Mahinda i kralja i celu zemlju, čija je ranija religija bio krvavi kult demona, preobratio na budizam.[2] Prema predanju, cejlonski kralj Tisa je poslao poslanstvo indijskom caru Ašoki, nakon čega je Ašoka preporučio Budino učenje i poslao svog sina, monaha Mahindu na Cejlon da podučava. Sa Mahindom je dogovorio da se podigne velika vihara (manastir) u prestonici Anuradhapuri, gde su se smestili redovnici koji su došli na Cejlon.[8]

Šrilankanski kralj bio je posvećen u skladu sa Ašokinim uputstvima, a četiri monaha su bili prvi koji su poslati da učvrste darmu na ostrvu.[5] Zajednica monaha koju je Ašoka poslao predstavljala je prethodnicu mahavihare, koja je tokom vekova ostala vodeća struja na Cejlonu.

Uvođenjem budizma na Šri Lanku, posredstvom kraljevskih veza, pojavila se nova vrsta klera iz krugova feudalnog plemstva, koja se održala do danas.[2] Ruvandali dagabu, otkrivenu na ruševinama Anuradhapure, je verovatno podigao kralj Dutagamani u 1. veku p. n. e.[7]

Beleženje pali kanona[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Pali kanon

Budistički pali kanon je konačno zapisan na saboru u Šri Lanki oko 100. godine p. n. e, verovatno iz straha pred progonima.[9] Prema predanju, bilo je vreme velike gladi, broj monaha se veoma smanjio, te je postojala opasnost da usmeno prenošenje Kanona bude potpuno prekinuto. Legenda kaže da je za svaku nikaju ostao samo po jedan monah koji ju je znao celu napamet. Da bi se izbegao potpuni gubitak Kanona, odlučeno je da se on zapiše na palmovim listovima, a nadalje je prepisivan.[10]

Podela na škole[uredi - уреди | uredi izvor]

Dvorsko darivanja sange je dovelo do nastanka različitih škola. Jedan kralj iz 1. veka p. n. e. naredio je da se uruči poklon, ali ne mahavihari, već nekom monahu, i iz toga je ponikla škola abhjagirija. Iako s početka nije bilo razlike u učenju, nova vihara je postala središte stranog uticaja, dok su monasi iz mahavihare ostali čuvari teravadinske ortodoksije. Nova sekta je prihvatila nove ideje, proučavajući i teravadinsko i mahajansko učenje. Treća škola, đetavana, formirana je na potpuno isti način kao i abhjagirija, da bi se na kraju otcepila od nje u 3. veku[7]. Ove tri škole su ostale temelj sanghe tokom narednih vekova, u razdoblju velikog indijskog uticaja.

Dolazak Budagoše[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Budagoša

Početkom 5. veka indijski monah Budagosa dolazi na ostrvo Lanku da bi istražio, sakupio i uredio spise pali kanona, koji su ovde prvobitno zabeleženi. Iz onovremenih podataka u sinhaleškim hronikama, vidljivo je da je budistička zajednica uprkos svim teškoćama bila dobro očuvana.[2]

Slavu Mahavihare (Velikog manastira) potvrđuje i Budagosa, koji se tu nastanio i proveo veći deo života u proučavanju spisa i pisanju. On je priredio sinhaleska tumačenja Tripitake na pali; ova dela, zajedno sa njegovim sveobuhvatnim pregledom učenja, imala su izuzetan značaj u oblikovanju teravadinske tradicije na Cejlonu.[7]

Opadanje budizma[uredi - уреди | uredi izvor]

Statua Bodisatve Tare, iz 8. veka.

Već od kraja 5. veka govori se o propadanju koje neprekidno napreduje u narednim vekovima.[2] U to vreme posebno jača hinduistička tradicija. Smatra se da je jedan kralj iz 8. veka obnovio mnoge stare hramove hinduističkih bogova; Višnuovi i Šivini hramovi pronađeni su u Polonaruvi, a datiraju iz 11. ili 12. veka.

Period teravade[uredi - уреди | uredi izvor]

Period nacionalne nezavisnosti budizma otpočeo je vladavinom kralja Viđaje u 11. veku. 1070. godine Viđajabahu I je pokušao da obnovi budističku religiju, ali na čitavom ostrvu nije mogao naći pet monaha koji obavljaju potpunu službu, neophodnih da bi se služilo u šestoro. Tek je misija iz Burme omogućila novo osnivanje reda na Šri Lanki.[2]

Pod Viđajom su se različite sekte ujedinile u jednu zajednicu, prihvatajući ortodoksno teravadinsko učenje.[11]

Period obnove budizma je nastavljen u 12. veku sa Parakramom Bahuom.

Period okupacije[uredi - уреди | uredi izvor]

Portugalci su osvojili su Cejlon oko 1505—i započeli brutalno suzbijanje "neznabožačke" religije stanovništva. Holanđani su, nasuprot tome, progonili samo katolike; budistima su bili skloni i pomogli kralju Rađasinhi da u Sijam i Burmu pošalje glasnike kojima je uspelo da dobiju neophodne strane monahe i da ponovo obnove monaški red.[2]

Tokom portugalske, holandske i britanske okupacije budizam je stalno bio u izumiranju. Ni u drugim teravada zemalja nije bilo bolje. Sredinom 18. veka sinhaleški kralj Kirti Rađasinha "na čitavom ostrvu nije mogao naći ni jednog jedinog monaha koji obavlja potpunu službu".[2]

Istočna renesansa[uredi - уреди | uredi izvor]

Henri Olkot i budisti, 1883.

Konačno, u drugoj polovini 19. veka, pod zapadnim uticajem, dolazi do novovremenog intelektualnog preporoda budističke misli. Oko 1860. godine nekolicina učenih budističkih monaha počinje da hrišćanske misionare izaziva na otvorene diskusije. Uspeh budističke strane bio je toliki da je o tome, pod nazivom "istočna renesansa", počela da izveštava štampa u Evropi i Americi. Za američkog pukovnika H. S. Olkota, koji je oko 1880, kao osnivač Teozofskog društva živeo u Madrasu, bio je to povod da dođe na Cejlon da bi pomogao budistima u daljim uspesima.[2]

Do oživljavanja budizma dolazi tek skrajem 19. veka, nakon posete teozofa K. Olkota Cejlonu, kojom je otpočeo postojani porast budističkih izučavanja i učenja. Olkot je danas, posebno u zvaničnim krugovima, poznat kao poslednji obnovitelj budizma u toj zemlji. Za to je pre svega bilo neophodno preustrojavanje i proširivanje narodnog obrazovanja putem privatne inicijative u okolnostima kolonijalizma. Dva budistička univerziteta u Vidjalankari i Vidjodaji utemeljeni su u cilju podstacanja budističkog obrazovanja.[7]

Savremeni period[uredi - уреди | uredi izvor]

Od početka 20. veka uočljiva je prisutnost zapadnih budističkih monaha na Šri Lanki. Prvo naselje zapadnih monaha osnovao je 1911. godine nemački bikhu Njanatiloka. I Paul Dalke, osnivač prvog budističkog manastira u Nemačkoj, više puta je pre prvog svetskog rata posetio Cejlon. Ovde je još pre njega bio prvi nemački prevodilac pali tekstova, K. E. Nojman, a kasnije su takođe V. Gajger i drugi naučnici omogućili bolje poznavanje pali budizma u Evropi. Engleski bikhu Njanamoli se sredinom 20. veka na Cejlonu istakao brojnim prevodima pali tekstova.[2]

Od proglašenja nezavisnosti Cejlona 1947. sve više se razvija osećaj za kulturni i nacionalni identitet, povezan sa oživljavanjem budizma. Budističke misije, koje su Cejlonci uspostavili u Evropi i Americi svedoče o ulozi Cejlona kao zemlje koja pronosi Budinu poruku.

Tokom građanskog rata u Šrilanki (1983—2009), budististička sanga je imala prilično aktivnu ulogu u sukobu. Franesa Tial smatra da su krvave sukobe Tamila, pretežno hindusa, i budističke većine, izazvali pozivi koje je budističko sveštenstvo objavljivalo u više navrata protiv Tamila.[4] U jednom od tih proglasa se kaže: "Tamili su bili više nego neprijatelji, oni su postali pretnja budizmu stanovnika Cejlona, toga budizma koji je suština Šri Lanke."[4]

Sangha[uredi - уреди | uredi izvor]

Sangha je danas podeljena na tri glavne zajednice ili nikaje, pored kojih postoje i neke manje zajednice. Vodeća zajednica, sijamska nikoja (prozvana tako jer je primila punomoćje sa Sijama u 18. veku) ističe se kastinskim ustrojstvom, pošto je pristup u nju dozvoljen samo pripadnicima najviše cejlonske kaste. Nikaja amarapura obuhvata pripadnike ostalih kasti, dok se nikaja ramanja ističe nešto strožom disciplinom. Među nikajama nema razlike u učenju.[7]

Obeležja[uredi - уреди | uredi izvor]

Hram Budinog zuba.

Narodni budizam na Šri Lanki koncentrisan je oko vihara, koje predstavljaju i obitavališta monaha i svetilišta za budističke posvećenike. Prve vihare na Cejlonu su se sastojale od odaja u kojima su monasi boravili, zajedno sa dagabom u kojoj je bila pohranjena neka relikvija. Obično je tu raslo i bodi drvo. Od 4. veka nadalje, odaje sa Budinom slikom postaju redovno obeležje; zajedno sa dagabom i bodi drvetom, čine sastavni deo većine današnjih vihara na Cejlonu.

Među bogovima kojima se molilo u devalajama bila su i prebudistička božanstva, kao što su Sumana, čuvar Adamovog vrha, i hinduistička božanstva poput Višnua. Po narodnom shvatanju, umilostivljenje ovakvih božanstava češće je značajnije nego poštovanje koje se ukazuje Budi.[7] Narodna religija Cejlonaca obuhvata i prebudističke prakse kao što su „đavolji igrači“ za lečenje bolesnika, katadije za isteravanje čini, i astrologija. Kod nekih budističkih običaja otkriva se prebudističko poreklo, kao što je pirit, pojanje suta iz Tripitake u cilju odagnavanja zlih duhova. Budističko poreklo uočljivije je kod običaja dane, davanja hrane monasima, čime davalac stiče mnoge zasluge.

Budističke svetkovine nailaze na veliki odziv u narodu, naročito svetkovina Vesaka, kojom su obeležavaju tri velika događaja iz Budinog života: napuštanje svetovnog života, prosvetljenje i ulazak u paranibanu. Još veći značaj u narodu ima godišnja perahara, koja se održava u Kandiju i tokom koje se relikvija zuba nosi u litaniji. Ova litanija obuhvata i predstavnike četiri narodna božanstva koja se slave u delavajama. Relikvije, koje se inače drži u kovčežiću, izlaže se jednom u deset godina; mnoštvo hodočasnika prolazi kroz Maligavu, u kojoj je relikvija pohranjena.[7]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. "The World Factbook: Sri Lanka". CIA World Factbook. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ce.html. pristupljeno 12. 8. 2006.. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
  3. Elijade 1996, str. 40-59.
  4. 4,0 4,1 4,2 Jevtić 2002, str. 345-351.
  5. 5,0 5,1 5,2 Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad, 2006, ISBN 978-86-7473-281-6, str. 85-86.
  6. E. F. C. Ludowyck, The Foot-print of the Buddha (1958)
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  8. E. W. Adikaram, Early History of Buddhism in Ceylon (1946)
  9. Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod
  10. Kovačević 2014, str. 19.
  11. W. Rahula, History of Buddhism in Ceylon (1956)

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]